draganbl wrote:
U pravu si u vezi sa značajem tih sitnih "dešavanja" i mislim da to treba da bude (kao što i sada jeste) posao nevladinih organizacija, lokalnih zajednica i drugih manje "ključnih" organizacija.
Međutim, pored Dodika, kao veoma uticajnog lajavog krelca sa jedne strane, mi sa druge imamo gomilu uticajnih institucija i pojedinaca koji "laju" i terminološki i suštinski podjednako kao i on. Navešću tri primjera koja sam ovdje na forumu pominjao i ranije.:
1. Bakirova emisija 60 minuta kada je objavio snimke Ratka Mladića. Čovjek prekinuo redovni program, pustio snimke za koje se tačno zna kada su napravljeni i montirao (isjekao) kao da su snimljeni ove zime. Sutradan su beogradska televizija i Rasim Ljajić objasnili o čemu se radi, otkuda ti snimci, kada su snimljeni i naglasili da su ih oni (tj. Vlada Srbije) poslali Haškom tribunalu. (Znači, nije ih Bakir iskopao, već su oni već bili u Haagu i tužilaštvo ih nije objavilo javnosti). Pa šta mu je trebalo da obmanjuje javnost i širi mržnju?
2. Tadićeva posjeta Palama i škola Srbija. Došao čovjek, otvorio školu, slikao se i otišao kući. A blesan Komšić digao frku oko dolasku obezbjeđenja, navodno prekršeni protokoli, ugrožena bezbijednost, nosili neke pištolje, boga pitaj šta sve ne. Nakon par dana, granična služba (državna, ne entitetska institucija) demantuje Komšića, a glavna vijest bude, citiram, Komšić obmanuo javnost. Pa šta mu je trebalo da obmanjuje javnost i širi mržnju?3. Grafiti u Banjaluci. Jednog jutra dođem na posao, a ono na forumu OVOLIKA vijest: četnički grafiti osvanuli u Banjaluci i prilog smotane voditeljice Federalne televizije. Digla se frka, eto kakva je Banjaluka, grafiti na sve strane, to gradska vlast podržava, neće oni to nikad prefarbati, to im je za ponos itd. Nakon par dana, grafiti su prefarbani, djeca normalno krenula u u tu školu i kraj priče. U Banjaluci i konkretno u Boriku ima na stotine zgrada, zidova, prolaza, haustora i drugih mjesta gdje se pišu grafiti, kojih, kao i u svakom drugom gradu ima na hiljade. U posljednje vrijeme, Lešinari (navijači Borca) organizovano i sa umjetničkim pristupom pišu navijačke, neuvrijedljive grafite. Čak i Borac bolje igra. Ali to nije vijest! Bilo je važno pustiti smotanu reporterku koja drhtavim glasom javlja kako su "organizovani četnici poduprti gradskom i republičkom (mislim na RS) vlašću ispisali grafite uvrijedljivog sadržaja. A ja sam ukupno u Boriku, među par hiljada grafita pročitao tri ili četiri koji su uvrijedljivi. Čemu takva vijest?
interesantno je gledati kako ti sve pokusavas da objasnis kao normalno i situaciju predstavis kao redovnu, tako da ne znam koga pokusavas da ubjedis u to, prisutne na forumu ili sebe - ja bi rekao i njih a i samog sebe...
a inace sam primjetio medju ljubiteljima i braniocima pca stalne pokusaje da prikazu situaciju kao normalnu, sva desavanja koja se kritikuju predstavljaju se kao "normalna," a posebno mi je indikativno (ala behavac) kako pokusavaju da dokazu da su maltene svi "zaboravili i oprostili sve sto je bilo i okrenuli se buducnosti, osim par internet fasista ala @dallton" - koga vi pokusavate da zavarate, meni se cini najvise sebe? najbolje je pitanje zasto to radite, da vas nije necega mozda strah?
Ovo je, bre, moja Srbija!
Ivan Torov
18.09.2009.
Šta povezuje tek usvojene izmene Zakona o javnom informisanju, trijumfalistička nacionalistička terevenka prilikom otvaranja škole „Srbija“ u samom (epi)centru ratne i ratno-zločinačke politike u BiH 90-tih i najsvežija političko-kalkulantska klackalica oko statusa Vojvodine?
Ponajpre, skandaloznost u „izvođenju radova“, potom i neverovatna količina agresivnosti, arogancije, pa i čistog bezobrazluka, kojim vlast u Srbiji nastoji da istera svoje, utera „red i disciplinu“ u „svim srpskim zemljama.“ Možda će deo javnosti - koji još gaji nade da je u Srbiji moguće uspostaviti evropski sistem vrednosti, koji neće počivati na logici zakamufliranog političkog i državnog nasilja ( i „batine koja je, ipak, iz raja izašla“), što će reći, neće imati etiketu privida i dekora - progutati ovu fazu jedne izrazito šizofrene, a, opet, brižljivo osmišljene strategije unutrašnje i spoljne politike.
Drugom, još manjem delu javnog (ne)raspoloženja, međutim, savršeno je jasno da se u Srbiji, zapravo, ništa neobično poslednjih dana i meseci nije desilo, osim što se gotovo fanatično ponavljaju ciklusi iz starih vremena. Nastavlja se „istorijska tradicija“ gotovo besprizorne vladavine političkog obrasca koji razmišlja samo o tome kojeg konja uzjahati da bi se postojeća količina vlasti očuvala. Uporedo s tim, stvoriti mehanizam (pod plaštom države i evropskih vrednosti) koji bi joj garantovao dugovečnost.
Sva tri događaja (a moglo bi se nabrojiti još sličnih, što tragičnih što komičnih), kakogod ih tumačili i kogod je i kakvu ulogu od „perifernih“ političara igrao, u stvari, ukazuju na centralnu figuru i kreatora „novog izdanja“ Srbije – predsednika države i lidera Demokratske stranke Borisa Tadića. Upućeniji bi rekli, sve počinje od njega i završava s njim. Ako je Mlađanu Dinkiću bilo „suđeno“ da zadovolji svoju sujetu tako što će „uspostaviti red i odgovornost“ u medijskom prostoru, Miloradu Dodiku da, prema potrebi, podstiče i održava regionalnu (bosansku) nestabilnost, Vojislavu Koštunici da autoritetom sopstvene nacionalističke rigidnosti nametne stereotip (a ovi, nazovi, njegovi rivali ga oberučke prihvate) kako je svaki oblik vojvođanske autonomije uvod u novo rasparčavanje Srbije, Tadićeva uloga je da sve to sinhronizuje i harmonizuje. Da sve što iole ima aromu povratka na „slavne devedesete“, od kontrole nad državom i društvom, preko obnavljanja nacionalističkog sindroma „svesrpskog okupljanja“, do obuzdavanja unutrašnjih težnji ka stvarnoj a ne fiktivnoj decentralizaciji i regionalizaciji Srbije, „prilagodi“ evropskim vrednostima u srpskoj interpretaciji.
Dakle, da uspostavi model vladanja koji će mu omogućiti da lako i bez većih otpora manipuliše, formulu koja će pripomoći da Srbija zadrži staru politiku, odnosno načini gemišt svega i svačega, Miloševićevog vlastodržačkog apsolutizma i samovolje, Koštuničinog „prosvećenog“, zapravo, ksenofobičnog i arhaičnog nacionalizma i sopstvene „vizije“ da se nacionalizam, autokratija, demokratija i Evropa uzajamno ne isključuju, mogu ići ruku pod ruku, naravno, strogo kontrolisano i usmeravano. Taj i takav koktel prihvatljiv je i za zbunjenu i konfuznu međunarodnu zajednicu, ako joj se, dabome, ponešto obeća, bar da novih ratova na Balkanu neće biti. Otuda valjda i ono mlako, reklo bi se, snishodljivo reagovanje OEBS-a na retorzične izmene Zakona o medijima, simptomatično ćutanje Brisela i Vašingtona na skandaloznu posetu Borisa Tadića Palama i njihovo neoglašavanje povodom očigledne namere „proevropske“ vladajuće koalicije da, pod pritiskom desnog, nacionalističkog političkog pokreta, digne ruke od obećane minimalne vojvođanske autonomije. Biće oni prezadovoljni ako vlast svoje evropejstvo manifestuje tako što će odbraniti Paradu ponosa i tako sebi osigura još veći manevarski prostor za sprovođenje „autentične“ politike na domaćem terenu.
Šta je, zapravo, na Tadićevom dugoročnijem meniju? Izmenama Zakona o informisanju nanišanio je glavnu metu: umesto da – kako je uobičajeno u demokratski uređenim društvima – mediji budu kontrolor i kritičar ponašanja države i partija na vlasti, preuzimanjem kompetencija u medijskom zakonodavstvu, regulacijom medijske sfere, a i drakonskim kaznama, praktično država postaje kontrolor medija. Strah od državne batine, cenzure u ovom ili onom obliku i autocenzure, nema sumnje, odrediće ponašanje novinarske profesije, a da tako nešto nije puko nagađanje već se može uočiti po, doduše, zasad nezvaničnoj, ali i te kako primetnoj ambiciji da se medijski prostor Srbije, poput nekih drugih, raspodeli i podredi uticaju tri vodeće grupacije: Ringijera, WAC-a i države. Tek će naknadne analize i procene pokazati ko je kakvu ulogu u poslednjim događanjima odigrao, ko je kome šta popustio i ustupio, jesu li samo dugovanja razlog bojkota vodećih medija (uz munjevitu podršku države) Future Plus, kakva će biti sudbina onih malih medija koji nemaju nikakvu zaštitu i neće moći izdržati dominaciju medijskih magnata i njihove sprege sa državom. Za njihovu eliminaciju, kao i odstranjivanje novinara -istraživača, komentatora i analitičara koji nisu po volji aktuelnoj vlasti, dovoljne su samo izmene postojećeg medijskog zakona. Da sve baš i nije tako naivno, nevino i „demokratski“ kako nas danima i nedeljama ubeđuju ideolozi vladajuće koalicije, već pokazuje skandalozna odluka Vrhovnog suda Srbije da zabrani knjigu o Aleksandru Tijaniću, uvede u praksu zabranu citiranja, time limitira prostor za kritičko novinarstvo. Već su, usput, pali i prvi otkazi neugodnim autorima, što zbog „svetske ekonomske krize“, što zbog „iznošenja navoda koji se ne mogu proveriti“, a vidimo da ni policija u nekim slučajevima ne sedi baš skrštenih ruku.
Sa dobijenom „bitkom za upristojavanje medija“, i uz već „disciplinovano“ pravosuđe, koje razmišlja o tome kako se dodvoriti izvršnoj vlasti i šta učiniti da bi se preživelo rešeto „reizbora“ i u kome dominiraju kadrovi starog režima i aktuelne vladajuće koalicije, kao i pojačanom opstrukcijom rada svih nezavisnih institucija zaduženih za kontrolu države i partija na vlasti, polako ali sigurno stvara se ambijent novog oblika tzv. demokratske autoritarnosti. U njemu će, logično, glavnu reč imati šef države Boris Tadić.
Zapravo, na delu je neformalno, ali drsko i arogantno i ne baš skriveno uspostavljanje predsedničkog sistema, koji, doduše, nema uporište u Ustavu, ali ga ima u činjenici da vladom upravlja predsednik Republike, da on i njegovo okruženje imaju apsolutni uticaj na sve državne institucije pretvarajući ih i dnevno-političke instrumente borbe za vlast. Taj već uspostavljeni okvir - moguće je - neće težiti da se Srbijom vlada baš onako grubo i bahato kako je to nekad činio Milošević, ali kako svaka samovolja ne poznaje granice, nije preporučljivo apsolutno zanemariti ni tu opasnost. I ova vlast, kao i prethodne, nastoji da kontrolom svih relevantnih društvenih sektora – od državnih institucija, preko pravosuđa, tužilaštva i medija, do službi bezbednosti, osigura da, s jedne strane, pred međunarodnom zajednicom održava privid demokratije i lojalnosti univerzalnim vrednostima, a, s druge, da kod kuće sve podredi postizanju glavnog cilja: da Demokratska stranka bude apsolutni gospodar svega, neprikosnoveni arbitar u nametnutom prekomponovanju političke scene Srbije, što je, u stvari, i preduslov da se dobiju i sledeći parlamentarni izbori, bili oni redovni ili vanredni, svejedno, a Borisu Tadiću, „kreativnim“ tumačenjem Ustava, osigura još jedan petogodišnji predsednički mandat.
Kako se, međutim, u krugovima vladajuće strukture strahuje da ni taj okvir kontrole neće biti dovoljan da bi se ostvarili svi ciljevi, zaigralo se na još jednu, nacionalističku kartu. Stranka i njen lider, koji sebi prispisuju levičarenje i socijaldemokratiju, uvereni su da se vlast u Srbiji ne može osigurati samo demagoškim parolama i kupovinom socijalnog mira, već i onim na šta računaju njihovi najveći rivali, nacionalistička desnica.
Zato će „Srbija“ na Palama, nastavi li se ovim tempom i ne bude li prave reakcije iz sveta, biti samo uvod u moguće buduće „Ovo je Srbija“, zato će Tadićevo koketiranje sa nacionalizmom, provokativno odlaženje u mesto gde su osmišljavani najmonstruozniji ratni zločini u ratu u BiH, sa porukama koje je lansirao, protumačiti i kao „zabijanje zastave teritorijalnog vlasništva“.
Drugim rečima, podsticati tenzije oko neodrživosti države BiH, bar dotle dok se definitivno ne prihvati realnost da je Kosovo izgubljeno, ali i da se gubitak jedne teritorije može nadomestiti pripajanjem druge. Zato, valjda, i Tadićeva metafora o „brzom kineskom vozu“, kojom ilustruje „odlučnost“ srpske političke i nacionalne „elite“ da ne dozvoli da se na „svakih desetak minuta od Beograda stvaraju nove države.“ Ne podseća li taj otsečan stav „našeg predsednika“ na nekadašnji Koštuničin originalni model regionalizacije, po kome bi i Crna Gora mogla da računa samo na status „regiona“. U najboljem slučaju, pokrajine. Valjda će najnovije iskustvo Vojvođana, koji su olako poverovali obećanjima stranačkih centrala i shodno tome njihovi politički predstavnici povlačili čudne i nepromišljene poteze kao što je, recimo, bila podrška restriktivnom medijskom zakonu, biti korisno da shvate da i ova vlast, ma koliko sebe nazivala demokratskom i proevropskom, decentzralizaciju, u stvari, smatra najefikasnijim oblikom – dalje centralizacije.
Ne`s tako nikad u politićare---
