Evo ako nije dovoljno, još jedan prilog o djelovanju S Dragojevića...riječ je o 1998. godini, a inače -Naša Borba- je jedino glasilo tih devedesetih, uz Vreme, iz koga si mogao saznati šta se dešava. Njihovi urednici i novinari su bili ovde u nebesa uzdizani Petar Luković i ostali.
sreda, 10. jun 1998.
SRDJAN DRAGOJEVIC, REDITELJ, O OZILJCIMA OVIH VREMENA
Iskupio sam svoju dusu
Smatram da je doslo vreme da svaki covek treba da se bori za svoj spas i svoj obraz, kaze Dragojevic. - Juda ima puno, ne samo jedan, pocevsi od roditelja. Strasno je sto ta deca preziru svoje roditelje, a najstrasnije sto su duboko u pravu sto ih preziru.
Rade Stanic
Emocije skrivene gruboscu:
Srdjan Dragojevic
FOTO: N. Stojanovic
- Uzrok dobro znamo: iz godine u godinu postavljamo sebi limite, pa dobro, bice sledece godine bolje i onda se uvek nanovo prevarimo, prosto testiramo svoju sposobnost trpljenja. Kao onaj pas koga tretiraju elektrosokovima. Jedno vreme ih izbegava a nakon toga samo legne u ugao eksperimentatorove celije i, bez obzira na elektrosokove, miruje. Bojim se da je trenutna situacija upravo takva. Kao da se eksperimentator umorio od davanja elektrosokova i kao da smo se svi mi umorili od primanja. To je situacija koja mene najvise cini ogorcenim. Situacija u kojoj vlada apsolutna apatija, osecanje bezizlaznosti... Ako pogledamo sta se dogadja na univerzitetu shvaticemo da smo u svom kukavicluku otisli najdalje do sada, kaze Srdjan Dragojevic, reditelj filma “Rane", filma koji desetak dana od premijere puni dvorane po Srbiji. Kao sto je to bio slucaj i sa “Lepim selima", Dragojevic je “uspeo" da podeli publiku. Ovoga puta pricom o dvojici, odnosno trojici decaka koji nisu imali pravo na izbor, klincima koji su iz detinjstva izasli kao zrtve “bezosecajnog i surovog vremena" kakvo je bilo od 1991. do 1996. a koje nije bolje ni sad. Jedini izbor koji su imali decaci pretvoreni vec u kriminalce bio je nacin na koji ce umreti.
- Tako da mi se mrak i turobno, bezizlazno osecanje koje obavija citav film cini potpuno logicanim, nastavio je Dragojevic odgovor na pitanje o prisutnoj gorcini i pesimizmu u filmu. - Bilo bi krajnje neposteno od mene da sam napravio bilo kakav drugaciji film od ovog. Ovo je moj najlicniji film i moram da priznam da sam, ma kako to moglo da zvuci pretenciozno, svoju duznost obavio.
Kada smo kod kukavicluka, niste li malo surovo prikazali narod, koji, cini se, izgleda kao ovca ispred koje ne stoji zvonce vec TV aparat?
Nema tu sta surovo ili dobronamerno. To je moja slika ovog trenutka u Srbiji. Slozili se vi sa njom ili ne, mene se, moram priznati ne tice. Sto se tice te igre na pocetku filma u kojoj se klinci gadjaju kamenjem nazivajuci se Siptarima i Hrvatima, izgleda da u tim klincima postoji neko imanentno zlo. Medjutim, vec u sledecoj sceni vidimo odakle je to glavni junak naucio. Vidimo njegovog oca kako pljuje prema komsinici za koju pretpostavlja da je druge nacionalnosti. Mislim da su svi ti klinci imali tokom ovog perioda, tokom njihovog odrastanja, vrlo dobre i sugestivne ucitelje u medijima i u sopstvenim roditeljima i ja ne mislim da je odgovornost na njima sto su postali to sto jesu.
Nestale reklame "Rana" na RTS -
Zasto ne idu reklame na RTS i Pinku?
To nije do kraja tacno. Reklame su do juce (ponedeljak, prim. R.S.) isle na RTS i Pinku. Medjutim, nema je juce i danas. Mi smo RTS kao koproducentu uputili pismo sa molbom da nam objasne o cemu se radi jer nismo dobili nikakav feedback od njih, osim sto reklame vise nema. Meni je ta situacija posebno cudna jer znam da su mnogi odgovorni ljudi iz RTS bili na premijeri, nisu imali nikakve zamerke. Naprotiv. Cak moram da dodam da su neki ljudi iz vrha vlasti, kao sto je na primer Zeljko Simic, citali scenario, vrlo se pozitivno izrazili o njemu, te je meni citava situacija zbunjujuca. Nadam se da ce se citava stvar za par dana razresiti i da cemo ubrzo znati o cemu se radi.
Mislite li da ta generacija nosi krst, kako svoj tako i tudji, kako se vidi na kraju filma?
Necemo pokazati prstom samo na jednog Judu. Mislim da Juda postoji jako puno. Pocevsi od roditelja te dece, koji su svojim uzasnim kukaviclukom i treniranjem trpljenja, spustanjem dostojanstva na najnizi moguci nivo, na nivo zivotinja, da su ti roditelji u stvari odgovorni za sudbinu svoje dece. Ja sam to na neki nacin u ovom filmu hteo da pokazem. Cinjenica je da je taj jaz koji postoji izmedju roditelja i dece gotovo zapanjujucih razmera. Naravno da je i u moje vreme postojala neka vrsta jaza izmedju generacija, medjutim, to je bio jedan normalan proces odrastanja i sazrevanja. Ovo danas izgleda kao da roditelji i njihova deca zive u potpuno razlicitim svetovima. Strasno je sto ta deca preziru svoje roditelje, a najstrasnije sto su duboko u pravu sto ih preziru.
Ali su i dvojica glavnih junaka prikazana kao zombiji, bez ikakvih osecanja, potpuno otudjeni.
Film je mogao da nastane jedino na ovaj nacin na koji i jeste. Vrlo grubim, nasilnim tretiranjem vremena o kojem govorimo. Mislim da bi svako ispoljavanje emocija oko tih klinaca film odvelo u neku vrstu pedagoske poeme, napravilo ga prepateticnim, na neki nacin bi film odvelo u onu stranu gde nisam zeleo, gde bi mogla da se postavi teza: e, ti klinci, ipak postoji neka nada za njih, ipak su oni u dubini duse ljudi. Ja smatram da jesu, ali da je od njih nastala neka sasvim druga vrsta ljudi, ne njihovom krivicom naravno. Na neki nacin, oni apsolutno jesu takvi kakvi jesu, proizvod jednog surovog i bezosecajnog vremena. S tim sto moram da kazem da se ne slazem da u filmu nema emocija. Ali su te emocije skrivene gruboscu, skrivene montazom koja ne dopusta da se emocija razvije.
Novinarima ste rekli da Vam je bliska Pinkijeva izjava da je “stara dobra utoka bolja od pistaljke" i da Vam je blizi moral dvojice junaka od onoga koji postoji danas kod nas. Da li smatrate da je potreban radikalniji rez u drustvu?
Tom izjavom da mi je Pinkijeva replika bliska nisam hteo da pozovem mase ni u kakvu narodnooslobodilacku borbu. Niti smatram sebe bilo kakvim Mesijom, niti na to imam pravo, niti smatram da nam takvo resenju u ovom trenutku treba posle svega sto smo preziveli. Jednostavno, hteo sam da kazem da su Pinkijeve reci delimicno i moje jer sam i ja kao aktivni ucesnik zimskih demonstracija doziveo istu gorcinu kao i vecina od onih stotina hiljada ljudi koji su demonstrirali na ulicama Srbije. To je otprilike sve. Mislim da smo svi svesni kakvo smo govno pojeli ucestvujuci u tim demonstracijama, ma kako su one u tom trenutku bile lepe, progresivne, optimisticke, itd.
Ako ne vrede ni utoka ni pistaljka, sta vredi?
Ponavljam: ne zelim da propovedam. Smatram da je doslo vreme da svaki covek treba da se bori za svoj spas i svoj obraz. Zato nisam imao nikakvu zelju da nudim bilo kakva resenja i recepte za izlaz iz svega ovoga. Sto se mene licno tice, ja sam ovim filmom, a i prethodnim na neki nacin, imam taj osecaj, iskupio svoju dusu i podigao svoj glas protiv suludog vremena koje smo proziveli. Ja ne zelim kao vecina ljudi da se uljuljkujem u nekim finim secanjima koja su lazna i nepostena, jer malo-malo cujem nekog svog prijatelja kako sa setom prica kako je razmenio deset maraka na ulici pa je trcao po cekove... i sve to prica u stilu, eh, kako sam bio vest i vispren u tim vremenima, i, eto, prezivelo se nekako. Ja na tu svinjsku, psecu logiku ne pristajem.
Pre premijere ste rekli da ce mladji kriticari pljunuti na film. Reklo bi se da ste kivni da domace filmske kriticare?
Ne mogu da kazem da sam kivan. Rekao bih da se radi o jednoj cudnoj vrsti nesporazuma. Vec sam rekao da vecina kriticara koja je bila odusevljena filmom “Mi nismo andjeli" filmove “Lepa sela" i “Rane" analizira sa pozicija mog prvog filma. Takav film kao sto su “Mi nismo andjeli" ne bih mogao nikada vise da napravim. To je bila jedna zaista ljupka tinejdz komedija radjena u zelji da se ispitaju obrasci klasicne komedije primereni nasoj situaciji. I mislim da je to jako dobro funkcionisalo. Ova dva filma su daleko ozbiljnija, mene je u njima, mnogo vise od pricanja price koju sam, nadam se, naucio kao vestine, zanimalo da uticem na gledaoce, da na neki nacin manipulisem gledaocevom paznjom i da uticem na neki dublji emocionalni sloj gledaoca. Bojim se da ja i kriticari pricamo, posebno mladjih generacija, o starijim da i ne govorim, pricamo vrlo razlicitim jezicima. Ako je u modernom romanu dozvoljena ta vrsta vremenskog diskontinuiteta, ako je dozvoljena upotreba raznog materijala, dramskog, dokumentarnog i citata, ako je to sve dozvoljeno cak i pozeljno u likovnoj umetnosti poslednjih dvadesetak godina, ne vidim zasto bi se na film primenjivao jedan vrlo rigidan i reakcionaran kriterijum. Zasto bi filmovi morali da budu liseni svega toga? Samo postavljam to pitanje.
Kako odgovarate na primedbe kritike, a meni su poznate bar dve: dramska nekoherentnost i eksplozija metafora u “Ranama"?
Mnoge recenice starijih kriticara meni izgledaju kao prepisane iz kritika “Lepih sela" pre dve godine. Cak me taj kriticarski jezik pomalo podseca na onaj sportski: agilni domacin i simpaticni gosti, na primer. Naravno, da dramska nekoherentnost postoji, ali je to svesna nekoherentnost u smislu postmodernistickog diskursa kojim se ja bavim. Kada su nakon “Lepih sela" izasle dobre kritike u “Varajetiu", “Holdzwood Reporteru", “Sight & Soundu", i drugim casopisima, odjednom, samo godinu dana kasnije, svi ti kriticari koji su imali otpor prema “Lepim selima" da me sretnu na ulici i da me ubedjuju kako je moj film genijalan. Sad ocekujem nove kritike iz tih stranih casopisa da bi ti kriticari imali svoje misljenje.
_______________________________________________
Je.o me Dragojević, više ni slova o njemu, osim ako ne uplati neku kintu.
meni je vala bio smijesan..ljimun 
...?
da, da i Đinđić i Koštunica su bili dio antimiloševićevske koalacije, samo što to nije spriječilo prvog da okreće vola sa Rašom na Palama, a drugog da se "igra" kalašnjikovom na okolnim brdima... 