Ma znam, u pravu si, treba mrdnuti guzicu. Al svako po mogućnostima/sposobnostima/afinitetu. I ne sanjam ja samo autoputeve i ukidanje viza. Sanjam metro u Sarajevu od Dobrinje kroz tunel u Mojmilu na obilaznicu, pa polukružni vijadukt kod Darive i ispod zemlje kod Vjećnice, prva stanica Sebilj, druga zaždivena guma, treća higijenski, Marijin dvor i kod maršalke izlazim ispod zemlje, furam do Ilidže, aerodroma, Vojkovića, Dobrinje pa opet u tunel. Sanjam koridore i vozove što idu istok/zapad i sjever/jug, pa preko vikenda na utakmicu Fenera u Istanbul (poveo bih Jabučara&Co da ih upoznam sa svijetom), sanjam Univerzitet u Sarajevu na kojem se predavanja odvijaju na 7 jezika a jedan je BSH, sanjam o živopisnim mjestima kroz koje prolazi uskotračna turistička pruga, sanjam da mi Pašović Haris režira koridu u Čevljanovićima, sanjam...Abacija wrote: Pritisak nece popustiti nego ce postati jos jaci a ti neces nikud moci mrdnuti. Zato ti i savjetujem da ne sanjas o autoputevima i o ukidanju viza.
Slazem se sa prijedlogom da treba zasukati rukave, samo ovaj model ne objasnjava zasto se to ne desava. Ja sam identicnu pricu cuo i prije vise od 10 godina pa ipak gradjani sve vise i vise tonu u depresiju. Mozda bi Ibrahim Prohic trebao potrositi malo vise vremena da otkrije zasto je to tako, zasto nema napretka?KRIZA KAO ŠANSA!?
Nužno je promijeniti mentalitet/e, političku filozofiju i praksu, te uobičajene modele ponašanja
Ibrahim Prohic http://prohic.blogger.ba/
17.12.2008.
Retoričko pitanje iz naslova prividno je paradoksalno. Premisa iz podnaslova sugerira pod kojim uslovima (društvena) kriza može postati šansa za razvoj i prosperitet (i pojedinca i društva).
Kriza, nesumnjivo, ima negativno značenje. Međutim, može djelovati podsticajno na aktivitet i kreativnost (kao pozitivna svojstva egzistencije). Ako se kriza na psihološkom planu doživljava kao prijetnja, onda to stanje može djelovati motivirajuće da se slabosti otklone (ublaže), a blokirani (neiskorišteni) potencijali optimalno koriste i razvijaju. Pojedinac ili društvo koji nisu sposobni za takvu reakciju osuđeni su na dugoročno trajanje krize sa neizvjesnim ishodom. Zato je pitanje “kakav sam ja“, odnosno, “kakvi smo kao društvo”, imperativ trenutka.
Tipične reakcije u kriznim situacijama su poricanje (krize), bježanje (od krize i realiteta) i radikalna promjena (percepcije, stava i ponašanja).
Prva dva modela predstavljaju nerealistički odgovor i posljedica su nespremnosti za suočavanje s krizom, odnosno, nesposobnosti za traženje rješenja u (za)datim okolnostima.Takve reakcije imamo i to od čelnih ljudi aktuelne vlasti. Po izbijanju finansijske krize tvrdili da BiH neće osjetiti ekonomske posljedice jer “nije značajno integrirana u međunarodni finansijski sistem”!? Nevjerovatan amaterizam, pa i neodgovornost. Nije nužno biti ekonomski ekspert da bi se znalo da su finansije bitni elemenat ekonomske stabilnosti svake zemlje. Kad se doda da je BiH naglašeno ovisna od vanjske akumulacije, nazire se težina i štetnost stava da smo mirni “jer nismo integrirani”. (Za ilustraciju, BiH od 2000. konstantno bilježi godišnji deficit iznad četiri milijarde km, s tendenciju rasta. Ove godine oko 10 milijardi). Dapače, slučaj Bosne je složeniji, jer živi istovremeno i političku i ekonomsku krizu i prije izbijanja globalne krize.
Zato bi prva dobit iz aktuelnog stanja bila neka vrsta otrežnjenja, uvažavanje realiteta i sagledavanje težine (opšteg) stanja. Krizom je nužno upravljati, a to je moguće samo ako je uvažavamo, prihvatamo kao realitet i razumijemo. To bi nalagalo radikalno drugačiju odgovornost prema problemu i promjenu ponašanja. Poricanje ili ignoriranje je alibi za nespremnost za promjenu ponašanja.
Upravljati krizom znači i sačuvati se od panike. U BiH imamo paradoksalnu situaciju da se vlast ponaša kao da nema prijetnje. Dok se ljulja svjetski ekonomski poredak, dok drhte najrazvijenije zemlje, bh (kvazi) lideri žive u svom virtualnom svijetu uživajući u svojoj moći.Istrajavaju na svojim, u principu, maksimalističkim ciljevima, nesposobni da mijenjaju topične modele ponašanja, nastavljaju sa svojom politikom konflikta. Građani se, s druge strane, plaše da ne ostanu bez posla, strepe od povećanja kamatnih stopa što bi ih bacilo u dubiozu....
Vlast je komotna zato što nema relevantnu opziciju, ni kompetentnu javnost, pa se plaši za svoju poziciju. BiH je u sitauciji kada prijevremeni izbori nisu mogući (ni poželjni), jer ne postoje snage koje bi bile kompetentna alternativa. Ako se kriza zaoštri i ako se pređe prag socijalne izdržljivosti, bila bi to prilika opoziciji da prevlada razjedinjenost i podigne stepen svoje kompetentnosti, odnosno da javnost izvrši snažan pritisak na vlast da na radikalno drugačiji način obavlja svoj mandat. Vlast se neće promijeniti dok ih na to ne prisili javnost. Na kraju, nužno je da politika da više prostora ekonomiji i kompetentnim ljudima u svim djelatnostimate da se bavimo kvalitativnim parametrima proizvodnje (pojam produktivnosti je zaboravljen). Kriza bi mogla reafirmirati i pojam solidarnosti (odnos koji je također zaboravljen !?)
Na individualnom planu dobit od krize može biti promjena mentaliteta naslijeđenog iz “socijalizma” i rata, mentaliteta pasivnosti i bježanja od svojih potencijala. Umjesto da se čeka da neko (ko?) riješi vaše probleme, korisnije bi bilo svoj um (i ostale potencijale) koristiti u većem obimu i na drugačiji način. Insistirati na inicijativi, preduzimljivosti i blokiranoj kreativnosti. Na istoj ravni, valja se riješiti iluzija da se do rješenja može doći brzo i bez velikog rada. Zasuči rukave, uključi vijuge (mozak) i u akciju. Ako to uspijemo, kriza neće biti prijetnja, već prilika za otrežnjenje, radikalni zaokret i razvoj.
Kriza će biti šansa.
A imas li kakve argumente za takav odgovor?pici wrote:Pitanje:Da li je kolektivna depresija bh drustva "volja naroda"?
Moj odgovor:Jeste !!!
Demokracija kao vladavina naroda? Učenje o suverenitetu narodaAbacija wrote:A imas li kakve argumente za takav odgovor?pici wrote:Pitanje:Da li je kolektivna depresija bh drustva "volja naroda"?
Moj odgovor:Jeste !!!
ljubafi,pa i mene štošta intrigira pa jopet eve me još sam življubav_aha wrote:pici,mene intirgira korupcija tokom glasanja
.....intrigira me da kad moram kod doktora ,bez kilu kahve i kilu šečera medicinskim sekama se ne pojavljuj na oči ako hoš tretman OK il kad odem u općinu-opštinu pa moram jarana častit pivarama da dodjem do njegovog amidjića il kad fatam šthelu za neki posao a nejmam kvalifikacija za to al koverat čini čuda itd itd itd.....korupcija je u svim segmentima društva kako od običnod pregleda kod doktora pa do namicanja glasova nesposobnim politikusima. 
Sto ne stavi makar jedan smajli u onaj gore post pa da znamo da si bio ironican?pici wrote:ljubafi,pa i mene štošta intrigira pa jopet eve me još sam življubav_aha wrote:pici,mene intirgira korupcija tokom glasanja
eveAbacija wrote:Sto ne stavi makar jedan smajli u onaj gore post pa da znamo da si bio ironican?pici wrote:ljubafi,pa i mene štošta intrigira pa jopet eve me još sam življubav_aha wrote:pici,mene intirgira korupcija tokom glasanja
Hvala @ljubavi sto si nasla ovaj sajt.ljubav_aha wrote:friedrich ebert stiftung ,preanost socijalnoj demokrtaiji
friedrich ebert fondacija je upravo dio organizacionog sketora u civilno drutvo ba
nisam prije znala ovome
http://www.fes-bih.com.ba/index2.php
Ja tvrdim da nije problem da li je OHR tu nego kakav posao OHR (ne)radi. Broj glasaca ce se drasticno povecati kada Kolumbo (ili neki drugi predstavnik) pocne obavljati duznosti koje su mu date u opisu posla.4. Ideološki profil glasača i apstinenata
Na posljednjim Opštim izborima u Bosni i Hercegovini na izbore je
izašlo 55,31% građana sa pravom glasa. Svi pokušaji da se animiraju apstinenti
da izađu i glasaju ostali su bezuspješni i broj apstinenta stalno raste.
Često se u javnosti postavlja pitanje zbog čega je to tako. Mogu se čuti
različiti odgovori: da su građani umorni od stalnih izbora, da su razočarani
radom domaćih političara koji su neefikasni i gledaju samo svoj interes,
da nema smisla izlaziti na izbore dok god je OHR, tj. međunarodna
zajednica, vrhovni autoritet u zemlji, da su sve političke partije iste i da
građani nemaju alternativu. U ovom istraživanju htjeli smo saznati da li
se glasači i apstinenti međusobno razlikuju u odnosu na ideološke vrijednosti
koje preferiraju. Na osnovu toga možemo razmišljati o tome da li
postoji prostor za neku novu političku opciju koja bi privukla apstinente,
ali i glasače drugih partija, time što bi ponudila neki novi ideološki koncept.
Iz Grafikona 1 i Tabele 13. možemo vidjeti da glasači i apstinenti imaju
sličan ideološki profil, koji se razlikuje samo u stepenu izraženosti4
prihvatanja određenih ideologija. Ovo nam pokazuje da bez obzira na to
da li građani Bosne i Hercegovine glasaju, oni u najvećoj mjeri
podržavaju socijaldemokratske stavove, potom stavove koji se nalaze u
okviru anarhističke ideologije, dok se na trećem mjestu nalaze nacionalistički
stavovi. Stanovnici Bosne i Hercegovine skloniji su liberalnim
nego konzervativnim stavovima.
Izgleda da građani Bosne i Hercegovine očekuju od svoje države da
mnogo više, nego do sada, radi na stvaranju humanijeg i pravednijeg
društva. Najveći broj naših ispitanika pamti „sretna” vremena socijalizma
i sve pogodnosti koje im je tadašnja država omogućavala (školstvo,
zdravstveno osiguranje, životni standard), a koji u sadašnjem vremenu
izgledaju nestvarno. Postavlja se pitanje koliko su danas ta njihova
očekivanja realna i ostvariva.
S druge strane, kod građana je izraženo prihvatanje anarhističkih ideja.
To se može objasniti razočaranošću građana, i glasača i apstinenata,
trenutnim stanjem u društvu i (ne)funkcionisanjem svih nivoa vlasti.
Izgleda da građani mnogo očekuju od države, a od nje dobijaju samo
razočarenje. Ispitanici smatraju da institucije vlasti na svim nivoima u
Bosni i Hercegovini treba ukinuti zbog neefikasnosti, tj. neefikasnost
vlasti mogla bi i biti osnovni razlog tolike izraženosti ideja anarhizma
kod građana Bosne i Hercegovine.
Prema stepenu prihvaćenosti, ideologija nacionalizma nalazi se na trećem
mjestu, što je iznenađujuće imamo li u vidu da je ideologija nacionalizma
(i šovinizma kao njegovog ekstremnog oblika) obilježila posljednjih
dvadeset godina i našla potkrepljenje kako kroz ideologije skoro svih
političkih partija, tako i kroz ustrojstvo Bosne i Hercegovine kao države.
Možda je uzrok ovako „lošeg” rezultata nacionalizma vrijeme kada je
rađeno ovo istraživanje. U periodu kada se odvijao rad na terenu nije bilo
većih političkih turbulencija u zemlji, pa političari nisu imali potrebu da
manipulišu nacionalnim osjećanjima građana. Time je i nacionalizam sa
svojim idejama postao građanima manje važan.
str. 90-91
-----------------------------------------------------------------------------------------------
4.2 Zaključak
Uopšteno gledajući, zapazili smo da se glasači i apstinenti ne razlikuju po
tome koje ideološke stavove prihvataju. I jednima i drugima su na prvom
mjestu socijaldemokratski stavovi kojima oni traže da društvo postane
humanije i pravednije − tako što će država u većoj mjeri učestvovati u
kreiranju ekonomske i socijalne politike i na taj način građanima ove
zemlje omogućiti bolji život.
Ovo su želje građana, ali realnost je znatno drugačija i zbog toga se
anarhistički stavovi nalaze na drugom mjestu po prihvaćenosti. Možemo
to posmatrati na dva načina. S jedne strane, na Bosnu i Hercegovinu se
još uvijek gleda kao na neefikasnu državu, pa nas ne treba čuditi što se
57,2% ispitanika slaže sa tvrdnjom da je demokratija samo fasada kojom se
prikriva dominacija grupe ljudi nad pojedincima ili što se 49,2% ispitanih
građana slaže da država postoji da bi oni koji imaju novac i moć mogli da
ugnjetavaju ljude koji nisu bogati i moćni. Izgleda da je građanima
prihvatljivije da uopšte nemaju državu kao instituciju nego da imaju lošu
državu. S druge strane, ovo možemo objasniti i populizmom, gdje je
nezadovoljstvo političkom elitom, državom i njenim institucijama nešto
što je uobičajeno i društveno poželjno.
Nacionalistički stavovi su treći po prihvaćenosti i kod glasača i kod
apstinenata, s tim da glasači imaju više izražen nacionalizam u odnosu na
apstinente. Pošto se izbori u Bosni i Hercegovini, bez obzira da li su
lokalni ili parlamentarni, uvijek opisuju kao događaj od sudbonosnog
značaja za očuvanje interesa svake etničke grupe, onda ne treba da nas
iznenadi što su glasači više skloni nacionalizmu za razliku od
apstinenata. Glasanje je patriotski čin, a nacionalizam je nešto što se
podrezumijeva kao nastavak odbrane svoga naroda demokratskim
sredstvima. Ovako „loš” rezultat nacionalizma ukazuje nam da je
nacionalizam indukovan od strane domaćih političara, jer kada nema
jakih političkih tenzija nacionalizam pada u drugi plan, a životna pitanja
preuzimaju vodstvo u svakodnevici građanā Bosne i Hercegovine.
Rezultati istraživanja pokazuju da su građani Bosne i Hercegovine više
liberalni nego konzervativni. Ovdje treba biti oprezan i imati u vidu
strukturu uzorka (četvrtina ispitanika ima završenu višu ili visoku školu,
što nije realna obrazovna slika Bosne i Hercegovine; obično su
obrazovaniji ljudi liberalniji).
Izgleda da u Bosni i Hercegovini ideološke razlike nisu toliko važne u
donošenju odluke da li izaći na izbore i glasati ili pak ne izaći. Glasači i
apstinenti se razlikuju i u tome što apstinenti manje tolerišu izražen
nacionalizam i konzervativizam u aktivnostima političkih partija. Ostaje
otvoreno pitanje da li bi se smanjio broj apstinenata na izborima ako bi
političke partije ublažile svoju nacionalnu retoriku i postale manje
konzervativne.
str. 94-95
Ideološki profil glasača i apstinenata u Bosni i Hercegovini - http://www.fes-bih.com.ba/publikacije/2 ... %20BiH.pdf
takva korupcija je "prirodan" akt ,ponasanje u anarijskom drustvu Mene bas interesuje koje su posljedice utjerivanje straha u "glasacku masu". Pogotovo me interesuje zasto veliki broj glasaca vise ne izlazi na izbore. Da li su glasacki apstinenti, kako sam to ranije naveo, upali u depresiju iz koje nema izlaza? Ili je to depresivno stanje samo jedan prelazni period prema odbacivanju dogmi i stvaranju vlastite licnosti i karaktera (sto bi Sarcevic rekao - 'postaje se osobom')? Da li je potreban neki katalizator ili uvjeti da se izadje iz depresije? Da li su to nagle promjene nagore, kao npr. nestanak plina? Sta bi se npr. desilo da je Sarajevo i dan danas bez plina? Sta je potrebno da se desi da pucanstvo u manjem nam enititetu okrene ledja Dodiku?Politički strah
Piše: Ivan Šarčević [email protected]
26/01/09
Strah od smrti! Od njega bježimo, a on nam se vraća u raznim oblicima i uvjetuje nas i kad ga nismo svjesni. U složenim i konfliktnim zajednicama i državama izrazito opterećujući oblik smrtnoga straha jest politički strah. Očituje se kao ugroženost od demografskog nestanka, od gubljenja političkog subjektiviteta, od gubitka vlasti i moći. Sva se očitovanja političkoga straha, gotovo bez izuzetka, redovno transformiraju i svode na strah od premoći drugoga. Tako, u konačnici, drugi postaje izvor smrtnoga straha.
I Bosna i Hercegovina – svaki njezin entitet, narod, županija, manja ili veća religiozna, kulturna ili neka druga institucija – ugrožena je političkim strahom od dominacije drugoga. U takvom stanju gubi se samopoštovanje i kritička svijest o sebi, stvara se samoprecjenjivanje ili samosažaljenje, stvarna ili izmišljena ugroženost; drugi se ignoriraju, obezvrjeđuju ili demoniziraju. Sve to opet suzuje horizonte, tjera u mračne klanove, kolektivnu zatvorenost i potiče na zla djelovanja.
U održavanju političkoga straha, u stvaranju mehanizama i struktura ugroženosti od drugoga, najodgovorniji su političari i vođe naroda. Iz privida sigurnosti u moć na „svojima“, redovito stečene sijanjem straha od drugih, pozicijom moći i bogatstva – u često bezočnoj, a i zaglupljenoj smionosti – oni samo izvanjski pokazuju da im nitko ništa ne može. Njihova moć, ustvari njihov strah, očituje se u tome što i na najmanju opravdanu kritiku prijete i osvećuju se. Straše se svakog gubitka. Ako i neznatno izgube, ako ne dominiraju, izgubili su sve. Oni sami o sebi slute – i kada si neće priznati – da i ne vrijede nešto više od svoje uloge ili osvojene pozicije, ako i toliko.
Uvećavanju političkoga straha pridonose i svi neslobodni pojedinci. Njihova se odgovornost mjeri prema utjecaju na javnost: od biračkoga glasa običnoga građanina do javnog djelovanja. Ova zemlja je zemlja neslobodnih i uplašenih pojedinaca. Strah se zavukao i u samu misao čak i kod novinara, pisaca, profesora, akademika i vjerskih službenika – kod najslobodnijih ljudskih poziva – koji gube i prodaju sebe te autocenzurom postaju preplašena služinčad strašljivih vođa i poslodavaca. Tu spada i strah mnogih koji vlastitu nesigurnost prikrivaju klanom isto-ne-mišljenika, neprofiliranim kolektivom, ili bijegom i osudom izopačene politike, traže spokoj u lažnoj nemoći i sebičnoj zavjetrini.
Naravno, politika nije sve, niti se njome moraju baviti svi. No, upravo se njome „bave“ oni koji to neće, koji bježe od nje, jer se navodnom neutralnošću upravo njoj skroz izručuju. Politički strah se, dakako, ne odgoni stranačkim politikantstvom – kako na ovakve prigovore odgovaraju ti strašljivci – nego slobodnom i odgovornom mišlju, slobodnim i odgovornim govorom – moralnim životom.
Kad god u nekoj državi, društvu, instituciji ili zajednici zavlada sveopći politički strah, na vlast stižu tipovi kojima su mrak lukavstva i širenje straha prirodni ambijent njihova profiterskog postojanja. Svi tirani i vlastodršci vladaju strahom drugih. Jedino ne mogu ovladati svojim. Što više zastrašuju, to se više osiguravaju lažima, oružjem ili bogatstvom, i sve ih je više strah. Boje se sebe, istine o sebi. I strah ih je moralnih pojedinaca koji su se već susreli sa svojim strahom – i onim od smrti – pa nemaju što izgubiti.
Naravno, čovjek nije čovjek bez straha. No, u ovoj zemlji politički je strah postao njezin zrak i to kao trajno zastrašivanje od drugih. Koliko se samo bivših „revolucionara“ ili ljudi slobodne misli i govora ustrašilo istine – a ona se najviše očituje u priznanju osobna i kolektivna zla i u traženju oprosta, a ne u prijetnji od drugih! Koliko su ljudi nezarobljena uma dalo potkupiti od vlasti i moćnika te ustaju protiv slobode, svake dobre i plemenite novosti! Koliko je onih koji su sigurnost života temeljili na vjeri u Boga, i mogli podnijeti i najteže samoće i nezaštićenosti, a sad su iznajmili svoj karakter prizemnim koristima, upleli se u najcrnje rabote sve do kriminala, progona i uništavanja neistomišljenika i pravednih, sve pod maskom straha za vjeru i narod!
Najgore što je politički strah posijao po ovoj zemlji jest, dakle, apriorni strah od drugoga i sebična briga njezinih ljudi samo za sebe (i svoje). On je desubjektivizirao i depersonalizirao čovjeka. Svaka naša struktura, od države, naroda do malih institucija, postala je struktura neosobnih ljudi u kojoj caruje depersonalizirana odgovornost, odluka za lošije, hvaljenje ili skrivanje svoga zla i poricanje istine.
Unatoč tome, upravo u vremenu straho-vlade, u atmosferi depresije i bijega u umišljenu nedužnost, postaje se osobom. Drugog vremena nema. Pri tome nije dovoljno – iako uopće nije malo – sačuvati se od izopačenosti i izmaći zlu, dakle nije uopće malo „sačuvati obraz“, ali je potrebno više: nužno je strahu, toj najvećoj čovjekovoj prijetnji neljudstva, pogledati u oči, raskrinkati ga i nastaviti činiti dobro.
Oslobodjenje - http://oslobodjenje.ba/index.php?option ... &Itemid=46
Mogly wrote:Vratim se 99' sa diplomom iz elektronskog inženjeringa. Nostrifikuju mi je tek nedavno, i to neka komisija u kojoj je jedan član samo blizu struke. Na ETF u SA mi vele da im se ne poklapa plan i program, a u Mostaru pošteno priznaju da imam predmete za koje oni nemaju profesore. Nadao sam se poslu u Energoinvestu, ali su ga nesposobni i podobni menadžeri (ne samo Branković) uništili i uništavaju i ono malo što je preživjelo. Treba ti debela štela, ima ih viška jer su primili mali milion nekih bezveznih likova koji dobivaju platu jer su rodbinski vezani. Tako, i da dobijem posao radio bih i za njih i za sebe, jer neko mora zaraditi plate, i bio bih sigurno lošije plaćen od podobnih neradnika. E takve stvari polomiše volju u čovjeku i natjera te da otjeraš sve u božiju mater. A to da se promijeni, trebaju godine koje odlaze u nepovrat. Radio sam i radiću za strane firme, ali nisam se zbog toga vratio.
DOLE BANDO LOPOVSKA
Životinjić wrote:Poanta je u tome da u BiH možeš raditi malo ali za veće pare nego što možeš dobiti u inozemstvu radeći tako malo. Dakle, ovdje se možeš uvaliti u neku državnu firmu (rodbinske veze, nečiji dugovi tvojim roditeljima, klasični financijski mito...) ili instituciju javne uprave i radit ćeš ukupno 8 sati, od toga 3 efektivno i dobiti neto 700 - 1000 eura. Uz to ti ostane vremena i energije raditi sa strane (npr. instrukcije, poljoprivreda, vođenje knjiga...) za dodatnih par stotina eura mjesečno. A za 1300 eura ćeš u Njemačkoj dušu ostaviti, a u Italiji ćeš u nesvijest padati. Valjda to znaš i sama.
Još se ovdje ne misliš oko otkaza, a tamo sad recesija sad preseljenje kapaciteta na Istok...
Slazem se ja sa tobom i primjeri su ti dobri, ali mozda do sada nisam bio dovoljno jasan, ali ja sam uglavnom mislio na one koji jedva sastavljaju kraj sa krajem a ipak vec vise godina ne izlaze na izbore. Zasto oni zive takav jadan zivot; da li je to njihov izbor ili su na neki nacin prisiljeni na to???Mogly wrote:Имам комшију који каже и онај гариб што узима 100 марака од система, брани га као да узима милион. Народ добија тачно оно што тражи и заслужује, политичари и бесперспективност нам је само огледало.
Ево ти и примјер са друге темеMogly wrote:Vratim se 99' sa diplomom iz elektronskog inženjeringa. Nostrifikuju mi je tek nedavno, i to neka komisija u kojoj je jedan član samo blizu struke. Na ETF u SA mi vele da im se ne poklapa plan i program, a u Mostaru pošteno priznaju da imam predmete za koje oni nemaju profesore. Nadao sam se poslu u Energoinvestu, ali su ga nesposobni i podobni menadžeri (ne samo Branković) uništili i uništavaju i ono malo što je preživjelo. Treba ti debela štela, ima ih viška jer su primili mali milion nekih bezveznih likova koji dobivaju platu jer su rodbinski vezani. Tako, i da dobijem posao radio bih i za njih i za sebe, jer neko mora zaraditi plate, i bio bih sigurno lošije plaćen od podobnih neradnika. E takve stvari polomiše volju u čovjeku i natjera te da otjeraš sve u božiju mater. A to da se promijeni, trebaju godine koje odlaze u nepovrat. Radio sam i radiću za strane firme, ali nisam se zbog toga vratio.
DOLE BANDO LOPOVSKAŽivotinjić wrote:Poanta je u tome da u BiH možeš raditi malo ali za veće pare nego što možeš dobiti u inozemstvu radeći tako malo. Dakle, ovdje se možeš uvaliti u neku državnu firmu (rodbinske veze, nečiji dugovi tvojim roditeljima, klasični financijski mito...) ili instituciju javne uprave i radit ćeš ukupno 8 sati, od toga 3 efektivno i dobiti neto 700 - 1000 eura. Uz to ti ostane vremena i energije raditi sa strane (npr. instrukcije, poljoprivreda, vođenje knjiga...) za dodatnih par stotina eura mjesečno. A za 1300 eura ćeš u Njemačkoj dušu ostaviti, a u Italiji ćeš u nesvijest padati. Valjda to znaš i sama.
Još se ovdje ne misliš oko otkaza, a tamo sad recesija sad preseljenje kapaciteta na Istok...
И ко их то присиљава на јадан животAbacija wrote: Tu spada i strah mnogih koji vlastitu nesigurnost prikrivaju klanom isto-ne-mišljenika, neprofiliranim kolektivom, ili bijegom i osudom izopačene politike, traže spokoj u lažnoj nemoći i sebičnoj zavjetrini.[/b]
Они које бирају из године у годину Мислиш ли да би данас да му дају да бира, наш народ изабрао спас у раду или неизвјесност донације 
Е то је аномалија пред којом памет стаје. Како помоћи чивјеку који је сам себи душман? Од десет злонамјерних помагача, нађе се и један добронамјеран, али кад се суочи са аномалијом, бјежи (што каже Роби К.) са благим ошамутом. Остају најбезобразнији злонамјерни бранитељи интереса (националних, вјерских, партијских, идеолошких, по потреби). Да су богдо ствари тако једноставне како их ти слутиш, мој Абација. Да нису криви, људи би се бунили.A njih ipak ima skoro pa 50% od biracke populacije. Kako se prepoznaju? Jesu li to oni sto kopaju po kontejnerima ili su to oni forumasi sto ne zalaze na pdf-Politika? Mozda sam ja pogrijesio kada sam ih opisao kao da jedva sastavljaju kraj sa krajem, mozda tih neglasaca ima u svim slojevima drustva?Mogly wrote:Ја једино видим да пензионери праве идиотске редове у пошти кад дођу рачуни. Радници Азотаре у Витковићима су електромоторе сјекли и продавали као бакар, само се туспасе на капији, а данас штрајкују глађу и потражују неисплаћене плате и траже да им држава увеже стаж.
Не знам, можда си ти у праву, можда ја спадам међу овеИ ко их то присиљава на јадан животAbacija wrote: Tu spada i strah mnogih koji vlastitu nesigurnost prikrivaju klanom isto-ne-mišljenika, neprofiliranim kolektivom, ili bijegom i osudom izopačene politike, traže spokoj u lažnoj nemoći i sebičnoj zavjetrini.[/b]
Да ти право кажем, ја ту групу људи којима је живот јадан а не излазе на изборе, не видим.
Malo su pozurio sa ovim dijelom kao da si znao sta cu ja gore pitati. RESPECT!Mogly wrote:Едит: На изборе не излазе они који могу да си приуште аполитичност, а јадници које спомињеш, редовни су на изборима, и бирају да им буде горе.
E sa ovim si me natjerao da se dobro zamislim...i dosao sam do sljedeceg...Mogly wrote:Да су богдо ствари тако једноставне како их ти слутиш, мој Абација. Да нису криви, људи би се бунили.
Отприлике. Њих заправо није ни брига, увалили су се негдје, уживају у незнању, докле ће то моћи тако не размишљају, де ба јаране попи једну пусти шупљу, површност која се обија о главу свима нама. Само и државне ће фирме у приватизацију, па ће кренути масовно отпуштање. Рецесија ће нас теже погодити него запад. На крају, видиш како мало пажње привлачи и ова тема.Koliko sam razumio, ti smatras da neglasaci svojim apoliticnim ponasanjem (znaci presutno) u stvari podrzavaju ove koji biraju zlo iz godine u godinu?
...а неће наравно да признају грешку, сујета - шта ли је, па или не желе да размишљају о тој теми или настављају деструктивно понашање изговором немам за кога да гласам. Можда. Ја сам више мислио на оне што су нашли начин да отимају од система 100 марака па га бране као да узимају милион. Види рецимо ратне инвалиде у односу на цивилне и сличне ситнице.- Pa mozda se oni kaznjavaju upravo zato sto osjecaju krivicu zbog svojih gresaka na ranijim izborima i na taj nacin su upali u jedno depresivno stanje?
Не знам- Drugo pitanje je kako im pomoci, ili bolje receno sta da urade da sami izadju iz takvog stanja, jer njihovi glasovi su potrebni da bi se nacionalisti skinuli sa vlasti. Pod kojim uslovima ce se oni "probuditi"? Da li je to nova nestasica plina pa ce izaci na ulice kada se ponovo pocnu smrzavati
Незадовољство може да изведе некакву револуцију по принципу знам шта нећу али још увијек изистаје оно шта хоћу. А без тога нема истинског притиска на власт да ради оно због чега је бирана. Изостаје и визија опозиције, па сјети се само дебилног слогана биће боље. И тако у круг...Ovakav kruzni model bi se mogao primijeniti u nekoj drugoj drzavi a kod nas je situacija malo drugacija zato sto je tu i OHR. OHR je taj koji sa carobnom palicom sjedi na vrhu hijerarhije a biraci nemaju absolutno nikakvu kontrolu nad njim. Zato bi ja predlozio i jedan priblizno linearni i vertikalni model gdje je biracko tijelo bolesno i zato sto dozivljava nepravdu sa najviseg nivoa, tj. od OHR-a! Ja se slazem sa tobom u vezi uzroka iscrpljenosti birackog tijela ali mislim da to nije zadovoljavajuce objasnjenje. Biracko tijelo se osjeca bespomocno i mislim da je upravo taj osjecaj bespomocnosti odlucujuci faktor koji utice na povecanje broja glasackih apstinenata. E sad, pitanje je sta moze izazvati tu bespomocnost. Ja mislim da je upravo OHR sa svojom "soft" (meHkom) politikom i raznim sarenim lazama (tipa mitovima o Evropi - http://www.sarajevo-x.com/forum/viewtop ... 2#p2370002) prouzrokovao osjecaje nepravde kod velikog broja glasaca, a nepravda stvara osjecaj nemoci tj. povucenost (apstinenciju).zrikavac48 wrote:Vrzino kolo. Da bi imali dobru i zdravu ekonomiju treba imati zdravo drustvo, da bi imali zdravo drustvo treba imati dobre i zdrave politicare i dobru i zdravu politiku. E da bi imali dobre i zdrave politicare treba imati zdravo biracko tijelo, a biracko tijelo nam je bolesno. Biracko tijelo je iscrpljeno, ratom, siromastvom, gladju i bijedom, a tako iscrpljeno tijelo najlakse strada od napada nacoinalista i vijerskih misionara koji namecu svoje iskljucivosti i mrznju prema svemu drugacijem sto nije prema njihovim mijerilima.
Abacija wrote:Ovakav kruzni model bi se mogao primijeniti u nekoj drugoj drzavi a kod nas je situacija malo drugacija zato sto je tu i OHR. OHR je taj koji sa carobnom palicom sjedi na vrhu hijerarhije a biraci nemaju absolutno nikakvu kontrolu nad njim. Zato bi ja predlozio i jedan priblizno linearni i vertikalni model gdje je biracko tijelo bolesno i zato sto dozivljava nepravdu sa najviseg nivoa, tj. od OHR-a! Ja se slazem sa tobom u vezi uzroka iscrpljenosti birackog tijela ali mislim da to nije zadovoljavajuce objasnjenje. Biracko tijelo se osjeca bespomocno i mislim da je upravo taj osjecaj bespomocnosti odlucujuci faktor koji utice na povecanje broja glasackih apstinenata. E sad, pitanje je sta moze izazvati tu bespomocnost. Ja mislim da je upravo OHR sa svojom "soft" (meHkom) politikom i raznim sarenim lazama (tipa mitovima o Evropi - http://www.sarajevo-x.com/forum/viewtop ... 2#p2370002) prouzrokovao osjecaje nepravde kod velikog broja glasaca, a nepravda stvara osjecaj nemoci tj. povucenost (apstinenciju).zrikavac48 wrote:Vrzino kolo. Da bi imali dobru i zdravu ekonomiju treba imati zdravo drustvo, da bi imali zdravo drustvo treba imati dobre i zdrave politicare i dobru i zdravu politiku. E da bi imali dobre i zdrave politicare treba imati zdravo biracko tijelo, a biracko tijelo nam je bolesno. Biracko tijelo je iscrpljeno, ratom, siromastvom, gladju i bijedom, a tako iscrpljeno tijelo najlakse strada od napada nacoinalista i vijerskih misionara koji namecu svoje iskljucivosti i mrznju prema svemu drugacijem sto nije prema njihovim mijerilima.
Bilo bi jako interesantno kad bi neko izvrsio kakvo istrazivanje po ovom pitanju i da se vidi kako se na poslijeratnim izborima kretao broj biraca i apstinenata u odnosu na potencijalno biracko tijelo, ali i u odnosu na nacion(alisticke) naspram gradjanskih stranaka. Ja sam citavo vrijeme pretpostavljao da apstinenti napustaju nacion(alisticke) stranke ali vrlo je moguce da se to upravo desava i gradjanskim strankama.
