Odgled'o sinoć dva ratna filma u cugu. Aj ges tema večeri bi se mogla opisat' k'o "ratni filmovi iz perspektive Britanaca, od Britanskih pisaca/režisera".
Prvo uzeh da gledam Mendesov 1917. Kakav spektakl led te jeb'o. Film je čista perfekcija u tehničkom smislu, svaki kadar je tako pažljivo odrađen i detaljan k'o da ga je neki umjetnik crt'o. Deakinsov majstorluk u oblasti kinematografije je nešto što ja izuzetno cijenim i pratim, al' usudio bi se reć' da mu je ovo možda čak i najbolji rad dosada. Dugi, teški kadrovi puni dešavanja nisu nikako mogli bit' lahki za snimit', al' ovo sve teče k'o mlijeko. Ustvari, cijeli film je snimljen tako da izgleda k'o da je iz jednog kadra, iako ima rezova, veoma su ono što bi rekli "seamless". Priča i gluma su također odlični, tempo filma baš onako kako treba, dijalozi jako vješto pisani od strane Mendesa. Nisam očekiv'o da će me jedan ratni film, koje inače ne volim gledat', oborit' s nogu. Preporuka k'o kuća.
Posle toga sam gled'o Nolanov Dunkirk. Film je solidan, što mi je ono što minimum očekujem za svaki Nolanov film, al' mi nije ostavio jak utisak k'o ovaj prvi. Djeluje mi k'o film koji, za razliku od ostalih Nolanovih filmova, nije uopšte zamišljen da se većinom drži jedne glavne priče, nego je više k'o neka kolaža iskustava iz perspektive različitih oblasti britanske vojske (t.j. pješadije, mornarice, i zračnih snaga). Što po sebi nije neka loša ideja, al' način na koji je to napravljeno zna bit' malo konfuzno. Recimo, editing u nekim scenama mi je jako čudan; Nolan dovede jednu scenu gotov do samog klimaxa (sa Hardyevim pilotom, naprimjer), i onda odjednom kompletno difuzira tu nagomilanu tenziju vraćanjem fokusa na neku skroz drugu grupu, recimo na Rylancea i njegov brod, gdje se, barem u tom momentu, ništa ni blizu napeto ne dešava. Na tako par navrata me je izbacio iz takta gdje sam pomalo izgubio taj kontinuitet i imerziju, što mi je malo znalo ić' na živce. Što se tiče glume, Branagh mi je bio nekako jedini standout u cijelom filmu, ovi ostali onako. Od Rylancea sam očekiv'o najviše, al' mi je na kraju isp'o nekako mlak. I ko navrati Nolana da angažira Herija Stajlsa, jeb'o ga on.
Sve u svemu, kako već rekoh, film je solidan, al' ništa izvanredno.
