...a resto vratiti i dinosaurusimamudrac2 wrote:to je ono što ja od vajkada tvrdim. Samo okupacija i podjela na okupacione zone. A ona susjedima vratiti njihovo, albancima, bugarima i mađarima.Renta wrote:Srbiji treba jedan teški vojni poraz s ulaskom tuđe vojne čizme u Beo grad.
Tek tada dolazi katarza.
I to je to.
oteto, prokleto.General War wrote:...a resto vratiti i dinosaurusimamudrac2 wrote:to je ono što ja od vajkada tvrdim. Samo okupacija i podjela na okupacione zone. A ona susjedima vratiti njihovo, albancima, bugarima i mađarima.Renta wrote:Srbiji treba jedan teški vojni poraz s ulaskom tuđe vojne čizme u Beo grad.
Tek tada dolazi katarza.
I to je to.
Nisam pila kafu sa nepoznatim, nego sam se bila raspricala, i on mi svjedocio svoj dozivljaj u Oluji, kad mu je familija krenula u pravcu Srbije. A stari Srbin sa Banije je bio tamo otisao u posjetu, u rodni kraj, malo prije Oluje, i zaglavio u nekakvom improviziranom lageru, ili zastitnoj zoni, gdje su se bili sklonili u strahu od HV. Btw. tetkin sin mi je poginuo na hrvatskoj strani, pravo na Baniji, u toj istoj Oluji, a kad su ih 91-92 Srbi sa Banije granatirali, tetka je bila u sklonistu sa prijateljicom, susjedom Srpkinjom. ps. za Blaza mislim isto ono sto mislim i za Mudzahedine i Ganice. Prijatelji BiH, svi dobrodosli!sinuhe wrote:Znaci kontakti postoje pa se popije i kafa ili slucajno sa nepoznatim ljudima na tramvajskoj stanici bistris politiku.zlata wrote:Nedavno srela mladog Srbina iz Knina, koji mi svjedoci da su sami otisli, prije nego sto je HV uopce stigla. Kad sam pitala jednog Srbina koji je tad bio u posjeti na Baniji, i koji je isto krenuo prije nego sto je HV stigla do njih, rekao mi je da nisu mogli ostati, jer nakon onako iskljucive politike (sa srpske strane), nisu mogli zamislit nikakav buduci suzivot. Iako je bio ratno siroce (oca i sve muske u familiji odveli da pokrste pred kraj onog rata, i nikad se nisu vratili). rekao mi je "Glej. Na koncu onog rata, ipak je vecina nas u selu prezivila, ali jedva je ostalo Hrvata, (na na podrucju pod srpskom kontrolom), prije Oluje".Better Man wrote:Oluja je dogovor između Tuđmana i Miloševića. Nikad se Oluja ne bi mogla desiti da Milošević nije dao zeleno svjetlo i naredio srbima iz Kninske krajine da se isele i nasle današnje prostore RS-a.
Kazes li im sta za Blaza Kraljevica? Sta oni vele?
...a resto vratiti i dinosaurusimamudrac2 wrote:
to je ono što ja od vajkada tvrdim. Samo okupacija i podjela na okupacione zone. A ona susjedima vratiti njihovo, albancima, bugarima i mađarima.
I to je to.
[/quote]Bošnjaci i Bosanci se pišu velikim početnim slovom i daj da se poštujemo, a ovdje ljudima nije dozvoljeno ili neće da slave neke stvari jer im je rata i zavađanja pun qurac, a i nema tu šta da se slavi kad u bosanskom ratu nema pobjednika. Možemo jedino obilježavati godišnjice stradanja.Renta wrote:Prema tome, bošnjaci i domoljubni bosanci imaju PUNO RAZLOGA za obilježavanje i proslavu Oluje kao i SVOJE OSLOBODILAČKE AKCIJE u kojoj su na kraju krajeva i aktivno sudjelovali u savezništvu sa HV i HVO.
BORIS DEŽULOVIĆ: Sećam se oluje koja je avgusta 1990. razbacala balvane od Hrvaca do Knina
BORIS DEŽULOVIĆ/NOVOSTI
8. KOLOVOZA 2015.
BORIS DEŽULOVIĆ: Sećam se oluje koja je avgusta 1990. razbacala balvane od Hrvaca do Knina
Prenosimo prvi tekst Borisa Dežulovića za tjednik srpske manjine u Hrvatskoj Novosti, pod naslovom "Sećate li se oluje?":
Oluja, avgust mesec, subota, podne: topao vetar s Dinare razvija na kninskoj tvrđavi džinovsku trobojku zastavu, a tamo dole, na krajinskim drumovima, kolone prljavih automobila, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašen neki svet koji ne zna šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede.
Dabome da se sećam. Oluja je valjda bila, šta drugo, kad su te vrele avgustovske subote polomljena popadala sva stabla i bandere pod Dinarom, a moj drugar Predrag i ja uputili se u Krajinu da vidimo to čudo neviđeno – drveće i stenje rasuto po cesti od Hrvaca do Knina.
Oluje koja je 17. avgusta 1990. po krajinskim drumovima razbacala balvane, u Srbiji se, međutim, malo ko uopšte seća. Sva su sećanja na Balkanu oštro presečena, a svaki srpski pomen na avgustovsku oluju počinje od 1995. godine. Dan će tada biti 5. avgust, a boje na zastavi s kninske tvrđave malo drugačije raspoređene, ali jednako će biti subota, i jednako će biti kolone prljavih automobila na krajinskim drumovima, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašeni neki svet koji neće znati šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede.
Tačno pet godina i dvesta pedeset subota u to će vreme već proći od subote 17. avgusta 1990., kad smo Predrag i ja iza Hrvaca pokušavali da razgovaramo sa rabijatnim nekim tipom što nam se kalašnjikovom unosio u kola. Na poslednjoj barikadi pred Kninom – a sećam se da je bila napravljena od kamenih gromada na poslednjoj serpentini stare ceste nad gradom, neposredno pre tunela – pitali smo naoružane pobunjenike čime će se baviti, od čega će živeti kad onu orijašku zastavu Srpske autonomne oblasti Krajine sa kninske tvrđave jednog dana podignu pred staklenim tornjem Ujedinjenih nacija na Ist Riveru, i ponosno zavijore kao zastavu Republike Srpske Krajine. ‘Od čega ćemo da živimo? Od drumske pljačke, kao i prije’, oholo nam je odgovorio jedan od njih, pozdravljen zadovoljnim cerekom ostalih.
Kasnije te subote jednako će na trgu pred železničkom stanicom u Kninu govoriti bahati vojnici i građani okupljeni oko reporterske ekipe ustaške Slobodne Dalmacije iz Splita, mrtvi-ozbiljni i upravo potresno euforični, muda natečenih od samouverenosti objašnjavajući kako će SAO Krajina živeti od Miloševićevih strateških ulaganja, te poreza, carina i trošarina na sav saobraćaj i transport preko teritorije kojom je Hrvatska presečena na dva dela.
Oholost, bahatost i samouverenost ljudi koji će tačno pet godina kasnije žene, decu i porodične albume potrpati na traktore, preovlađujući su utisci iz moga sećanja na Knin, Civljane, Kistanje i druga mesta kojima sam kao reporter lutao posle oluje što je tog avgusta nanela balvane na ceste. Da, i strah: sledećih dana i meseci jednako će – kao i posle Oluje 1995. – biti zapaljene stotine kuća i ubijene stotine civila, i jednako će iz svojih domova biti proterano dvesta hiljada ljudi, koji će žene, decu i porodične albume potrpati na traktore, pa onda godinama u sportskim dvoranama, derutnim hotelima i izbegličkim centrima sakupljati krhotine svojih razbijenih života i sanjati povratak. Samo što su tada, 17. avgusta 1990., to bili Hrvati.
Hoćete li priču o 5. avgustu? Evo jedne: 5. avgusta ujutro vojnici su upali i u uspavano ličko mesto Lovinac, uhvatili pet tamošnjih pružnih radnika, izveli ih iz sela, brutalno masakrirali i bacili u žbunje. Dve hiljade Lovinčana u paničnom je strahu pobeglo preko planine, a od svega stotinak starih i nemoćnih što su ostali u svojim kućama, nakon tog 5. avgusta ubijeno je njih četrdeset i pet.
Eh, da: bio je to 5. avgust 1991. godine. Lovinac je, naime, bio hrvatsko selo, a ubojice tada u uniformama Vojske RSK.
Danas, kad Srbija u nemoćnom gnevu gleda Hrvate – što se nadmeno kurče besmislenom vojnom paradom u znak sećanja na svoj 5. avgust i slavnu Oluju – lovinačkog 5. avgusta u srpskom sećanju nema. Nema ni 17. avgusta, ni balvana na cesti Hrvace – Knin, ni onih bahatih, oholih i samouverenih drumskih poreznika, ni carina od kojih će krajinski Srbi živeti, ni oružja od kojega će njihovi komšije Hrvati umirati. Cela je ta memorija danas površna, ceremonijalna i parapolitička, baš kao, uostalom, i hrvatsko prigodno, paradersko sećanje lišeno svakog saosećanja.
Hoćete li, uostalom, i jednu priču o tome? Hoćete li priču o paradi i kurčenju?
Bilo je, naime, već toga, bilo je postrojenih šapki i počasnih plotuna, visokih gostiju u loži i Božjih blagoslova, bilo je već uglancanih samohotki, podmazanih tenkovskih gusenica i ulaštenih vojničkih čizama što su gazile preko etnički očišćene svete grude, stupajući u slavu velikih bitaka i slobodnog Knina: eno pukovnika Milorada Stupara gde nadmeno stupa isukane oficirske sablje i predaje raport predsedniku Republike Srpske Krajine Milanu Martiću, eno i episkopa dalmatinskog vladike Longina kako osveštava ratnu zastavu Vojske Republike Srpske, eno dole na pisti uz ‘Marš na Drinu’ stupa Korpus specijalnih jedinica, za njim gmižu artiljerijski i mehanizovani ešaloni, kolone tenkova, haubica i raketnih sistema, nebo u skladnim trojkama paraju avioni i helikopteri, a uz pistu razdragan narod, žene u letnjim haljinama i deca u Zvezdinim dresovima igraju na taktove kninskih Minđušara – sećate se Minđušara, kretenskog srpskog odgovora na Tompsona? – ‘Ovo je naša zemlja, naša Krajina’.
Veličanstvena vojna parada na poligonu u Slunju bila je organizovana o Vidovdanu, na krsnu slavu Vojske Republike Srpske Krajine, 28. juna 1995.: jedva mesec dana kasnije neće biti ni Vojske ni Republike Srpske Krajine. Da je, eto, kratko srpsko pamćenje olujnog leta 1995. samo mesec dana duže, setio bi se neko prigodno ovoga leta, na okruglu dvadesetu godišnjicu, barem tog davnog nadmenog kurčenja i jedne besmislene vidovdanske vojne parade u slavu srpskog junaštva i kosovske bitke.
Dvadeset godina sećanja na nevine žrtve Oluje, jebiga, neodvojivo je od sećanja na onih pet godina i nevine žrtve koje su mu prethodile. Kao što je prigodno sećanje na dvesta hiljada nesrećnika što su pred zmijskim Tuđmanovim pozivom da ostanu u kućama potrpali krhotine svojih života u traktore, neodvojivo od sećanja na onaj visoki zid ravnodušnosti i prezira na koji su naišli u rođenoj Srbiji.
Vreli je dakle 17. avgust, jedna subota, podne: na drumovima kolone prljavih automobila, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašeni neki svet koji ne zna šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede, ali ovaj 17. avgust pada 1995. godine, prljavi automobili imaju kninske registracije, a uplašeni svet koji ne zna šta ga čeka krajinski su Srbi. Mrki vojnici s pretećim dugim cevima sada su pak srpski graničari: na kraju velikog istorijskog kruga izbeglicama iz propale Republike Srpske Krajine zabranjeno je da priđu Beogradu – vojno sposobne muškarce odvajali su i slali u Arkanov kamp u Erdutu, a ostale, sve po Ćosićevim uputama za ‘humano preseljenje’, preusmeravali na Kosovo.
Taj dan – 17. avgust – u srpskom istorijskom pamćenju, međutim, ne postoji. A zgodna je i poučna slučajnost da 17. kolovoza iz gregorijanskog kalendara po julijanskom pada 4. avgusta – na dan kad je počela Oluja.
Setite se zato ponekad 17. avgusta. Setite ga se barem za deset dana, na dvadeset petu godišnjicu one strašne oluje što je razbacala balvane po cesti od Hrvaca do Knina
Počeo ga je Slobodan Milošević kad je ukinuo autonomiju Vojvodini i Kosovu. Ukinuo je tada prava narodima na određenom području faktički.Isto bi slijedilo i ostalim republikama.greenergy wrote:Qler wrote:Gledam ovih dana ove srbijanske i srpske političare... stvano smo i mi i hrvati bezobrazni. Ljudi htjeli fino, bez srkleta da zauzmu tudju teritoriju, da pobiju lokalno stanovnistvo, sve onako, po srpski.. a mi bezobrazni pa se branili, a oni hrvati, banda nekulturna jos ih rastamburala ko niko nikoga... i sad srbi, miroljubivi kakvi jesu, pruzaju ruke pomirenja, zale se da niko ne broji njihove zrtve dok su vrsili agresiju, kako se nema obzira prema okupatorima... stvarno da se zapitamo kakav smo mi to bre narod.
Da kratko rezimiramo dogadjaje, ono bas ugrubo
1. Srbi poceli rat
2. Napali BiH sa ciljem da je okupiraju
3. Napali Hr sa ciljem da i dobar dio nje uzmu pod svoje
4. Hrvati ih sa olujom raskantaju ko beba zvecku
5. Medjunarodna zajednica prekine rat kad su i u BiH trebali dobiti po pičci...
6. Popuse foru na Kosovu, još ih i NATO ovjeri
7. Sad se oni mire i prave se janjad nevina i za Srebrenicu i okupaciju Sarajeva i Bihaca
8. Sad su oni zrtve jer su ih hrvati protjerali iz svoje avlije
9. Ako bog da ode im i Vojvodina
10. Svi su losi, ali su srbi najbolji i tu mantru ponavljati prema uputama SANU Memoranduma II
Ko je počeo rat?
Nisu srbi htjeli van iz jugoslavije nego hrvati i muslimani.
a što se zločina tiče hrvati su u jasenovcu ubili više srba nego što je hrvata stradalo u 100 zadnjih godina.
Da odgovorim na neka pitanja.VCorp wrote:-
Kako su to Bošnjaci htjeli početi rat ako su bili naoružani manje od Srba ?
Je li pucano u Sarajevu na ljude na protestima protiv rata bez ikakvog povoda ?
Kakva je to propaganda sa Dobrovoljackom kad se zna koga su ti Srbi krenuli napasti ?
Šta pričate o srpskom svatu, zbog jedne svadbe počeo rat ?
Govoris da smo mi htjeli van iz Jugoslavije ?
Što niste prvo sravnili Sloveniju sa zemljom jer je ona izašla prva ?
Možda zbog toga što kroz nju ne idu granice Velike Srbije ?
I hajde mi odgovori više koji kurac imas spominjati Jasenovac i ti i ostali Srbi svaki put kad pričamo o zadnjem ratu ?
Pricas da nije Hrvata izginulo u zadnjih 100 godina koliko vas u Jasenovcu ? ČETNICI U PODRINJU su pobili 90 hiljada Bosnjaka i 70 hiljada Hrvata po selima, od žena, djece do muskaraca
To je bilo prije Jasenovca, prije nego što su i Bosnjaci stupili u ustaše. Pa ti malo razmisli o čemu pricas. Dakle više je izginulo Bosnjaka od četničke ruke u 2 svjetskom ratu u Podrinju nego vas u Jasenovcu.
Naše pomirenje može početi sa tim da priznate svoju krivicu, priznate genocid i da ne okolišate i
Jasenovac sratiste Srba,Zidova,Roma,Hrvata komunista i poslije Hrvata ustasa.greenergy wrote:Da odgovorim na neka pitanja.VCorp wrote:-
Kako su to Bošnjaci htjeli početi rat ako su bili naoružani manje od Srba ?
Je li pucano u Sarajevu na ljude na protestima protiv rata bez ikakvog povoda ?
Kakva je to propaganda sa Dobrovoljackom kad se zna koga su ti Srbi krenuli napasti ?
Šta pričate o srpskom svatu, zbog jedne svadbe počeo rat ?
Govoris da smo mi htjeli van iz Jugoslavije ?
Što niste prvo sravnili Sloveniju sa zemljom jer je ona izašla prva ?
Možda zbog toga što kroz nju ne idu granice Velike Srbije ?
I hajde mi odgovori više koji kurac imas spominjati Jasenovac i ti i ostali Srbi svaki put kad pričamo o zadnjem ratu ?
Pricas da nije Hrvata izginulo u zadnjih 100 godina koliko vas u Jasenovcu ? ČETNICI U PODRINJU su pobili 90 hiljada Bosnjaka i 70 hiljada Hrvata po selima, od žena, djece do muskaraca
To je bilo prije Jasenovca, prije nego što su i Bosnjaci stupili u ustaše. Pa ti malo razmisli o čemu pricas. Dakle više je izginulo Bosnjaka od četničke ruke u 2 svjetskom ratu u Podrinju nego vas u Jasenovcu.
Naše pomirenje može početi sa tim da priznate svoju krivicu, priznate genocid i da ne okolišate i
1.
Bili ste manje naoružani ali ste ipak na referendumu preglasali srbe, a znali ste da to znači rat.
2.
Pogledaj snimak tih protesta. Pogledaj dobro i obrati pažnju na čovjeka u sivom mantilu, ispod njega krije kalašnjikov, a kasnije puca iz njega a čitavo vrijeme se krije među masom nnevinih civila.
On izaziva pucanje.
3.
Ubistvo svata je povod. To je bio motiv jedini.
Namjerno je ubijen, zna se koga je ubio odmah se znalo , ali nikad nije otkriveno ko je naredbodavac tog zločina.
4.
Jasenovac 700 000
ali jasenovac je jedan logor smrti, NDH je imala čitav sistem logora ,
Toliko je srba ubijeno da smo postali manjinski narod u BiH posle 2 sr.
danas Tompson pjeva o tome, ali još groznije je što na njegov koncert dođe 80 000 poklonika najcrnjeg ustaštva.
Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara
Kroz Imotski kamioni žure, voze crnce Francetića Jure
Imaju i Srbi nanacionalističke pjesme i pjevace ali nema publike u crnom, nema 80 000 mladih četnika, fala bogu pa posle svega nebaštinimo ideologiju zločina kao što to rade naši susijedi u EU.
4.
U podrinju nikad nije bilo hrvata.
Kad stalno govorite o pomirenju i zato kao uslov tražite priznanje krivice, zašto insistirate na zajedničkoj državi BiH kad posle 20 god nema priznanja a po svemu sudeći neće ga ni biti?
nema nijedna politička partija koja bi to priznala osim Ceda Jovanovića.
Boris Dezulovicmayab wrote:BORIS DEŽULOVIĆ: Sećam se oluje koja je avgusta 1990. razbacala balvane od Hrvaca do Knina
BORIS DEŽULOVIĆ/NOVOSTI
8. KOLOVOZA 2015.
BORIS DEŽULOVIĆ: Sećam se oluje koja je avgusta 1990. razbacala balvane od Hrvaca do Knina
Prenosimo prvi tekst Borisa Dežulovića za tjednik srpske manjine u Hrvatskoj Novosti, pod naslovom "Sećate li se oluje?":
Oluja, avgust mesec, subota, podne: topao vetar s Dinare razvija na kninskoj tvrđavi džinovsku trobojku zastavu, a tamo dole, na krajinskim drumovima, kolone prljavih automobila, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašen neki svet koji ne zna šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede.
Dabome da se sećam. Oluja je valjda bila, šta drugo, kad su te vrele avgustovske subote polomljena popadala sva stabla i bandere pod Dinarom, a moj drugar Predrag i ja uputili se u Krajinu da vidimo to čudo neviđeno – drveće i stenje rasuto po cesti od Hrvaca do Knina.
Oluje koja je 17. avgusta 1990. po krajinskim drumovima razbacala balvane, u Srbiji se, međutim, malo ko uopšte seća. Sva su sećanja na Balkanu oštro presečena, a svaki srpski pomen na avgustovsku oluju počinje od 1995. godine. Dan će tada biti 5. avgust, a boje na zastavi s kninske tvrđave malo drugačije raspoređene, ali jednako će biti subota, i jednako će biti kolone prljavih automobila na krajinskim drumovima, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašeni neki svet koji neće znati šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede.
Tačno pet godina i dvesta pedeset subota u to će vreme već proći od subote 17. avgusta 1990., kad smo Predrag i ja iza Hrvaca pokušavali da razgovaramo sa rabijatnim nekim tipom što nam se kalašnjikovom unosio u kola. Na poslednjoj barikadi pred Kninom – a sećam se da je bila napravljena od kamenih gromada na poslednjoj serpentini stare ceste nad gradom, neposredno pre tunela – pitali smo naoružane pobunjenike čime će se baviti, od čega će živeti kad onu orijašku zastavu Srpske autonomne oblasti Krajine sa kninske tvrđave jednog dana podignu pred staklenim tornjem Ujedinjenih nacija na Ist Riveru, i ponosno zavijore kao zastavu Republike Srpske Krajine. ‘Od čega ćemo da živimo? Od drumske pljačke, kao i prije’, oholo nam je odgovorio jedan od njih, pozdravljen zadovoljnim cerekom ostalih.
Kasnije te subote jednako će na trgu pred železničkom stanicom u Kninu govoriti bahati vojnici i građani okupljeni oko reporterske ekipe ustaške Slobodne Dalmacije iz Splita, mrtvi-ozbiljni i upravo potresno euforični, muda natečenih od samouverenosti objašnjavajući kako će SAO Krajina živeti od Miloševićevih strateških ulaganja, te poreza, carina i trošarina na sav saobraćaj i transport preko teritorije kojom je Hrvatska presečena na dva dela.
Oholost, bahatost i samouverenost ljudi koji će tačno pet godina kasnije žene, decu i porodične albume potrpati na traktore, preovlađujući su utisci iz moga sećanja na Knin, Civljane, Kistanje i druga mesta kojima sam kao reporter lutao posle oluje što je tog avgusta nanela balvane na ceste. Da, i strah: sledećih dana i meseci jednako će – kao i posle Oluje 1995. – biti zapaljene stotine kuća i ubijene stotine civila, i jednako će iz svojih domova biti proterano dvesta hiljada ljudi, koji će žene, decu i porodične albume potrpati na traktore, pa onda godinama u sportskim dvoranama, derutnim hotelima i izbegličkim centrima sakupljati krhotine svojih razbijenih života i sanjati povratak. Samo što su tada, 17. avgusta 1990., to bili Hrvati.
Hoćete li priču o 5. avgustu? Evo jedne: 5. avgusta ujutro vojnici su upali i u uspavano ličko mesto Lovinac, uhvatili pet tamošnjih pružnih radnika, izveli ih iz sela, brutalno masakrirali i bacili u žbunje. Dve hiljade Lovinčana u paničnom je strahu pobeglo preko planine, a od svega stotinak starih i nemoćnih što su ostali u svojim kućama, nakon tog 5. avgusta ubijeno je njih četrdeset i pet.
Eh, da: bio je to 5. avgust 1991. godine. Lovinac je, naime, bio hrvatsko selo, a ubojice tada u uniformama Vojske RSK.
Danas, kad Srbija u nemoćnom gnevu gleda Hrvate – što se nadmeno kurče besmislenom vojnom paradom u znak sećanja na svoj 5. avgust i slavnu Oluju – lovinačkog 5. avgusta u srpskom sećanju nema. Nema ni 17. avgusta, ni balvana na cesti Hrvace – Knin, ni onih bahatih, oholih i samouverenih drumskih poreznika, ni carina od kojih će krajinski Srbi živeti, ni oružja od kojega će njihovi komšije Hrvati umirati. Cela je ta memorija danas površna, ceremonijalna i parapolitička, baš kao, uostalom, i hrvatsko prigodno, paradersko sećanje lišeno svakog saosećanja.
Hoćete li, uostalom, i jednu priču o tome? Hoćete li priču o paradi i kurčenju?
Bilo je, naime, već toga, bilo je postrojenih šapki i počasnih plotuna, visokih gostiju u loži i Božjih blagoslova, bilo je već uglancanih samohotki, podmazanih tenkovskih gusenica i ulaštenih vojničkih čizama što su gazile preko etnički očišćene svete grude, stupajući u slavu velikih bitaka i slobodnog Knina: eno pukovnika Milorada Stupara gde nadmeno stupa isukane oficirske sablje i predaje raport predsedniku Republike Srpske Krajine Milanu Martiću, eno i episkopa dalmatinskog vladike Longina kako osveštava ratnu zastavu Vojske Republike Srpske, eno dole na pisti uz ‘Marš na Drinu’ stupa Korpus specijalnih jedinica, za njim gmižu artiljerijski i mehanizovani ešaloni, kolone tenkova, haubica i raketnih sistema, nebo u skladnim trojkama paraju avioni i helikopteri, a uz pistu razdragan narod, žene u letnjim haljinama i deca u Zvezdinim dresovima igraju na taktove kninskih Minđušara – sećate se Minđušara, kretenskog srpskog odgovora na Tompsona? – ‘Ovo je naša zemlja, naša Krajina’.
Veličanstvena vojna parada na poligonu u Slunju bila je organizovana o Vidovdanu, na krsnu slavu Vojske Republike Srpske Krajine, 28. juna 1995.: jedva mesec dana kasnije neće biti ni Vojske ni Republike Srpske Krajine. Da je, eto, kratko srpsko pamćenje olujnog leta 1995. samo mesec dana duže, setio bi se neko prigodno ovoga leta, na okruglu dvadesetu godišnjicu, barem tog davnog nadmenog kurčenja i jedne besmislene vidovdanske vojne parade u slavu srpskog junaštva i kosovske bitke.
Dvadeset godina sećanja na nevine žrtve Oluje, jebiga, neodvojivo je od sećanja na onih pet godina i nevine žrtve koje su mu prethodile. Kao što je prigodno sećanje na dvesta hiljada nesrećnika što su pred zmijskim Tuđmanovim pozivom da ostanu u kućama potrpali krhotine svojih života u traktore, neodvojivo od sećanja na onaj visoki zid ravnodušnosti i prezira na koji su naišli u rođenoj Srbiji.
Vreli je dakle 17. avgust, jedna subota, podne: na drumovima kolone prljavih automobila, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašeni neki svet koji ne zna šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede, ali ovaj 17. avgust pada 1995. godine, prljavi automobili imaju kninske registracije, a uplašeni svet koji ne zna šta ga čeka krajinski su Srbi. Mrki vojnici s pretećim dugim cevima sada su pak srpski graničari: na kraju velikog istorijskog kruga izbeglicama iz propale Republike Srpske Krajine zabranjeno je da priđu Beogradu – vojno sposobne muškarce odvajali su i slali u Arkanov kamp u Erdutu, a ostale, sve po Ćosićevim uputama za ‘humano preseljenje’, preusmeravali na Kosovo.
Taj dan – 17. avgust – u srpskom istorijskom pamćenju, međutim, ne postoji. A zgodna je i poučna slučajnost da 17. kolovoza iz gregorijanskog kalendara po julijanskom pada 4. avgusta – na dan kad je počela Oluja.
Setite se zato ponekad 17. avgusta. Setite ga se barem za deset dana, na dvadeset petu godišnjicu one strašne oluje što je razbacala balvane po cesti od Hrvaca do Knina
To je već učinjeno, 1941. kad je nemački okupator delio pravdu.mudrac2 wrote: to je ono što ja od vajkada tvrdim. Samo okupacija i podjela na okupacione zone. A ona susjedima vratiti njihovo, albancima, bugarima i mađarima.
I to je to.
Čuj preglasali Srbe ? Momak, Srbi su imali pravo da glasaju za koga žele a u urbanijim mjestima su bosanski Srbi glasali većinom za nezavisnost RBiH.greenergy wrote:Da odgovorim na neka pitanja.VCorp wrote:-
Kako su to Bošnjaci htjeli početi rat ako su bili naoružani manje od Srba ?
Je li pucano u Sarajevu na ljude na protestima protiv rata bez ikakvog povoda ?
Kakva je to propaganda sa Dobrovoljackom kad se zna koga su ti Srbi krenuli napasti ?
Šta pričate o srpskom svatu, zbog jedne svadbe počeo rat ?
Govoris da smo mi htjeli van iz Jugoslavije ?
Što niste prvo sravnili Sloveniju sa zemljom jer je ona izašla prva ?
Možda zbog toga što kroz nju ne idu granice Velike Srbije ?
I hajde mi odgovori više koji kurac imas spominjati Jasenovac i ti i ostali Srbi svaki put kad pričamo o zadnjem ratu ?
Pricas da nije Hrvata izginulo u zadnjih 100 godina koliko vas u Jasenovcu ? ČETNICI U PODRINJU su pobili 90 hiljada Bosnjaka i 70 hiljada Hrvata po selima, od žena, djece do muskaraca
To je bilo prije Jasenovca, prije nego što su i Bosnjaci stupili u ustaše. Pa ti malo razmisli o čemu pricas. Dakle više je izginulo Bosnjaka od četničke ruke u 2 svjetskom ratu u Podrinju nego vas u Jasenovcu.
Naše pomirenje može početi sa tim da priznate svoju krivicu, priznate genocid i da ne okolišate i
1.
Bili ste manje naoružani ali ste ipak na referendumu preglasali srbe, a znali ste da to znači rat.
2.
Pogledaj snimak tih protesta. Pogledaj dobro i obrati pažnju na čovjeka u sivom mantilu, ispod njega krije kalašnjikov, a kasnije puca iz njega a čitavo vrijeme se krije među masom nnevinih civila.
On izaziva pucanje.
3.
Ubistvo svata je povod. To je bio motiv jedini.
Namjerno je ubijen, zna se koga je ubio odmah se znalo , ali nikad nije otkriveno ko je naredbodavac tog zločina.
4.
Jasenovac 700 000
ali jasenovac je jedan logor smrti, NDH je imala čitav sistem logora ,
Toliko je srba ubijeno da smo postali manjinski narod u BiH posle 2 sr.
danas Tompson pjeva o tome, ali još groznije je što na njegov koncert dođe 80 000 poklonika najcrnjeg ustaštva.
Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara
Kroz Imotski kamioni žure, voze crnce Francetića Jure
Imaju i Srbi nanacionalističke pjesme i pjevace ali nema publike u crnom, nema 80 000 mladih četnika, fala bogu pa posle svega nebaštinimo ideologiju zločina kao što to rade naši susijedi u EU.
4.
U podrinju nikad nije bilo hrvata.
Kad stalno govorite o pomirenju i zato kao uslov tražite priznanje krivice, zašto insistirate na zajedničkoj državi BiH kad posle 20 god nema priznanja a po svemu sudeći neće ga ni biti?
nema nijedna politička partija koja bi to priznala osim Ceda Jovanovića.
U Podrinju nema Hrvata ni prije 2.svj.rata. Ovo je etnička karta iz 1910-te:VCorp wrote: U Podrinju nema Hrvata od 2.svj. rata. Zahvali se četnicima.
nigdje veze... Banjaluka prije 1969 nikada nije bila vecina srpska da bude jasnoMister Yes wrote:U Podrinju nema Hrvata ni prije 2.svj.rata. Ovo je etnička karta iz 1910-te:VCorp wrote: U Podrinju nema Hrvata od 2.svj. rata. Zahvali se četnicima.
Ali zato jeste Sarajevo.mO k3 wrote:nigdje veze... Banjaluka prije 1969 nikada nije bila vecina srpska da bude jasno
pogledaj ti malo boljeMister Yes wrote:Ali zato jeste Sarajevo.mO k3 wrote:nigdje veze... Banjaluka prije 1969 nikada nije bila vecina srpska da bude jasno
A na ovoj karti grad Banja Luka nije žute boje. Pogledaj malo bolje
granice teritorije banjalukesvi to znaju zato je jednostavnije objasnjenje - srbi su genocidni. jer ako su srbi genocidni, onda bi klali sta god da bosnje radile ostali ili ne ostali u jugoslaviji opet bi bio rat.PM72 wrote:Nisi ga dobro razumio a čovjek je u pravu!prog321 wrote:Ovaj Apox je salonac 100/100.
Njemu zao sto je BiH proglasila nezavisnost ? Klasican trip salonarus universitatis.
Mi smo krenuli u rat kao bez one stvari u svatove.Nismo imali niti jedan jedini tenk ili top a htjeli smo državu protiv koje je trećina stanovnika naoružana do zuba.Imali su MIG-ove a mi nismo imali čime ni komarce zaprašiti.Oni imali nekoliko stotina tenkova a mi ni oklopni tamić.Dakle,samo glupan i budala može ići glavom kroz zid a to je Alija upravo i uradio.Mogao je odgoditi nezavisnost dok ne nabavi oružje da se ima čime oduprijeti ili dok ne učvrsti savezništvo sa onim koji će nam vojno pomoći.Albanci su to najpametnije odradili,stradalo ih par hiljada a dobili državu praktično bez borbe."Um caruje a snaga klade valja" s tim da mi ni uma nismo imali.Alija je mislio da će turci podići F16 a oni nam nisu čitav rat poslali ni šleper tespiha.
Narod nam je stradao,sve su nam uništili i šta ja imam od toga što u svojoj mahali imam svoju bošnjačku "nezavisnu" ( a zavisnu od svih) politiku? Ništa.Nikad veći nemoral,kriminal,lopovluk,nepoštenje i kurvaluk nije bio.Šta ja imam od toga što danas na Igmanu slave "dan odbrane" (samo ne znam šta povezuje današnji dan i odbranu),što će se skupiti ublehaši,profiteri,džamijski pacovi i fukara željna porcije džabnog graha?
