Dubinski problem Srbije
Vesna Pešić
Veličina slova:
Odbacivanje NATO predstavlja prepreku da se uđe u EU: Vesna Pešić
Photo: LA
Nisam sigurna da će Srbija ikada da uđe u Evropsku uniju. Ja predviđam da će Srbija da ide u tom pravcu do dobijanja belog šengena da građani mogu da putuju i idu “trbuhom za kruhom” i najviše do dobijanja statusa kandidata. Tu će se zaustaviti i sedeti sve dotle dok Srbija ne porodi neku novu dinamiku koje sada nema i koja je može odvesti u EU. Pošto tu odluku vladajući main stream (tj. glavni politički tok na čelu sa DS) nije doneo na jedan ubedljiv i “no return” način, a očigledno traga i za drugim spoljnopolitičkim varijantama, pošto sadašnja vlast nije ni pokušala da promeni Koštuničinu rezoluciju koju je prihvatila Skupština Srbije o neulasku u NATO. To je za Koštuničinu “rusku struju” bilo veoma važno, jer je NATO glavna legitimacija da li si na Zapadu ili na Istoku
Redakcija e-novina započela je serijal “Dijalog” kao svojevrsnu tribinu za raspravu o temama od opšteg društvenog interesa. U narednih nekoliko meseci o dve teme (Srbija u NATO ili ne; Statut Vojvodine – da ili ne) na našem portalu oglašavaće se javne ličnosti iz različitih društvenih miljea, sve u želji da se o problemima Srbije govori javno i otvoreno, bez obzira na političke stavove.
*Da li Srbija treba da postane članica NATO i zašto?
Srbija bi trebalo da postane članica NATO bar iz tri razloga. Kao prvo, to je jedina konkretna i operativna koncepcija bezbednosti koju je prihvatila EU i sve zemlje našeg regiona. Čak se u jednom momentu takva mogućnost spominjala i za BIH, iako ona najviše zaostaje za EU integracijama. Odbacivanjem NATO, Srbija reskira (hipotetično) da bilo koja susedna zemlja može da ušeta na njenu teritoriju i da protiv sebe ima čitav NATO savez. Iako se ovo neće dogoditi, želim da naglasim, da neulaskom u NATO Srbija ne može da napravi neku drugu izvodljivu koncepciju bezbednosti. Drugi razlog su refoma, modernizacija i demokratizacija Vojske Srbije, što se neće dogoditi ukoliko Srbija ne postane članica NATO. Skoro smo čuli izjavu minstra vojnog, g. Šutanovca koji je, bez ikakvog objašnenja, izjavio da naše vojne službe bezbednosti niko ne kontroliše, pa ni ministar koji je dao tu izjavu. A bez civilne kontrole vojne sile, nema demokratskog društva, niti njegove suštinske modernizacije. Treći razlog je hvatanje koraka Srbije sa trendovima u svom okruženju, u čemu je ona zaostala za vreme Miloševićevog režima. Problem se može sada i unazad sagledati. Ne samo da taj režim nije mogao uspostaviti komunikaciju sa svojim okruženjem, u koje uključujem i Evropsku uniju, nego to ne može ni dan-danas, ni posle devet godina od pada tog režima, i to devet godina upravljanja Srbijom od strane „demokratske opozicije“. To znači da Srbija ima dubinski i ozbiljan problem, jer sebe ne definiše kao „zapadnu zemlju“, odnosno zemlju koja pripada tom vrednosnom sistemu, negde sebe i dalje vidi kao usamljenu i neprilagođenu, na nekom nedefinisanom, trećem prostoru.
*Može li Srbija u EU bez prethodnog članstva u NATO?
Mislim da će to teško da ide sve zajedno. Nisam sigurna da će Srbija ikada da uđe u Evropsku uniju. Ja predviđam da će Srbija da ide u tom pravcu do dobijanja belog šengena da građani mogu da putuju i idu “trbuhom za kruhom” i najviše do dobijanja statusa kandidata. Tu će se zaustaviti i sedeti sve dotle dok Srbija ne porodi neku novu dinamiku koje sada nema i koja je može odvesti u EU. Pošto tu odluku vladajući main stream (tj. glavni politički tok na čelu sa DS) nije doneo na jedan ubedljiv i “no return” način, a očigledno traga i za drugim spoljnopolitičkim varijantama, pošto sadašnja vlast nije ni pokušala da promeni Koštuničinu rezoluciju koju je prihvatila Skupština Srbije o neulasku u NATO. To je za Koštuničinu “rusku struju” bilo veoma važno, jer je NATO glavna legitimacija da li si na Zapadu ili na Istoku. Ali, ostala je važna i za “proevropsku vladu”, što bez sumnje izaziva podozrenje prema njenim namerama, ako ih uopšte ima.
U ovom kontekstu, odbacivanje NATO predstavlja imanentnu prepreku da se uđe u EU, ne samo zato što će ona to da traži od nas, nego što mi nećemo da se legitimišemo kao zapadna zemlja. Ima tu još jedan momenat a to je pitanje oživljavanja neprijateljstva prema zapadnom svetu, podsećanjem na “bombardovanje koje ne smemo nikada zaboraviti”. Ta emocionalna komponenta je važna, jer nam za dugi period, ili večita vremena, nameće da su nam neke zemlje neprijatelji, i da tako mora i da ostane. A pri tom se zaboravlja da smo mi osudili Miloševićev režim koji je došao u sukob “sa celim svetom”. Ali odbacivanje NATO je izgleda preživelo kao nekakva konstanta, a ne kao deo autokratske i nacionalističke Miloševićeve vladavine. Čak se i poradilo na tome da narod ne zaboravi da ga je NATO bombardovao, čak je se taj “nezaborav” isticao kao glavni argument da se u NATO ne može ući.
*Da li je zvanični koncept vojne neutralnosti Srbije adekvatna alternativa za članstvo u NATO?
Iskreno da kažem ja ne znam šta to znači za Srbiju, ako nije običan izgovor, za zemlju koja nijedan rat u svojoj istoriji nije propustila (jeste jedan!), a prošle decenije je bila glavni akter u ratovima koji su se vodili na prostoru bivše Jugoslavije. Kakva je njena legitimacija za tu vojnu neutralnost, i da li je ona tražila da joj određena međunarodna tela, priznaju tu neutralnost? Da li je započela taj postupak? Mislim da nije, a niko nam nije dao objašenjenje šta to za Srbiju znači i kakve su konsenkvence. Mnogi ljudi u zemljama iz “komunističkog bloka” pripadali su mirovnim organizacijama i imali su averziju prema bilo kom vojnom bloku. Meni je to na individualnom planu razumljivo. Ali, razvijeno društvo, mora da ima i razvijenog pojedinca, koji može da se udvoji i da kaže da on lično ne voli vojne organizacije, ali ako je ulazak u NATO dobar za poziciju njegove zemlje, onda će glasati za ulazak u taj savez. Mi nemamo ni neko veliko pacifističko iskustvo, ma šta o tome mislili, a nisam sigurna da neutralnost Srbije ima ikakve veze sa nekakvim “antimilitarizmom” ili “demilitarizacijom” (videli smo da vojne tajne službe niko ne kontroliše), nego je vojna neutralnost Srbije više jedno priznanje da Srbija trenutno nema snage da ratuje, jer se iscripila u prethodnoj deceniji.
*Da li članstvo u NATO savezu može da utiče na rejting zemlje i priliv stranih investicija?
Već sam rekla da bi bilo bolje da Srbija ima takve vođe koje bi smatrale normalnim da Srbija nadoknadi izgubljeno vreme u pogledu EU integracija, ali i pristupanja NATO. Samo to uravnotežavanje, kroz odbacivanje prošlosti kao pogrešne, sigurno bi doprinelo rejtingu Srbije. Ovako i oni koji bi želeli da nam budu prijatelji ne znaju šta Srbija zapravo hoće, pa se veoma nežno ophode sa nama, kao sa nekim bolesnikom koji je preležao tešku bolest, ali još uvek nije prezdravio.
S obzirom na svetsku ekonomsku krizu i promene koje ona nosi, ne mogu da kažem bila šta o dolasku stranih investicija. One možda neće doći ne zbog NATO nego iz drugih razloga. Mislim da tu imamo veće probleme zato što Srbija nije napravila potrebne unutrašnje reforme, tj. učvrstila svoje institucije, sudstvo, vladavinu prava, suzbila korupciju i napravila privlačniji poslovni ambijent, i da će joj to smetati kada su u pitanju investicije. Tako je do sada bilo.
