100 najboljih sa ex jugoslovenske muzičke scene

[radostan dan]

bregoviću nikada nije bio kompliment nazvati ga muzičarem, kompozitorom, umjetnikom...
volio je i trudio se da ga tretiraju - lopinom, šanerom, šibicarem, bez policijskog dosijea. to u prevodu znači - nikad uhvaćen, a svima poznato čime se bavi.
u fudbalskom smislu, obožavao bi situaciju da je kao igač fk vratnika prešao u fc arsenal, i na vembliju jebavao englesku gospodu na tribinama i nesretnike na terenu jeftinim fintama naučenim u sarajevu i balkanu.

te finte nisu zahtjevale tehniku, napor, treniranje, znoj i muku.
za to je trebao samo dar za -vic-...
i u tome bi bio potpuni poraz konzumenata igre ili direktnih protivnika - jebem vas ko konje sitnim forama kojima ne možete da -dohakate-, jer su toliko glupe da vam ne padaju na pamet.
imam talenta, ali neću da ga razvijam. samim tim, vaš poraz je strašniji.

[piupiu]

Valjda baš u tome leži Bregovićeva genijalnost - da udrobi Zepeline i 68-ašku poetsku estetiku u pastirski rok, da u tekstovima koketira sa narodnom poezijom, upakuje to sve sa električnom gitarom i mittleeuropskim orkestracijama i proda tvojoj neni u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu ... za mene je to u kulturološkom smislu puno autentičniji muzički pravac od domaćeg Novog vala.

nikako se ne mogu složiti s ovim. uzmimo azru kao referentni, najpopularniji novovalni bend. zar je bijelo dugme autentičnije reprezentiralo sarajevo nego azra zagreb? johnny je u tekstovima pisao o ondašnjim zg likovima, kafićima, pojavama, a bregović?

Pa, ne znam kako bih ti to objasnila - mislim da je Dugme bilo jedno od onih bendova koji su navikli ljude na rock, oni su bili trailblazers koji su utrli put Novom valu koji je mogao lješkariti, biti i kreativan i elitistički i super-urban i poetičan i progresivan, korespondirati sa svijetom i šta sve ne. Mislim da je Dugme ustanovilo vrlo autentičan muzički izraz onom kombinacijom koju sam gore opisala. Usput, za mene je Bregović muzičar, a Johnny pjesnik - i Bregovićevu autentičnost doživljavam prvenstveno s muzičke tačke gledišta, a Johnnyjevu s poetske, ako ima smisla ovo što govorim?

[piupiu]

Evo, sad gledam opet u onu prvu listu i vidim - slovom i brojem (ako nisam nekoga previdjela) - 4 benda u kojima se pojavljuju žene - Xenia, Victoria, EKV i Josipa Lisac. EKV sam izmedju ostalog poštovala i zato što je postojala na kreativnoj osovini žensko-muško, gdje su i Mladen i Magi imali jednaku težinu.

mladenović je uglavnom pisao tekstove, a glazbu su zajednički potpisivali kao bend. ali meni osobno su klavijature ono što daje pečat njihovoj glazbi.

Da, i meni, Magi je stvarno bila magična. Čitala sam nekada da je učila klavir u klasi sa Pogorelićem i bila 'pijanistica koja obećava'. Ma, oni su meni po svemu netipičan bend, i po broju tih nekih multi-kreativnih tipova koji su kroz njega prodefilirali, i po toj 'osovini' za koju stvarno mislim da je bila dio EKV magije i po tom nekom humanističkom odredjenju ... vidi se da sam pristrasna jer ih stvarno volim.

[zg1911]

Pa, ne znam kako bih ti to objasnila - mislim da je Dugme bilo jedno od onih bendova koji su navikli ljude na rock, oni su bili trailblazers koji su utrli put Novom valu koji je mogao lješkariti, biti i kreativan i elitistički i super-urban i poetičan i progresivan, korespondirati sa svijetom i šta sve ne. Mislim da je Dugme ustanovilo vrlo autentičan muzički izraz onom kombinacijom koju sam gore opisala. Usput, za mene je Bregović muzičar, a Johnny pjesnik - i Bregovićevu autentičnost doživljavam prvenstveno s muzičke tačke gledišta, a Johnnyjevu s poetske, ako ima smisla ovo što govorim?

ima, zašto ne? doduše, meni je npr johnnyjevo pjesništvo malo i precijenjeno. odličan je on tekstopisac bio al kad vidim kako ga smatraju praktički ligom za sebe, hmm...

dugmići jesu možda navukli ljude na rock ako pod tim misliš popularizirali ga među rajom, ali mislim da njihov utjecaj na glazbenike i nije bio naročit. a veličina benda se time mjeri, na koliko i koje bendove si utjecao. tako ćeš danas npr naći puno više bendova inficiranih azrom nego dugmetom.

[zg1911]

Da, i meni, Magi je stvarno bila magična. Čitala sam nekada da je učila klavir u klasi sa Pogorelićem i bila 'pijanistica koja obećava'. Ma, oni su meni po svemu netipičan bend, i po broju tih nekih multi-kreativnih tipova koji su kroz njega prodefilirali, i po toj 'osovini' za koju stvarno mislim da je bila dio EKV magije i po tom nekom humanističkom odredjenju ... vidi se da sam pristrasna jer ih stvarno volim.

ja jedino ne znam šta bih mislio o milanovoj lirici. čas mi je odlično pogođena, čas zvuči kao nasumice nabacane riječi bez ikakvog značenja. odličan primjer ovog drugog je urban sa svojim wannabe dubokoumnim beljezgarijama.

ali ekv mi je jako dobar (a šarla još bolja). volim taj "hladni"post punk zvuk koji su prvo isfurali joy division. oni su bili stvarno ekstra utjecajan bend. al da ne glavinjam opet van ex yu scene.

[julisiz es grant]

Dugme je uvelo rock kulturu u Jugoslaviju i učinilo rock opšteprihvaćenom pojavom na koju su i mediji i društveno-političke strukture prvi put ozbiljnije obratile pažnju kao na pojavu koja je tu da ostane i sa kojom valja računati.
Postavljati Azru i Dugme kao antipode ili čak suparnike je besmisleno. Prema svemu što se može pročitati u relevantnoj literaturi Bregović i Štulić bili su u vrijeme najveće popularnosti ovog drugog u dosta dobrim odnosima. Mislim da je čak bilo govora da je Brega trebao producirati "Fazane", ali od tog nije na kraju bilo ništa (jer je nakon superuspješne turneje u Bugarskoj, i adekvatne zarade, otišao na put oko svijeta).
Uglavnom, ako mi uspije večeras postaviti onaj pdf dokument sa zanimljivom analizom vrlo cijenjenog autora, biće zanimljivo štošta pročitati.

[zg1911]

zašto je besmisleno? pa ne bi da se čuje da su brega i štulić frendovi kad slušaš pjesme/albume azre i dugmeta. dugme i azra jesu bili antipodi; staro/novo, ruralno/urbano itd.

nitko dugmetu ne osporava popularnost.

btw štulić je već nakon filigranskih otišao na kvasinu, tako da neš ti štete i da mu brega jest bio producent.

[radostan dan]

ja jedino ne znam šta bih mislio o milanovoj lirici. čas mi je odlično pogođena, čas zvuči kao nasumice nabacane riječi bez ikakvog značenja. odličan primjer ovog drugog je urban sa svojim wannabe dubokoumnim beljezgarijama.

ono što me je privlačilo ekv-u bila je muzika...azri pak, bunt i taj neki -krik- ritma i rime, iskren i -neisproduciran-, do fazana.
za dubljim smislom njihovih tekstova nikad nisam ni tragao...vrijeme mi je pokazalo da nisam ni trebao. sami su se zapleli u ili o njih, i od sredine svojih karijera pa do kraja pokušavali da se iz istog ispetljaju, s tim da je ekv otišao u neku mističnu patetiku, a branimir se posvađao sam sa sobom.

[julisiz es grant]

zašto je besmisleno? pa ne bi da se čuje da su brega i štulić frendovi kad slušaš pjesme/albume azre i dugmeta. dugme i azra jesu bili antipodi; staro/novo, ruralno/urbano itd.

nitko dugmetu ne osporava popularnost.

btw štulić je već nakon filigranskih otišao na kvasinu, tako da neš ti štete i da mu brega jest bio producent.

Onaj ko grupu koja je izdala "Bitangu i princezu" i "Doživjeti stotu" (mislim na kompletne albume, ne na pjesme) svodi na pridjev "ruralno" baš ne pokazuje da je nepristrasan sagovornik bez predrasuda.

[KB9]

zašto je besmisleno? pa ne bi da se čuje da su brega i štulić frendovi kad slušaš pjesme/albume azre i dugmeta. dugme i azra jesu bili antipodi; staro/novo, ruralno/urbano itd.

nitko dugmetu ne osporava popularnost.

btw štulić je već nakon filigranskih otišao na kvasinu, tako da neš ti štete i da mu brega jest bio producent.

Onaj ko grupu koja je izdala "Bitangu i princezu" i "Doživjeti stotu" (mislim na kompletne albume, ne na pjesme) svodi na pridjev "ruralno" baš ne pokazuje da je nepristrasan sagovornik bez predrasuda.

ne istice mozda licno nego neko objektivno shvatanje naroda u taj vakat

[radostan dan]

bitanga je mnogo dobar album...komplet, u cjelini, od a do ž on nema slabu tačku.
veliko iznenađenje je napravio dobitnik mtv nagrade, zvonko iz van gog-a, kada je rekao da mu je taj album bio uzor za par projekata.

[zg1911]

zašto je besmisleno? pa ne bi da se čuje da su brega i štulić frendovi kad slušaš pjesme/albume azre i dugmeta. dugme i azra jesu bili antipodi; staro/novo, ruralno/urbano itd.

nitko dugmetu ne osporava popularnost.

btw štulić je već nakon filigranskih otišao na kvasinu, tako da neš ti štete i da mu brega jest bio producent.

Onaj ko grupu koja je izdala "Bitangu i princezu" i "Doživjeti stotu" (mislim na kompletne albume, ne na pjesme) svodi na pridjev "ruralno" baš ne pokazuje da je nepristrasan sagovornik bez predrasuda.

pa čuj, zar je moguće u ovakvim raspravama biti apsolutno nepristran?

a i kb9 (hvala mu) je ispravno replicirao, ciljao sam na utisak u javnosti. no, i sam sam takvog mišljenja. kako opisati bend kojeg je varila juga od Vardara pa do triglava, i pismeno i nepismeno, u usporedbi s azrom nego ruralnim? pa ta nisam ja izmislio naziv pastirski rock. a taj termin je istoznačan ruralnom, zar ne? ne kažem ja da nemaju svijetlih trenutaka (ponavjam se). pa i taj doživjeti stotu je pod velikim utjecajem novog vala.

[zg1911]

bitanga je mnogo dobar album...komplet, u cjelini, od a do ž on nema slabu tačku.
veliko iznenađenje je napravio dobitnik mtv nagrade, zvonko iz van gog-a, kada je rekao da mu je taj album bio uzor za par projekata.

taj van Gogh je jako popularan u srbiji? čuo sam par pjesama samo. po tom što sam čuo rekao bih ekv wannabes.

[radostan dan]

pa recimo da je tako...nesretnih devedesetih (93-95) bili su jedino svjetlo u mraku, na način da su kao i dugme malo prilagodili rok široj publici, u namjeri da ih izbave od raznih -dvesta na sat- i -gori more, tope se planine- pjesmuljaka nebitnih likova.

vođa gupe je milana mladenovića doživljavao kao starijeg brata, neka vrsta dobrovoljnog potrčaka...zauzvrat je kupovao zanat.
mislim da je jednu turneju i odradio kao priruženi član ekv-a.
krajem devedesetih pravi ploče koje produkcijski liče na bitangu, samo u njegovom fazonu.
nakon dobijanja mtv nagrade sredinom prvog desetljeća 2000. (čini mi se, ili pred kraj desetljeća), pokušava nešto novo, da se ne bi ponavljao, ali ja to više ne pratim, iz razloga koji je već objašnjen u ranijim postovima ( ono, do 25 se formiraju ukusi).
uhhh, jesam ga ovdje slagao pošteno, čuj ja i 25 godina...

elem, ovo što sad radi mi liči na ono kada je u2 napravio rez sa zoorop-om.

[zg1911]

pa recimo da je tako...nesretnih devedesetih (93-95) bili su jedino svjetlo u mraku, na način da su kao i dugme malo prilagodili rok široj publici, u namjeri da ih izbave od raznih -dvesta na sat- i -gori more, tope se planine- pjesmuljaka nebitnih likova.

vođa gupe je milana mladenovića doživljavao kao starijeg brata, neka vrsta dobrovoljnog potrčaka...zauzvrat je kupovao zanat.
mislim da je jednu turneju i odradio kao priruženi član ekv-a.
krajem devedesetih pravi ploče koje produkcijski liče na bitangu, samo u njegovom fazonu.
nakon dobijanja mtv nagrade sredinom prvog desetljeća 2000. (čini mi se, ili pred kraj desetljeća), pokušava nešto novo, da se ne bi ponavljao, ali ja to više ne pratim, iz razloga koji je već objašnjen u ranijim postovima ( ono, do 25 se formiraju ukusi).
uhhh, jesam ga ovdje slagao pošteno, čuj ja i 25 godina...

elem, ovo što sad radi mi liči na ono kada je u2 napravio rez sa zoorop-om.

hm ne znam kako prolaze kod šire publike ali meni su u periodu 90ih dobri bili obojeni program, darkwood dub, kanda, kodža i nebojša. van gogh sam nekako promašio. gledao sam nedavno neki njihov live na YouTube. cijela dvorana (brijem bg arena) pjeva s njima ko da pjeva mišo na poljudu. doduše pjesma jest bila hit na prvu, ne sjećam se naziva ali baš hitčina na kvadrat.

inače, barem što se hrvatske scene tiče, 90e su debelo podcijenjene u odnosu na 80e.

[Banksy]

Niđe veze, priča je u duhu romansiranih bajki gdje se prošlost pokušava prikazati boljom nego što je bila, jer Beograd je uvijek bio slab s talentom, ali patetično naložen na ''svjetske trendove'' što na kraju rezultira smiješnom, izvještačenom artificijelnošću (pleonazam, znam) gdje su gradska djeca i djeca vojnih lica u nekom svom malom iskreiranom zatvorenom krugu pokušavala imitirati svijet neopravdano ložeći sebe da su bolji od ostatka Srbije i Yu. Ono što je imalo talenta uglavnom je preselilo, a preživjeli koji su preuzeli društvenu i političku scenu, mahom pretvorili u salonce. Gledam Krstića nekidan, u YU je bio građanski rat i svi smo podjedanko krivi, treba pričati i o srpskim žrtvama, itd, bijeda, ukratko. Jedan od rijetkih koji je znao svjetski trend aplicirati u lokalnu sredinu i od nje napraviti hit bio je Oliver Mandić, itd, duga priča.
S druge strane, film im je bio vrhunski, od glumaca, reditelja, svih filmski radnika, vrh u bivšoj Yu. Ali muzika, rock'n'roll, uvijek su bili imitatori kratkog daha. Smiješno je vidjeti kako se grade patetični lokalpatriotski i nacionalni kultovi od realno tankog materijala, i to je tako u svemu i u svim sredinama, ne samo u vezi BG r'n'r-a, uvijek to izgleda tužno i smiješno ...

Baš nešto razmišljam o ovome i kontam kako je ta BG scena zapravo direktan rezultat tog otvaranja prema svijetu koje je počelo sredinom šezdetih, da se upravo na njemu može studirati kako je tekla 'estetska urbanizacija' vodjena duhom druge i treće SFRJugoslovenske generacije ... da se tu počinje očitovati otpor prema tradicionalnom, narodnom, seljačkom, domaćem, balkanskom, prema rakiji i kazanu, prema epskoj i socijalističkoj estetici ... što je, zapravo, svjedočanstvo koliko je Yu bila uspješna u stvaranju uslova da se već 20 godina nakon rata izrodi jedna generacija koja osjeća i uključuje se u zeitgeist i poistovjećuje se (muzički i na svaki drugi način) sa svojom generacijom van zemlje.

Mislim da se u Zagrebu to više očitovalo kroz lijepo šlagersko mittleeuropejstvo iako su oni prvi ufurali u Novi val, u Beogradu kroz buntovništvo Crnog talasa u prvoj generaciji, a poslije kroz urbanu kulturu New wavea, dok je Sarajevo uvijek imalo neku prizemniju, možda i tradicionalističkiju vibru prožetu narodnim duhom i kao takvo je iznjedrilo upravo ono što je bilo slušljivo široj domaćoj publici. A, definitivno si u pravu da i dan danas kad s Beogradjanima iz Kruga dvojke pričaš o sarajevskoj muzičkoj sceni dodje do nekog prćenja nosa, kao da se priča o najvećem šundu i nekoj tamo inferiornoj kulturi.

Problem s Beogradom je što je imao malo autentičnih, svojih, uspješnih autora i izvođača, a ta kultna gradska scena - El org. s najvećom uspješnicom klasičnom hopcup pop melodijom Igra r'n'r cela Jugoslavija i Idoli - Ti smoja čokolada, ja sam tvoja čokolada - bila tek kopija svjetskih trendova, kratkog vijeka trajanja, uz podršku medija u snažnom pokušaju da se izdignu na nivo koji realno nisu bili kadri dobaciti.
Zato je Riblja Čorba dobro prolazila, jer je imala podlogu u provincijskom r'n'r-u koji je uvijek bio autentičan, vitalan i lako prepoznatljiv na svim prostorima bivše Jugoslavije, zato je tako dugo i trajao. Problem Srbije i cijele Jugoslavije je s inspiracijom koja se neizbježno, da bi se bilo uspješno, morala crpiti sa svog tla, kako kažeš s rakije i kazana, iz seljačkih korijena svih nas, nekad u nekom koljenu, ako ne to, onda možda s Bg školom lakih pop jazz melodija nakon Dr. sv. rata s Kraljićem kao vrh. autorom ali izniklog na temeljima Bg preživjele građanštine ili Zg jazz s Petrovićem ili školom šansone Diklića i Špišića direktno naslonjenih na srednjeuropsko naslijeđe K&K monarhije, to je bilo autentično, to je opstalo i to je ono što vrijedi i dan danas. Dakle, to je problem s izvorom i autentičnošću, ispit na kojem su svi vještački odmah padali, kod publike sigurno, kod inteligentne, odrasle kritike također.

Drugi veliki problem muzike bivše Yu je želja da se postane slavan i bogat, a istovremeno zadrži svoj art, vrlo često zapravo kvazi art, to je bilo najbolnije. Bregović je vjerovatno to vrlo mlad skužio i time nije bio opterećen (neimaština koja ga je pragmatično tjerala ka profitu), dok je bilo bolno posmatrati Stefanovskog, recimo, kojem su prve dvije ploče bile briljantne, ali nije bilo statusa, novca i slave. U to vrijeme Dugme je već punilo stadione, a Steafnovski svirao u daleko manjim prostorima. Zato pravi Kao kakao i slične budalaštine gdje ne dobija očekivanu slavu, a gubi kredibilitet. Ili Dado Topić, nakon genijalnog Timea iz '72. odlazi u pop u Život učsvp gdje jednu pjesmu upravo posvećuje Bregoviću ''koji je prodao muziku'' - Ispovijest jednog Sarajlije - da bi završio s S. Milošević i ljigom Ti si princeza.
Kod svih bendova i izvođača exYu prostora postojala su dva problema - autentičnost, izvor i iskrenost da budeš ono što jesi, pa kako prođeš - prođeš, i hod po žici između popularnosti laganice i buntovne originalnosti po svaku cijenu. Malo ih je našlo balans u kojem su uspjeli reći tu neku svoju ideju kroz relativno prihvatljive melodije, a većina ostala zaglavljena tvrdoglavo u svom izričaju koji je, što je ključno, uglavnom slabo bio potkrijepljen talentom i idejom šta reći, pa se nastavilo jahati na niko me ne razumije šupljoj čime se redovno pokrivao taj manjak ideje i talenta, Stefanovski je recimo jedan od rijetkih koji je ostao svoj, a uspješan u mjeri koja mu je individalno dovoljna ...itd, u gužvi sam, pisaćemo se, zanimljivo je

edit: a što je Beograd prćio nos, to je ok, ko gubi ima pravo da se ljuti ...

[julisiz es grant]

bitanga je mnogo dobar album...komplet, u cjelini, od a do ž on nema slabu tačku.
veliko iznenađenje je napravio dobitnik mtv nagrade, zvonko iz van gog-a, kada je rekao da mu je taj album bio uzor za par projekata.

Sale Veruda iz KUD Idijota je izjavio da je Bijelo dugme i na njega imalo veliki uticaj.
Zanimljivo je kako Vesić u Dugmetovoj biografiji koju sam već više puta spominjao "Bitangu" kvalifikuje kao "beogradski" album, ne samo zbog činjenice da je tamo sniman (to je prvi Dugmetov album snimljen u Beogradu) već i tog urbanog "šmeka" koji mu vuče više na Beograd nego na Sarajevo. U tome ide dotle da čak i telefonske brojeve koji se spominju u pjesmi "Ala je glupo zaboravit njen broj" (308-208, 302-202, 307-201) identifikuje kao beogradske, jer su telefonski brojevi u Sarajevu tada (1979. godine) imali 5 cifara (to tvrdi Dušan Vesić a ne ja, ne znam je li tačno).
Na kraju kaže da su te godine izdata dva "nejbeogradskija" albuma do tada, "Bitanga i princeza" Dugmeta i "Kost u grlu" Riblje čorbe.
Ne treba ponavljati da je "Bitanga" naišla na nepodijeljene pozitivne kritike, a tvrdnju o "ruralnoj" publici Dugmeta pobija činjenica da im je to bio najtiražniji album do tada, preko 300 000 primjeraka. Takođe nakon te ploče održali su pet uzastopnih koncerata u prepunom Pioniru (najvećoj beogradskoj hali tada), što nikome prije njih nije uspjelo (kasnije je Čorba u istom prostoru održala 4 trijumfalna koncerta, od kojih je dio zabilježen na ploči "U ime naroda"). Ogroman prihod sa svih pet koncerata u cjelosti su poklonili postradalima u zemljotresu u Crnoj Gori, što nije planirano unaprijed, jer se zemljotres dogodio neposredno prije koncerata (ili čak u toj sedmici kad su se koncerti zadržavali). Mislim da je suvišno reći da nikome sa Yu scene ni prije, a ni poslije toga, nije ni palo na pamet da učini sličan gest.

[radostan dan]

hm ne znam kako prolaze kod šire publike ali meni su u periodu 90ih dobri bili obojeni program, darkwood dub, kanda, kodža i nebojša.

ako izbaciš kebrin obojeni program, ovo što si spomenuo upada u -brze bendove srbije-, mada su im darkvud dab i kk i nebojša naknadno priključeni.

Брзи бендови Београда су музички сазрели у најгорем могућем тренутку за домаћи рок. Распад земље, увођење санкција, економска и друштвена криза - а поврх свега рат - пропратили су рађање нове београдске музичке сцене. У тренутку када је медијски залет достигао врхунац, чланови многих група су морали да напусте земљу у страху од мобилизација ЈНА; ПГП РТС, једина велика издавачка кућа у Србији, није 1991.-1992. године била заинтересована за нови рок, што је условило потпуно окретање ка независном издаваштву. Нажалост, део београдских састава се определио за загребачке независне издаваче, који су доста каснили у објављивању. Тако је комплетан тираж плоче „Желим јахати до екстазе“, која је била замишљена као нови „Пакет Аранжман“ за деведесете и на којој су са по две песме учествовали састави Пресинг, Дарквуд Даб, Клајбери, Еуфорија и Казна за уши, остао у Загребу услед избијања рата (када је реиздање коначно објављено 2000. године, имало је искључиво архивски значај). Исту судбину доживео је и први албум групе Пресинг. Деца лоших музичара нису прошла ништа боље, јер су свој први албум „Добар Дан!“ (за који су критичари сматрали да има значајан комерцијални потенцијал) објавили за независну издавачку кућу Sorabia Disk из Ниша која је престала са радом непосредно по изласку плоче. Коначно, скидањем Афирматора са РТС-a и општом медијском поплавом турбофолка 1993. године Брзи бендови Београда су потиснути на маргину. На својеврстан начин нова београдска сцена је постала жртва свога времена, иако је по мишљењима музичких критичара (попут Александра Жикића и Петра Јањатовића) имала више потенцијала него ли новоталасна сцена са почетка осамдесетих (коју је требало да ефективно „смени“).

lijepo je ovo bilo čuti, nakon -dvesta na sat-, i -tek je dvanaest sati-...

[julisiz es grant]

Niđe veze, priča je u duhu romansiranih bajki gdje se prošlost pokušava prikazati boljom nego što je bila, jer Beograd je uvijek bio slab s talentom, ali patetično naložen na ''svjetske trendove'' što na kraju rezultira smiješnom, izvještačenom artificijelnošću (pleonazam, znam) gdje su gradska djeca i djeca vojnih lica u nekom svom malom iskreiranom zatvorenom krugu pokušavala imitirati svijet neopravdano ložeći sebe da su bolji od ostatka Srbije i Yu. Ono što je imalo talenta uglavnom je preselilo, a preživjeli koji su preuzeli društvenu i političku scenu, mahom pretvorili u salonce. Gledam Krstića nekidan, u YU je bio građanski rat i svi smo podjedanko krivi, treba pričati i o srpskim žrtvama, itd, bijeda, ukratko. Jedan od rijetkih koji je znao svjetski trend aplicirati u lokalnu sredinu i od nje napraviti hit bio je Oliver Mandić, itd, duga priča.
S druge strane, film im je bio vrhunski, od glumaca, reditelja, svih filmski radnika, vrh u bivšoj Yu. Ali muzika, rock'n'roll, uvijek su bili imitatori kratkog daha. Smiješno je vidjeti kako se grade patetični lokalpatriotski i nacionalni kultovi od realno tankog materijala, i to je tako u svemu i u svim sredinama, ne samo u vezi BG r'n'r-a, uvijek to izgleda tužno i smiješno ...

Baš nešto razmišljam o ovome i kontam kako je ta BG scena zapravo direktan rezultat tog otvaranja prema svijetu koje je počelo sredinom šezdetih, da se upravo na njemu može studirati kako je tekla 'estetska urbanizacija' vodjena duhom druge i treće SFRJugoslovenske generacije ... da se tu počinje očitovati otpor prema tradicionalnom, narodnom, seljačkom, domaćem, balkanskom, prema rakiji i kazanu, prema epskoj i socijalističkoj estetici ... što je, zapravo, svjedočanstvo koliko je Yu bila uspješna u stvaranju uslova da se već 20 godina nakon rata izrodi jedna generacija koja osjeća i uključuje se u zeitgeist i poistovjećuje se (muzički i na svaki drugi način) sa svojom generacijom van zemlje.

Mislim da se u Zagrebu to više očitovalo kroz lijepo šlagersko mittleeuropejstvo iako su oni prvi ufurali u Novi val, u Beogradu kroz buntovništvo Crnog talasa u prvoj generaciji, a poslije kroz urbanu kulturu New wavea, dok je Sarajevo uvijek imalo neku prizemniju, možda i tradicionalističkiju vibru prožetu narodnim duhom i kao takvo je iznjedrilo upravo ono što je bilo slušljivo široj domaćoj publici. A, definitivno si u pravu da i dan danas kad s Beogradjanima iz Kruga dvojke pričaš o sarajevskoj muzičkoj sceni dodje do nekog prćenja nosa, kao da se priča o najvećem šundu i nekoj tamo inferiornoj kulturi.

Problem s Beogradom je što je imao malo autentičnih, svojih, uspješnih autora i izvođača, a ta kultna gradska scena - El org. s najvećom uspješnicom klasičnom hopcup pop melodijom Igra r'n'r cela Jugoslavija i Idoli - Ti smoja čokolada, ja sam tvoja čokolada - bila tek kopija svjetskih trendova, kratkog vijeka trajanja, uz podršku medija u snažnom pokušaju da se izdignu na nivo koji realno nisu bili kadri dobaciti.
Zato je Riblja Čorba dobro prolazila, jer je imala podlogu u provincijskom r'n'r-u koji je uvijek bio autentičan, vitalan i lako prepoznatljiv na svim prostorima bivše Jugoslavije, zato je tako dugo i trajao. Problem Srbije i cijele Jugoslavije je s inspiracijom koja se neizbježno, da bi se bilo uspješno, morala crpiti sa svog tla, kako kažeš s rakije i kazana, iz seljačkih korijena svih nas, nekad u nekom koljenu, ako ne to, onda možda s Bg školom lakih pop jazz melodija nakon Dr. sv. rata s Kraljićem kao vrh. autorom ali izniklog na temeljima Bg preživjele građanštine ili Zg jazz s Petrovićem ili školom šansone Diklića i Špišića direktno naslonjenih na srednjeuropsko naslijeđe K&K monarhije, to je bilo autentično, to je opstalo i to je ono što vrijedi i dan danas. Dakle, to je problem s izvorom i autentičnošću, ispit na kojem su svi vještački odmah padali, kod publike sigurno, kod inteligentne, odrasle kritike također.

Drugi veliki problem muzike bivše Yu je želja da se postane slavan i bogat, a istovremeno zadrži svoj art, vrlo često zapravo kvazi art, to je bilo najbolnije. Bregović je vjerovatno to vrlo mlad skužio i time nije bio opterećen (neimaština koja ga je pragmatično tjerala ka profitu), dok je bilo bolno posmatrati Stefanovskog, recimo, kojem su prve dvije ploče bile briljantne, ali nije bilo statusa, novca i slave. U to vrijeme Dugme je već punilo stadione, a Steafnovski svirao u daleko manjim prostorima. Zato pravi Kao kakao i slične budalaštine gdje ne dobija očekivanu slavu, a gubi kredibilitet. Ili Dado Topić, nakon genijalnog Timea iz '72. odlazi u pop u Život učsvp gdje jednu pjesmu upravo posvećuje Bregoviću ''koji je prodao muziku'' - Ispovijest jednog Sarajlije - da bi završio s S. Milošević i ljigom Ti si princeza.
Kod svih bendova i izvođača exYu prostora postojala su dva problema - autentičnost, izvor i iskrenost da budeš ono što jesi, pa kako prođeš - prođeš, i hod po žici između popularnosti laganice i buntovne originalnosti po svaku cijenu. Malo ih je našlo balans u kojem su uspjeli reći tu neku svoju ideju kroz relativno prihvatljive melodije, a većina ostala zaglavljena tvrdoglavo u svom izričaju koji je, što je ključno, uglavnom slabo bio potkrijepljen talentom i idejom šta reći, pa se nastavilo jahati na niko me ne razumije šupljoj čime se redovno pokrivao taj manjak ideje i talenta, Stefanovski je recimo jedan od rijetkih koji je ostao svoj, a uspješan u mjeri koja mu je individalno dovoljna ...itd, u gužvi sam, pisaćemo se, zanimljivo je

edit: a što je Beograd prćio nos, to je ok, ko gubi ima pravo da se ljuti ...

Mogla bi se od ovog i još nekih postova sa ove teme sklopiti jako zanimljiva knjiga finih eseja o Yu rock sceni

[radostan dan]

Ne treba ponavljati da je "Bitanga" naišla na nepodijeljene pozitivne kritike, a tvrdnju o "ruralnoj" publici Dugmeta pobija činjenica da im je to bio najtiražniji album do tada, preko 300 000 primjeraka.

da, ali fora je u tome što bregović nije htio da nastavi takvu -politiku- svog preduzeća...baca se u novi val, i onda - u rikverc.
nekad pomislim da je bebeka otjerao jer ovaj nije htio ponovo da pusti kosu i brkove, i opet obuče zvoncare i čizme sa petom.

jeL samo meni -ovaj ples dame biraju- jedna od najljepših dugmetovih?

[julisiz es grant]

Ne treba ponavljati da je "Bitanga" naišla na nepodijeljene pozitivne kritike, a tvrdnju o "ruralnoj" publici Dugmeta pobija činjenica da im je to bio najtiražniji album do tada, preko 300 000 primjeraka.

da, ali fora je u tome što bregović nije htio da nastavi takvu -politiku- svog preduzeća...baca se u novi val, i onda - u rikverc.
nekad pomislim da je bebeka otjerao jer ovaj nije htio ponovo da pusti kosu i brkove, i opet obuče zvoncare i čizme sa petom.

jeL samo meni -ovaj ples dame biraju- jedna od najljepših dugmetovih?

Jeste...uz bok sa recimo "Pjesmom mlađem bratu". Ne mogu je porediti sa "Sve će to mila moja..." i "Sanjao sam noćas da te nemam" jer su to, iako izvrsne, ipak znatno drugačije balade, epske...a "Ovaj ples.." je minimalistička, intimna.

[radostan dan]

Jeste...uz bok sa recimo "Pjesmom mlađem bratu". Ne mogu je porediti sa "Sve će to mila moja..." i "Sanjao sam noćas da te nemam" jer su to, iako izvrsne, ipak znatno drugačije balade, epske...a "Ovaj ples.." je minimalistička, intimna.

upravo to...ali fantastično legne nakon grandiozne - sve će to mila moja-...

[zg1911]

hm ne znam kako prolaze kod šire publike ali meni su u periodu 90ih dobri bili obojeni program, darkwood dub, kanda, kodža i nebojša.

ako izbaciš kebrin obojeni program, ovo što si spomenuo upada u -brze bendove srbije-, mada su im darkvud dab i kk i nebojša naknadno priključeni.

Брзи бендови Београда су музички сазрели у најгорем могућем тренутку за домаћи рок. Распад земље, увођење санкција, економска и друштвена криза - а поврх свега рат - пропратили су рађање нове београдске музичке сцене. У тренутку када је медијски залет достигао врхунац, чланови многих група су морали да напусте земљу у страху од мобилизација ЈНА; ПГП РТС, једина велика издавачка кућа у Србији, није 1991.-1992. године била заинтересована за нови рок, што је условило потпуно окретање ка независном издаваштву. Нажалост, део београдских састава се определио за загребачке независне издаваче, који су доста каснили у објављивању. Тако је комплетан тираж плоче „Желим јахати до екстазе“, која је била замишљена као нови „Пакет Аранжман“ за деведесете и на којој су са по две песме учествовали састави Пресинг, Дарквуд Даб, Клајбери, Еуфорија и Казна за уши, остао у Загребу услед избијања рата (када је реиздање коначно објављено 2000. године, имало је искључиво архивски значај). Исту судбину доживео је и први албум групе Пресинг. Деца лоших музичара нису прошла ништа боље, јер су свој први албум „Добар Дан!“ (за који су критичари сматрали да има значајан комерцијални потенцијал) објавили за независну издавачку кућу Sorabia Disk из Ниша која је престала са радом непосредно по изласку плоче. Коначно, скидањем Афирматора са РТС-a и општом медијском поплавом турбофолка 1993. године Брзи бендови Београда су потиснути на маргину. На својеврстан начин нова београдска сцена је постала жртва свога времена, иако је по мишљењима музичких критичара (попут Александра Жикића и Петра Јањатовића) имала више потенцијала него ли новоталасна сцена са почетка осамдесетих (коју је требало да ефективно „смени“).

lijepo je ovo bilo čuti, nakon -dvesta na sat-, i -tek je dvanaest sati-...

zanimljivo! (hvala kurcu na ciryllic to latin konverteru )

dakle, rekoše na kraju da je scena bila potentnija no novovalna bg scena. slična situacija kao i u hrvatskoj. loš tajming. rat i smanjeno tržište su ih koštali.

[julisiz es grant]

Jeste...uz bok sa recimo "Pjesmom mlađem bratu". Ne mogu je porediti sa "Sve će to mila moja..." i "Sanjao sam noćas da te nemam" jer su to, iako izvrsne, ipak znatno drugačije balade, epske...a "Ovaj ples.." je minimalistička, intimna.

upravo to...ali fantastično legne nakon grandiozne - sve će to mila moja-...

Naravno...a imaš takve antipodne balade i na istom albumu: orkestrirani "Ruzmarin" i tihu i čežnjivu "Ipak poželim neko pismo" (sa najljepšim Bregovićevim rifom do tada, a i kasnije).

[Banksy]

Ovaj ples je jedna od najomiljenijih, sigurno, uz I kad prođe sve, pjevaću i tad, i slične manje poznate.
Bitanga je čudesan album, a Bregović apsolutno duhovni otac popularne muzike ovih prostora i smiješno je to uopće dovoditi u sumnju. S takvim opusom, s tolikim brojem izvrsnih pjesama, s takvom konstantom kvalitete i takvom dugovječnošću, o uspostavljanju industrije i društvenim utjecajima, da ne govorimo. Oponašali su ga svi, mnogi priznavali za idola, gledali u njega k'o u televizor, od Houre koji ga je otvoreno slijedio i motao mu se oko nogu, P. Valjka koji ga je bukvalno prepisao svojom prvom pjesmom Prevela me mala..., Džonija koji je nepotrebno izgubio puno energije u borbi s njim, ne bi li ga nekako dostigao, a na koncu izmolio da mu producira album, Idole vrhunski isproducirao, Topić mu posvetio pjesmu, Vlatko se borio s njim dok nije shvatio da je takav, svoj, najbolji, itd. Uglavnom, svi su pokušavali da ga dostignu ili da mu se primaknu, a što su prije otkrivali istinu sopstvene autentičnosti i mirili se sa svojim tiražima i publikom, prije su postajali svoji i tako formirali karijere, mnogi opstali do današnjih dana, ukratko, većeg nemamo ...
edit: Uf, da, Pismo, vrh, možda najbolja njihova.