ima jedna izreka, cini mi se da je ceska ili madjarska "kad pjesnik poludi, vrata pakla ostaju dugo otvorena" - nikad nisam kontao sta hoce da kazu s tim, al mi je sad malo jasnije
NAKNADNA PAMET OCA NACIJE
“Vreme zmija”, zapisi Dobrice Ćosića
“SRBI SU POSTALI SIMBOL ZLA, SOTONA SVIJETA”
U Beogradu su ovih dana objavljeni dnevnički zapisi Dobrice Ćosića pod naslovom “Piščevi zapisi 1990-2000: Vreme zmija”, u kojima ovaj ideolog srpskog nacionalizma ponavlja svoje šovinističke ideje o nesrpskim narodima bivše Jugoslavije, prije svega Albancima, ali se i po prvi put, sa ”historijske” distance, javno obračunava sa Slobodanom Miloševićem; “Slobodna Bosna” objavljuje najzanimljivije dijelove ove knjige
“Vrijeme je da Srpska akademija nauka i umjetnosti sačini novi Memorandum koji bi rehabilitovao Srbe od zločina”
Dobrica Ćosić, prvi predsjednik SR Jugoslavije i poznati srpski književnik, koji je od objavljivanja Memoranduma SANU-a ponio i epitet “oca nacije”, ovih dana je objavio knjigu Piščevi zapisi 1999-2000: Vreme zmija, s paranoičnim podnaslovom Mali svetski rat protiv Srbije, koja je zbog svog šovinističkog sadržaja postala jedna od najosporovanijih knjiga u Srbiji.
Naime, zbog rasističkih rečenica i govora mržnje protiv Albanaca, Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora Srbije, i Biljana Kovačević Vučo, predsjednica Komiteta pravnika za ljudska prava, podnijele su protiv Ćosića krivičnu prijavu jer je “izvršio krivično djelo - izazivanje nacionalne, rasne i vjerske mržnje i netrpeljivosti”. Ovo je prvi put da protiv ideološkog kreatora svih ratova na prostoru bivše Jugoslavije neko podnese krivičnu prijavu. U piščevu odbranu prvi su ustali advokati Svetozar Vujačić i Goran Petronijević, poznatiji po tome što su zastupali Radovana Karadžića u kratkom periodu između njegovog hapšenja u julu prošle godine i izručenja Haškom tribunalu.
Da Ćosićevi zapisi ne oskudijevaju šovinizmom i rasizmom, govori i rečenica o razlici između albanskog i srpskog etnosa. Ćosić piše: “Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda - srpskog naroda” (str. 211).
U svom dnevniku koji je najvećim dijelom bilježio tokom NATO bombardovanja Srbije, Ćosić govori o pogromu Srba na Kosovu koji se provodi “albanskom bestijalnošću”, a u prisustvu NATO alijanse. “Gospodar Kosova i Metohije ostaje šiptarska zmija - Hašim Tači”. Međutim, ono što ovu knjigu čini zanimljivom jeste činjenica da se u njoj Ćosić po prvi put javno obračunava sa Slobodanom Miloševićem i njegovom suprugom.
MILOŠEVIĆEVO POLITIČKO SLJEPILO
“Taj Slobodan Milošević sa svojom suprugom Mirom nastavlja svoju upropastiteljsku politiku. Ne znam bezdušnijeg, samouverenijeg šefa države.”
Za autora je njegovo posljednje djelo bolno istinit dokument o najstrašnijim vremenima koja je Srbija proživjela krajem proteklog vijeka - “sve zbog političkog slepila Slobodana Miloševića".
“Miloševićeva politika prema Srbima izbeglim sa Kosova prosto je zločinačka. Da ne prizna poraz i izgubljeni suverenitet, taj beskrupulozni političar sa poltronima u Vladi primorava ljude da se vrate na Kosovo, pod arnautski nož! Ne da im ni penzije u Srbiji, nego ih primorava da se vrate u mesto kosovskog boravka, oni tamo ne mogu da odu, niti ima ko da im da penziju i platu. Izbeglicama je onemogućio i zapošljavanje u Srbiji. Niko se o njima ne brine. Prepušteni su bezdušnim ljudima u Srbiji koji ih pljačkaju i žele im da im pokupe i stvari i poneku marku koju su doneli. Taj bezdušni vlastodržac sa svojom Televizijom i ‘Politikom’, sa onim pregojenim od ćevapćića i suvog paprikaša Draganom Hadži Antićem, skriva istinu o Kosovu. Oni ćute o šiptarskim zločinima. Izdali su Kosovo, osramotili svojim zločinom srpski narod, izazvali zversku osvetu divljeg arnautskog plemena, a sve to prikrili lažima o svojoj uspešnoj odbrani Kosova. Kraj Miloševićeve katastrofalne vladavine je blizu! Više nemam ni trun sažaljenja za tragediju i sramotu koja čeka te opake supružnike,” navodi Ćosić u svojim dnevničkim zabilješkama.
Početkom devedesetih Ćosić je govorio da je “Milošević od svih srpskih političara u posljednjih pet desetljeća najviše učinio za srpski narod jer je njegova generalna, nacionalna politička strategija i taktika realistička i dobro usmjerena”.
Za svoju svesrdnu podršku Miloševiću i iskazano povjerenje u realizaciju velikosrpskog nacionalnog programa bio je dostojno nagrađen - mjestom prvog predsjednika novoformirane i ni od koga priznate SR Jugoslavije. Zajedno s premijerom Milanom Panićem nije ispunio očekivanja, pa je u maju 1993., nakon manje od godinu dana, uz aluzije na pučističke sklonosti, “najbolji srpski pisac” smijenjen u Saveznoj skupštini. U to je vrijeme čak predlagao Amerikancima da SRJ uđe u NATO! Od tada pa do danas Ćosić je prešao dug put.
ZABLUDNA MRŽNJA SVIJETA PREMA SRBIMA
Ćosić u knjizi ocenjuje da je "srbofobija nova globalna ideologija mržnje”.
“Mi smo simbol zla; mi smo sotona sveta. Nas svet mrzi iz plemenitih pobuda; iz sažaljenja prema stradalnicima i paćenicima od našeg zločinjenja. Nas mrze oni 'obični ljudi' i oni koji nikome nisu učinili zlo. Mrze nas pravednici. Slobodoljupci. Istinoljupci. Mi smo, prosto, zemaljske sotone. Sličnih zabludnih mržnji bilo je oduvek, ali nikad u razmerama sadašnje srbofobije”, zapisao je akademik Ćosić 21. marta 1999. godine.
“Otac nacije” u svojoj posljednjoj knjizi po prvi put priznaje da su Srbi činili zločine i za to nalazi opravdanje:
“Srpske krivice za počinjene ratne zločine u borbama za odbranu Jugoslavije i od ustaša ugroženog naroda u Hrvatskoj imaju suštinsko opravdanje: vodio se odbrambeni rat, branio se srpski narod od ustaško-muslimanskog genocida. Na strani Srba - stajalo je biološko, a to znači ljudsko pravo. Ali taj motiv ne daje pravo na zločine. Posebno je srpska odgovornost izražena u jugoslovenskim zabludama. Te zablude nas čine odgovornim. Ja snosim odgovornost za jugoslovenske zablude u drugom svetskom ratu. Zablude me ne čine nevinim”.
Ćosić iznosi stav da je vrijeme da Srpska akademija nauka i umjetnosti sačini novi Memorandum koji bi rehabilitovao Srbe od zločina koji su počinili.
“Možda bi SANU mogla da da ponese odgovornost za izradu novog Memoranduma: ‘Postoji li srpska krivica i u čemu’. Ako se ne da kompetentna naša odbrana, Srbi će zasvagda ostati istorijski krivci, ostaće balkanski Nemci u ishodu hladnog rata, u prekompoziciji država i balkanskim ratovima posle propasti totalitarnog socijalizma”.
Po knjizi bi se reklo da Ćosić dan za danom bilježi sve što se događa u njegovoj kući na Dedinju, ali i šire u Srbiji. Piščeva nedoslednost se, međutim, ogleda u tome što se na nekoliko mjesta u knjizi žali kako ne može da piše, pa se čitalac ne može oteti utisku da su pojedini datumi, ako ne i većina, jednostavno naknadno napisani.
I ne samo to. Pored naknadnog pisanja indikativno je i vreme objavljivanja knjige. Dnevnik u kom se kritikuje Milošević ne samo da je objavljen nakon njegovog odlaska s vlasti koje je Ćosić tako jako priželjkivao, već i nekoliko godina nakon njegove smrti. Kako primjećuje svrbijanski književni kritičar Zlatko Paković, da su ovi dnevnici objavljeni neposredno poslije bombardovanja, dok je Milošević još bio na vlasti, pisca bi tada doveli u direktan i oštar sukob s režimom.
SANU JE POMOGLA MILOŠEVIĆU DA KAPITULIRA
Ćosić je, ipak, u jednoj stvari aktuelan. Ako je “out” Milošević, koji je od “požarevačkog Pašića” postao “požarevački Magbet” koji se za vrijeme bombardovanja naciji obraća “ispred kamina u belom dvoru”, “in” su Evropska unija i evropske integracije. Milošević je “požarevački Crnogorac, mali bankar, bez zasluga i Titovih sposobnosti”, a sad su “ljudska prava” ta koja će “poništiti srpski identitet”.
Osim što mrzi SAD, NATO alijansu, druge narode, Miloševića, Ćosić ne krije mržnju ni prema Evropi.
“...Mi, Srbi, konačno više nemamo razloge da verujemo u Evropu kao poredak duhovnih i moralnih vrednosti. U ovom veku Evropa je izazvala dva svetska rata; ona je postojbina militantnih ideologija i revolucija; Evropa je postojbina rasizma i nacionalizma. Evropa je, sa Britanijom, najveći i najduži kolonizator na planeti. Evropa je danas satrap američkog hegemonizma, policajstva i kontrole nad malim i nerazvijenim narodima...”
“...Ja mrzim Evropu jer je namerna da uništi moj narod. I mrzeću je sve dok ubija Srbiju i Crnu Goru. Evropa nije na raskršću, kako misli Istorijski institut SANU. Evropa ima svoj jasno postavljeni cilj: da satrapstvom Americi potčini Rusiju, a da bi potčinila Rusiju i osvojila njene sirovine i energente, mora da osvoji i potčini Balkan i Srbiju. Tom potčinjavanju suprotstavio se srpski narod uz snažnu moralnu podršku grčkog naroda i dela makedonskog. Ostali su se predali i ponudili se da pomažu agresiju na Srbiju...”
U “Vremenu zmija” Ćosić citira Britanca Alfreda Shermana, bivšeg savjetnika britanske premijerke Margaret Thatcher i dugogodišnjeg urednika Daily Telegrapha. “Veliki srpski prijatelj i protivnik Amerike” pozvao je Ćosića i rekao mu da su Amerikanci odlučili da bombarduju i okupiraju Kosovo, ukoliko Srbija ne kapitulira. “Srbi ne treba da kapituliraju, već da se bore i ubiju samo dvadeset Amerikanaca i NATO je poražen”, savjetovao je Sherman Ćosića u noći 21. marta 1999. godine.
Međutim, 2. juna Ćosića je napustio entuzijazam: “Nas nekoliko akademika jednodušno se saglašavamo: moramo odmah, danas kapitulirati. Predsednik SANU Dejan Medaković treba da Miloševiću prenese naše mišljenje da mora da prihvati zahteve Amerike i Evropske unije i okonča dalja ubijanja i rušenje Srbije. Miloševiću treba psihološki olakšati odluku o kapitulaciji, jer je on ucenjen čovek (…), treba mu pomoći autoritetom Akademije da donese racionalnu odluku i prihvati zahteve Amerike”.
Konačno, 3. juna, na dan kada je uspostavljeno primirje, Ćosić zapisuje: “Juče nam je Finac Marti Ahtisari najavio ‘istorijski dan’. Milošević tu šansu nije propustio: kapitulirao je; (…) pošto je po svom ‘demokratskom’ običaju odgovornost za kapitulaciju preneo na Narodnu skupštinu”.
Zbog čega su djela Dobrice Ćosića danas uopšte toliko bitna? Zato što, prema mišljenju brojnih beogradskih analitičara, veliki broj Srba danas jesu Srbi samo utoliko ukoliko misle Ćosićevom glavom. Važan je zato što je njegovu interpretaciju srpska elita spremna da prihvati kao zvaničnu istinu o nedavnoj prošlosti. Iz njegovog posljednjeg djela jasno se vidi da je Ćosić u čvrstoj vezi sa današnjom srbijanskom vlasti. Osim što pominje da je tokom NATO bombardovanja provodio vrijeme pišući predgovor za knjigu Ljubomira Tadića, oca aktuelnog predsjednika Srbije Borisa Tadića, kao urednici njegovog posljednjeg izdanja potpisali su se Gojko Tešić i Slobodan Gavrilović, visoki funkcioneri Tadićeve Demokratske stranke. Oni koji ga brane kažu da je krivična prijava protiv Ćosića “predstavlja atak na umjetničku slobodu pisca”. U Ćosićevu odbranu ustao je i sam predsjednik Tadić, koji je kazao da “dugo poznaje Dobricu Ćosića, ali da nikada od njega nije čuo bilo šta uvredljivo protiv drugog naroda”?!
Posipanje pepelom“KAKO SAM SMIO DA VJERUJEM TOM POŽAREVAČKOM MAGBETU?”“A ja sam 1991. i 1992. ipak sarađivao sa tim licemerom Miloševićem. Bio sam u zabludi da je patriota više nego vlastoljubac. Kako sam smeo da verujem da je taj požarevački Magbet može da prihvati bilo kakvu demokratsku i moralnu reformu Srbije? Kako sam mogao bez svoje partije i podrške opozicije da poverujem da ga mogu smeniti ili će ga smeniti narod na izborima koje sam raspisao. Zašto novembra 1992. godine posle njegove uzurpacije savezne Službe državne bezbednosti nisam podneo ostavku, uveo zemlju u dramatičnu krizu čije bi razrešenje možda vodilo njegovom padu?Ako ne bi on pao, ja bih ostao u narodnom pamćenju kao čovek koji nije pristao da bude izmanipulisan… Sad nemam prava na izgovore da sam učinio sve da oslobodim Srbiju od tog upropastitelja koji toliko voli vlast da pristaje na sva poniženja.(…) Milošević je čovek bez ideologije, nacionalizam mu je samo maska, on nema uslove da stvara logore i tera na robije (kao Tito), primoran je na laž, podlost. Tito je vladao uz podršku sveta, Milošević vlada bez te podrške i sa svetom protiv sebe. Miloševićeva politika je bila politika permanentnih poraza proizvedenih istorijom. On je literaturi izazov najvišeg reda. On i žena mu, to je jedinstvena književna tema. Da sam mlađi, da imam vremena, romansijerski bi im se posvetio”. Susreti s patrijarhom PavlomPATRIJARH PAVLE MI JE REKAO: “AKO MILOŠEVIĆ MORA DA IDE U HAAG, NEKA IDE!”
Ćosić u svojoj knjizi pominje česte susrete sa patrijarhom Pavlom, s kojim se viđao u Patrijaršiji. Patrijarha je jednom prilikom savjetovao da Miloševiću napiše pismo u kojem će mu sugerisati da odstupi sa vlasti što je ovaj i učinio.
“Pozvao me je patrijarh Pavle na razgovor. Prepričao mi je razgovor sa Šrederom. Konvencionalni Nemac je naglasio: ‘Mi ćemo pomoći da se podignu i albanske i srpske kuće. Ali Srbiju dok se ne demokratizuje nećemo pomagati’. To je patrijarha zabrinulo.
Čvrsto je uveren da je Miloševićeva patriotska obaveza da odmah da ostavku. ‘Njegova je dužnost da se žrtvuje za svoj narod. Ako mora da ide u Hag, neka ide’, rekao mi je patrijarh Pavle.
Bez neposrednog povoda, ali sa jakom unutrašnjom motivacijom ispričao mi je zašto i kako je posredovao između Karadžića i Miloševića uoči Dejtona, zbog čega su ga oštro kritikovale neke vladike zahtevajući da povuče potpis sa njihovog pismenog dogovora. To ga je nepoverenje zabolelo. Fabula tog istorijskog i kobnog događaja izgleda ovako: Radovan Karadžić je molio patrijarha da posreduje kod Miloševića da usaglase stavove pred Dejton. Patrijarh je otišao kod Miloševića, a ovaj je rekao da ne veruje Karadžiću i Paljanima; oni lažu i ne ispunjavaju obećanja. Najzad je pristao da primi samo Karadžića. Patrijarh je došao do Drine da prenese Radovanu Miloševićevu odluku. Na Drini je sreo čitavo rukovodstvo RS-a, sem Biljane Plavšić. Zajedno su došli u Dobanovce. Tu su počeli razgovori. Milošević je rekao da će Karadžića i Mladića Amerikanci uhapsiti ako pođu u Dejton, pa je zahtevao da ih on predstavlja. Radovan je rekao da mu taj mandat ne može dati bez saglasnosti Skupštine RS-a. Vratili su se u Bijeljinu sazvali skupštinu, i ona je dala mandat Miloševiću, ali da u delegaciji budu Krajišnik, Koljević i Buha. Karadžić je zahtevao da se taj dogovor o stavovima za Dejton i pismeno sačini. ‘Ja nisam učestvovao u njihovim pregovorima. Slušao sam ih i kada je sukob bio takav da su hteli da se raziđu, ja sam ih molio da se po svaku cenu dogovore, da se ne dogodi novi raskol. Na tom dogogovoru stoji moj potpis kao svjedoka. A što se Milošević u Dejtonu nije dogovorio sa članovima svoje delegacije i što je sve radio po svome, ja za to nisam odgovoran’, kazao je patrijarh Pavle. Zapravo tim potpisom Milošević je uzurpirao pravo da sam donese kobne odluke: predaju Sarajeva i Goražda Muslimanima, a Brčko uslovi arbitražom, praktično ga preda Aliji Izetbegoviću. Za tu Miloševićevu ‘izdaju’ Republike Srpske, patrijarh trpi i danas žestoku kritiku militantnih vladika Atanasija i Amfilohija: Ocenili su ga kao ‘naivčinu’ koja je nasela Miloševiću. Otišao sam posle sat i po razgovora uz čašicu paradajz soka. To je patrijarhovo piće uz koje se prekrsti”
Ćosić o susjedima“MI SMO OPKOLJENI NARODIMA SA VOĐAMA-ZLOČINCIMA I MNOGOBROJNIM ZLOČINCIMA-GRAĐANIMA”U knjizi “Vreme zmija”, osim što sebe smatra dobrim piscem, Ćosić tvrdi da su ideje u njegovim djelima danas ugašene, hladne i bez značaja.
“Nas je pravoslavlje odvojilo od Hrvata i drugih katolika, a najviše od islama - Turaka i poturčenjaka. I nama je vera jezgro duhovnog identiteta kad god smo izloženi potčinjavanju i asimilaciji. Pravoslavlje je poslednja odbrana srpstva. Srbima uzor nisu sveci, nego junaci - Miloš Obilić, Kraljević Marko, borci i prkosnici – Jugovići, Starac Vujadin, Hajduk Veljko, Stevan Sinđelić…”(…)
“Teškoće, skoro neprolazne, srpske potrage za sopstvenim krivcima nalaze se u istorijskom i moralnom biću naših neprijatelja: Hrvata, Muslimana, Mađara, Albanaca naročito, koji su prožeti rezidualnom mržnjom i ne pokazuju znake samokritike. Njima nacionalne politike i nacionalni interesi nalažu da ne govore istinu o svojim zločinima i krivicama. Naša priznanja bi upotrebili i upotrebljavaju protiv nas. Oni su formirali tribalistička društva mržnje. Mi smo opkoljeni narodima sa vođama-zločincima i mnogobrojnim zločincima-građanima. Oni nas čak primoravaju da ćutimo o svojim krivicama.”
