Forum Klix.ba

hvala, hvala to sam pisala rodici........treba iz pismene dobra ocjena......pa vidjet cemo u petak

Svi zainteresovani za literarno izrazavanje mogu poslati svoje radove neprofitnom online magazinu za literaturu i kulturu: http://lacunamag.org/
Ko voli, nek' izvoli...

A honorar?

hono? sta

ChoNumb wrote:
LJEPŠI STE NEGO STO SAM OČEKIVAO...
...gospođo Samoćo, pogrdno ime nosite i dobro vam stoji, kao i godine vaše, dobro ste bore ispeglali i imate divnu šminku, vašu kožu ću, gospođo, da dodirujem večeras, vašu sad već glatku i podmlađenu kožu, staru samo par dana. Dugo se vidjeli nismo... A gledao sam vas toliko puta, možda i previše puta, kako grlite druge ljudske spodobe što s gospodinom Mrakom izlaze na kišu. A taj uljudni i uštogljeni gospodin je vaš brat? Kakva ste samo divna porodica... Živite u drugima i to vam se već odviše sviđa, da se primjetiti i to da vam je u tom bizarnom vašem postojanju osmjeh postao pretežak za podnositi. Večeras, gospođo, vi i vaš cijenjeni gospodin brat, možete doći i leći pored mene u krevet i grlite me, grlite me kao nikog dosad što grlili niste! Pa gospođo, drago mi je što zaboravili me niste...

Meni se ovo jako dopada.

Noc. Koracam sredinom ulice, koraci odzvanjaju u pustoj ulici..
idem dalje,znam da je ona na kraju ulice..ubrzavam, mjesec pokazuje siluetu na kraju ulice
srce mi ustreperi dok zarko zelim da sto prije stignem..
tu sam,na korak sam od nje..okrece se ali
to nije ona..to nije ljubav..to je tuga..razocaran odlazim u drugu ulicu..ona me prati,pokusavam da joj pobjegnem ali svakim korakom sve je blize i blize..

odjednom ona je ispred mene..stajem,staje i tuga iza mene i polako se udaljava..

ispred mene je ljubav..prilazi joj i sreca..osjecam nesto..napokon osjecam...
krecem dalje niz ulicu,ovaj put sreca i ljubav su pored mene..tuge vise nema otisla je

iz susjedne ulice neko dolazi..
dolazi do nas..gledam je u oci...

NEMOGUCE..

to je samoca..
opet ostajem sam..
ja i samoca smo sami u ulici..obaram pogled i idem dalje..ovaj put sam..idem dalje i dalje

srce me vuce ka necem,a ni ono ne zna sta je to..

svice..ljudi koracaju pored mene..nesretni,veseli,zabrinuti..mjesavina raznih osjecanja je tu u njima..
gledam ih..svi zive u nekom svom svijetu..nastavljam dalje gledajuci druge i pokusavjuci da zaboravim proslu noc..

opet se smrkava..prilazim obliznjoj rijeci i gledam ribice u veseloj igri dok iskacu iz vode i hvataju
neke insekte koji lete tik iznad povrsine vode..

opet se u meni javlja onaj osjecaj koji me vuce da idem dalje..ka necem..osjecam da me nesto vuce ka tom mjestu..
odlazim tamo..

odlazim tamo i nadam se da ovaj put to nije tuga koja me ceka..
opet sam na istom mjestu u istoj ulici..prazna je..odjednom osjecam iza mene da je neko,okrecem se..
istog momenta hladan celik mi prodje kroz grudi do samog srca..
pogledam ..to je bila ona,to je bila ljubav..osjecam bol,slatku bol koja oznacava da je svemu kraj..
vadim noz iz grudi..bol nestaje..nestaje i ona ..ljubav odlazi..svedno mi je,nemam vise osjecaja da mi treba..vise ne osjecam da je ona svrha zivota..
osmijeh nakon dugo vremena je na mojim usnama..
krecem dalje..ali ne brzo i hitro nego polako,hocu da uzivam u svemu oko mene jer vise nema
nista sto bi me u tome ometalo..
osjecam se napokon ziv..idem dalje..
odjednom

na kraju ulice su dvije siluete..
poznajem ih..
to su samoca i usamljenost...
Hrabro idem k njima..

Te noci sve je zasutilo, zacrnilo se nebo nadamnom, a vrijeme kao da je stalo, momentalno ostao sam bez osjecaja kao da je neko ugasio svijet i upalio staru televiziju bez programa.Pokusavam ali ne uspijevam da odolim mislima o njoj,zasto?Kako?Tolika pitanja ostala su bez odgovora, toliko vremena je bilo pred nama, a sve je to stalo jednim i za sve je kriva ta jedna prokletinja koja se usadila u nju i isisala joj svu zivotnu energiju, mučeći je kao voda davljenika.Znao sam da če otići, ali nisam želio da popustim, želio sam vjerovati da če ovo sve proči.Mora zar ne?Mora...ponavljao sam u sebi, okretao glavu od činjenica, i đelata u bijelom koji su mi pred vlastitim očima jedinu ljubu na patnje stavljali a ona?Ona je smijehom odgovarala mi na moje muke.Ne znam ko je više patio ona od bolesti ili ja od bespomočnosti.Kada bi barem samo mogao više uraditi za nju, a ne mogu, crpi je i izvlači joj se život, a ona je sve to junački podnosila borila se kao ratnik u izgubljenoj bitci, ne bi li ostavila što više traga za sobom.I ostavila ga je, njena slika na dan kada je otišla zauvijek ostat če u meni, pamtit ču je, i to je jedini razlog zbog kog sam još živ.Razlog zbog kojeg još nisam digao ruku na sebe...razlog...Pokušavam da vratim slike onog lijepog vremena, vremena prije ovog ludila koje mi je za samo godinu dana otelo iz mojih ruku voljenu osobu, voljeno biće koje nikome koliko crnog pod noktom zla nanijela nije.Sanjam je često, zazivam ime njeno, tu je još uvijek samnom, ne vjerujem da bi me pustila da sam preguram ovaj prokleti život.Sječam se naših priča, naših poljubaca nakon kojih bi mi obrazi bridili, milovanja usne od usne, koje su se kretale poput savršeno usklađene melodije.Voljeli smo se, puno, satima bi se svađali da bi se za minutu sve ono ostavili iza sebe.Kada bih samo mogao vratiti te sate koje smo proveli ljutitih lica, i oštrih riječi kojima bi me uljepila kao da mi neko bacao tortu po tortu u lice, a onda bi njeno lice poprimilo onaj razmaženi izraz, koji me je pozivao da je zagrlim da joj ne dopustim da ode dok mi se ne nasmije i ode.Svo to vrijeme nestalo je, ostale su uspomene koje če da me grizu i drže zauvijek zaustavljenog u jednom vremenu sa jednom osobom koju sam volio više od svog života a bio sam bespomočan da joj ga podarim.Svake večeri molim se za nju, molim se i preklinjem da me spoji sa njom i svakoga jutra otvaram oči sa teškim uzdahom zašto mi se želje ispunile nisu.Možda bih lahkše podnio i da je otišla od mene, ali da je na ovom svijetu, barem bi znao da je dobro da je sretna, ma koliko bio ja nesretan.Vrelina me bijesa obljeva, jer ne znam na koga da se ljutim zašto je sve tako moralo biti?Zar baš ovako?Svaka njena slika a ima ih dovoljno da se od nje napuni jedno veliko jezero uspomena, podsječa na jedan naš dan.Svaka uspomena po jedna rana, ali izdržat ču.Moram.Radi nje, ne radi sebe, ali i radi sebe, jer dok ja živim življet če i naša priča, življet če i ona samnom u srcu.Zauvijek zaključana, dijevojka rumenih obraza, najsmiješnije kose u gradu, najlijepšeg stasa i anđeoskog glasa.Pamtit ču je kakva je bila, ponosita i uvijek mazna.Šta tužnom čovjeku preostaje osim sječanja i molitve da je otišla na bolje mjesto, da više nema onog žutila koje joj je okovalo lice, da je sada sretna.Možda je to slaba utijeha za ranjeno srce onog koji ju je volio i nikada je nije prebolio, ali ipak utjeha je.Neče gledati moje tužno lice, oči gotovo na ivici suza, nisam dopustio da plačem pred njom, ne bi sebi oprostit mogao taj grijeh da joj tugu mimo muke još stavim na lice.Otišla je, ponosno, tiho, čini mi se da ni ja onako ne bi otiči mogao, izmučena ali ponosna, bez jauka i cika, bez molbe za život, i poštede, a život je okrutna igra koja ne štedi nikoga.......


PS : Priča nije po istinitom dogadzaju vec rad moje maste....

Da i ja postam neš svoje

без формы

Nekad opet zasjenit će ih,
zemljom će kročiti i smjeti.
Bez mačeva i odora tirkiznih,
samo nadom opasani i ljubavlju.


Svi ratnici ugnjetačevi,
njihove sablje vitke,
riječi njihove što zadiru,
kovitlaci prašine iza njih,
sva sila što krenuće,
Nedostatna.
Obična je,
naspram onih što čekaše.


Probudiće se nagoni drevni,
i ljudi i gospodara njihovih.
I tražiće ključ stari,
vrata koja vode ka izvoru pitkom.


Bremena sumnje i beznađa,
s molitvom na usnama,
lica vlažnih tražiće
luku iza otoka,
skrivenu od vjetra i oka,
brodove bez zastava,
i jedan mali,
pješčani sprud.


Kročit će opet,
slavodobitno zemljom,
štujuć' Svoga i svoje,
bez odora tirkiznih.

Neka me nocas ovdje u samoci
Desice se nesto, pomislih tako
Bilo je jos ovakvih noci
Kada mi nije bilo lako.

Neka me nocas, znam da sutim
Kapljice kise prozore boje
Evo bas sada srecu slutim
Stvari sa mastom bolje stoje.

Neka me nocas, noc je mila
Hocu da mastam dugo u sate
Vuce me potajno neka sila
Srecni dani u masti se vrate.

Neka me nocas, pogled trazi
Malo srece i nista vise
Sigurno tugu ce da ublazi
Srce sto crnom bojom pise.

Neka te nocas, moja draga
U tuznoj noci srecu donesi
Treba mi nocas tvoja snaga
Nocas se treba cudo da desi.

Ja trenutno pisem knjigu, pa evo nekoliko recenica (jedne od najdrazih)

*Ponekad uhvatim sebe kako krijumice mislim o tebi, pa se brzo trznem pokusavajuci slagati sebe da ti vise ne postojis. Nabacim osmijeh, tu krivu liniju na svoje lice i prevarim druge sve do trenutka kad mi pogledaju u oci u kojima nema sjaja. Pogledam se u ogledalo i vidim tmurne oci što su isplakale million suza. U ruci mi već izblijedjele slike pokrivene prašinom. Mnogo je dana,mjeseci proslo odkako sam zadnji put bila nasmijana u tvom naručju, a meni čini se da sve je bilo juče ili pak maloprije. Izgleda da srce ne broji dane, kao da je stalo tog dana kada sam ti uputila posljednji pogled kroz prozor autobusa. Gledam nas nasmijane, a gdje smo sad? Fali mi to poglavlje da zavrsim ovu nasu pricu. Ne znam nista o tebi, a voljela bih. Gdje si sad, da li si sretan ili si kao ja, vec iskusan glumac?

I jedan noviji tekstic

Svi mi imamo svoje vrijeme i sebi biramo saputnike. Čini mi se da sam uvijek na pogrešnim peronima, pogrešne skitnice sretala. I ti si bio pogrešan, možda si čekao neki drugi voz, a ja sam te za ruku povukla u svoj. Nisi se bunio. Da bar jesi, onda bih znala već od prvog trena da moja ruka ne treba da traži spas u tvojoj. Znala bih da nisi ti onaj čiji će me zagrljaj čuvati od oštrog vjetra što razbacuje jesenje kapljice kiše. Da si samo riječ rekao, ne bih dozvolila da se na konac ljubavi nanižu dani koji su se u samo jednom trenu rasuli po našim životima poput bijelih bisera s prekinute ogrlice.

A možda mi i nismo bili pogrešni, mžda samo nismo shvatili pravila igre. Možda smo namjerno zažmirili na zakone i svjesno ih pregazili misleći da možemo sve barikade ovoga svijeta preći sve dok držimo jedno drugo za ruku. Možda, možda... Ne znam i neću nikada ni saznati. Uvijek će ostati million znakova pitanja iznad moje lude glave u čijim si mislima ti igrao glavnu ulogu. Sada tek ponekad navratiš. Tu si u mislima onda kada čujem smijeh sličan tvom, kada čujem onu pjesmu što svirala je kada si mi poklonio prvu ružu i rekao da me voliš. Nije to toliko često, ali dovoljno je da mi kroz glavu prođu svi oni trenuci, svi oni dodiri, nježnosti, svađe, suze i smijeh. Sve ono što je bilo naše, sve ono što niko drugi nije imao. Ali toga više nema. Sada postojim samo ja i postojiš samo ti. Nas više nema.

I ne bojim se tvojih godina poslije mene. Ne bojim se tvojih novih ljubavi, jer znam da ćeš svake godine s početka septembra priželjkivati da ti neko u ponoć pokuca na vrata. Ne, neće se to desiti jer samo sam ja bila dovoljno luda da ti se pojavim par minuta iza ponoći ispred tvoje zgrade s tvojim omiljenim kolačićem u ruci, a samo si ti bio dovoljno lud da sve to staviš u ladicu u kojoj se zaključava prošlost.

I mozda lutam,mozda ne znam smisao zivota,ali se trudim da shvatim i da ovo vreme koje uzalud gubim u korenu skratim.Nije daleko,vidim jaku svetlost na kraju tunela,ta svetlost oznacava pocetak nekog novog zivota,neke nove ere koju cu da ispisem zlatnim slovima.Nije daleko,planina je velika,al precicu preko,zivecu svoj san,necu dozvoliti da niko utice na razvoj puta tog,jer ja sam covek za sebe,ja sam svoj Bog.

======================================================================================================
Nasao sam se ne znam ni sam kako,u lavirintu zivota,sad pokusavam da nadjem izlaz,ali to nije nimalo lako,pokusao sam da prevarim lavirint,da skratim svoj put,ali upadao sam u jos veci bezdan,a lavirint je postao ljut.Resio sam da idem pravim putem i da izlaz nadjem sam,nije vazno koliko traje,samo da ugledam novi dan....

...

ZLO I NAOPAKO I DALJE ŽIVE PREDGRAĐA, NEBULOZE, PISOARI I REVIZORI PRIKRIVENI IŠČEKUJUĆI SOCIJALNE TURBULENCIJE

Gospođa Nizama se nemalo iznenadila snom koji je sanjala prije nekih šest mjeseci. Ta, njezin muž jeste bio Nizam, a prošle su godine otkad se on ložio na Led Zeppelin. Naime, suprug ju je prije tri ostavio, umrijevši od gladi, a iz siromašnog neba (grč. uran) među sarajevskim svijetom su se počele širiti glasine (baš nekako u to vrijeme) o balkanskom sindromu. Sad je trebalo zauzimati pozicije pred vratima Predstavnika i boriti se protiv siromaštva zajedno s starim prijateljima Svetoslavom i Robijem. Na skupu su mnogi pričali o sindromu i njoj je bilo veoma drago što je dezinformacije o postavljanju jedno tarifnih satova mogla prenijeti Gringu i Isaku koje nije vidjela još od gimnazijskih dana. Prije izvikivanja parola i poziva na sveopći štrajk glađu umirovljenika, intoniran je NACIONALNI HIMAN ( skladba alternativne rock skupine Radiohead, čije značenje i influence nije razumio Aznadar, inače sin gospođe Nizame, nekmoli ona sama). Ono što je njoj bilo kristalno jasno jeste to da je ona mislila, dakle još uvijek se nije pretvorila u sohu. Kontempliranjem je tako zaključila da će vraćanje stare sovjetske himne (s nešto modificiranim tekstom) imati ogromno značenje za direktan pogodak jedne vatrometne raketle u krov Narodnog kazališta u Sarajevu. Misaona spojnica tj. asocijacija za to je bila, naravno, Varšavski pakt.
Ovo uvezivanje asocijacija Nizami (sad smo na ti) je išlo fenomenalno. Taj svoj dar je zamijetila nakon što je na upit voditeljice kviza 'Kako je, naopako je', gospođice Lane:'Kojoj vrsti životinja pripada emu?' (iznad koje je stajala slika iste (ne Lane već emua)) odgovorila potpuno tačno - ptica. Međutim, svoju darovitost Nizama nije mogla iskoristiti ni u vidu zahodskog papira jer se ista nije dala materijalizirati. Od nje također nije imala nikakve koristi ni na prosvjednom skupu koji je, uzgred rečeno, završio totalnim fijaskom. Predstavnici Predstavnika su, naime, rekli što su njima kokuzni došli te neka razgule u pravcu Higijenskog zavoda što oni nisu prihvatili te su nabrekli kao NAPLAVLJENO DRVO (treći singl nove brit pop senzacije Travis) svoj put preorijentirali u pravcu svojih domova. Nizama, razočarana, što je posjeti na njezin san, zaključi da što se više približava njegovom ostvarenju to je java sve jače po glavi handri. Pri ulasku u svoj hladni dom u Dobrinju dočekao je glas iz zvučnika (kojeg je do najveće razine pojačao Aznadar): ŠORŠA!!!. (Inače, bio to je glas Zacka de la Roche iz RATM-a u skladbi BULLS ON PARADE koji je izvikivao: SURE SHOT.) Situacija je postala neizdrživa. Ne samo zbog krvi koja je zbog glasne muzike izlazila iz njezinih ušiju već i zbog toga što je vjetar puhao, a stanje u državi nije bilo nimalo naivno. Kao biber po pilavu došla je ona mala koja je na vrata zazvonila tražeći 2 KM za čišćenje stubišta. Nizama nije imala ni krupno ni sitno te je djevojčici zalupila vrata pred nosom. Samospaljivanje, let s najviše zgrade na Alipašinom ili započinjanje kavge s revizorima - šta je rješenje? Ipak, SVE ONO ŠTO NE MOŽEŠ OSTAVITI ZA SOBOM je važnije od MIRA NA ZEMLJI.

Objavljeno u ALBUM-u br. 12., zima 2000./2001.

Gospođa Komedija

...Nikada se ženio nisam. Bilo je tu mnogo ljubavi, nekih tragičnih, nekih komičnih, a nekih tragi-komičnih. Sve su bile prave, sve su bile rijetke i sve su imale svoje mjesto u mom kaputu. Znate, život je čudan: nekada vam donese najukusnije jelo i da vam da ga pomirišete, a zatim ga odnese tako daleko da ga uvijek možete gledati, a nikada više pomirisati. Eh, kupi vam ulaznicu za prvi red, da možete gledati dok nego drugi jede, a vi tako žarko želite bas to jelo. Dok, nekada opet, vam donese jelo sa ne toliko zanosnog mirisa da vas može opiti, jer mnogo hranjivije bude. Ali to mlada glava ne vidi. Mlada glava ne vidi da zdrave stvari često nisu ukusne. Ona razmišlja i dalje o onom opojnom jelu koji neko drugi jede. Čovjek ima mnogo odluka da donese u svom životu, ali jedina pogrešna odluka je kada odluči - da ne donese odluku. To je ta tragedija zivota koja nas nekada posjeti i podsjeti na vlastitu prolaznost. Mnogo sam sudbina gledao, mnogo ljudi nasmijao i naučio samo jedno: smijeh je najbolji način da čovjek prezivi. Smijeh je jedino nužno zlo i nepotrebno dobro koje nas tjera da se radujemo svakom jutru i svakom mjesecu. A da se i pohvalim, nakon svih tih godina sam naučio da odgovorim kada me neko pita zašto se nikada ženio nisam. "Kako nisam? Moja žena je Gospođa Komedija" - odgovorim i preživim noć...

pratim

Evo nekih mojih pisanija :


Dnevnik s Klekovače

14. april 2012 : Dugačka kolona hodočasnika penjala se uz Klekovaču. Dolazili su iz cele Bosne, Like, Dalmacije, Srbije. Dolazili da se dive neobičnom kamenom monolitu pored puta, monolitu na kome su se jasno videli obrisi dve ljudske figure. Mrzeo sam hodočasnike, njihovo sujeverje, glupost i nemoć da razumeju da pred sobom imaju čistu životnu silu, a ne rezultat nekakvog religioznog proviđenja.

13. april 2011 :
6-10.00 časova : Krenuli smo rano jutros iz Drinića. Pred nama je pucao veličanstven pogled na Klekovaču. Sporo smo napredovali jer smo Ana i ja teglili gomilu opreme. Profesor Kukobat se šetkao praznih ruku, stalno nas požurujući. Nije mi se to baš dopadalo , ali pošto je dobro plaćao odlučio sam da držim jezik za zubima. Petljao je o prirodnim lepotama Klekovače, o runolistu, smrekama , jelama i divnim vidicima. Nije mi baš bilo do planinskih lepota- ruke su mi bile zauzete opremom, a oči su više šarale po nogama i dupetu njegove zgodne kćerke nego što su se bavile crnogoričnim drvećem.
12.00 časova : Šume se proređuju. Smenjuju se livadski predeli sa stenama neobičnih formacija. Umoran sam i više me ni Anine draži ne mogu oraspoložiti. Profesor Kukobat stalno mrmlja nešto sebi u bradu. Pokušavam se prisetiti njegovih teorija i predavanja. Nešto je želeo da dokaže, neku grandioznu hipotezu u koju je bio ubeđen. Tvrdio je da su planine savršeni gigantski živi organizmi, a posebno krečnjački masivi poput Dinarida koji su ,, najmlađi ’’ među planinama i najdalje odmakli u ,, evoluciji ‘’. Mislio sam da je lud, ali dobro je plaćao a kćerka mu je bila izuzetno parče koje sam begenisao još prvog dana faksa, tako da sam rešio da se lomatam po planinama.
14.00 časova : Stigli smo na Malu Klekovaču, na preko 1700 metara nadmorske visine. Nikada nisam video ništa slično. Kao da smo na Mesecu. Prosto se čovek zamisli šta je to moglo stvoriti takve oblike i formacije stena. Vlada neka čudna, nezemaljska tišina. Po prvi put pomišljam da možda ima istine u Kukobatovim tlapnjama. Osećam da ne pripadamo ovom mestu, da ne bi trebalo da smo tu.
16.00 časova : Mrtav sam umoran. Stigli smo na Veliku Klekovaču. Sa visine od 1962 metra vidimo pola Bosne. Kao da smo na nekakvoj livadi iznad oblaka. Predeo je obrastao niskim rastinjem, klekom. Pred nama su ostaci napuštenih vojnih objekata, svedočanstva ko je sve ovuda prolazio.
21.00 čas : Kukobat se jedva smirio. Pet sati je vršio merenja, ali nije se desilo nikakvo čudo koje je očekivao. Ne razumem se najbolje u elektromagnetne talase, zračenje, energiju i slične stvari, ali bilo mi je jasno koliko se razočarao. Polagao je velike nade u Klekovaču. Bio je ubeđen da je na ovom mestu čvorište životne sile Dinarida, za kojom su, tvrdio je, tragali kako bivša JNA, tako i SFOR. Nekako smo ipak uspeli da ga nagovorimo da se odmori, podigli smo šator i iscrpljeni zaspali.
14.april 2011 :
7.00 časova : Probudio me je Anin krik. Na brzinu sam se pridigao, dok mi je Ana objašnjavala da je profesor nestao. Držala je u rukama pisamce. Trnci mi prođoše kroz kičmu. Brzo sam dohvatio pismo i počeo čitati. ,,Noćas sam konačno shvatio istinu.To mesto nije na najvišem vrhu ! Bili smo slepi kod očiju. Ne pratite me. Zamoli Anu da mi oprosti i poljubi je za mene. Zbogom.’’
Mahnito sam zgrabio Anu za ruku i krenuli smo nazad. Video sam da mi fali najveći ranac. Profesor je poneo nešto svoje elektronike sa sobom. Kliknulo mi je trenutno na koje mesto profesor misli- obično nisam tako pronicljiv, ali ona jeziva tišina urezala mi se u srce i um.
9.00 časova : Zatekli smo ga ispred jedne stene na Maloj Klekovači. To mesto me ispunjavalo čudnim nemirom. Osećao sam da ne pripadam tu, a mesto kao da nije pripadalo ovom svetu. Ćudljive kamene vojske jezivih formacija posmatrale su me prezrivo. Za njih sam bio beznačajni ljudski crv, ništa vredniji nego što je nama barska mušica. Kako bih i imao ikakvu vrednost za njih ? Sav moj životni vek nije ni milioniti deo njihove sekunde.
Trijumfalni profesorov krik prekinuo mi je razmišljanje. Neobična plava munja udarila je u sred livade, a profesorov uređaj se naprosto raspao. Profesor nije mario. Osećao sam strahovito snažne vibracije, vetar je vrištao, stajao sam ukopan, nemoćan da se pokrenem i bilo šta preduzmem.
Tu sam izgubio Anu.
Otrgla se iz moje ruke i potrčala da izvuče oca iz kruga plave svetlosti i energije koji ga je obasjavao. Priznajem, kukavica sam. Nisam se ni pokrenuo, samo sam nemo posmatrao.
Pred mojim očima odvijao se ubrzan proces metamorfoze. Profesor i Ana su nestajali, menjali se iz čvrstog u tečno stanje, iz tečnog u gasovito, a onda su počeli da čvrsnu…posmatrao sam nerve, mišiće i kosti kako nestaju ; na njihovo mesto je dolazio krečnjak. Pred mojim očima se stvarao kameni monolit, najsavršeniji oblik postojanja. Shvatio sam da su postajali deo ekosistema Dinarida, savršenog organizma koji ne poznaje radost, sreću, nadu, ali ni bol, tugu, patnju. Pronašli su besmrtnost. Da li zbog greške mašine, ili je priroda procesa bila takva da organizam Dinarida nije mogao do kraja da poništi individualnost- tek u kamenu su ostale jasno naznačene konture Ane i profesora. Zurio sam u njih kao u snu.
14. april 2012 : Rekao sam vam da prezirem hodočasnike. Zbog žala za Anom, profesorom Kukobatom ? Lagao bih kad bih rekao da je tako. Zapravo ljubomora je u pitanju.
Njih dvoje su ostali zajedno zauvek. Ja nisam bio te sreće. Petljao sam sa stvarima koje nisam razumeo. Dobio sam besmrtnost, ali ne onakvu kakvu sam želeo.
Moja stena je daleko od puta, usamljena i mračna. Na njoj nema nikakvih tragova mog fizičkog postojanja.
Ja sam samo misao, sećanje zarobljeno u živom dnevniku kamenih vekova s Klekovače.

Tišina

Priliku sam dočekao sledećeg popodneva. Marinko se zadržao duže na poslu, i zamolio me da pokupim Kiću iz vrtića. Kiću, koga sam ja krstio, moje kumče. Umoran od vrtića i igre, zaspao je na sedištu. Čujem ga kako diše, milujem ga po smeđoj kosici. Bilo bi tako lako, učili smo to u Gardi. Jedan brz zahvat, vrat bi pukao kao orah pod čekićem. Ne bi stigao ni da oseti bol. Neće biti ni patnje-Kićo nikada neće odrasti, neće upoznati tugu, gubitak i strah. Posle nastupa poznata tišina. Nije problem vriska, plač, molitve žrtava. Tišina je problem u ubijanju. Prosto vas podseti na damu sa kosom, koja čeka i na vas sa druge strane. Tišina me je plašila, ali i neodoljivo privlačila, kao svetlo leptira. Neprekidno sam tragao za njom.

Šta filozofiraš. Ne pristaje ti uloga pljačljivog emotivca. Kao da ti je problem ubiti dete. Kao da nikada nisi ubio dete.

Prvi put je bilo teško, posle je išlo bez razmišljanja, saspeš im rafal i gotovo. Ređe rukama, ili brz i precizan rad noža. Mutna Drina bi brzo odnela malena tela. Nisu plakali, ni vrištali. Iz nekog razloga, verovali su do samog kraja da ćemo ih poštedeti. Svi, osim te devojčice...

Prisećam se. Prošlo je sedamnest godina. Fazlići, čini mi se da se tako zvala selendra. Prokleto selo, prokleti rat. Neki kreten iz sela je pripucao na kolonu i potpisao mu smrtnu presudu. Radetu je metak prošao kroz usta, umirao mi je na rukama , bljujući krv svuda po meni. Bili smo naoružani do zuba, mladi, besni i uplašeni. Rastočili smo ih načisto, kamen na kamenu nije ostao. Osim te đavolske kuće. Marinko i ja upali smo unutra, tenk je srušio zid koji je zatrpao ukućane. Na sredini prostorije, nekim čudom preživela, stajala je mala, crnokosa devojčica, u šarenoj, ciganskoj haljinici. Krv i mozak drugih ukućana su je poprskali, užasno je vrištala, te crne oči su sevale kao da su stigle direktno iz pakla. Marinko se prekrstio, a u meni se nešto probudilo- neka tama, neko inje koje mi je ledilo srce i misli. Njena dreka i vrištanje su mi užasno išli na živce. Nisam mogao to da podnesem. Hteo sam samo tišinu, ništa više. Kao u nekom usporenom, nemom filmu, opčinjen sam posmatrao kako joj se usta skupljaju u iznenađeno O , kada su je počeli zasipati meci iz moje automatske puške. Padala je neprirodno, nemoguće dugo, kao da odbija da umre. Negde u pozadini sam čuo da Marinko nešto urla, ali njegov glas nije dopirao do mene. Bio sam okružen tišinom.

Parkiram kola pred stanom, i shvatam da sam potpuno osedeo za svega desetak minuta vožnje. Devojčica me čeka u parku. Svaki dan je tu, već mesec dana me muči i tera u ludilo. Ista je kao i pre sedamnest godina - crna kosa, crne oči, šarena haljinica. Nema jedino krvi i prosutih mozgova po haljinici. Za sedamnest godina nije ostarila, nije narasla. Gutam knedlu dok joj prilazim. Sedam na klupu pored nje, a duboke crne oči me fiksiraju pogledom iz pakla. I pre nego što sam progovorio, shvatio sam da me je pročitala. Za nju sam bio otvorena knjiga.
,, Nisi ubio Kiću ? ’’ pitanje-optužba prelazi sa njenih usana.
,, Nisam. Nisam mogao. Ne mogu više... to da radim’’- odgovaram.
,, Ma nemoj ?- njene oči ljutito sevaju- a mene si mogao da ubiješ ?’’
,, To je bilo davno !- urlam. Ljudi se okreću- Čuj, žao mi je… šta hoćeš od mene, zašto si se... vratila ?’’
,, Ti znaš- pretnja se čula u njenom glasu-Rekla sam ti šta će se dogoditi. Da si izvršio zadatak, povela bi tebe. Ovako, sa mnom ide tvoj sin. ‘’
,, Nikada nećeš dobiti mog sina- urlam- Nikada, jel me čuješ ?!’’
Devojčica-avet se nasmeja. ,, Imaš još jednu šansu. Ubij ga do večeras, i vratiću ti sina. Inače, zauvek ostaje u mom svetu. A ti poznaješ dobro taj svet, zar ne ?- fiksirala me pogledom- Svet tišine. Usamljena sam tamo. Tvoj sin će mi praviti društvo’’.

Ne gledam više avet, trčim prema stanu, jurim uz stepenice, otključavam vrata, Marka nema, nije u sobi, nije ni u kupatilu. U panici, tipkam po mobilnom, zovem ženu, osećam paniku u njenom glasu, bacam mobilni na krevet, jurim nazad , ali devojčice više nema…
Ipak, nisam hteo tek tako da se prepustim sudbini. Kada sam se malo smirio i razmislio šta da radim, pripasao sam pištolj, seo u kola, i za nekoliko minuta pozvonio kod Marinka. Jednom, drugi, treći put. Uperio sam pištolj u vrata, ko otvori prvi leti u večnost, a za njim i ostali. Neću svedoke. Hoću sina nazad, i ako treba, pobiću celi prokleti grad.
Vrata se otvoriše, i Kićina vesela glavica izviri napolje.
,, Tata, evo kuma! Jupi, kupio mi je pištolj!’’- Kićin glas odzvanjao je stepeništem.

Čini mi se da sam spavao više od dvadeset četiri sata. Telefon sam isključio, vrata zamandalio, ni na kakve pozive nisam odgovarao. Bio sam više mrtav nego živ, a nisam imao snage ni da se ubijem. Činilo mi se da stalno čujem nekog kako diše pored mene, trgao bih se iz sna i shvatio da Marka više nema. U glavi mi je još odzvanjao Marinkov povik, zbunjeno se zgledavao sa Kićom ne shvatajući zbog čega sam onako odjurio niz stepenice.
Kada sam konačno uspeo ustati, bilo je gluvo doba noći. Neki čudan vetar doterao mi je jezu u kosti. Osetio sam poziv. Na brzinu sam se obukao i istrčao napolje. Prokleta devojčica me je čekala kod klupe. Sa njom je sedeo Marko.
Vrisnuh od sreće i čvrsto zagrlih sina. Devojčica me je gledala mrtvim očima.
,, Tata, izvini što ti se nisam javio- Marko je brbljao- Vodila me je na neka čudna mesta da se igramo. Tamo su neke kuće spaljene…ima puno dece, oni kažu da nikada neće odrasti. Tiho je tata, jako je tiho tamo.’’
Grlim sina, suze mi klize niz obraze. Dajem mu ključeve, i podsećam ga da se obavezno javi majci, i kumu Marinku, da ih mnogo pozdravi od mene. Upijam očima dragi lik, dok trči uz stepenice.
Devojčica ustaje, i pruža mi ruku. Prihvatam je, prsti su joj mokri i hladni-ruka iz groba. Ali posle dugo vremena ne osećam strah. Vidim svetlo upaljeno u stanu, Marko se popeo. Osećam da se s njim vratila i moja izgubljena ljudskost.
,, Ipak nisi mogao da ubiješ Kiću ?’’- pažljivo me ispitivala očima.
,, Nisam-govorim-nisam mogao to da uradim. ’’
Neko vreme ćutimo. Kićo nas gleda s prozora. Mašem mu, dok me u grudima peče. Pokušavam smisliti neku reč izvinjenja devojčici, posle toliko godina po prvi put sam pomislio na nju. Tek sada mi je bilo zaista žao, tek sada sam osetio dubinu njene patnje. Ali sve što smislim, zvuči patetično i besmisleno.
,, Ne govori to- presekla me je odmah- Nisam došla zbog izvinjenja, niti možeš popraviti ono što si uradio.’’
,, Zašto… zašto si mi vratila sina ?’’- rizikujem opasno, dlanovi mi se znoje.
,, Zato što si prošao test- prošapta, sada već jedva čujnim glasom- Da si me poslušao i ubio Kiću, ubila bih ti sina. ‘’

Zaprepašteno zurim u nju, tek sada shvatajući celu igru. Slike počinju da blede, Marko je tek mrlja na prozoru, i dok je držim za ruku, osećam da nestaju boje, zvukovi i mirisi, da me usisava tama, konačna i ogromna. Za trenutak ponovo vidim Fazliće, vatre koje plamte do neba, devojčicu koja stoji pored mrtvih roditelja, ali u njenim očima više ne vidim optužbu, a ona u mojim više ne vidi mržnju. Za trenutak, a onda nas obuzima tišina koje se više ne bojimo, tišina nam donosi smirenje za kojim smo toliko žudeli.
Tiho je. Jako je tiho tamo.

Crvena, plava, žuta

Vilen je posmatrao more. Prijala mu je Azurna obala. Modri talasi, topli sunčevi zraci, mirisi leta i mladosti. Prijalo je i Lari. Kćerka mu je pocrnela, dobila lepu boju. Konačno su počeli da se malo bolje razumeju...
Gospođa Brižit Vilen je zurila u sliku mršteći se. Nije uspevala da uhvati lepotu u kasnijim Van Lojtovim radovima. U onim ranim, još i nekako- tada je slikao realne pejsaže: planine, sela, drveće, zamkove, a onda je iznenada poludeo za De Stijlom, Mondrijanom. Od pejsaža prešao je na dosadne i monotone vertikalne i horizontalne linije, pravougaonike, kvadrate i rombove. Van Lojt je stekao svetsku slavu sa slikom ,,Crvena, plava, žuta ’’. Baš kada je bio na vrhuncu slave, odlučio je da...Brižit se strese.
Crvena, plava, žuta... zašto joj je suprug poklonio tako skupu sliku ? Nesumnjivo je znao za Rubi. Da li je stvarno očekivao da se pomire ?
Vilen...taj dosadni, netalentovani, neambiciozni nazovi slikar, potrčko reklamnih agencija, pomisli Brižit. Nikada nije ni verovao u boemski i umetnički duh slikara. O njima je zapravo mislio sve najgore. Većina tih nazovi umetnika bili su obični proizvođači koji su radili za pare. Ni najmanje nisu verovali u ono što su radili. Živeli su boemski samo zato što je to bilo u funkciji profita. Publika, tj.kupci želeli su da čuju da oni tako žive. Kao što su rok zvezde jurile grupi devojke, pili i drogirali se. Radili su ono što se od njih očekivalo da rade. Tako joj je govorio. Pa ipak... Brižit se ponovo strese. Da li je Van Lojt želeo večnu slavu, mesto u istoriji , možda je zato završio obešen o luster, u jeftinom hotelu u portugalskoj provinciji ?
Brižit je pomno posmatrala sliku, Van Lojtovo poslednje delo. Besmislena slika. Nikakve lepote, ni smisla. Crne linije, crveni, plavi i žuti pravougaonici i kvadrati, i sve to prekriveno žutim rešetkastim linijama. Van Lojt je na kraju, ipak bio samo ludak, doduše nadareni ludak, za razliku od Vilena. Znala je za njihovo prijateljstvo iz studentskih dana, ali putevi su im se kasnije razišli. Vilen nije bio blizu ni njenog talenta, a kamoli Van Lojtovog... što je više razmišljala o njemu, čudila se kako su uopšte završili u braku.
Davno je prestala da oseća bilo šta prema njemu, osim prezira. Jedino što ih je još spajalo bila je kćerka Lara. U ovom momentu mislila je samo na Rubi. Rubi... kože meke i glatke kao svila, čarobnih prstiju i usana. Bilo je čudno razmišljati o Rubi, pred ovom hladnom i besmislenom slikom, koja je bila totalna suprotnost Rubinoj životnoj energiji i vatri koju je posedovala.
Namrštila se. Nešto se pomerilo u strukturi slike. Nešto sitno, tek kao mrlja na ivici vidnosti. Kao da su tri boje u geometrijskim telima postale punije, jasnije.
A onda se sve promenilo, u deliću sekunde svet je izgubio oslonac koji je poznavala, Kapija se otvorila, sa druge strane zapljusnuo ju je užas koji je stizao u talasima boja i oblika i više nije bilo povratka.
Brižit je shvatila sve. Mogla je da razume Van Lojtov bol. Van Lojt je tragao za savršenstvom, za jedinstvom pojedinačnog i opšteg. Za univerzalnim. Pronašao je to za čime je tragao. Brižit je sa nevericom posmatrala kako se struktura slike menja. Nije imala pri sebi nikakav alat. Slikala je umom, bez trošenja ruku, bez trošenja alata. Crvene, plave, žute geometrijske figure ređale su se u beskrajnim nizovima. Horizontalne i vertikalne linije. Praznina. Odsutnost. Beskraj. Saznanje je Brižit pogodilo kao malj. Van Lojt je pronašao ono za čime su tragali Mondrijan i družina. Savršenstvo. Univerzalnost. Ono što se prostim , narodskim jezikom nazivalo PAKAO. Van Lojt je našao Kapiju. Suprotno uvreženom verovanju, pakao nisu činili sumpor i oganj. Pakao je bio savršenstvo- red, harmonija, savršena geometrija oblika u neprestanom kretanju. Van Lojt je shvatio šta je učinio, i pokušao je popraviti štetu. Rešetkaste žute linije predstavljale su poslednju odbranu, simbol Haosa koji je trebao da zatvori taj užasavajući, plamteći Red crvenog, žutog i plavog. Prekasno.
Brižit su našli tri sata kasnije. Buncala je ležeći naga na podu. Čitav zid je bio prekriven crtežima. Svi su predstavljali isto. Beskrajne nizove žutih, rešetkastih linija. Brižit više nije mogla da govori, samo je tupim pogledom zurila u jednu tačku na slici. Odveli su je u duševnu bolnicu.
Rubi se lenjo protegnu, zaklanjajući svojom vatrenocrvenom kosom Vilenove grudi. ,, Šta si joj to učinio ? Kako si sredio matoru kučku ?’’ – upita.
,, Tajna ‘’- osmehnu se Vilen.
Rubi ljutito napući usne. ,, Mislila sam da nemamo tajni. No, dobro, nije ni važno, važno je da je matora završila u ludari. Hej, ona je stvarno umislila da sam zaljubljena u nju. Hvala dragi što si mi je skinuo sa vrata i pomogao da dobijem njenu katedru.’’
,, Imam još jedno iznenađenje za tebe ljubavi- osmehnu se Vilen- Kupio sam ti jednu jako skupu sliku. Tvoj omiljeni pravac. U dnevnoj sobi je. ‘’
Rubi ciknu od radosti, i skoči na noge. Vilen je ispratio pogledom, i sa osmehom na licu dohvatio je telefon da rezerviše dve avio karte za Nicu. Osmeh mu nije nestao ni kada se, nekoliko minuta kasnije, stanom prolomio jezivi krik.
Sada, godinu dana kasnije, i nekoliko stotina kilometara daleko, Vilen je razmišljao o slici.


Kako je lepo slikati umom. Ne trošiš ni alat, ni ruke. Nanosiš boje kako želiš, brišeš, eksperimentišeš, bez straha da ćeš pogrešiti. Šta i ako pogrešiš ? U nanosekundi već imaš hiljade novih slika, hiljadu savršenih oblika. Geometrija pakla je beskrajna.
Van Lojta i ostale je upropastio talenat. Kreativnost koju su nosili u sebi nije mogla da izdrži savršenost Reda, apsolut Pakla, njegovu beskrajnu preciznost, tačnost i formu. To je bilo previše za istinske umetnike. Srušilo je sve u šta su verovali i obesmislilo njihovo stvaranje. Kapija ih je progutala. Vilen se nasmeši. On nije imao tih problema. Bolelo ga je uvo i za umetnost, i za Red i Haos. Interesovao ga je bankovni konto. A slutio je da će mu ga Kapija značajno uvećati.
Lara mu dobaci loptu. Vilen se osmehnu. Lopta je bila trobojna, i to su bile boje koje je obožavao.
Crvena, plava, žuta.

.

Tinkerbel, zašto ti je prazan post ?

iscrtani čovek wrote:Tinkerbel, zašto ti je prazan post ?

Jer nisam željela da svi pročitaju te žvrljotine od osjećaja

Ma piši slobodno.

Sanjam te

Sanjam te svake noći,
dok mi tijelo žudnja grije.
U snu vidim tvoje oči,
da ih ljubim, duša snije.

Sanjam te i na javi,
dok ulicom hodam starom.
Da je bogdo taj san pravi,
ljubio bih te pravim žarom.

Pratim.

Inače volim sjesti i nešto napisati. Tako uglavnom reagujem na tugu, bijes, sreću...na sve. Sjednem i zapišem. Olovka je moj najbolji prijatelj.

Tako da, kad vrijeme bude drugačije, kad moje more bude malo mirnije, možda nešto napišem i na ovoj temi. Do tada samo čitam. Ima prelijepih tekstova.

Samo nastavite.