fixer wrote:Bas pregledah jedan dokumentarni film na ovu temu. Apsolutno sam pod dojmom, stoga mi oprostite ako sam konfuzan. Cak nemam pojma sta cu da vas pitam i svo ovo vrijeme dok pisem o tome razmisljam.
Prije par godina sam ostao sokiran jednim slucajnim iskustvom. U nekoj neformalnoj, sasvim obicnoj prici, prijateljev otac je izletio jednu, za mene - koji nema iskustva kao borac u ratu, sasvim sokantnu izjavu. Spomenuo je kako ima cizme koje je skinuo nekom cetniku, i dan danas dobro drze. "U podrumu su."To je rekao pred sinom, a ja sam upitao kako je skinuo to? Onda mi je opisivao neko naganjanje sa tim cetnikom. Moje je pitanje bilo da mi objasni tu cinjenicu da se hvali ubijanjem. Rekao je da nije ubijao civile, ali da se itekako borio da ubije sve i jednog vojnika. "Cetnik - samo mi ga dajte!"
Potpuno zanemarite objekte ubijanja, barem onaj dio koji odredjuje njihovu pripadnost. Mene zanima sljedeca stvar. Rat je, ubijanje je na sve strane. Koliko danas normalnih ljudi poznajete da pricaju o svojim ratnim iskustvima, ubijanjima, a njih je itekako bilo? Nekako mi je taj dio stavljen u kontekst, a mene interesuje bas na individualiziranoj osnovi. Sta je pojedinca natjeralo da ubije u odredjenoj situaciji, kako se nosio sa time, kako mu je bilo sa cinjenicom da mora nastaviti zivot? Ne zanimaju me odgovori tipa - mi smo morali da ubijemo, branili smo djecu i slicno. To je uopceno. Interesuju me iskustva u trenutku kad moras pucati. Imas li nedoumica, razmisljas li ili instiktivno povlacis obarac? Sta razmisljas pred prvu noc? Kako posmatras onog kojeg si vidio da ubija, a u tvojoj je jedinici?
U tom dokumentarnom filmu navode mnoga iskustva ratnika. Svi imaju svoje nocne more. Puno ih se ubilo.
Svi odgovori su nekako logicni, ocekivani, samo bi ja volio da cujem iskustva sa naseg terena. I volio bih ih pitati bi li opet u identicnoj situaciji postupili jednako?
Sumnjam da ce mi se javiti neko i ispricati svoju pricu, ali barem mogu ovi sto nemaju licna iskustva pricati o onima za koje znaju.
Ucesnik rata do septembra 1994.Na ratistima protiv Cetnika u i oko Sarajeva,Butmir,Hrasnica,Pazaric,Igman,Bjelasnica,okolina Visokog,Novog Travnika.........
Protiv ustasa Kresevo,Kiseljak,Konjic,Jablanica,Prozor,Bogsevica.......da ne nabrajam.
O posljedicama..........ima ih koliko hoces.......i onih sto se vide i onih sto ih osjecaju i dan danas....... ljudi oko mene...
Kako spavam,u kojim sam akcijama bio prosle i u koje cu ove i sljedecih noci........samo ja znam.
Svaku drugu noc navrati neko od mojih drugova....kojih vise nema.
Ispricamo se .........ponekad to traje i po cijelu noc.
Nekad samo sutimo i dobro je.
Ja sam naucio da zivim s tim......
Dvojica mojih ratnih drugova to nisu.Jedan je sa 22 godine gurnuo sebi papovku u usta i opalio.
Za drugog necu ni da znam kako si je prekratio muke.
Ko zna sta bi bilo sa mnom da nisam tad otisao iz Bosne.
Moja supruga i sin koji su vec bili vani ......... samo oni znaju kroz sta smo prolazili kad sam im se pridruzio.
Zahvaljujuci njima,njihovom strpljenju i ogromnoj ljubavi ja mogu danas reci da sam sretan covjek.
Zahvaljujuci samo njima..........
I nikom drugom.
Nikad nisam ubio nenaoruzanog,nikad civila,nikad zenu,djete.
Uvijek u akciji.
Samo jednom ..nije bila akcija..... cetnik je cijepao drva.Puska je bila pored njega......ali sam trzio opravdanje u cinjenici da mu je u rukama bila sjekira.
Cetnike nikad ne sanjam.........ni ustase.
S njima sam zavrsio.
A da je rat posebno stanje svjesti...jeste.Kad se gleda iz sadasnje perspektive.
Danas u miru ne bih mogao ubiti.
A da se opet zarati.............e to ne znam.Vjerovatno da bih.
Samo sto bih sad znao sta me ceka poslije.
i nema tu neke filozofije , instinkt preživljavanja 