Eldar Kundakovic, mislim da zasluzuje da ostane zabelezen na ovoj temi.
Mlad, idealista po mom razumevanju, veran i stradao daleko od svoje zemlje.
Пут у пакао Сирије
Родитељи Елдара Кундаковића, који је погинуо у борбама на страни сиријских побуњеника, говоре зашто је њихов син отишао да умре за ислам
Есад и Насија Кундаковић (Фото З. Анастасијевић)
Нови Пазар – Једне ноћи, новопазарски кројач Есад Кундаковић зачуо је свога сина Елдара како јеца у својој соби. Када је ушао у собу, упитао је сина зашто плаче. – Бабо, ја ово више не могу гледати. Морам отићи тамо – одговорио му је двадесетседмогодишњи син. Показао је оцу језиве сцене страдања људи на неком од сајтова.
„Тамо далеко”, кудаје желео да се упути Елдар, била је Сирија. Прошло је неколико месеци од те ноћи када је Есаду Кундаковићу зазвонио мобилни телефон. – Бабо, готово је. Прешао сам границу – чуо је Есад глас свога сина, који се већ налазио негде у Турској.
Месец и по дана касније, 14. маја, Есаду Кундаковићу поново је зазвонио телефон. – Елдар је мртав – чуо се глас с друге стране. Глас још једног младог Новопазарца из чаршије који је, као судбину, изабрао – „пут за Дамаск”.
Нисам срео Новопазарца који је за Есада Кундаковића рекао нешто друго осим да је угледан и частан човек. И невладина активисткиња, доскорашња директорка „Урбан-ина” Аида Ћоровић, поновила је исте речи о кројачу Есаду.
И Аида је била тема новопазарске мистерије, одласка дечака из чаршије у пакао Сирије. Како су јој пренели пријатељи, један млади новопазарски ратник,на свом фејсбук профилу, из далеке Сирије јој је претио смрћу. – Ти млади људи су толико задојени фанатизмом да не виде како су ситни пиони у великим играма. Они одлазе у свети рат, не разумевајући парадоксе. Да се, ратујући против снага Башара ел Асада, њихови интереси поклапају са интересима САД, што је апсурд сам по себи – каже извршни директор НВО „Урбан-ин” Сеад Биберовић, сећајући се како је истога дана када је Елдар прешао границу једна новопазарска мајка позвала полицију, молећи их да зауставе њеног сина на путу ка Сирији. Полиција је пронашла младића и вратила га породици.
Али, у граду у ком је стопа незапослености виша од 50 одсто и који је од „долине џинса” или „српског Тексаса” – када су се производиле хиљаде пари фармерки дневно – претворен у „долину глади”, младе је лако предозирати религијом. То је теза старог хоџе који објашњава егзистенцијалну и духовну конфузију сиромашних младића без перспективе, који су, из религијске вакуум зоне социјалистичког атеизма, улетели, без кочионог АБС система, у зону фанатизма.
Да ли је учешће у грађанском рату у Сирији, на страни побуњеника, ново свето место за младе џихадисте, убеђене да ће погинути као шехиди (мученици), што ће им омогућити директни улазак у џенет или рај? Али, чудни су путеви Господњи. Док је Елдар тежио ка савршенству вехабизма, које би га приближило Господару, његов млађи брат, шеснаестогодишњи Рејхан, активиста је у невладиној организацији Аиде Ћоровић и свира у рокенрол у гаражном бенду.
– И ако је, јер је он тако изабрао. То је његов пут – каже ми Есад Кундаковић у лепо уређеној дневној соби породичне куће у Радничкој улици. Есадова супруга Насија нуди ми слатко, потом свеже воће и торту.
Мирза Ганић на Елдаровом гробу у Сирији
Неколико минута, куртоазно разговарамо о лепом времену, новопазарском гостопримству и много лепшим данима којих се сећамо… Али у очима обојице лебди питање: зашто је Елдар постао свети ратник Ебу Бера, који је са својим братом по вери и оружју из Рожаја издахнуо у борбама за заузимање једног затвора под контролом сиријских државних снага? У порукама које су исписане на разним интернет страницама, као и на умрлици, пише да је „погинуо на Алаховом путу у Сирији”.
Есад и Насија нису пустили сузу за сином ни када су дошли најближи да изразе саучешће. Нису заплакали ни све ово време неподношљивог бола.
Али, за мучеником се не плаче.– Нико не може измерити мој бол. Када бих сада крикнуо, распарао бих небо. Зато вас молим да разумете Елдаров избор. Ми смо дубоко религиозна породица, али не фанатична. Ја, рецимо, стално жалим за старом Југославијом. У београдском Студењаку провео сам три године, од 1978.до 1981. године. Ма,волели смо да идемо на радне акције више него на море. У новопазарском предузећу „Војин Поповић” био сам један од директора, а та фирма је била Југославија у малом. И, онда се све распало. И никада више тамо нисам крочио. Не знам хоћете ли ми веровати, али ме боли да одем у ту фабрику, као што ме боли да одем на синовљев гроб. Све се изокренуло. Криминалци приватизују фирме, поштен свет гладује. И душа нас све боли једнако, били ми Бошњаци или Срби – каже Есад. Глас му задрхти, али када осети да његове очи могу постати влажне, када посумња да може издати успомену на Елдара ако заплаче, он се тргне, окрене главу, скрене поглед. И поврати снагу.
Јер, за мучеником се не плаче.
Отворио је Есад кројачку радњу, понадао се да ће Елдар, пошто је напустио студије психологије, наследити породични посао. Есад је свестан да звучи необично када се каже да је узоран младић, уместо да јури девојке, купи кола и седи по кафићима, кренуо на пут далек 2.000 километара, ризикујући живот. У чије име? Зашто?
Елдарова мајка Насија прича да често, сећајући се Елдара, помисли на младића из Требиња Срђана Алексића који је спасао живот младом Бошњаку, а потом су га убилињеговивојници. Она често помисли и на Жикицу Јовановића Шпанца и остале комунистичке револуционаре који су се борили у интернационалним бригадама у Шпанском грађанском рату. – Елдар је био 100 одсто посвећен исламу и мене ће драги Бог питати: не да ли сам му купила „мерцедес”, већ како сам га васпитала. Ја ћу тада рећи: „Борио се на страни добра” – прича мајка.
Отац га је одвраћао од сиријске авантуре. Претио је да ће му поцепати пасош.– Али, у срцу сам знао да ће отићи. Као што сада знам где је он. Двадесет људи који га нису познавали дошло је после његове смрти у моју радњу. Рекли су ми да су уснули исти сан. Тамо, где је он сада, све жеље му се испуњавају, осим једне: да их Господар врати на овај свет. Зато је за мене Сирија света земља. Он је сахрањен на шехидском гробљу. Ако Бог да, када се ослободи Сирија, отићи ћу тамо. Већ смо посетили породицу покојног Адиса Салиховића у Рожају, његовог ратног друга с којим је заједно погинуо. Тај човек је оставио петоро деце и отишао да брани своју браћу муслимане. Још један Новопазарац је сада у Сирији – наставља Есад.
Није му поменуо име, али је то Мирза Ганић. За портал
www.sandzakhaber. net, Мирза се фотографисао поред Елдаровог гроба, наоружан „калашњиковим”. Есад се виђа у Пазару с његовом мајком, чује се телефоном с младим ратником. Есад се са Елдаром редовно чуо мобилним телефоном јер је у Сирији мобилни оператер Теленор (063) доступан. Пет дана пре погибије, Елдар Кундаковић је оцу послао последњиес-ем-ес: „Молите Бога да нам пошаље помоћ”.
Елдар Кундаковић
Есад потом вади блатњаве патике које је Елдар носио два дана пре одласка на „Алахов пут”. Али, када питам Есада и његову супругу да ли је њихов син био џихадиста и да ли је био свестан да је у Сирији пуцао на муслимане, они одговарају:– Не, он није џихадиста. Сви их се сада плаше, али 1.000 његових другова, вехабија у Пазару, немају ни клицу екстремизма у себи. Да ли знате само како је Елдар волео Србију? Па он се у Војсци изјашњавао као Србин мухамеданске вере! Ишао је после Војске на свадбе у Зајечар. Његови другови Срби су долазили код нас. Гласали смо за Томислава Николића и Александра Вучића, нека их Бог поживи. И није пуцао Елдар у муслимане, већ у Асадову секту, алавите, која тлачи народ – извикује кројач Есад. Зато је инсистирао да разумемо његов свет, свет вере. Зато је молио да, у соби на чијим зидовима доминира натпис са 99 имена Алаха, не поверујемо да су новопазарски дечаци из сиријског тамног вилајета припадници „беле Ал Каиде”, од којих нарочито страхују и Америка и Европа, плашећи се да ће се, после повратка кући, њихова романтична епизода у верском рату против Асада претворити, заправо, у ноћну мору за безбедносне службе.
Пре него што сам ушао у породичну кућу Кундаковића, саговорник из Новог Пазара објаснио ми је да је портал на ком је објављена фотографијановопазарскогсветогратникаМирзеблизак групи имама који се окупљају у Хаџи-Меховој џамији на излазу из Пазара, где се држеватрене проповеди у корист сиријских побуњеника. Названа „средњи пут”, група имама је окупљена под покровитељством турског реис-улеме, чија је намера, наводно, да се од Зукорлићевих и Зилкићевих имама створи нова исламска заједница Србије јер Анкара није успела да измири двојицу посвађаних муфтија.
Зукорлић је чак пре неколико дана рекао да нема разлике између турске и београдске чизме, мислећи при том да и једна и друга нога, ваљда, једнако газе Бошњаке. Зукорлић је, без дипломатских финеса и духовне суптилности, оптужио турског реиса да са по 500 евра врбује његове имаме.
Да ли је Елдар Кундаковић изабрао „трећи” или само свој пут? Да ли је био предозиран религијом, како је говорио стари хоџа? Да ли се његови религијски мотиви могу поредити с револуционарним идејама палих бораца из НОБ-а, чија су имена уклесана на плочи пазарске гимназије, с којима га поносно пореди његов отац? Или је покојни Елдар само жртва патетичне опсесије о исламским ратницима који се боре широм света, а заправо се регрутују као потенцијални терористи у светом рату против неверника? Док сам се опраштао с његовим оцем, он ми је рекао да сам, боравећи као драги гост у породици шехида, стекао награду. Седећи у дому Кундаковића, заправо сам учествовао у борбама, на Божјем путу. На путу за Дамаск.
------------------------------------------------------------
Добровољци с Балкана
Према писању часописа „Форин полиси”, процењује се да у рату у Сирији учествује око 5.500 страних добровољаца, а да побуњеничка војска има око 60.000 бораца. Из европских земља регрутовано је око 500 страних војника. Међу њима су и добровољци с Балкана и сви се боре против режима Башара ел Асада. За сада нема евиденције о организованом одласку на сиријске фронтове с Балкана, већ се у Сирију улази преко Турске. Саговорници у Новом Пазару не могу да процене тачан број људи из Санџака који учествују у сиријском рату.
Александар Апостоловски
објављено: 09.09.2013.
Ko zna kada i hoce li neko uopste uloziti napor da razume i ove nase mlade ljude ?
Pre nego izgubimo mnoge, previse njih.
u skoli smo kao obaveznu lektiru imali Gorski vijenac, djelo Petra Petrovica Njegosa, crnogorskog vladike. Pojedini nastavnici, cesto crnogorskog ili hercegovackog (ali uvijek srpskog) porijekla, trazili su cak da naucimo pojedine dijelove napamet. 
