Занимљива историја и географија
Predloženo za vas
·
9h
·
Акција Феникс, тј. акција Бугојанске групе усташа, док су југословенске власти акцију њене ликвидацији називале Операција Радуша 72...
Након гушења Хрватског прољећа у децембру 1971. године од стране југословенских власти, припадници Хрватског револуционарног братства су веровали да су се у Југославији створили услови за подизање устанка и обнову Независне Државе Хрватске. Они су на основу захтева Маспоковаца веровали да међу хрватском народом влада довољно јако антијугословенско расположење и да је дошло време за оружану побуну против Југославије.
Припадници усташке терористичке групе Хрватско револуционарно братство су 1971. из Аустралије кренули у Европу, где су извршили припреме за упад у Југославију. Већина бораца и новца дошла је из Аустралије, док је војна опрема била набављена у Западној Немачкој. Кратке завршне припреме биле су у кампу Гаранасу у Аустрији, уз аустријско- југословенску границу. Ту су се окупила 23 усташка борца.
Аустријска полиција је ухапсила Франу Перичића и Стипу Црногорца, а од акције је одустао Марко Логарушић. Четврти из кампа који није отишао у акцију био је Марко Мудроња који је само био логистичка потпора и није био предвиђен за акцију. У самој акцији је требало да учествују још неки људи који су из разних разлога били спречени, или су сами одустали. У акцији је требало да учествује и главни секретар ХРБ-а, Јосип Сенић, кога је вероватно Служба државне безбедности ликвидирала три месеца раније.
Припадници Бугојанске групе који су кренулу акцију Феникс су били: Амброзије Андрић, Адолф Андрић, Павао Вегар, Илија Главаш, Ђуро Хорват, Вејсил Кешкић, Виктор Коцијанчић, Петар Бакула, Лудвиг Павловић, Мирко Власновић, Илија Ловрић, Филип Бешлић, Стипе Љубас, Владо Милетић, Винко Кнез, Иван Прлић, Никола Антунац, Вилим Ершек и Видак Бунтић.
Као циљ је одабран планински предео централне Босне, делом због својих географских одлика, а делом јер га је претежно насељавало хрватско становништво и што се својим јужним ободом наслања на западну Херцеговину, насељену скоро искључиво хрватским становништвом.
У Аустрији је ову групу сачекала помоћ за илегални прелаз преко границе. Након кратких припрема, илегално су се 20. јуна 1972. пребацили преко границе код Дравограда. У околини Марибора су зауставили камион Раденске и наредили возачу Францу Хрибернику да их вози ка Бугојну. Искрцали су се из камиона 22. јуна у Грачаници, између Бугојна и Горњег Вакуфа и пустили возача, а затим су отишли у село Лужани, одакле је пореклом био Илија Главаш. Ту су у капелици положили заклетву и упутили се на планину Радушу.
У међувремену, возач камиона је пријавио милицији да је наоружана група ушла у Југославију. Акцијом југословенских снага безбедности на терену руководио је Фрањо Херљевић. Југославија у то време није имала посебне јединице за обрачун са убаченим групама, већ се ослањала на доктрину општенародне одбране и мобилизоване резервисте Територијалне одбране. На Радушу је упућена чета војне полиције, чета милиције и неколико хиљада припадника Територијалне одбране из Сарајева.
Први сукоб усташких терориста са југословенском милицијом се десио 25. јуна 1972, а убрзо након тога и сукоб са ЈНА. Први контакти убачених емиграната са становништвом су их потпуно разуверили о стању у Југославији. Локално становништво им није пружало гостопримство и није им се придружило, а локалне јединице територијалне одбране су масовно кренуле у потрагу за њима. Због тога је дошло до раскола у групи.
Први сукоб убачена група имала је са патролом војне полиције 26. јуна 1972. Патрола ВП је видела групу на ивици шуме и кренула у јуриш, а терористи су се повукли у шуму и запуцали. Капетан Милош Поповић је појурио за њима и настрадао, као и његов војник пратилац Бранко Блечић. Са друге стране је страдао вођа групе Адолф Андрић, а тројица су побегла, одвојила се од групе, налетела на патролу милиције и Територијалне одбране и погинула. Настрадао је и коњ на коме је група носила део опреме.
Преостали припадници групе су се склонили испред једне пећине у рејону Буковца. Испред пећине је била чистина од 60-80 метара. Један водник милиције је предвече пришао да извиди терен, али је био убијен пригушеном пушком. Терориста који је кренуо по његов аутомат је открио присуство чете ТО, која га је убила и кренула у напад на пећину преко чистине. Напад је одбијен, а рањене нису могли извући. Ујутру је поновљен напад, али су се терористи под окриљем ноћи извукли. Том приликом је погинуло 7 припадника ТО, 8 рањено, после чега је још један преминуо.
Фронтални напад нити је уродио плодом, нити је јединица успела да блокира терористе у пећини. Фениксовци су се раштркали и почели тражити склониште код локалног становништва. Међутим, локално становништво, чак и неки свештеници, их је предавало милицији.
Пошто су у Босни претрпјели неуспех, припадници Бугојанске групе су побегли све до Сиња и Имотског. Терористи су бежали потерама скоро месец дана, али, како нису имали базе и подршке, врло брзо су подлегали ранама или изнемоглости, те били хватани или ликвидирани док су покушавали да се извуку. Укупно је убијено 15 припадника групе, док су четворица заробљена.
Ухваћена су четири припадника бугојанске групе: Ђуро Хорват, Вејсил Кешкић, Мирко Власновић и Лудвиг Павловић. Њима је суђено пред Војним судом у Сарајеву од 11. до 21. новембра 1972. Сва четворица су осуђена на смрт, али је смртна казна Лудвигу Павловићу замењена двадесетогодишњим затвором због малолетности. Хорват, Кешкић и Власновић су стрељани 17. марта 1973. у касарни војне полиције у Раковици, док је Павловић одлежао скоро цели затворски рок у Сремској Митровици. Након увођења вишестраначја у Југославији, ново руководство Хрватске састављено од чланова ХДЗ је издејствовало премештање Павловића у Хрватску. Пуштен је 1991. и одмах се прикључио хрватским паравојним јединицама. Убијен је под нејасним околностима исте године у западној Херцеговини. Међу хрватским десничарима, поготово у БиХ, припадници Бугојанске групе се сматрају херојима и мученицима, а по Лудвигу Павловићу је за време рата у БиХ названо неколико јединица ХВО.
Чињеница да су највећи број погинулих Југословена и припадника ангажованих снага безбедности чинили Хрвати, произвео је контраефекат и идеологију братства и јединства показао оправданом. Ипак, догађај је подстакао југословенски врх да оснују посебне антитерористичке јединице у милицији и ЈНА. Председник СФРЈ Јосип Броз, одликовао је 389 лица из Босне и Херцеговине и Хрватске за учешће у ликвидацији Бугојанске групе.
Акција Бугојанске групе је изазвала велики публицитет у СФРЈ, односно тадашње власти су је искористиле у пропагандне сврхе. Ђорђе Личина је написао књигу Двадесети човек. Године 1985. је по тој књизи снимљена мини ТВ серија Брисани простор, у продукцији ТВ Сарајево, у којој је приказана припрема усташке групе у Западној Немачкој, затим боравак у Аустрији, пребацивање преко границе у Југославију, као и сама операција „Радуша 72“, све до ликвидације и хапшења усташке групе. Prikaži manje
