Ad blocker detected: Our website is made possible by displaying online advertisements to our visitors. Please consider supporting us by disabling your ad blocker on our website.
Meditacija je sama po sebi povoljna mentalna kamma. Ona obuhvata mentalne aktivnosti kao što su fokusiranje i istraživanje, smirivanje i nadahnuće. Ona nam omogućuje da vidimo kroz naslage konfuzije, sve do one primarne čistote našeg srca. To kako, kada i gde konkretno meditirate zavisi zapravo od toga da li ta meditacija uvećava sva ova povoljna stanja. A ako ona podstiče loša stanja da jačaju, tako da postajete više opsesivni, više rastreseni i izgubljeni, tada to nije prava meditacija. Kod meditacije se ne radi samo o sedenju, već i o tome je li naš um dovoljno vešt. I ako ne možemo u svakom trenutku da kroz introspektivno sedenje razvijamo dobrotu u sebi, to ne znači da za nas nema nade. To jednostavno znači da bi trebalo da praktikujemo neku drugačiju vrstu povoljne kamme. Uvek postoji neka mogućnost. Uvek postoji neki čin velikodušnosti koji možete da učinite, neki čin davanja, neki čin služenja, a njegov rezultat će u vama uvećati osećaj poverenja i sigurnosti. Kad znate da postoji nešto što možete učiniti za dobrobit drugih, to umanjuje osećaj izolovanosti ili pridavanja sebi suviše velike važnosti. Takvi postupci obično proširuju, a ne sužavaju, perspetive našeg uma.
Trista godina posle Budine smrti nije bilo Budinih kipova.
Praktikovaje Puta je bilo Budin kip, nije bilo potrebe da se ono
eksternalizuje. No, vremenom, kako se praksa gubila, ljudi su počeli
da smeštaju Budu izvan svog uma. Kako je sam pojam doživljavan kao
nešto spoljašnje i kako su sve češće pravljeni kipovi, veliki učitelji
počeli su da naglašavaju drugo značenje Bude. Tako je nastala izreka:
"Ako sretnes Budu, ubij ga." Vrlo šokantna za ljude koji pred kipovima
pale mirisne štapiće i klanjaju im se. Ako u svom umu imate pojam Bude
kao nečega što je izvan vas, ubijte ga, napustite ga... Gotama Buda je
uvek iznova podsećao ljude da naš doživljaj istine dolazi iz sopstvenog uma.
Bića su vlasnici svojih dela, naslednici svojih dela; ona nastaju iz
svojih dela, predodređena su svojim delima, njihova dela su im
utočište. Dela su ta koja bića razdvajaju na niska i uzvišena.
Neki od nas počnu da vežbaju i onda, čak i posle godinu ili dve još
uvek ne znamo šta je šta. Još uvek nismo sigurni kako da vežbamo. A
kad smo nesigurni, tada ne vidimo da je sve oko nas cista Dhamma,
i tako se okrećemo govorima naših učitelja. Ali, u suštini, kada
upoznamo svoj um, kada postoji sati (sabranost), sposobnost da pomno
posmatramo taj um, tu je i mudrost. Svaki trenutak i svako mesto
postaju prilika za nas da čujemo Dhammu (Budino učenje i istina o
stvarima kakve zaista jesu)...
U početku morate da se oslonite na učitelja koji će vas uputiti i
posavetovati. Kada razumete šta vam govori, tada vežbajte. Kada vam je
učitelj dao uputstva, pridržavajte se tih uputstava. I kad razumete
praksu, tada više uopšte nije neophodno da vas učitelj dalje podučava;
radite svoj posao sami za sebe... Možda ste poželeli da otputujete, da
posetite druge učitelje i okušate druge sisteme. To je prirodna želja.
Ali onda ustanovite da vas hiljadu pitanja i znanje koje steknete o
tim sistemima nisu doveli bliže istini. Na kraju vam postane dosadno.
I možda uvidite da samo ako se zaustavite i istražite sopstveni um
možete pronaći to o čemu je Buda govorio. Nema potrebe da tragate
izvan sebe. Uvek se na kraju morate vratiti i suočiti se svojom
istinskom prirodom. I to je mesto na kojem možete razumeti Dhammu.
Joseph Goldstein, Transforming the Mind, Healing the World
Teoriju karme ne treba brkati sa takozvanom moralnom pravdom ili
nagradom i kaznom. Ideja moralne pravde ili nagrade i kazne izvire iz
ideje o vrhovnom biću, Bogu. koji presuđuje. koji propisuje zakone i
odlučuje šta je ispravno, a šta pogrešno. Termin "pravda" jeste
dvosmislen i opasan, a u njegovo ime učinjeno je čovećanstvu više
štete nego koristi. Teorija karme jeste, sa druge strane, teorija
uzroka i posledice, akcije i reakcije; reč je o prirodnom zakonu, koji
nema ništa sa idejom pravde, nagrade i kazne. Svaki svojom voljom
učinjen postupak ima svoje efekte ili rezultate. I ako dobri postupci
daju dobre rezultate, a loši loše posledice, to nije pravda, niti
nagrada i kazna koju dodeljuje bilo kakva sila koja procenjuje to što
radite, već se to događa po prirodi samih tih postupaka, na osnovu
zakona koji vlada na duhovnom planu. Ovo nije teško razumeti. Ali ono
što jeste teško je da, u skladu sa teorijom karme, efekti naših
postupaka mogu nastaviti da se ispoljavaju čak i u narednim životima.
Ukoliko ima zainetresovanih za Vipassana meditaciju u regiji desetodnevni kursevi ce biti odrzani u Srbiji (od 22. juna do 3. jula), Makedoniji (od 22.aprila do 2.maja). Mislim da na ovom forumu nije dozvoljeno ostavljati linkove pa to necu ni uciniti, a ako koga zanima neka mi pise privatnu poruku, pa proslijedim link (tu su prijave, instrukcije itd.). Ili bolje, izguglajte sami . Isao sam na neke slicne kurseve i to iskustvo stvarno mogu najtoplije preporuciti tragaocima i aspirantima . Kurs Vipassane nisam prosao i premisljam se da to ucinim ove godine, mada mi deset dana zvuci malo predugo. Volio bih ako ima neko na forumu da je prosao to iskustvo da nam malo prenese utiske...
Prošao. Triput.
Ne da je teško, nego preteško, pogotovo ako pre toga nisi redovno sedeo kod kuće.
Zato, ako nameravaš da ideš, odmah kreni sad da vežbaš. Posle će ti biti lakše.
E sad kad kažem teško, ne kažem da ne treba ići, već upravo suprotno. Jer uvek je po onome, koliko uložiš toliko ti se i vrati. A Goenkine instrukcije i sva ostala priča je toliko jednostavna i lako razumljiva, da se pitaš kako mi sve to nije ranije bilo jasno
Svako bi barem jednom u životu sebi trebalo da pruži šansu sa ovakvim kursom i vidi ima li u tome nečega i za njega.
Ne propusti takvu priliku.
Radim anapanasati meditaciju (sabranost paznje na dah) svakodnevno tj. svako jutro pola sata, ponekada i navece, kad' se stigne . Imam nekog iskustva i sa visednevnim meditacijama, ali nikada deset dana i ne toliko intezivno kao sto je u opisu Vipassana kursa (vidim da je i ustajanje u 4 ujutro ). Ma dobro, nije mi neka frka, bitnije je srediti da na poslu dobijem slobodnih dvije sedmice ...
Buda je veru poredio sa slepim džinom koji sretne oštrooku, ali
paralizovanu osobu koju zovu Mudrost. I onda taj slepi džin, po imenu Vera,
kaže paralizovanom: "Ja sam vrlo snažan, ali ne vidim; ti si slab, ali
imaš oštar pogled. Hajde popni mi se na ramena. Zajedno ćemo daleko
stići." Buda nikada nije podržavao slepu veru, već ravnotežu između
srca i uma, između mudrosti i poverenja. To dvoje zajedno će daleko
stići. Izreka da vera može da pomera planine nažalost ispušta iz vida
činjenicu da, pošto je slepa, vera ne zna koju planinu treba pomeriti.
Tu je ključna uloga mudrosti. Što znači da je podrobno razumevanje
Učenja ključna stvar.
Bliski neprijatelj ljubavi jeste vezanost. Vezanost sebe maskira u
ljubav. Ona kaže: "Voleću te ako mi uzvratiš ljubav." To je više neka
vrsta poslovne transakcije. I tako razmišljamo: "Voleću ovu osobu sve
dok bude takva, dok se ne promeni. Voleću ovu stvar samo dok bude
takva kakva ja hoću da bude." Ali to uopšte nije ljubav - to je
vezivanje. Velika je razlika između ljubavi, koja dopušta, prihvata i
ceni, i vezivanja, koje grabi, zahteva i ima za cilj da poseduje. Kada
ljubav pobrkamo sa vezivanjem, ono nas zapravo razdvaja od druge
osobe. Osećamo da nam je ta osoba potrebna kako bismo bili srećni. Taj
kvalitet vezanosti nas takođe navodi da svoju ljubav nudimo jedino
određenim ljudima, isključujući sve druge.
Ako smo na pravi način pripremili sebe snagom svesnosti i postojanošću
koncentracije, zajedno sa samopoštovanjem koje dolazi od obuzdavanja čula
i moralnog ponašanja, tada smo u stanju da prigrlimo energetsku
stvarnost usamljenosti. Umesto da razmišljamo: "Tako se osećam
usamljeno, šta bih mogao da uradim da se oslobodim tog osećanja?
Napisaću mejl, čitaću knjigu ili nazvati nekoga", otvaramo se da
primimo -- bez vrednovanja i analiziranja -- to osećanje samoće. A
biti ohrabren da tako postupimo je izvanredna stvar i u velikoj meri
to je uloga duhovne zajednice.
Anićća vata sankhara -- sve uslovljene stvari su prolazne. Jednostavno rečeno: prolaznost jeste Buda. Ako nešto što je prolazno vidimo zaista jasno, videćemo da je ono trajno, trajno u smislu da je njegova podložnost promeni nepromenljiva. To je trajnost koju poseduju živa bića. Neprekidna transformacija se odvija, od detinjstva, preko mladosti, do starosti i upravo ta prolaznost, ta priroda promene, jeste trajna i fiksirana. Ako na to pogledaš na ovaj način, tvoje srce osetiće olakšanje. Nisi samo ti ta koja kroz sve to prolaziš, već svako od nas.
Kada o stvarima tako razmišljaš, videćeš ih kao mučne i iz toga se rađa otrežnjenje. Tvoja opčinjenost svetom čulnih užitaka će nestati. Uvidećeš da ukoliko imaš mnogo stvari, tada moraš mnogo toga da ostaviš za sobom; ako ih imaš tek nekoliko, tada ćeš ih ostaviti tek nekoliko. Imetak je samo imetak, dug život je samo dug život, nema u tome ničeg posebnog.
Prema budističkim monaškim pravilima, monasi i monahinje ne smiju da primaju novac, čak ni da budu uključeni u trampu ili trgovinu sa nezaređenima.Oni žive potpuno u jednoj ekonomiji darova.
Nezaređeni sljedbenici poklanjaju monasima ono što im je neophodno, dok im ovi uzvraćaju poklanjajući im učenje.
Idealno bi bilo -- a to u velikoj mjeri i jeste praksa -- da ova razmjena ide iz srca, kao nešto potpuno dobrovoljno.
U tekstovima je mnogo priča koje naglašavaju da ono čime se uzvraća u ovoj ekonomiji -- koja bi se isto tako mogla nazvati ekonomijom zasluga -- zavisi ne od materijalne vrijednosti datog predmeta, već od čistoće srca donatora i primaoca.
Dajete ono što je primjereno prilici i vašim mogućnostima, kada i gdje god se vaše srce osjeti inspiriranim. Što se tiče monaha, to znači da podučavate, iz suosjećanja, onom čemu treba podučiti, bez obzira hoće li to biti prihvaćeno ili ne.
Što se tiče nezaređenih, to znači da dajete ono što vam pretiče i što osjećate da treba podijeliti. Nema cijene za podučavanje, čak ni "sugerirane donacije".
Svako tko smatra da je podučavanje i poklanjanje neophodnih rekvizita nadoknada za određenu uslugu smatra se običnim trgovcem.
Umjesto toga, dajete zato što je davanje dobro za srce i zato što održavanje dhamme u životu kao vitalnog principa zavisi od svakodnevnih gestova velikodušnosti.
Osnovni simbol ove ekonomije jeste monaška posuda za prošenje hrane. Ako ste monah, ona reprezenira vašu zavisnost od drugih, morate da prihvatite velikodušnost bez obzira u kojem je ona obliku.
Možda u posudi nećete dobiti ono što želite, ali shvaćate da uvijek dobivate ono što vam je potrebno, čak i ako je to teško savladiva lekcija iz uzdržavanja.
Jedan od mojih učenika u Tajlandu jednom je otišao u planine na sjeveru zemlje kako bi se vježbao samoći. Njegova koliba na padini bila je idealno mjesto za meditaciju, ali je zavisio od hrane iz obližnjeg sela, a ona se sastojala uglavnom od čiste riže sa povremenim dodacima kuhanog povrća.
Poslije dva mjeseca ovakve ishrane, objekat njegove meditacije postala je dilema u njegovom umu da li da ide ili da ostane. Jednog kišnog jutra, dok je bio u redovnom prošenju hrane, došao je do jedne kolibe baš kada je jutarnja riža bila skuhana.
Domaćica ga je pozvala i zamolila da sačeka dok ne izvadi malo riže iz lonca. Dok je on tako čekao na pljusku, nije mogao a da u sebi ne počne gunđati kako će opet dobiti samo rižu. Desilo se da je uz ženu bilo malo dijete, koje je sjedilo kraj vatre i plakalo od gladi.
I tako, dok je žena vadila rižu iz lonca gurnula je i njemu jedan zalogaj. Dijete je smjesta prestalo da plače i na licu mu se pojavio osmjeh.
Moj učenik je primjetio to i u glavi mu je sinulo. "Tako znači, zanovijetaš zbog onoga što ti ljudi poklanjaju", rekao je samome sebi. "Nisi ni malom djetetu dorastao. Ako ono može biti sretno samo sa zalogajem riže, zašto ne možeš i ti?" I kao rezultat svega toga, ta lekcija koja je došla sa jednom žlicom riže dala je mome učeniku snagu potrebnu da na toj planini ostane naredne tri godine.
Za monaha posuda za hranu također predstavlja i priliku koju daje drugima da prakticiraju dhammu u skladu sa svojim mogućnostima.
, pomoći živim bićima. U Tajlandu, to se ogleda u izrazu koji se koristi da opiše odlazak u prošenje hrane:
Bilo je slučajeva kada sam u unutrašnjosti Tajlanda išao u prošenje hrane i dok bih prolazio pored male kolibe pokrivene lišćem neko bi izjurio iz nje da mi uspe rižu u posudu.
Mnogo godina prije toga, kao laik, kada bih vidio tako malu, jadnu kolibu moja reakcija bila bi želja da novčano pomognem ljudima koji u njoj žive.
Ali sada sam ja zavisio od njihove velikodušnosti. U svojoj novoj poziciji sam mogao materijalno manje da im pomognem nego kao laik, ali sam im barem pružao priliku da osjete dostojanstvo koje dolazi sa davanjem.
Za davaoce, monahova zdjela postaje simbol dobra koje su učinili. Nekoliko puta su mi u Tajlandu ljudi rekli kako su sanjali da pred njima stoji monah i podiže poklopac sa svoje zdjele.
Ti snovi su se razlikovali u tome šta je sanjač vidio u zdjeli, ali u svim slučajevima tumačenje tog sna bilo je isto: sanjačevo dobro djelo donijet će plod na jedan naročito povoljan način.
Odlazak u prošenje hrane je također dar koji ide u oba smjera. Sa jedne strane, svakodnevni kontakt sa laičkim donatorima podsjeća monahe da njihova praksa nije samo njihova privatna stvar, već briga cijele zajednice.
Oni su dužnici drugima za pravo i priliku da vježbaju i trebalo bi da daju sve od sebe da vježbaju marljivo, jer time otplaćuju svoj dug.
U isto vrijeme, prilika da prolaze kroz selo u rano jutro, prolazeći kraj kuća bogatih i siromašnih, sretnih i nesretnih, daje mnogo prilika za razmišljanje o ljudskom životu i o potrebi da se pronađe izlaz ispod žrvnja umiranja i ponovnog rađanja.
Za davaoce, prošenje hrane je podsjećanje da monetarna ekonomija nije jedini put ka sreći. Ono pomaže da se društvo održi zdravim, jer ulazeći u grad svako jutro, monasi otjelovljuju jedan ideal veoma različit od dominantne ekonomije novca.
Blago subverzivna kvaliteta ovog običaja pomaže ljudima da se priklone i drže pravog sistema vrijednosti.
Povrh svega, ekonomija darova simbolizirana monaškom zdjelom i prošenjem hrane dopušta specijalizaciju, podjelu rada, od koje obje strane imaju korist.
Oni koji su voljni mogu odustati od niza privilegija domaćinskog života i u zamjenu za to dobiti slobodno vrijeme, osnovnu podršku i trening kao neophodne rekvizite za potpuno posvećivanje prakticiranju dhamme.
Oni koji ostaju kod kuće imaju korist od toga što su im svakoga dana na raspolaganju oni koji sve svoje vrijeme ulažu u prakticiranje dhamme.
Uvijek mi se činilo ironijom da suvremeni svijet slavi specijalizaciju u skoro svakoj oblasti -- čak i u stvarima kao što su trčanje, skakanje i bacanje lopte -- ali ne u dhammi, gdje se to smatra "dualizmom", "elitizmom" ili još nečim gorim.
Buda je začeo monaški red prvog dana svog puta učitelja, zato što je vidio koristi od specijalizacije. Bez nje, praksa često postane ograničena i razvodnjena, začinjena kompromisima sa zahtjevima ekonomije novca.
Dhamma postaje ograničena na to šta se isplati i što će se uklopiti u raspored koji diktiraju porodica i posao. U takvoj situaciji, svi ostajemo uskraćeni u stvarima srca.
Činjenica da u ekonomiji darova opipljive stvari idu samo u jednom pravcu znači da je ova razmjena podložna najrazličitijim zloupotrebama.
Zato je toliko pravila monaške discipline, kako bi se spriječili monasi da zloupotrebe velikodušnost laika donatora.
Postoje pravila koja zabranjuju da se na neprikladan način traži poklon, počev od tvrdnji o posjedovanju natprirodnih moći, pa sve do zabrane da se bolja hrana u zdjeli prikriva rižom odozgo kako bi se donatori naveli da budu što darežljiviji.
Većina ovih pravila, zapravo, bila su ustanovljena na zahtjev laika ili kao odgovor na njihove pritužbe. Jer oni su investirali u ekonomiju dobrih djela i bili su zainteresirani da tu investiciju zaštite.
Ovo zapažanje ne odnosi se samo na drevnu Indiju, već i na današnji Zapad. Kada prvi put imaju kontakt sa sanghom, ljudi su skloni da vide malo razloga za pravila discipline, smatrajući ih zanimljivim ostacima prastarih indijskih predrasuda.
Kada, međutim, ta pravila sagledaju u kontekstu ekonomije darova i počnu i sami da učestvuju u toj ekonomiji, isto tako su skloni da počnu da oštro brane i pravila i "svoje" monahe.
Ovakav stav može ograničiti slobodu monaha na izvjestan način, ali i znači da laički zaštitnici počinju da se interesiraju ne samo za ono čemu monah podučava, već i kako on živi -- što je dobra mjera predostrožnosti da onaj tko priča "toj priči i sliči".
Ovim se, opet, obezbjeđuje da čitava praksa ostane briga čitave zajednice. Kao što je rekao Buda:
Monasi, kućedomaćini su veoma korisni za vas, jer vam obezbjeđuju ogrtač, hranu, boravište i lijekove.
A vi ste, monasi, veoma korisni kućedomaćinima, jer ih poučavate dhammi, divnoj na početku, divnoj u sredini i divnoj na kraju, jer tumačite svetački život u pojedinostima i u cjelini, tako cjelovit, beskrajno čist.
Na taj način svetački život provodite u međusobnoj zavisnosti, a sve radi prelaska bujice, radi okončavanja patnje i nespokojstva.
Periodično, tokom historije budizma, ekonomija darova je prestajala, obično kada bi se jedna ili druga stana fiksirale na opipljivu stranu ove razmjene i zaboravljala kvalitete srca koji su razlog njenog postojanja.
I periodično je bila oživljavana kada su ljudi postajali prijemčivi za njezine darove u vidu žive dhamme.
Po samoj svojoj prirodi, ekonomija darova slična je biljci u toploj lijehi, jer zahtjeva pažljivu negu i prijemčivost za njezine plodove.
Zapanjuje me da jedna takva ekonomija postoji evo već 2600 godina. Ona nikada neće biti više od alternative dominantnoj monetarnoj ekonomiji, najviše zbog toga što su njezini plodovi tako tanani i jer zahtjeva toliko mnogo strpljenja, povjerenja i discipline kako bismo shvatili njezinu vrijednost.
Onima koji očekuju da im se za određene usluge ili robu odmah plati treba sistem novca. Iskreni budistički laici, međutim, imaju priliku da igraju dvostruku ulogu, angažirajući se u ekonomiji novca kako bi zaradili za život i da doprinose ekonomiji darova kad god za to osjete potrebu.
Na taj način mogu ostvariti neposredan kontakt sa učiteljima i dobiti najbolja moguća uputstva za svoju praksu, u atmosferi u kojoj su obostrano suosjećanje i briga medij razmjene, a čistoća srca krajnje mjerilo.
Ako imamo pred sobom auto, prilično smo sigurni pta je to... sve dok
ne počnemo da ga rasklapamo. I tako kad smo jednom izvadili menjač i
radilicu, skinuli točkove i tako dalje -- šta nam ostaje? Više nemamo
pred sobom auto, već skup njegovih delova.
Ista je stvar i sa bićem. I ono se može razložiti na svoje sastavne
delove... takozvane khandhe ili "sastojke". Među njima su 1. fizički
deo, koji obuhvata telo i njegovih pet čula; 2. osećaj, 3. opažaj, 4.
mentalni obrasci (nagoni i emocije) i 5. svest ili um. Kada se ove
komponente nađu na okupu u pravilnom rasporedu, tada su se stvorili
uslovi za nastanak iluzije o sopstvu i ličnosti. Ali kada se ti isti
sastojci istroše ili krenu svaki na svoju stranu -- kao u trenutku
fizičke smrti -- tada to sopstvo ili ličnost više nije moguće pronaći.
Lečenje uma od nečistoća veoma liči na lečenje od jako zarazne
bolesti. Postoji nekoliko faza: prvo dolazi prevencija, zatim
redukcija ili neutralisanje i na kraju iskorenjivanje i izlečenje.
Sīla (vrlina) -- nepovređivanje sebe ili drugih telom ili govorom --
jeste najvažnija kao prevencija. Kod nečistoća koje se već nalaze u
umu, sa druge strane, nije dovoljno samo sprečiti ih da se ispolje,
već ih treba lečiti ako i kada se ispolje. Nečistoće pohlepe, mržnje i
obmanutosti događaju se zato što latentna sklonost ka njima još uvek
postoji u nama, čak i kada one ne ispoljavaju svoje simptome. Zato
treba neutralisati i onda iskoreniti tu latentnu sklonost. Kada se
javi znanje uvida, nečistoce bivaju neutralisane; a kada se plemeniti
osmostruki put i svest koja je njegov plod dogode, oni latentne
sklonosti iskorenjuju jednom zauvek.
Kao što postoje tri vrste mentalnih necčistoća, isto tako postoje i tri
metoda kojima ih lečimo: akutne nečistoce lečimo moralnim obuzdavanjem
(sīla), opsesivne nečistoće smirujemo koncentracijom (samadhi), a
latentne nečistoće lečimo mudrošću (pañña).
Mozda bi covjek odgovorio isto i da su ga pitali da li se do prosvjetljenja moze doci dubljenjem na glavi
Al u svakom slucaju, odgovor je budisticki u smislu da je empatija stavljena u prvi plan, prije nekog moralisanja i pametovanja u smislu posjedovanja monopola na prosvjetljenje
Doduse, moguce je i da anegdota uopste nije tacna.
