Ad blocker detected: Our website is made possible by displaying online advertisements to our visitors. Please consider supporting us by disabling your ad blocker on our website.
Septembarski dan, sav zelen i zlatan, svijež i radostan. Mnogo ljudi, razgovora i osmijeha.
Radosti, izgleda kraja nema. A predveče, u sumračan čas, useliše se odnekud nečiji jad i nečije stradanje u mene.Poznato mi je, nisam ga gledao, niti mu se obraćao, vrata otvarao niti ga pozdravljao. Ulazi nepozvan. A ja počeh da živim životom drugog čovjeka koji je viši i gori od mene, jedan od onih što nisu imali uspijeha u životu ni sreće sa ljudima, i što su skupo i teško platili svoju upornu težnju da budu i ostanu ono što nisu, uprkos ljudima, toku stvari oko sebe i samoj ljubavi.
I sve se u meni izmijeni i preobrazi i stade da živi životom jedne tragedije koja mi po svom porijeklu tuđa i strana, a samo po svojim posljedicama potpuno moja.
Još teža što je nevidljiva i neprizvana.
@idealnolosa: Posrnem kada ga pročitam, iznova i iznova to radim. Kolodvor
Bijaše plaho družiti se sa tobom.Valahi nekad su znali takvi trnci proć kroz mene,ašćare k'o kad sam hasta,pa ne mogu glave maket sa jastuka...A tad bi me nana rahmetli zvala nadimkom,kojim si me samo još ti zvala.Pomislih,možda je to ono,pravo..Znaš kažu ima neđe tvoja polovica,pola tvoje duše šeta dunjalukom...more bit...do neki dan sam bio siguran.A fino je dedo govorio,ma ne vjeruj sinko ni svojim očima,bilesi su i njega nekad prevarile,protrljaj ih dobro.E da sam se tad sjetio njegovih riječi,kamo puste sreće.Možda je 'vako i bolje...možda je neka druga hanuma,ta polovica.Možda...a možda sam samo umoran,od života!Znam ako se uvučem u kuću,najeb'o sam...a Boga mi,nemam snage ni da hodam okolo,u krug....valjda to tako mora.Kažu da čovjeku duhne nekad tako.Neđe nekad pročitah da su tako i Poslanici,znali otići neđe daleko da se dozovu.Al opet,šta sam ja pri njima...ništa Boga mi.Ma ne znam ni što ti ovo pišem,kad znam da nećeš pročitat.Al' eto...duši mi namah lakše.K'o prepelica sam ti,a ti...uživaj.Javim ti se,ne brini...ako ništa sa tobom je bilo plaho u šutjet.
Kazes sebi: otici cu
U neku drugu zemlju,neko drugo more
U grad mnogo ljepsi nego sto je ovaj
Ikada mogao biti ili da se nada da ce biti-
U kome se sada svakim korakom zateze omca:
Srce u sahranjenom tijelu koje vise ne sluzi:
Koliko, koliko jos moram da budem ovdje
Zatocen medju ovim sumornim predgradjima
Prostackog duha? Gdje god sada pogledam
Pomaljaju se crne rusevine mog zivota.
Toliko sam godina ovdje bio
Trosio i rasipao i nista nisam stekao.
Nema nove zemlje, prijatelja, nema
Novog mora, jer grad ce te pratiti,
Lutaces istim ulicama bez kraja,
Ista duhovna predgradja klize iz mladosti u starost,
Najzad pobijele u istoj kuci-
Grad je kavez.
Nema drugih mjesta, uvijek ovo
Tvoje zemaljsko pristaniste, i ne postoji brod
Kojim bi pobjegao od samog sebe.Zar ne vidis
Da bas kao sto si ti upropastio svoj zivot na ovom
Jednom parcetu zemlje tako si upropastio sada
Njegovu vrijednost svuda- po citavoj zemlji?
no_crnjak wrote:Bijaše plaho družiti se sa tobom.Valahi nekad su znali takvi trnci proć kroz mene,ašćare k'o kad sam hasta,pa ne mogu glave maket sa jastuka...A tad bi me nana rahmetli zvala nadimkom,kojim si me samo još ti zvala.Pomislih,možda je to ono,pravo..Znaš kažu ima neđe tvoja polovica,pola tvoje duše šeta dunjalukom...more bit...do neki dan sam bio siguran.A fino je dedo govorio,ma ne vjeruj sinko ni svojim očima,bilesi su i njega nekad prevarile,protrljaj ih dobro.E da sam se tad sjetio njegovih riječi,kamo puste sreće.Možda je 'vako i bolje...možda je neka druga hanuma,ta polovica.Možda...a možda sam samo umoran,od života!Znam ako se uvučem u kuću,najeb'o sam...a Boga mi,nemam snage ni da hodam okolo,u krug....valjda to tako mora.Kažu da čovjeku duhne nekad tako.Neđe nekad pročitah da su tako i Poslanici,znali otići neđe daleko da se dozovu.Al opet,šta sam ja pri njima...ništa Boga mi.Ma ne znam ni što ti ovo pišem,kad znam da nećeš pročitat.Al' eto...duši mi namah lakše.K'o prepelica sam ti,a ti...uživaj.Javim ti se,ne brini...ako ništa sa tobom je bilo plaho u šutjet.
sjo kad smo kod inspiracije...spuca mene inspiracija ili navece prije nego zaspim..one minute kada nit si budan nit spavas...
ili ujutro...opet ni budan nit spavas..
pih...sta bi sve mogla ispisat da mi je olovka blizu...a oci otvorene...ili bar diktafon
doduse...to nije razlog sto ne piskaram ovdje
mozda nekad pod nekim aliasom
Ma.Le.Na wrote:sjo kad smo kod inspiracije...spuca mene inspiracija ili navece prije nego zaspim..one minute kada nit si budan nit spavas...
ili ujutro...opet ni budan nit spavas..
pih...sta bi sve mogla ispisat da mi je olovka blizu...a oci otvorene...ili bar diktafon
doduse...to nije razlog sto ne piskaram ovdje
mozda nekad pod nekim aliasom
haha kao da si meni iz glave citala....
Kad mi se ne spava, pa se vrtim po krevetu, i buljim u zvijezde i mjesec, milion misli, da mi je tada imati papir i olovku, ili tipkovnicu pri ruci, napisao bih roman cini mi se... ali cim ujutro ustanem, sve to mi izgleda onako "ma daj, koga to zanima".
a alias... e to nije lose, nije losa ideja, mada licno ne sramim se napisati sve sto mislim i ovako "otvoreno". Sta me briga, to su moje misli, moja filozofija u glavi.
eh kod mene to nije...ma sta koga briga..nego ja to sve zaboravim
ono...u minutama tog bunila...mogla bi bar Pulicera osvojit ...kad dodjem sebi...nepismeno celjade kojem se jednom cak omaklo da napise sumLJam
Puteve srca svog trnjem zagradi
U se, ko mocni stog, prkos usadi
Cuti sred kuta svog, trpi i radi
A ranu, sine l` te Bog
Smijehom pregradi.
Ne boj se neba zlog, ne vjeruj nadi
Puteve srca svog trnjem zagradi.
Znaš, stalo mi je... Ali se uporno ponašam kao da nije. Gradim oko sebe zid do kojeg nitko ne može doći, ali ima jedna caka. Priđi! Reci mi riječ i taj će se zid pokazati kao jedna obična kula od karata koja izgleda moćno dok ne dođe nešto pred čim pada...
Subota, Maj 2015-te, proplanak okupan suncem 15:45.
Kasno podne trava kao netom pokošena nosi miris jutra. U daljini se čuje igra djece u parku, i pokoji cvrkut usnulih Vrabaca. Naše se mjesto već odavno zna, velika deka ti sjediš na njoj već duže vrijeme čitaš neko štivo i lagano piješ Coctu. Ja sam tu oko auta, to je Ford karavan na kraju sam ipak sa radošću odustao od mojih snova zarad njega.Neka sam. Gledam te blago preko ramena, kao čitaš a ne skidaš pogleda s njega...Kako već znam majku znam i šta slijedi i kao po narudžbi „milo donesi dekicu iz auta otkriven je“. Kako je donosim tako se i smijem, lagano ga pokrivam i sa uzdahom gledam...Rumeni obrazi na mamu, obrve na oca tanke i puno usne, nosić kao u miša i jaka crna kosa .Govorim: pih samo je to pokupio od mene, a ti: šta ga više zagledaš tvoje je. Tu se uglas nasmijemo, a od kikotanja se i pomjeri onako kako samo dijete zna, te se brže bolje uozbiljismo.Danas mu je rođendan. U zdravlju 4-ti . Familijarno proslavljamo uži krug on, ti i ja. Nisi ni slutila da je na kraju sve tako ispalo, a nisam ni ja. Donosim maramice i nježno mu brišem znoj sa čela, ima tu i malo zemlje od igre sa djecom no ipak mu lijepo stoji, ali ništa kao velika fleka na majici od torte što je tajo namjerno ubrljo.Najviše se smije kad on i tajo nešto belajišu. Dok ga brišem vidi ti se slatka briga da ne probudim usnulog princa, ali neće tajo, polako on to bliše...
16:15
Kao po nekoj kazni vrijeme sa osobama koje voliš brzo prolazi, pa se nećkaš da mu promijeniš majicu od kolača, ja sam protiv a on polubudan: ne dam majcu mama. No mama kao mama nismo ni skontali mi muški a ona je već zamijenila ... Mogao bih ovako dok ne uvenem no za kraj konačna slika...
18:00
Kasnije tog dana gledam nas troje..Sjediš do mene ogrnuta svilenom maramom što sam ti poklonio za dan žena,gledam te zaljubljeno dok sinčić šuta loptu a sunce na laganom zalasku baca narandžastu boju na proplanak stvarajući osjene sretne porodice...Ford se vidi krajičkom oka i onako kao s reklame svi se smijemo oko glave, sretni po prvi put, ispunjeni, zadovoljni čekamo život bez ikakvih briga jer danas je našem sinu rođendan...
Utorak 16:00, 2011-te
“Gospodine, gospodine mogu li proći“, stojim na trolejbuskim vratima gledam uokolo, pritišćem crveni gumb i silazim na stanicu realnosti...
Rijetko Te srecem. Samo te moje oci iznova radjaju...
I moja samoca raste...
Koliko li koraka do tebe?
Mozda covjek uzalud zali za onim sto mu je nedostizno...
Pa opet, iako nisi tu, soba je puna tvog prisustva. Izmisljam hiljadu razloga da izgovorim tvoje ime...
Stojim na mostu.Vece lebdi nad vodom, sijaju svjetla u daljini. Koracam polako
dok promicu rijetki prolaznici i dok svoju samocu osjecam mnogo dublje..
Osjecam te
na noktima
pod jezikom
kad pretvaras moja ledja u polomljena koplja
i krijes na usnama dah zasladjene svjezine.
Osjecam te
u porama koze
izmedju jutra i umora
pod prstima toplim od ukradenog ljetnog pijeska.
Osjecam te
na napetim koljenima
i hocu da se okrenes
ne bi li se u mojim rukama dok skidam rijec sa tvoga bedra
drugacije zatalasao svijet.
Januar
oci jutra tugom zare
rasplice vjetar krila kise
raskovitlani nemiri gnijezde se u pucini
Umorne njisu se rastrgane noci
januarske
jedan usahli maslacak na peludu zore
kida se u paucinu
januar
na plocniku razbijena
ptica
Kad bi tvoje ruke znale
da patim
da bjezim
mozda bi sanjala samnom.
I ptice bi mozda plakati htjele
zbog mene, ili ne?
Pjesma bi moja
(da li je moja?)
istekla iz ociju i presla u tminu.
Kretnje neba
i moje zvijezde
jos uvijek zavise od tvoje suze.
I kise davne pjevaju samnom
laku noc, spavaj !
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi, kao i u
svakoj jeseni meni ih je žao, ali Živka Orlandiju baš i nije.
On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka
gađala među rogove nije tako mislijo.
Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a
tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer ovo već
treća jesen kako ništa ne rade.
Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže
za elektrodistributere to su jedna govna, a nije tako mislila na
tom načinu kada nam je kuća bila puna struje.
Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi zaljubio u istu curu. To je
mala od pašenoga -Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se
odvajam od društva.
I ove jeseni ptice su pošle na jugu.Rode i vrapci i slavuji su
ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi
ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo.
Đed kaže da su one ptičiji proletarijat, a nije tako mislio
kad nam se roda posrala na fiću , pa je tata jurio do
Špadijerskog vrha.
Đed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana
poslije golijama rukama. On kaže da se branila ka čovjek.
Meni je bilo žao a žao mi je i đeda koji je slomio nogu.
Ali mi je žalije rodu jer je đed živ a roda ne, a mislim da bi
rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu a da je ona ubila
đeda pod Špadijerski vrh.
Mada bi meni bilo mrznije.
Ja isto mislim da bi najbolje da se ujak Vlado posra đedu na
fiću i da ga je đed ubio sjekirom,ka što je htio babu jedan
put, a da se roda ne miješa.
To je radi toga što me ujak Vlado(rak ga izijo)šljepio u glavu
kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene.
Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.
Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod
Paljevića u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju
petarde.
Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako
mislila kad su joj zapalili garažu đe je đed i njegovi
penzioneri igra fircik u pare.
Jesen mi je još draga radi strika Želja što dolazi sa broda.
On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede
novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbačimo iz
kuće.
Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da
se svade s majkom po vazdan.
A nije tako mislio kad mu na kocku u pećinu pošle tri plate pa
je ijo u našu kuću.
Ne znam šta bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni
plodovi nama djeci daju vitamine da bi smo postali jaki.
dječak sa šibicama wrote:Ive mi nadam se nece zamjeriti
Jesen na Cetinju
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi, kao i u
svakoj jeseni meni ih je žao, ali Živka Orlandiju baš i nije.
On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka
gađala među rogove nije tako mislijo.
Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a
tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer ovo već
treća jesen kako ništa ne rade.
Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže
za elektrodistributere to su jedna govna, a nije tako mislila na
tom načinu kada nam je kuća bila puna struje.
Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi zaljubio u istu curu. To je
mala od pašenoga -Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se
odvajam od društva.
I ove jeseni ptice su pošle na jugu.Rode i vrapci i slavuji su
ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi
ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo.
Đed kaže da su one ptičiji proletarijat, a nije tako mislio
kad nam se roda posrala na fiću , pa je tata jurio do
Špadijerskog vrha.
Đed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana
poslije golijama rukama. On kaže da se branila ka čovjek.
Meni je bilo žao a žao mi je i đeda koji je slomio nogu.
Ali mi je žalije rodu jer je đed živ a roda ne, a mislim da bi
rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu a da je ona ubila
đeda pod Špadijerski vrh.
Mada bi meni bilo mrznije.
Ja isto mislim da bi najbolje da se ujak Vlado posra đedu na
fiću i da ga je đed ubio sjekirom,ka što je htio babu jedan
put, a da se roda ne miješa.
To je radi toga što me ujak Vlado(rak ga izijo)šljepio u glavu
kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene.
Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.
Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod
Paljevića u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju
petarde.
Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako
mislila kad su joj zapalili garažu đe je đed i njegovi
penzioneri igra fircik u pare.
Jesen mi je još draga radi strika Želja što dolazi sa broda.
On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede
novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbačimo iz
kuće.
Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da
se svade s majkom po vazdan.
A nije tako mislio kad mu na kocku u pećinu pošle tri plate pa
je ijo u našu kuću.
Ne znam šta bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni
plodovi nama djeci daju vitamine da bi smo postali jaki.
sta koga briga sta meni lezi na dusi...
