Zar ne napuštamo svi kao Ništa? Ono što ostane iza nas je nešto samo onima koji ostaju ...gospodja profiterka wrote:Moj identitet nije u orbiti, ne kruži ni oko čega, opire se gravitaciji. Moj plan je do trenutka smrti dopustiti mu da se potpuno rasprši tako da svijet napustim kao Ništa.
Kako nemam ni straha ni nade, ne bi trebalo biti preteško.
Pa u tome je stvar. Naime, ja prije smrti želim biti Ništa. Radi sebe, a ne radi onih koji ostaju, a koji će, samim time, također postati ništa u mjeri u kojoj ih ja određujem.piupiu wrote:Zar ne napuštamo svi kao Ništa? Ono što ostane iza nas je nešto samo onima koji ostaju ...gospodja profiterka wrote:Moj identitet nije u orbiti, ne kruži ni oko čega, opire se gravitaciji. Moj plan je do trenutka smrti dopustiti mu da se potpuno rasprši tako da svijet napustim kao Ništa.
Kako nemam ni straha ni nade, ne bi trebalo biti preteško.
Čovek se može definisati kao životinja koja može da kaže »ja«, koja može da bude svesna sebe kao posebnog bića. Životinja koja je u prirodi i ne prevazilazi je nije svesna sebe i nema potrebu za osećanjem identiteta.
Čovek koji je otrgnut od prirode i koji je obdaren razumom i imaginacijom oseća potrebu da stvori pojam o sebi i da kaže i oseća »ja sam ja«. Zato što on ne postoji pasivno, već živi sopstveni život, zato što je izgubio prvobitno jedinstvo sa prirodom, mora da donosi odluke, svestan je toga da su on i njegov sused dve različite osobe, mora da bude u stanju da oseća sebe kao subjekta svojih radnji. Kao i potreba za udruživanjem, ukorenjenošću i prevazilaženjem, potreba za osećanjem identiteta je isto toliko bitna i imperativna da čovek ne bi mogao da ostane zdrav kad ne bi pronašao način da je zadovolji, čovekovo osećanje identiteta razvija se u procesu izlaženja iz »prvobitnih spona« koje ga vezuju za majku i prirodu. Dete koje još oseća da je jedno sa majkom ne može da kaže »ja«, niti ima potrebe za tim. Jedino pošto je shvatilo da je spoljašnji svet nešto odvojeno i različito od njega, ono postaje svesno sebe kao odvojenog bića, i jedna od poslednjih reči koju ono nauči da upotrebljava jeste »ja« kada misli na sebe.
U razvitku ljudskog roda stepen do koga čovek postaje svestan sebe kao posebnog »ja« zavisi od toga u kolikoj je meri on izišao iz plemena, koliko se proces individualizacije razvio. Član primitivnog plemena može da izrazi svoje osećanje identiteta u formuli »ja sam mi«; on ne može još sebe da shvati kao »individuu« koja postoji odvojeno od njegove grupe. U srednjem veku individua se identifikovala sa društvenom ulogom feudalne hijerarhije. Seljak nije bio čovek koji je slučajno bio seljak, feudalac nije bio čovek koji je slučajno bio feudalac. On je bio seljak ili feudalac, i ovo osećanje njegovog nepromenljivog položaja bilo je suštinski deo njegovog osećanja identiteta. Kada je feudalni sistem srušen, ovo osećanje identiteta je poljuljano i javilo se akutno pitanje »ko sam ja?«, ili tačnije: »kako znam da sam ja ja?«. Ovo pitanje u filozofskom obliku postavio je Dekart. On je odgovorio na traženje identiteta rečima: »Sumnjam — dakle, ja mislim — dakle, ja jesam.« Ovaj odgovor stavlja celokupno težište na doživljavanje »ja« kao subjekta misaone delatnosti i propušta da uoči da se »ja« doživljava takođe u procesu osećajne i kreativne delatnosti.
Razvitak zapadne kulture išao je u pravcu stvaranja osnove za potpuno doživljavanje individualnosti. Smatralo se da će pojedinac moći da oseća »sebe« kao da je centar i aktivni subjekt svojih moći kada se oslobodi politički i ekonomski, kada se nauči da misli o sebi i kada se oslobodi autoritarnog pritiska. Ali je samo manjima postigla to doživljavanje »sebe«. Za većinu, individualizam nije bio ništa drugo nego fasada iza koje se skrivao neuspeh da se stekne individualno osećanje identiteta.
Tražene su i nađene mnoge zamene za pravo individualno osećanje identiteta. Nacija, religija, klasa i zanimanje služe da obezbede osećanje identiteta. »Ja sam Amerikanac«, »ja sam protestant«, »ja sam trgovac«, to su formule koje pomažu čoveku da doživi osećanje identiteta pošto je izgubio prvobitni identitet sa plemenom, a još nije stekao pravo individualno osećanje identiteta. Ove različite identifikacije se u savremenom društvu obično javljaju zajedno. One su u širem smislu identifikacije sa položajem i mnogo su uspešnije ako su pomešane sa ostacima feudalizma, kao što je to slučaj u evropskim zemljama. U Sjedinjenim Državama, u kojima nema mnogo feudalnih ostataka i u kojima postoji tako velika društvena pokretljivost, ove identifikacije sa položajima su prirodno manje uspešne i osećanje identiteta se sve više menja u doživljavanje konformizma.
Sve dok se ja ne razlikujem od drugih, sve dok sam kao i drugi i dok me oni priznaju kao »običnog čoveka«, mogu da osetim sebe kao »ja«. Ja sam onakav »kakvog me želite« — kao što je Pirandelo rekao u naslovu jednog svog komada. Umesto preindividualističkog identiteta sa plemenom razvija se nov identitet sa gomilom, u kome se osećanje identiteta zasniva na osećanju bezuslovnog pripadanja masi. Ne menja stvar to što se ova uniformnost i saglasnost često ne shvataju kao takve, već se skrivaju iluzijama o individualnosti.
Problem osećanja identiteta nije, kao što se to obično smatra, samo filozofski problem ili problem koji se odnosi na naš um i misao. Potreba za osećanjem identiteta proizlazi iz samih uslova ljudske egzistencije, i to je izvor najjačih težnji. Pošto ne mogu da ostanem zdrav bez osećanja svoga »ja«, moram da činim gotovo sve da bih stekao ovo osećanje. Iza ove jake strasti za položajem i saglasnošću nalazi se baš ta potreba i ona je nekad jača čak i od potrebe za fizičkim održanjem. Šta je očiglednije od činjenice da su ljudi spremni da rizikuju svoje živote, da se odriču ljubavi, da ustupaju svoju slobodu, da žrtvuju svoje misli kako bi bili jedno sa gomilom, kako bi postigli saglasnost i na taj način stekli osećanje identiteta, čak i kad je ono iluzorno.
Erich Fromm, ''Zdravo društvo''
http://www.6yka.com/novost/98306/erich- ... zmu-gomile
Niko ne napušta svijet jer niko i ne postoji zaistapiupiu wrote:Zar ne napuštamo svi kao Ništa? Ono što ostane iza nas je nešto samo onima koji ostaju ...gospodja profiterka wrote:Moj identitet nije u orbiti, ne kruži ni oko čega, opire se gravitaciji. Moj plan je do trenutka smrti dopustiti mu da se potpuno rasprši tako da svijet napustim kao Ništa.
Kako nemam ni straha ni nade, ne bi trebalo biti preteško.
da je "neko" i zbog toga čovjek ne može podnijeti samoću.Hmmmm, ovo je daleko od onoga kako ja razmisljam o identitetu...Niko ne napušta svijet jer niko i ne postoji zaista
Jednostavno tijelo više ne funkcioniše i svijest koja je u njemu bila čitav život, se povlači...kao da je nestalo struje
u nekoj ljudskoj mašini.
Ono što mi mislimo da umire, nije nikad stvarno ni postojalo, osim u našoj mašti, memoriji koja je od iskustava
maštom izgradila neki lik ali koji nije utemeljen na realnosti, nema stvarnu egzistenciju.
Takvu egzistenciju ima samo tijelo i svijest, a naš lik u nama je potpuno izmišljen i zbog toga mu treba stalna potvrda
od drugih izmišljenih likova
Dakle niko ne umire jer nije stvarno ni postojao, osim virtualno, a onda neko isključi struju..
Jedino je pitanje šta se dešava sa sviješću
Svega pomalo..Lalena wrote: Slazem se da nismo onakvi kakvim sami sebe vidimo, vjerovatno smo negdje "izmedju" onoga sto mislimo da jesmo, onoga sto bi zeljeli biti ili mozda onoga sto nikako ne bi zeljeli biti i onoga kako nas vide drugi...
Brižnog, savjesnog, lošeg ili ne, zavisi... Do trenutka roditeljstva ne možeš posjedovati i taj identitet...
Identitet moze biti fleksibilan, nadogradjivati se... Mijenjati bi za mene bilo nesto drasticno i rijetko u zivotu. Ustvari ocuvanje vlastitog identiteta, ne u smislu njegove fiksnosti i stagnacije, nego u smislu postojanosti, kontinuiteta, i cvsrstoce osnove, "temelja" na kojima je uspostavljen, za mene je neki preduslov imanja istog...Kad se sve sabere i posloži - identitet postoji u tačno određenom trenutku. Već u sljedećem trenutku vremena identitet se mijenja (kao posljedica interakcije elementarnih identiteta i interakcije sa vanjskim svijetom - entitetima) i vremenom se transformiše i dobija neke druge obrise.
Slažem se sa tobom (ako sam te dobro razumio) da postoji nešto što bi se moglo nazvati kontinuitetom identiteta. Npr. neko ko se osjeća kao muškarac - teško će se odreći tog identiteta i zamijeniti ga drugim.Lalena wrote: Identitet moze biti fleksibilan, nadogradjivati se... Mijenjati bi za mene bilo nesto drasticno i rijetko u zivotu. Ustvari ocuvanje vlastitog identiteta, ne u smislu njegove fiksnosti i stagnacije, nego u smislu postojanosti, kontinuiteta, i cvsrstoce osnove, "temelja" na kojima je uspostavljen, za mene je neki preduslov imanja istog...
U raznim zivotnim ulogama osoba na razne nacine manifestuje svoj identitet, ali to ne znaci da se on mijenja... Mijenjaju se uslovi, okolnosti, potrebe, duznosti... ali ono sto usmjerava nase teznje, nastojanja da odgovorimo istim, ta idejna osnova, trebala bi biti ista.
Ovo je samo moje razmisljanje...
Kao sto i sam kazes, to su ipak rijetki trenuci. U prvom postu mi se ucinilo da ti te promjene vidis kao veoma ceste, gotovo svakodnevne, "iz casa u cas", sto po meni se ne bi moglo nazvati pravom "promjenom", vise nadogradnjom...No, svjedok sam da postoje trenutci u životu kada naš identitet doživljava prave tektonske poremećaje. To su neki ružni trenutci poput smrti, bolesti, tuge, ali to mogu biti i neki lijepi i "neočekivani" trenutci poput rođenja djeteta, odrastanja, prvih i nekih drugih ljubavi...
Nije tacno da pripadnost kolektivu uvijek povecava sanse za prezivljavanje, naprotiv, pripadnost odredjenom kolektivnom identitetu te moze izloziti velikim problemima i patnjama (to se lijepo pokazalo kroz historiju). Da, ako bi covjek bio vodjen koristoljubljem, onda bih prezirala takav kolektivni identitet.Ima još jedna zanimljiva stvar, a kada je u pitanju kolektivni identitet. Ja nekako taj kolektivni identitet vidim kao težnju za proširenjem bića (pojedinca) van fizičkih granica tijela. Tako pojedinac prepliće svoje poimanje sebe sa samopoimanjem drugih jedinki i tako traži puteve kako bi bio veći od sebe samoga.
To čovjeku daje prednost u preživljavanju, ali i donosi mane... Prihvatanjem takvog tipskog, kolektivnog identiteta ili spoljnjeg autoriteta koji diktira okvire identiteta - osoba se odriče vlastite slobode i suvereniteta nad sobom, a zauzvrat dobija pokroviteljstvo i zaštitu grupnog identiteta ili autoriteta.
Nisam mislio ustvrditi da kolektivni identitet uvijek doprinosi lakšem preživljavanju. Često pomaže, a često i ne pomaže - kao što je slučaj u našoj zemlji, a kada su u pitanju vjerski ili nacionalni identiteti.Lalena wrote: Nije tacno da pripadnost kolektivu uvijek povecava sanse za prezivljavanje, naprotiv, pripadnost odredjenom kolektivnom identitetu te moze izloziti velikim problemima i patnjama (to se lijepo pokazalo kroz historiju). Da, ako bi covjek bio vodjen koristoljubljem, onda bih prezirala takav kolektivni identitet.
Nekako iz ovoga sto si napisao, tesko mi je zamisliti da se to odnosi na porodicu?!To čovjeku nedvojbeno daje prednost u preživljavanju, u saradnji, dogovaranju, ali i donosi mane... Prihvatanjem nekog tipskog, kolektivnog identiteta ili spoljnjeg autoriteta koji diktira okvire identiteta - osoba se odriče vlastite slobode i suvereniteta nad sobom, a zauzvrat dobija pokroviteljstvo i zaštitu grupnog identiteta ili autoriteta.
Ja po defaultu ne volim kolektivne identitete, ali svaki svjesni entitet ima suverenitet nad sobom i ima slobodu, pravo i obavezu da sam odlučuje po pitanju vlastitog identiteta.
Mislis li time i na porodicu?!Ja po defaultu ne volim kolektivne identitete
Naravno da ne mora značiti, ali sam poprilično uvjeren da takav kolektiv ne može dobro uticati na zdrav razvoj djeteta.Lalena wrote:Nekako iz ovoga sto si napisao, tesko mi je zamisliti da se to odnosi na porodicu?!To čovjeku nedvojbeno daje prednost u preživljavanju, u saradnji, dogovaranju, ali i donosi mane... Prihvatanjem nekog tipskog, kolektivnog identiteta ili spoljnjeg autoriteta koji diktira okvire identiteta - osoba se odriče vlastite slobode i suvereniteta nad sobom, a zauzvrat dobija pokroviteljstvo i zaštitu grupnog identiteta ili autoriteta.
Ja po defaultu ne volim kolektivne identitete, ali svaki svjesni entitet ima suverenitet nad sobom i ima slobodu, pravo i obavezu da sam odlučuje po pitanju vlastitog identiteta.
Osim toga uopste nije tacno da svaki clan porodice poprima i njen kolektivni identitet. to se najbolje vidi onda kada clanovi (djeca) postanu odrasli, samostalni... Ne mora znaciti da ce roditelji psihopate imati istu takvu djecu.
Zašto bi grupni identitet bio 'ravan' odn. zašto misliš da nosioci tog identiteta moraju biti ravnopravni?Lalena wrote: Mislim, i nije bas neki ravnopravan kolektiv porodica? A svakako nije ni onaj koji pojedinac bira, u odredjenoj porodici se rodis, svidjalo se to tebi ili ne!
Naravno da ne. Zato i pišem - po defaultu. Neke kolektivitete ću rado prihvatiti (poput moje drage porodice), a neke neću. Ovo po defaultu znači samo da sam (po defaultuLalena wrote: Donekle bi se ta teorija mogla odnositi samo na odrasle partnere, a dvoje je ipak vise par, nego kolektiv...
Mislis li time i na porodicu?!Ja po defaultu ne volim kolektivne identitete
) sumnjičav prema kolektivnom identitetu - ali ne znači da neki kolektivni identitet ne mogu (ili neću) prihvatiti.
.Dobro zapažanje, ne kaže se bez razloga da je sloboda velika odgovornost. U osnovi svega je strah, pretpostavljam.TLR wrote:Sad ću ispaliti jednu tezu - koja kaže da ljudi koji imaju fobiju od tuđih identiteta (šovinisti, rasisti i sl.), vjerovatno nikada nisu načisto raščistili priču sa samim sobom. Možda naslućuju šta sve u njima potencijalno čuči, prestraše se i onda svoj bijes i nezadovoljstvo iskazuju progonom drugačijih identiteta.
Fobija od tuđeg identiteta je možda i fobija od vlastite slobode i neizvjesnosti koje sloboda nosi.
Izuzetno. Iz raznih razloga.TLR wrote: Vrsta je izuzetno pogodna za masovnu manipulaciju.
Homo Sapiens Bosniakus (piše li se to ovako?) bi se mogao definisati kao:
Endemska podvrsta Homo Sapiensa koja obitava u balkanskim vukojebinama. Veoma sličan generičkom Homo Sapiensu, ali Bosniakus postavlja i neka specifična pitanja kao što su: "Moral to fakat bit tako?", "Ćega ba?". Naročita pažnja: ovaj primjerak nerijetko postavlja i pitanje koje može biti smrtonosno za druge inteligentne vrste, a to pitanje glasi: "Šta ima?"