Opleti ka temi:
Геноцид над Србима и Јеврејима почео је одмах по проглашењу НДХ. Зато су, још док се очекивало раграничење између Италије и НДХ, Срби из залеђа тражили прикључење Италији. У овоме је најистакнутију улогу имао др Нико Новаковић, бивши народни посланик и министар без портфеља у влади др Милана Стојадиновића, иначе брат будућег четничког војводе Владе Новаковића. Нико је тада био градоначелник Книна, а Италијани су потврдили ову његову функцију. Прецизније речено, то је учинио нови италијански срески намесник др Хоеберт, Ников школски друг из задарске гимназије.
У Книну је тада живело 20.000 Срба и 3.000 Хрвата, а Срби су били већина и у Грачацу и Госпићу. На Новаковићеву иницијативу, до 7. маја сакупљена је петиција са преко 100.000 потписа Срба Далмације и Јужне Лике, у којој се тражи прикључење Италији. Преносећи петицију Мусолинију, сенатор Алесандро Дудан подсетио је како су ''ови Срби под Аустријом били савезници Италијана против Хрвата аустрофила''. Петиција стиже у Рим прекасно, али Срби не одустају од захтева. Неколико дана касније у команду италијанске дивизије ''Сасари'' долазе српске делегације из Босанског Грахова, Дрвара, Санског Моста, Босанског Петровца, Бихаћа, Босанске Крупе, Кључа и Доњег Лапца, молећи да се и ти крајеви прикључе Италији. Према једном италијанском документу из маја 1941, ''представници 60 посто становништва Босне и Херцеговине изразили су спремност да дођу у Сплит и затраже анексију Италији''.
Команда дивизије ''Сасари'' већ 13. маја 1941. јавља из Книна да се хрватски елемент ''непријатељски односи према свему што је италијанско'', док се ''Срби показују као наши пријатељи''. Потом дивизија из дана у дан јавља о усташким злочинима: ''Почео је егзодус српског живља због усташких репресалија; ''Хрватске цивилне власти почеле су са хапшењем Срба''; ''У Книну усташе губе сваку границу мере''; ''Осам српских сељака усташе су извеле из воза на станици у Зрмањи. Одатле су их везане одвели на железничку станицу у Грачацу, а одатле на планину Велебит, где су их живе бацили у дубоку јаму звану Тучић''...

Тела српске деце коју су усташе поубијале и бацили у шикару између две стене - пронађено у близине села Растовићи код Грачаца, 5. августа 1941.
У наредном периоду доминирају извештаји о невероватним злочинима над Србима и Јеврејима у Далмацији, Лици, Херцеговини и Босни. Командант италијанске 2. армије, генерал Амброзио, јављао је 3. августа да су зверства попут усташких ''забележена само у мрачном добу средњег века'', наводећи да је само у Глини убијено 650 српских цивила. Фамилије ухапшених свакодневно су, у целој зони, долазиле у италијанске команде молећи за помоћ и заштиту.
Командант дивизије ''Сасари'', генерал Монтичели, јављао је 22. јуна: ''Хапшење Срба се увелико наставља и расте. После кратког испитивања, ухапшени бивају масовно побијени. Усташе немају милости ни над старима, над женама и децом''.
У Имотском усташе хапсе 2.000 Срба, плене њихове куће, а њихову стоку деле локалним Хрватима. Србе бацају у јаму у области Руновића, из које Италијани касније ваде двојицу преживелих.
Италијане је нарочито изненадио велики број хрватских католичких свештеника међу злочинцима. У једном извештају пишу да су усташе и свештеници ''наши огорчени непријатељи''.
Један од усташких вођа, Јозо Рукавина, показао је Италијанима писмо из Загреба, у коме је стајало да је први и најважнији задатак усташа ''анулирање српског елемента''.
У меморандуму нове италијанске владе, из септембра 1945, догађаји с почетка рата сумирају се на следећи начин: ''Не постоје речи којима се могу описати покољи и варварски масакр становника и уништење целокупнног становништва читавих насеља и зона, што је за врло кратко време довело до нестанка преко 350.000 православних Срба и неколико хиљада Јевреја''.
Командант дивизије ''Сасари'' писао је 16. јуна 1941: ''Сваки осећај симпатије према хрватском народу је угашен од када смо принуђени да присуствујемо оваквим чиновима''. На крају извештаја командант упозорава на могућност побуне његове јединице против усташа, наводећи: ''Бити натеран да будеш пуко гледалиште, ствара осећај да си и сам саучесник тих насиља и бруталности, које ће, засигурно, историја тешко осудити''.
Прослеђујући овај извештај, генерал Далмацо, командант 6. армијског корпуса, дописао је: ''Стари и опробани команданти батаљона, ратници опробаних капацитета и карактера, траже да их заједно са њиховим јединицама пошаљемо на било које друго ратиште, на најтеже припреме и задатке, на најгора места, само да не буду више приморани да импотентно присуствују, као сада, разбојништву сваке врсте''.
Италијани су ипак бојкотовали директиве из Рима, да се ''не мешају у унутрашње ствари Хрватске''. Најпре су њихови војници почели да скривају понеког српског цивила по касарнама. Видевши да официри ово не кажњавају, скривање постаје масовно, тако да у једном тренутку касарне постају прихватилишта. Такође, када су били ван дужности, Италијани су претраживали терен и тражили избеглице, које су хранили са својих казана и лечили у својим болницама. Уследили су протести Хрвата, па чак и претње да ће они ''оружано реаговати против Италијана на сваку њихову евентуалну интервенцију у корист Срба''. У претњама се истицао фрањевачки фратар Вјекослав Шимић, означен као вођа усташа у Книну. Њега је једне ноћи претукла ''непозната група'' италијанских војника.
Један одлучан корак у заштити Срба повлачи генерал Далмацо, 24. јуна 1941, наређујући својим јединицама да уђу дубоко на територију НДХ - око 50 километера од мора - и формирају ''провизорну линију контроле''. Ипак, злочини се не смањују чак ни пред очима Италијана, на пример у логору Слана на острву Паг. Италијани су дуго само бројали логораше одведене на острво, упоређујући бројеве са количином одношене хране (била је довољна само за усташку посаду). Када су крајем августа најзад заузели Паг, пронашли су масовну гробницу димензија 150 х 20 метара, процењујући да у њој има око 1.500 тела. Само током неколико последњих дана држања Пага, усташе су убиле око 3.000 логораша, бацајући их у море.
Већина италијанских извештаја говори да су убиства била свирепа. У извештају 2. армије од 26. септембра 1941, забележено је и ово: ''Книн. 2. августа је пронађен леш Србина из Стрмице коме су одсечени нос и брада и стављени му у уста. Дана 3. августа усташе су убиле ђакона цркве у истом селу, тако што су му секирама отвориле груди, извадиле му све органе и одсекли му руке. Још пет Срба, међу коијима једно дете и један старац од 70 година, усташе су убиле након што су их мучили, повадили су им очи и у очне дупље сипали со''.

Српска девојчица од 12 година, околина Грачаца, почетком августа 1941. После силовања усташе су је изболе ножем

Тела више стотина српских сељака, мучених, масакрираних и затрпаних у подрум и врт усташе Догора из Хавиња. Италијанска војска их је пронашла августа 1941.
Мила Михајловић: "Југославија април 1941-септембар 1941"