Finale LP, postoji li veća utakmica u klupskom fudbalu?
Meni ne. Nosi sve sa sobom. Čitavu sezonu kao njen završni čin. Sve ono što si radio od prvog treninga u julu u Kirkbyu, pa do ovog maloprije zadnjeg treninga sezone. Svaka asistencija, svaki gol, svaki pas, svaki start na loptu/igrača, svaka odbrana golmana, pa i svaka povreda, kapi znoja i krvi. Sve će stati u 90/120 minuta na jednom od najvećih i najpoznatijih fudbalskih zdanja svijeta, protiv najvećeg i najimpozantnijeg kluba svijeta, koji gazduje ovim takmičenjem. U sve to će tih 90/120 minuta biti uprte oči čitavog svijeta.
2018-te smo bili zeleni. Svi kolektivno. Većini igrača najveća utakmica života. A ekipa kratka, prekratka. Jednom ciljanom povredom osakaćena, mentalno i igrački. Mi kao navijači smo bili zeleni iz razloga što nam je samo učešće u LP tada bila misaona imenica, i da se nađeš u finalu, šta reći. Euforija me drmala, kao i većinu nas ovdje od one noći u Rimu pa do samog Kijeva, pa je i sam rasplet bio bolan i težak za progutati. Baš onako bolan. Ali, kao što reče Klopp, i iz tih se utakmica nešto nauči. I važno je izvući upravo to, kako bi se oblikovala budućnost. A kako se tek oblikovalo, pokazala je ona brutalna 18/19 sezona.
Čast Tottenhamu, ali oni tu noć nisu imali nikakve šanse. Ne zato što je u pitanju Tottenham kao Tottenham. Poprilično sam siguran da onu noć šansu ne bi imao niko. Bolan završetak sezone u EPL kao i noć protiv Barce na Anfieldu mi je bio garant da mi finale jednostavno ne gubimo, ma ko nas tamo čekao. Bili smo jednostavno iskusniji, iskusniji za godinu punu raznih emocija koje te tope, pa čeliče, pa tope. I upravo zbog toga me tada nije drmala Kijevska euforija, već Madridska trema. Trema susreta sa klempom, trema susreta sa prvim Kloppovim peharom, peharom koji će ti pružiti tepih ka svim ostalim trofejima i titulama, pehar koji će ti zauvijek skinuti etiketu luzera, pehar koji će ti na kraju krajeva otključati ulazna vrata za onaj nama najsvetiji i najiščekivaniji tada, koji je i došao onog korona ljeta nakon 365 dana.
Večeras? Pariška tremaroška euforija. Valjda sam dovoljno rekao. O protivniku sve znamo. Znamo šta njima predstavlja ovo takmičenje. Znamo šta predstavlja nama. Ko god da osvoji pamtiće to kao zasebnu zvjezdicu na onim trofejnim zidovima.
Kontao sam pisati o taktikama, dodatnom veznjaku Reala, trkovima Valverdea, energijom Camavinge. Ali ne, emocije ne daju. Ima neko ko će i o tome. Moje/naše je da čekamo, i nadam se radujemo.
Morao sam se nasrati malo, večeras sam baš pod dojmom. Treće finale u pet godina. Nemam nekad jasnog komentara kako da opišem ove zadnje godine, nakon svih onih godina lutanja i ravne EKG linije. Hvala ti Jurgene. I svaka čast onome ko je došao do kraja ovog posta
UP THE REDS!
