IVANA BODROŽIĆ wrote:
Drži glavu iznad vode,
iznad vode!
Nemoj prestati disati!
Gutam mutnu jezersku vodu
i znam da nikada neću naučiti plivati.
Oči me peku, nekoliko metara dalje
Cigančići ispiru pjenu šampona
sa sitnih tamnih tijela.
Stubištem je upravo prošao zumbul.
Traumatizirani junak se vraća u život.
Drži glavu iznad vode,
iznad vode!
Osjećam kako negdje gubim svoje sklisko tijelo.
Nemoj prestati disati!
U međuvremenu mi se pojavila na
dlanu jedna nova brazda.
To se lako vidi u njegovu otisku na prozoru kupea,
zadnji vlak uvijek čekam sama,
pa onda radim takve stvari.
Uspinjem se u posljednji vagon,
struk izvinut u čudu, nepridržan pri opasnoj kretnji
(nekada je to bilo kažnjivo!)
Nemoj prestati disati!
http://www.youtube.com/watch?v=Z1BQuV6xORopiupiu wrote:Kad smo kod kafane... Ih, kakvi ste ljudi! Umro Šekspir... i niko ništa.
http://www.youtube.com/watch?v=5SdUujOsdyY
Znači, ovo je bio kulturni fenomen! Uh, kako puče grom kako ovo napisah...
Putuj, Kralju! Šta god oni pričali, više ih se napilo uz tebe, nego uz Bowieja!
Ahahahahhahahahhahbuahahahahahhaahahahhahahahahhahahahahhahahahahhahahah,John Cleese wrote:http://www.youtube.com/watch?v=Z1BQuV6xORopiupiu wrote:Kad smo kod kafane... Ih, kakvi ste ljudi! Umro Šekspir... i niko ništa.
http://www.youtube.com/watch?v=5SdUujOsdyY
Znači, ovo je bio kulturni fenomen! Uh, kako puče grom kako ovo napisah...
Putuj, Kralju! Šta god oni pričali, više ih se napilo uz tebe, nego uz Bowieja!
Mah... meni je to sve šuhveli. Došli, otvorili, kao očekivali su neku finansijsku pomoć... pa je više ne znam ko ne bi da živi na državnoj sisi, astronomi, Mixer House, Makova hiža, borci, administracija, vozači državnih Audija... jbt, svi na sisu. Šta bi Freud rekao o tome?Hakiz wrote:https://www.klix.ba/lifestyle/hranaipic ... /180604074
Bla te kultura da te kultura, tiš meni kultura.
Daj koka, pohovanih, vakih nakih.
¤ jelena ¤ wrote:
Amin na dove
pjesnikove.
stari razvratni mizogini gad wrote:
Mamurluci
verovatno sam ih imao više
od bilo koga živog
i još me nisu
ubili
mada neka od tih jutara kao da su bila
odvratno blizu
smrti.
kao što znate, najgore je piti
na prazan stomak, paleći
jednu za drugom i sabijajući mnogobrojne
raznolike
zdravice.
najgori mamurluci su kada se
probudiš i shvatiš da si uradio
nešto apsolutno odvratno, idiotsko
i možda opasno prethodne noći
ali
ne možeš tačno da se setiš šta je to
bilo.
i budiš se u različitim stanjima
nereda - oštećenih delova
tela, bez novca
i/ili moguće i često bez
automobila, ako ga imaš.
možeš da nazoveš svoju
damu, ukoliko si sa nekom,
najčešće da bi ti tresnula slušalicu
kad te čuje.
ili, ako je tada s tobom,
osetićeš njen nakostrešen i neobuzdan
gnev.
pijanicama se nikad ne oprašta.
ali pijanci će oprostiti sebi
jer moraju ponovo da
piju.
potrebna je bezbožna izdržljivost da
ostaneš pijanac tokom mnogih
decenija.
tvoje ortake piće je
pobilo.
ti stalno ulaziš i izlaziš iz
bolnica
gde često stoji upozorenje:
"Još jedno piće će vas
ubiti."
ali
pobeđuješ to
popivši više od jednog
pića.
i kako se približavaš granici od tri četvrt
veka starosti
otkrivaš da treba sve više i više
pića da bi se
napio.
a mamurluci su sve gori,
oporavak sve
duži.
i najupadljivija
glupost je
da ti uopšte nije krivo što si sve to
radio
i što još uvek
radiš.
kucam sad ovo
pod jarmom jednog od mojih
najgorih mamurluka
dok u prizemlju sad
čuče raznorazne
flaše
alkohola.
sve je to bilo tako zverski
divno,
ta suluda reka,
to obmanjivačko
harajuće
ludilo
koje nikom ne bih
poželeo
osim sebi,
amin.
Sanja Lovrenčić wrote:
kad siđeš s karusela dočekuje te čudno bezbojan svijet
kad napustiš pozlatu, purpur, tročetvrtinsku melodiju, čarobni krug u kojemu se tvoj konjić
uzdiže i spušta – gore – dolje – gore – dolje – ali nikad izvan kruga – vraćajući te unatrag,
dan po dan –
kad siđeš s karusela dočekuje te grad s bukom i prosjacima, tvoj lik gubi boju na tim ulicama
dočekuje te strah, poput otpada odložen uz stabla bez lišća, natrpan u kante ali nikad do
kraja
hoćeš natrag! u panici tražiš novčić za još jednu vožnju, ali džep je prazan
a i karusel gledan s ulice izgleda nekako sitno i trošno
i gotovo te je sram –
https://youtu.be/72To5QuH_jQmedvjed23 wrote:¤ jelena ¤ wrote:
Amin na dove
pjesnikove.stari razvratni mizogini gad wrote:
Mamurluci
verovatno sam ih imao više
od bilo koga živog
i još me nisu
ubili
mada neka od tih jutara kao da su bila
odvratno blizu
smrti.
kao što znate, najgore je piti
na prazan stomak, paleći
jednu za drugom i sabijajući mnogobrojne
raznolike
zdravice.
najgori mamurluci su kada se
probudiš i shvatiš da si uradio
nešto apsolutno odvratno, idiotsko
i možda opasno prethodne noći
ali
ne možeš tačno da se setiš šta je to
bilo.
i budiš se u različitim stanjima
nereda - oštećenih delova
tela, bez novca
i/ili moguće i često bez
automobila, ako ga imaš.
možeš da nazoveš svoju
damu, ukoliko si sa nekom,
najčešće da bi ti tresnula slušalicu
kad te čuje.
ili, ako je tada s tobom,
osetićeš njen nakostrešen i neobuzdan
gnev.
pijanicama se nikad ne oprašta.
ali pijanci će oprostiti sebi
jer moraju ponovo da
piju.
potrebna je bezbožna izdržljivost da
ostaneš pijanac tokom mnogih
decenija.
tvoje ortake piće je
pobilo.
ti stalno ulaziš i izlaziš iz
bolnica
gde često stoji upozorenje:
"Još jedno piće će vas
ubiti."
ali
pobeđuješ to
popivši više od jednog
pića.
i kako se približavaš granici od tri četvrt
veka starosti
otkrivaš da treba sve više i više
pića da bi se
napio.
a mamurluci su sve gori,
oporavak sve
duži.
i najupadljivija
glupost je
da ti uopšte nije krivo što si sve to
radio
i što još uvek
radiš.
kucam sad ovo
pod jarmom jednog od mojih
najgorih mamurluka
dok u prizemlju sad
čuče raznorazne
flaše
alkohola.
sve je to bilo tako zverski
divno,
ta suluda reka,
to obmanjivačko
harajuće
ludilo
koje nikom ne bih
poželeo
osim sebi,
amin.
Skrozmedvjed23 wrote:malo sam popio, al mislim da sam lucidan..
On a cold winter morning, a lone piano stands curbside in New York City. Passersby slow, stop, and play. Some play well. All day long they collect and disperse, and into the night they measure and shove and deliberate. What if…? Can we take it? Who abandons a piano?
Plinking slightly out-of-tune over the white noise of Broadway’s cars, buses, trucks, and sirens, the piano awaits its fate. Solo, Piano – NYC is a 5-minute film of the last 24 hours of a once-wanted piano.
