Diplomatsko pomračenje uma
KRVAVI ZOV DEVEDESETIH
Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić izjavio je za „Vašington tajms” da želi da uveri administraciju predsednika Baraka Obame da današnja Srbija nije ona iz vremena kada je njen predsednik bio Slobodan Milošević. U realizaciji te želje Vuku je otkačila neka žica i tada je došlo do potpunog pomračenja zdravog razuma
Piše: Marko Matić
Da se neko, kojim slučajem, ovih dana probudio iz dvadesetogodišnjeg sna, bio bi u velikoj dilemi da li je prespavao dve decenije ili samo jednu noć. Ante Marković u zgradi nekadašnjeg SIV-a, antikapitalistička histerija beogradske intelektualne elite, Kosovo kao najsvetija reč u govorima srpskih političara i njihovih ideoloških učitelja,
a na pomen Bosne i Hercegovine jurišnici srbijanskog režima režeći pokazuju očnjake!
Poseta ministra spoljnih poslova Vašingtonu i njegov intervju Vašington tajmsu mogli bi ući u dipolomatske udžbenike kao školski primer intelektualne i moralne hipokrizije. Ne znam šta se dogodilo šefu srpske diplomatije na putu za prestonicu Sjedinjenih Američkih Država, ali ono što je tamo izgovorio slobodno se može nazvati potpunom političkom neuračunljivošću.
U intervjuu pomenutom vašingtonskom dnevnom listu, govoreći o sadašnjoj poziciji Bosne i Hercegovine, Jeremić je naglasio da je potpuno „bizarno i nelogično” da država koja je protektorat UN i kojom upravlja međunarodni predstavnik od 1995. godine postane član Saveta bezbednosti UN u januaru naredne, 2010. godine.
„Moramo da odlučimo da li ćemo dozvoliti da se demokratija razvija u BiH ili ćemo reći: 'To nije država, to je protektorat i imenovaćemo visokog predstavnika koji će imati ovlašćenja kao gubernator, ili kao vicekralj u Indiji'. Možda nam je to zaista potrebno, ali hajde onda da prestanemo da se pretvaramo da je ona zaista država”, rekao je tom prilikom Jeremić.
Da je ovo izgovorio Vojislav Šešelj u nastavku sopstvenog nebuloznog koncepta odbrane na suđenju u Hagu, nikoga ne bi ni iznenadilo niti zabrinulo. Međutim, ovakve izjave čoveka koji obavlja važnu državnu funkciju i čiji se stavovi, prema elementarnim normama diplomatskog prava, pripisuju zvaničnim stavovima države koju predstavlja, nameću kao neophodnost zvaničnu ogradu predsednika i Vlade. Ukoliko takva reakcija izostane, pašće u vodu ionako providan pokušaj Borisa Tadića da se u sopstvenoj kreaciji političke igre dobrog i lošeg policajca unutrašnjoj i svetskoj javnosti predstavi kao jedan od retkih razumnih političkih aktera pomahnitalog beogradskog režima.
Egzibicionizam najboljeg fizičara među srpskim diplomatama posledica je znatno dubljih strukturalnih poremećaja i ambivalentnosti koje već vekovima muče srpsko društvo. U jednoj od brojnih teoretskih socioloških studija, neko je Srbiju označio kao primer grabežljive države. Ta grabežljivost ide u dva pravca, s jedne strane ona je ekspanzivna prema autonomnim sferama sopstvenom civilnog društva, a na drugoj strani još viši stepen agresivnosti takva država pokazuje prema svojim susedima.
I zaista, istorijski posmatrano, uvek kada se usled nesposobnosti političkih institucija da odgovore na zahteve i potrebe sopstvenog društva suočavala sa deficitom unutrašnje legitimnosti, ona je svu svoju pažnju usmeravala prema susednim narodima i državama. To je delom bila posledica nastojanja da se proizvodnjom spoljnih neprijatelja izvrši unutrašnja homogenizacija, a drugim delom bila je proizvod stalnih imperijalnih ambicija beogradske političke elite.
U takvom istorijskom i socijalnom kontekstu može se nazreti šta se vrzmalo u pomućenoj svesti glupostima predoziranog ministra. Ukoliko bi svojim sagovornicima uspeo da nametne viđenje političke stvarnosti zapadnog suseda u dilemi ili… ili, oba moguća ishoda vodila bi negaciji Bosne i Hercegovine kao države.
U slučaju da se prihvati ideja da je Bosna protektorat, to bi legitimisalo težnju Srbije da vremenom usisa deo takvog protektorata kako bi „olakšala” posao njegovim supervizorima. Do tog trenutka ostala bi zacementirana faktička podela zapadnog suseda koju pod kontrolom beogradskih vlasti sprovodi Milorad Dodik.
U slučaju potpunog povlačenja međunarodne zajednice iz bosanskog lonca, zvanični Beograd bi uz pomoć Kardžićevih prekodrinskih sledbenika potpuno blokirao funkcionisanje bosanskih institucija i tako nametnuo tezu da je podela jedino rešenje za prevazilaženje takvog stanja. To bi otvorilo put za otcepljenje tamošnjeg srpskog entiteta, kao neki perverzni vid kompenzacije za definitivni gubitak Kosova.
Nadobudni ljubimac srpskih desničara, međutim, nije svestan potpune deplasiranosti takvih stavova. U Vašingtonu mnogo analitičnije pristupaju kompleksnim problemima savremenog Balkana, a upravo je složeni dejtonski aranžman bio izraz tog senzibiliteta za vanredno komplikovanu strukturu bosanskih prilika.
A Jeremić bi trebalo da zna da je upravo Srbija jedan od najvećih krivaca zbog takve situacije. Umesto da se suoče sa sopstvenom odgovornošću zbog grehova iz prošlosti, idejni tvorci srpskog nacionalizma uporno pokušavaju da izvuku benefit od haosa koji su sami proizveli. A vladajuća politička garnitura slepo izvodi najprljavije poslove zamišljene u toj otrovnoj kuhinji.
analiticki perfektno.......ni dodat ni oduzet
......ama drže pola BiH tj ratni plijen,nemere se to tek nekim antisrpskim tuzbama i sudovima prepustiti,pa makar bila upitanju i EU.......kao i Kosovo 
) pa se sad izvlaci i objasnjava. Zna on vrlo dobro sta hoce, samo on isprobava MZ da vidi dokle moze sa velikosrpskom ideologijom.
