Čija je naša Rusija?
Aleksej Kišjuhas
13.11.2022.
Zbog čega, suprotno Evropi, moralu i zdravom razumu, Srbija tvrdoglavo odbija da uvede sankcije Rusiji?
Dežurno objašnjenje glasi – zbog goleme rusofilije u srpskom društvu. Navodno, naš prosečni Petar Petrović sa uplatnica za RAT (republičku administrativnu taksu), i naoružan kompletima knjiga Tolstoja i Dostojevskog „na metar“ po socijalističkim regalima, naprosto obožava Rusiju i Ruse.
Pa onda nije politički lukrativno raskidati ovu ljubavnu vezu. Visoki funkcioneri i vlasti i opozicije utrkuju se u lojalnosti prema Rusiji, dok TV Hepi, Večernje Novosti i ostali tabloidi sipaju prorusku propagandu direktno u mozak. Sve zato što u Srbiji postoji nadnaravna bliskost ili ljubav prema Rusiji, njenoj kulturi i civilizaciji. A da li je zaista tako?
Kada se u Srbiji danas zaklinjemo u Rusiju – mi tu Rusiju zapravo ne poznajemo. Rusija nije Vladimir Putin, kao što ni Srbija nije Slobodan Milošević ili Aleksandar Vučić. Čak i ukoliko ih oni predvode, te imaju tušta i tma pristalica.
Uostalom, trenutno ne postoji veći rusofob na planeti Zemlji od – Vladimira Putina. Izolovao je svoju zemlju, doneo joj međunarodne sankcije, poslao hiljade mladih Rusa u smrt, i zalepio etiketu zločinaca ruskom narodu. Ispravnim rečima Tomislava Markovića, „Sva današnja putinofilska pozivanja na rusku kulturu, na velike stvaraoce, su besmislena, jadna, bedna, promašena, neznalačka i cinična. Putinoidi nisu na strani ruskih pisaca i intelektualaca na koje se pozivaju, već na strani njihovih cenzora, zatvorskih čuvara, progonitelja i krvnika“.
Narajcani rusofili u Srbiji ne vole Rusiju – već vole autokratiju i ideologiju Vladimira Putina. Jednoumlje, čistke, mračnjaštvo, antizapadnjaštvo i rat. Da Rusija sutra postane liberalna demokratija, sa političkim pluralizmom i poštovanjem ljudskih prava, odmah bi se zaboravilo na (pacifistu) Tolstoja i (pedera) Čajkovskog.
I preko noći pronašao novi uzor u nekakvom Iranu, Kini ili Severnoj Koreji. Uostalom, odmah je zavoljena Amerika, čim je u Belu kuću zaseo autokrata, nacionalista i rasista Donald Tramp. Pa je i Šešelj furao sliku američkog predsednika preko svoje nadmene trbušine.
Na kraju, i moje lično ime je – rusko (a moj otac je profesor ruskog jezika i književnosti). Dobio sam ga po Maksimu Gorkom, piscu i hroničaru teškog života u Rusiji, čije pravo ime je bilo Aleksej Maksimovič Pješkov, pošto su moji roditelji prevodili njegovo „Detinjstvo“. Porodica i prijatelji me i danas zovu po ruskom nadimku – Aljoša.
Još jednom, svako društvo i država su kompleksne tvorevine. Ali nije svejedno koji aspekt tog društva ili kulture ćemo odabrati kao svoj simbol, uzor ili paradigmu. Ratobornog Putina ili pacifistu Tolstoja? Avangardistu Maljeviča, hemičara Mendeljejeva, apsurdistu Harmsa, novinarku Politkovskaju? I zato, čija je naša Rusija? I zašto kažemo Rusija – a mislimo na Putina?
https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-ki ... rTt7THiWsU
Znaci plačem!
rano su me stranci uzeli pod svoje
