Dešavanja u Srbiji

[pici]

Nastavlja se placenicko-propagandni RAT protiv......... a i ovi germani,vala ga šhuknu ono



http://www.dw-world.de/dw/article/0,,41 ... 3-xml-mrss
Priča dana | 25.03.2009
Srpski veterani - zaborav u rakiji


Rat je izgubljen, vođa završio pred sudom, za sudbinu učesnika-gubitnika nitko više ne pita

Procjenjuje se da je oko 100.000 građana Srbije, što kao vojnici što kao dobrovoljci, sudjelovalo u ratovima koji su se između 1991. i 1999. vodili na području bivše Jugoslavije. U srpskoj svijesti je njihova uloga u tim ratovima vrlo upitna, baš kao i smisao samih ratova. Nerijetka pojava - alkoholizam, depresije i samoubojstvaPrva ispitivanja PTSP-a, ili Vijetnamskog sindroma, bolesti koja je tako dobro poznata u Hrvatkoj, nad 2.400 bivših srpskih vojnika i dobrovoljaca pokazala su bijednu sliku: alkoholizam, depresije i samoubojstva među njima u Srbiji su dio svakodnevnice. Srpski veterani spadaju u prošlost koje se danas nitko rado ne sjeća.



Nerijetka pojava - alkoholizam, depresije i samoubojstva


Radenko, Milan i Vlada....

Uobičajni ponedjeljak u jednoj zadimljenoj seoskoj gostionici, nedaleko od Beograda. Šljivovica, dunjevača, rakija svake vrste na ponudi je po izboru. Radenko, Milan i Vlada svakog dana navraćaju ovamo. Kad piju, zaborave što su proživjeli u ratu.

"Hoću li ja ubiti njega ili on mene... to su trenuci, vrlo osobni. O tome se ne priča."

- "Rat je bio strašan. Nije tu bilo samo ubijanja, svega je bilo. Samo ako imaš posla, zaboraviš na rat. Rad je vrsta terapije."

- "Rat me nije promijenio. Još uvijek živim i radim na selu u kojem sam rođen......Ma ne. Ništa se nije promijenilo. Osim što sam ja samo branio svoju zemlju!"

Ratovi na području bivše Jugoslavije nisu promijenili samo zemljopisnu kartu ove regije, oni su se duboko usjekli u psihu ovdašnjih ljudi. Žrtve i počinitelji, zatočenici koncentracijskih logora, svjedoci okrutnih činova, svi oni nose ogroman psihički teret koji je zauvijek obilježio njihovu sudbinu.


Bivši srpski rezervisti na srpsko-kosovskoj granici nakon proglašenja kosovske neovisnosti

Više slučajeva PTSP-a nego u SAD-u

Prva istraživanja PTSP-a u Srbiji pokazuju da je posttraumatski stresni poremećaj u ovoj zemlji rašireniji nego u SAD-u ili u Iraku. Više od 50 posto ispitanika psihički su bolesni, od depresija pati 22 posto njih, a 20 posto su alkoholičari. Kosovski veterani lakše se nose s prošlošću od suboraca s hrvatskih i bosanskih ratištaDoktor Željko Spirić je neuropsihijatar u vojnoj klinici u Beogradu i voditelj je ovih istraživanja."Većina njih borila se u prvim redovima. Borili su se za vlastiti život, gledali su mrtve i ranjene. Kod nekih su ova sjećanja čak i nakon tako dugo vremena, nakon deset, petnaest godina, toliko snažna da oni i danas imaju osjećaj da su to jučer doživjeli. Stalno proživljavaju ova iskustva."


Kosovski veterani lakše se nose s prošlošću od suboraca s hrvatskih i bosanskih ratišta

Ratnici s hrvatskih ili bosanskih ratišta češće bolesni

Skoro 10 posto ispitanika pati od PTSP-a. Istraživanje je pokazalo da su oni na ratištima prosječno proveli dvanaest mjeseci, bez prekida. Vojnici koji su se borili u ratovima u Hrvatskoj odnosno u Bosni i Hercegovini, češće su bolesni od vojnika koji su se borili na Kosovu. Odbijanje društva, koje nakon Vukovara i Srebrenice smisao njihova sudjelovanja u ratu dovodi u pitanje, predstavlja dodatni teret kaže dr. Spirić. "Danas prevladava mišljenje da su svi ovi ratovi izgubljeni. Među veteranima također. Na to se nadovezuju tužbe koje stižu iz Haškog suda, a koje su najčešće usmjerene protiv srpskih učesnika. Sve to pridonosi tome da postaju duševno sve opterećeniji. Zatočenici su vlastitog bola. Vrlo se teško odlučuju nekome povjeriti. Sve što ih muči zadržavaju u sebi. Doprijeti do njih nije baš tako lako."


Srpski dobrovoljci u razrušenom Vukovaru

Život na rubu društva

Položaj bivšeg srpskog ratnika, bez obzira na to bio on bolestan ili zdrav, više je nego loš. Propali brakovi, visoka stopa nezaposlenosti, siromaštvo. To je život na rubu društva. Istraživanje o psihičkome zdravlju bivših srpskih ratnika donijelo je barem nešto pozitivno. Ministarstvo rada i socijalne skrbi namjerava otvoriti više savjetodavnih centara. U njima bi ovi veterani mogli brže i bez birokratskih prepreka dobiti pomoć. Čak i put do psihijatra na ovaj bi način trebao biti olakšan.

Jer kao što se u Hrvatskoj već toliko puta pokazalo, ratom obilježeni nesretni ljudi često predstavljaju opasnost ne samo za sebe već i za ljude oko sebe. Bez obzira na to jesu li se borili za pravednu ili nepravednu stvar.


Zgrada Vlade u Beogradu

Autor: Danja Antonović/Snježana Kobešćak

Odgovorna urednica: Marijana Ljubičić

[bosna123]

Prije rata, imala sam poznanika, normalan regularan momak, omiljen u drustvu, sve pet. Poceo rat u Hrvatskoj, a on maturirao i trebao ici na studij. Tata mu je bio Crnogorac, mama Hrvatica, sto je najgore iz istocne Slavonije...

Tata htio da mu sin ide u JNA i brani zemlju, mama naravno nije dala, ali tatino pobjedilo... Otisao Veki, culi smo da je na Vukovaru, nije ga bilo par mjeseci, vratio se potpuno sludjen, citav mu se zivot raspao...

Lunjao je tako beznadezno okolo, izbjegavali smo ga poprilicno, jer smo culi da se svasta desavalo... poslije je rat dosao i po nas...

[dallton]

Daltone, zanima me jedna stvar...

Jel te keshiraju za ovoliki trud traganja za svim negativnim vestima ili to radis dzabe, kao svoj doprinos domovini

Nemam problem ni sa jednim ni sa drugim, samo me zanima istina Greota bi bilo da silnu potrosenu energiju ne unovcis, imao bi barem mnogo finansijera za svoj analiticki dar...

Kako ne uvidjas svoju jednosmernost, i da je drzava Zimbabve nasao bi se neki pozitivan komentar, ali tvoj filter to elegantno zaobilazi... daj postaj barem neku pozitivnu vest i pocecu vise da ti verujem... ovako ispadas obican navijac iz kopa...

http://www.slobodnadalmacija.hr/Hrvatsk ... fault.aspx

Evo jedan mali doprinos od mene nacionalisti, domobrani, ustase i ostali nikogovici ih razapinju na krst, ali ovo je neminovnost, tocak istorije se vise nikad nece okrenuti unazad...

pa znas kako, pogledaj od pocetka ove teme unazad godinu dana pa ces vidjeti da se tema kretala oko "desavanja u srbiji" a implicitno "ona desavanja koja bi mogla imati odraz na bosnu" - a nekako je tesko naci takve pozitivne vijesti iz srbije...uostalom procitaj sta postam o bosni, pa sam donesi zakljucak o navijanju

[dallton]

Ove vam zadnje vijesti zaista nisu trebale, pa i Bosna je puna tih problema. Ne znam zasto dizati tenzije. Uostalom, zaista ih je NATO bombardovao i trebaju to obiljeziti, bez obzira sta mi mislili o svemu tome, da su zasluzili itd... to je druga prica.

ne spori niko da to treba obiljeziti, a i da spori nikome ne mozes zabraniti...rasprava se mislim vodi o hronologiji desavanja prije bombardovanja, to ti je kao ono pitanje u njemackoj "obiljezavanje bombardovanja drezdena od strane saveznika - da li je to iskreni zal za zrtvama ili implicitna podrska nacistima"? vjerovatno za neke koji obiljezavaju prvo, a za neke druge drugo, a za trece nesto izmedju

[lopta]

BEOGRADE, BOMBAR DAN!

[vee-jay]

evo vratio se i @lopata iz banovica

[Abacija]

Niko ne ubode tako dobro kao sto to rade komentatori iz Oslobodjenja.

Datum vlastite propasti

Piše: Gojko Berić
26/03/09
http://oslobodjenje.ba/index.php?option ... &Itemid=46

Srbija je ovog utorka obilježila desetu godišnjicu NATO-bombardovanja, posljednjeg čina vlastite propasti. Bombardovanje je trajalo 78 dana - dovoljno da Zapad prisili Miloševića na kapitulaciju i označi kraj njegovog etničkog terora na prostoru bivše Jugoslavije. Već na vrhuncu svog političkog ludila, srbijanski diktator je vlastiti poraz proglasio “srpskom pobedom“ i u to ime uručio ordenje generalima i oficirima koji su ratovali na Kosovu. Intervenciji NATO-a prethodila je brutalna akcija Miloševićeve policije i vojske protiv kosovskih Albanaca. “Sve ću ih pobiti“, zaprijetio je Milošević prilikom svog posljednjeg razgovora sa američkim generalom Veslijem Klarkom. Progon i deportacije nastavljeni su i u jeku zračnih udara, kada se pola miliona Albanaca našlo izvan svojih domova. Deset godina kasnije, Srbija je evocirala te događaje. Učinila je to sa uvjerenjem da je bila žrtva urote zapadne alijanse i klasične agresije najveće vojne sile u svijetu. Državna televizija je ovu verziju, koja se i dalje smatra službenom, potkrijepila emisijama o “ubijanju jednog naroda koji nije mogao da se brani“. Oko hiljadu ljudi, mahom mladih, prisustvovalo je fašističkom mitingu na Trgu Republike, sa Miloševićem, Šešeljom, Karadžićem i Mladićem kao glavnim, opravdano odsutnim likovima.

Srbija je prekjuče održala komemoraciju svojim nevino stradalim civilima, održana je i posebna sjednica Vlade, mediji su obavili svoj dio posla, ali u cijeloj toj priči nije bilo mjesta za pobijene kosovske Albance, čiji su leševi u akciji “sanacije terena“ tajno dopremani u hladnjačama i potapani u Dunav. Slike poginulih srpskih civila, razorenih gradova, srušenih mostova i škola ili raketama pogođenog putničkog voza van svake su sumnje potresne. Ali one su samo polovica istine. Druga polovica istine su već pomenute hladnjače, kilometarske kolone prognanih Albanaca i, na kraju, slika iz sudnice Haškog tribunala u kojoj su kompletnom političkom i vojno-policijskom rukovodstvu Srbije izrečene kazne višegodišnje robije za zločine na Kosovu (oslobođen je jedino predsjednik Milan Milutinović). Iako od ključnog značaja za razumijevanje onog što se dogodilo, ova činjenica je prešućena.

Nesporno je da su patnje kosovskih Albanaca bile samo povod za vojnu intervenciju Zapada, kap koja je prelila čašu strpljenja u frustrirajućim odnosima s Miloševićem, koji je uživao u tome da se neprestano kreće u suprotnom smjeru od Evrope s kraja 20. stoljeća. General Klark, koji je komandovao zračnim udarima, gajio je prema njemu toliki animozitet da je predlagao kopnenu intervenciju: “Hajde da jednom završimo s tim i da se dočepamo tog kučkinog sina.” Kako god bilo, NATO je u znatnoj mjeri doprinio Miloševićevom političkom porazu u oktobru 2000. godine.

Ali, šta se u proteklih deset godina desilo sa Srbijom? O tome možda najbolje govori njen današnji pogled na proljeće 1999. godine. U Kulturnom dodatku Politike (broj od 21. marta) objavljena su dva teksta koja na paradigmatičan način svjedoče da je Srbija mentalno duboko podijeljena u ocjeni tih događaja. Književniku Miroslavu Josiću Višnjiću ni danas nije jasno zašto je Srbija bombardovana. “Slušao sam i čitao mnoge, ovde i tamo daleko, kvarne i pristrasne, mudre i blesave, bolesne i zdrave, svetske i lokalne analitičare, političare, vojnike, popove, novinare, pisce, špijune i sličnu boraniju, kako govore i pišu o drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom... razlogu, a niko još nije pomenuo, otkrio i opravdao prvi.” U istom dodatku moglo se pročitati i sljedeće opažanje psihijatra Ljubomira Erića, profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu: “Šta bi trebalo da učinimo da ne bismo kroz deset godina opet govorili o posttraumatskom periodu? Najpre bi najodgovorniji ljudi u državi trebalo da javno priznaju niz slabosti u vođenju politike u proteklom periodu - ratovi, zločini koje smo činili, Kosovo... To se ne čini na jasan i odlučan način, već nekako stidljivo, da se neko nekome ne bi zamerio. Sklopljen je savez sa partijom koja je najodgovornija za takvu politiku, ona se nije ogradila od nje, već suprotno, i dalje je glorifikuje.”

Književnik Višnjić je glas većinske Srbije i njene neevropske i antihaške elite, koja i na kolektivnoj komemoraciji nudi javnosti falsifikate istine, dok profesor Erić oličava onu drugu, znatno manju Srbiju, spremnu da se suoči sa uzrocima svoje propasti. Tek da se zna u šta je Srbija potrošila proteklih deset godina.

Sto bi rekao @dallton; vrijeme da se i Srbija podijeli po entitetskoj osnovi, na oboljele i na zdrave.

[dallton]

pa de-fakto tako se srbija vec i dijeli, pa imas ono "prva srbija" (milosevic, karadzic, seselje, kostunica), pa je onda bila druga srbija (ngo-i, pa nakon toga djindjic, pa ceda, pa jedno vrijeme tadic...) pa onda treca srbija ("pomiriteljska srbija" koja ne zeli bracu da dijeli, vec pravi kompromise ala tadic, koji na kraju rezultiraju masivnim kretanjem u rikverc i to punom brzinom), pa sad ima i cetvrta i peta srbija, pa neki spominju i 6 i tako - dok oni dodju do broja 100, ja mogu postati i senator u americi po uzoru na svarcenegera

nego hajd da se pravim malo mudar i jaaaako "pametan" znate kako nacionalisticki analiticari u srbiji vole usporedjivati srbiju sa izraelom pogotovo u kontekstu kosova (to sam na gornjem postu vec citirao, cini mi se onaj jaksic ili tako nesto)...
e pa nisu prvi koji prave takvu usporedbu: u 19 vijeku lav tolstoj (njega se sjecate iz skole navodno veeeeeliiiikkiii pisac (valjda radi duge brade) koji je volio da pise jaaaaako duge knjige (duga zima, duga knjiga) kad je cuo za prve planove cionista za osnivanjem izraela u palestini, rekao je sljedece "ako ovi ljudi uspiju u svojoj zamisli i osnuju izrael na ovim osnovama, takav izrael ce biti kao srbija na balkanu - imperijalisticka i agresivna drzava koja ce sama sebi iskopati grob"
(Izvor: John Grey, "Symposium on Isaiah Berlin's Political Theory", NYU School of Law, 2007, str. 96, govori Michael Sandel).

[dallton]

evo da ne bude da prenosim samo negativno iz srbije, jedna pozitivna vijest

Tri imena za maskotu Univerzijade
26. mart 2009. | 11:43 | Izvor: Beta
Beograd -- Vrabac maskota ovogodišnje Univerzijade u Beogradu zvaće se Dživdžan, Cvrle ili Srba, saopštili su organizatori.

Ta tri imena dobila su najviše glasova u anketi na sajtu takmičenja u kojoj je učestvovalo 49.256 posetilaca. Dživdžan je dobio 12.376 glasova, Cvrle 12.204, a Srba 11.323.

Konačno ime maskote odrediće oko 13.000 volontera, koji će za jedno od ponuđena tri imena glasati do nedelje, 29. marta u ponoć.

u duhu regionalne saradnje ja podrzavam inicijativu da se maskota zove srba

[Abacija]

evo da ne bude da prenosim samo negativno iz srbije, jedna pozitivna vijest

Tri imena za maskotu Univerzijade
26. mart 2009. | 11:43 | Izvor: Beta
Beograd -- Vrabac maskota ovogodišnje Univerzijade u Beogradu zvaće se Dživdžan, Cvrle ili Srba, saopštili su organizatori.

Ta tri imena dobila su najviše glasova u anketi na sajtu takmičenja u kojoj je učestvovalo 49.256 posetilaca. Dživdžan je dobio 12.376 glasova, Cvrle 12.204, a Srba 11.323.

Konačno ime maskote odrediće oko 13.000 volontera, koji će za jedno od ponuđena tri imena glasati do nedelje, 29. marta u ponoć.

u duhu regionalne saradnje ja podrzavam inicijativu da se maskota zove srba

Pa gdje ce bas turcizam da izaberu?

Evo jedna za @picija - Izbacila grudi ko dzivdzan kolenca.

[zlatiborka]

Kako se to radi da se stane mafiji na rep!

Mogli bi se i ovi nasi ugledati na srbe i talijane, a imovine stecene kriminalom u BiH ima napretek!

Beograd očekuje golemo punjenje budžeta u narednoj godini
Piše: Redakcija
26/03/09

Srbija oduzima dvije milijarde eura nelegalno stečene imovine

U državnu kasu Srbije u narednu godinu mogle bi da se sliju dvije milijarde eura primjenom Zakona o oduzimanju imovine stečene kriminalom, procjena je italijanskih tužilaca za borbu protiv mafije saopštena u Palermu srbijanskoj ministrici pravde Snežani Malović.

“Tu procjenu su napravili italijanski stručnjaci iz tužilaštva u Palermu, koje je najuspješnije u borbi protiv mafije i oduzimanju njene imovine. Njihovo iskustvo je da su najviše imovine zaplijenili na početku primjene zakona i to zapljenom nekretnina. Procijenjene dvije milijarde istovjetne su iznosu zajma koji Srbija traži od MMF-a za ovu godinu“, kaže Malović.

Ona je dodala za Blic da su italijanski tužioci saopštili da je samo u regiji Palerma, koja ima oko milion stanovnika, od 1. januara prošle godine do danas zaplijenili imovinu vrijednu 2,5 milijardi eura.

Ministrica Malović kaže da je postignut dogovor o saradnji srbijanskog i italijanskog tužilaštva u borbi protiv organizovanog kriminala.

“Pojedini mafijaši iz Palerma prebacili dio imovine u Srbiju i Crnu Goru. Postoje i primjeri da su kriminalci iz Srbije sredstva ulagali u Italiju“, kaže ministrica.

“Velike rezultate su postigli u borbi protiv njihove građevinske mafije. Samo od jednog građevinskog preduzimača zaplijenili su imovinu vrijednu 25 miliona eura“, navodi Snežana Malović.

Ministrica pravde Srbije kaže da je obilazeći nekretnine oduzete od najčuvenijih sicilijanskih mafijaša primijetila da su vile srpskih kriminalaca raskošnije.

http://www.oslobodjenje.ba

[dallton]

e to je dobar potez, oduzimanje imovine kriminalcima

evo jos jedan komentar povodom 10 godina bombardovanja, Boris Dezulovic, izvor nezavisne novine

Deset godina samoće
Datum: 25.03.2009 18:31
Autor: Boris Dežulović
Pod strogim okom brončanog kneza Mihajla grupa srpskih akademika, pravoslavnih popova, ruskih oficira, udarnika desničarske omladine i Bora Đorđević, sa zvučnika odjekuju ruske koračnice, pod binom skupina militantnih golomozgih Obrazovaca, Dverovaca i 1389-ovaca sa ispruženim desnicama uzvraća sa "Ubij Šiptara!", uz njih hiljadu promrzlih rodoljuba, pokoja ocvala tetka s onduliranom trajnom iz 1989. i Šešeljem na reveru, kartonski Ratko Mladić, fotografije Slobodana Miloševića i Vladimira Putina, oko njih nezainteresirani gradski autobusi, taksiji, policajci, prolaznici i nervozna svakodnevica, a iznad svega Trg Republike zaokružio šareni neonski vijenac reklama za EMG banku, Raiffeisen banku, Bancu Intesu i Alpha banku. To je slika Beograda u utorak 24. marta 2009. u 19.45, u trenutku kad je prije 10 godina pala prva NATO bomba.

Ceremonijalni pijetet, usiljeni ponos, vidljiva nelagoda i dosadna kiša obojali su dan kad Beograd obilježava desetu godišnjicu NATO bombardiranja, jedan od mnogih historijskih datuma s kojima Srbija ne zna što da radi. Tek nekoliko kurtoaznih da-se-ne-ponovi rečenica predsjednika i premijera, dva-tri vijenca za poginule, prigodni dokumentarac na državnoj televiziji, bezvoljne sirene u podne i opskurni nacističko-komunističko-pravoslavno-sovjetski mitinžić u centru posve rezigniranog grada, sve u svemu nedovoljno da se popuni i gradska rubrika u novinama.

Ta atmosfera slikovito opisuje suvremenu Srbiju, zemlju posve nejasne budućnosti i još nejasnije prošlosti. Istovremeno najstarija i najmlađa država na Balkanu, u sadašnjim je granicama zapravo ono što je ostalo od Jugoslavije nakon što je šest država pobjeglo od Srbije i proglasilo svoju nezavisnost. Dvadeset godina od Gazimestana, sve se dogodilo isuviše brzo za tromu, megalomansku srpsku historiju. Sportski novinar državne televizije tako će prije godinu-dvije klicati "najvećem uspehu od osamostaljenja Srbije", a kad su u finalu europskog vaterpolskog prvenstva u španjolskoj Malagi igrale Srbija i Crna Gora, oduševljeni komentatori prizivali su "četvrtu uzastopnu titulu Srbije" protiv "debitantske selekcije Crne Gore", iako je od tri prethodne titule dvije osvojila državna zajednica Srbije i Crne Gore. To je Srbija, zemlja koja ne zna pouzdano tko je, što je i otkad je, republika sa zastavom monarhije i žrtva iz predumišljaja.

Svaka od šest novonastalih država ima tako svoje historijske datume, godišnjice i Dan državnosti, svaka od njih jednom godišnje održava velike državne ceremonije sa specijalnim televizijskim programom, paradama i svečanim akademijama, samo Srbija ne. Današnja Srbija nastala je zapravo konačnim otcjepljenjem Kosova, pa svoj "dan državnosti" slavi paljenjem ambasada, čuvajući kosovski mit u predsjedničkoj zakletvi i vremenskoj prognozi. U nedostatku slavnog datuma svog "osamostaljenja" Srbija stoga slavi ustanak iz 1804. godine. Devetnaesto stoljeće je najdalja točka do koje je stigla: jedina je to valjda država na svijetu koja ne slavi nijedan jedini datum nakon Prvog svjetskog rata.

Drugi svjetski rat za Srbiju je prostor povijesne kontroverze: dane ustanka, dane borca, dane Republike i ostale crvene datume nekadašnjeg kalendara država ne slavi kao, hm, previše crvene, a izjednačavajući četnike s partizanima ne slavi ni četničke datume. Historijskom revizijom i rehabilitacijom kolaboracionista, koja već tri godine traje na općinskim sudovima, gubitnička Srbija odriče se jedine pobjede u posljednjih sto godina, a iz devedesetih nema što slaviti: ni početak ni kraj nijednog od četiri rata u koja je krenula, nijednu bitku, nijedan datum.

Na kraju najtragičnijeg stoljeća svoje povijesti, Srbija je valjda jedina zemlja na svijetu koja je doživjela klasičnu agresiju, a koja ne zna kako to obilježiti: demokratska Srbija ne želi kapitulaciju bilježiti u pobjede, ali ni bilježiti poraze, pa je deseta godišnjica ostavljena političkoj gerijatriji i maloljetnoj delinkvenciji. Niti čestiti spomenik poginulim civilima ne postoji, jer ni danas, deset godina kasnije, u doba DNK forenzike i Interneta, Srbija ne zna koliko je točno ljudi poginulo u bombardiranju.

Godišnjicu agresije Srbija tako obilježava mutavo i bezvoljno, kao što obilježava i godišnjice posljednjeg historijskog poraza, atentata na Zorana Đinđića, nespremna da za oba poraza sagleda ono što se zove "politička pozadina".

Prizor od utorka slika je takve, autistične Srbije, Srbije koja ne zna i ne želi znati, Srbije koja poraze slavi kao pobjede, a pobjeda se odriče, pa se ponosi lažnom gordošću i stidi vlastitog stida, Srbije koja glavinja od jednog do drugog kosovskog mita, bez aureole pobjednika i katarze gubitnika, ispražnjene, umorne i šizofrene Srbije okupljene oko monarha na Trgu Republike i opkoljene zapadnoevropskim bankama.

i nova knjiga u serijalu cosic and comp. "vrijeme ovoga vrijeme onoga" - i dok napises knjigu, vrijeme proslo

Nova knjiga i stari stavovi Dobrice Ćosića

25.03.2009
Želimir Bojović
Akademik Dobrica Ćosić izjavio je na promociji svoje najnovije knjige da Srbija treba da nastupi sa "realističnim predlozima za sporazum sa Albancima" i ponovio svoj raniji stav da je podela Kosova najbolje rešenje i za Srbe i za Albance. U knjizi "Vreme zmija" Ćosić isnosi svoja razmišljanja tokom intervencije NATO-a na Jugoslaviju. U njoj se mogu naći, kako prenose beogradski mediji, i razni šovinistički stavovi. I dok jedni veruju da su njegove ideje značajne i velike, ali ne tako puno zastupljene u javnom životu, drugi tvrde suprotno.

Stiče se utisak da su Ćosićeve ideje, uprkos promenama režima, i dalje prisutne na srbijanskoj političkoj i javnoj sceni. Književnik Vidosav Stevanović kaže, za RSE, da je Ćosić u više navrata menjao svoja politička ubeđenja, a zatim se odlučio za "pan-srbizam" na kojem gradi svoj politički uticaj poslednjih 30 godina:


"Što je ta politika donosila gore rezultate i pravila veću štetu, ona je bivala sve više cenjena i nepogrešiva. Na žalost, i političari koji su stupili na scenu posle pada Slobodana Miloševića preuzeli su, neki više, a neki manje, jedan deo tih ideja koje su jednom već napravile veliku štetu, a prave je i sada svakim danom. Dakle, što se tiče samog Dobrice Ćosića, volim da kažem da on ima mnogo više uticaja nego stila i mnogo više moći nego dara."


Stevanović Ćosića opisuje kao intelektualnog oportunistu, u čemu nalazi odgovor na pitanje kako je moguće sve ove godine biti blizak različitim vlastima:


"Ćosić je čovek koji se prilagođava trenutku i prihvata one ideje za koje mu se čini da su najisplativije, pa će on tako uvek braniti pogrešnu i konzervativnu stvar. Zato je on i proveo ceo život bežeći iz literature u politiku, a kada bi ga isterali iz politike vraćao se u literaturu. Čoveka zanimaju isključivo vlast i moć, ništa drugo."


Iako bi se moglo pomisliti da Ćosićeve ideje nisu konzistentne, prateći njegov politički put koji je krenuo od bliskosti sa Titom, pa preko Miloševića i Koštunice, do sadašnjeg predsednika Tadića, to nije tačno, kaže književnik Filip David. On, za RSE, kaže da upravo takav put svedoči o njegovoj konzistentnosti, tačnije, privrženosti vlasti:

"Ono što je zanimljivo i bizarno u čitavom tom slučaju jeste to što njega podjednako podržavaju i desnica i levica, ali i neki slojevi građanske klase. Suština te politike, govorim o Ćosiću kao političaru, veoma je tradicionalistička i antireformska i to odgovara jednom dobrom delu naroda, da se zavarava u tim nekim uverenjima da nas čitav svet mrzi. S druge strane, to je politika koja odgovara i vladajućim strukturama i zato je ona uvek prisutna."

Knjiga "Vreme zmija" predstavlja Ćosićeve dnevničke zapise od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. U knjizi se mogu naći, kako prenose beogradski mediji, čak i šovinistički stavovi. Na primer, kada govori o razlici srpskog i albanskog etničkog koda, on navodi:

"Taj socijalni, politički i moralni talog tribalno-varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg i najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda."

Oni koji bi se mogli smatrati bliskim Ćosiću ističu da su tvrdnje o njegovom velikom uticaju na političku elitu precenjene. Politički analitičar Slobodan Antonić kaže, za RSE, da postoje dva Ćosića, ali da njihovi uticaji nisu podjednaki:

"Neki, da tako kažem, zreli Ćosić koji je istovremeno želeo da se založi i za ono što je demokratsko i za ono što je nacionalno. Dakle, taj zreli Ćosić je i dan-danas, na ovaj ili na onaj način, prisutan. Reč je o tome da dobar deo naše političke elite i dalje smatra da je ono što je demokratsko i ono što je nacionalno itekako spojivo. S druge strane, treba imati u vidu da postoji i pozni Ćosić, onaj Ćosić nakon silaska sa predsedničke funkcije, odnosno nakon smenjivanja. To je jedan veoma umoran i razočaran, gotovo fatalistički, Ćosić koji smatra da su sve njegove ideje mrtve i da postoji duboki diskontinuitet između svega onoga za šta se on zalagao i onoga što je sada na delu u Srbiji."

[vee-jay]

evo da ne bude da prenosim samo negativno iz srbije, jedna pozitivna vijest

Tri imena za maskotu Univerzijade
26. mart 2009. | 11:43 | Izvor: Beta
Beograd -- Vrabac maskota ovogodišnje Univerzijade u Beogradu zvaće se Dživdžan, Cvrle ili Srba, saopštili su organizatori.

Ta tri imena dobila su najviše glasova u anketi na sajtu takmičenja u kojoj je učestvovalo 49.256 posetilaca. Dživdžan je dobio 12.376 glasova, Cvrle 12.204, a Srba 11.323.

Konačno ime maskote odrediće oko 13.000 volontera, koji će za jedno od ponuđena tri imena glasati do nedelje, 29. marta u ponoć.

u duhu regionalne saradnje ja podrzavam inicijativu da se maskota zove srba

Pa gdje ce bas turcizam da izaberu?

Evo jedna za @picija - Izbacila grudi ko dzivdzan kolenca.

jedino moze: Srba

"Dzidzan" i "Cvrle" evropejac ne moze ni napisati a kamoli izgovoriti i zapamtiti, rijeci "Srba" su se naculi nekih hiljadu puta u zadnjoj deceniji -> dakle nema frke, to se zna

[dallton]

imam neko SM zadovoljstvo sto posmatram ideologe nacionalizma kad se raspadaju u sopstvenim govnima....

Ratni marketing: Promocija knjige Dobrice Ćosića

ZMIJSKO JAJE OCA NACIJE
Čovek i Knjiga: Otac Nacije i njegovo čedo
PHOTO: FoNet/ALEKSANDAR KOKOVIĆ

Nastup Kalemara prenosimo u popularnoj formi toka svesti: „Evropa je pokazala satelitsko biće EU... Srbija je u 20. veku dala najviše žrtava za demokratiju i slobodu... opstanak... nastavak rata za Veliku Albaniju... albanski teror... uzrok rata... još pre 40 godina govorio sam o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji... opstanak... rat nije izgubila srpska vojska... još osamdesetih godina zalagao sam se za podelu Kosova... cenim inventivne napore srpske spoljne politike... opstanak... ali zašto me ne slušaju...”. Frenetični aplauz. Ovacije. KrajPiše: Tomislav Marković
Promocija nove knjige Oca Nacije u maloj sali Kolarca tempirana je markentinški precizno baš na desetogodišnjicu bombardovanja. Ovaj skup visokog rizika na kojem je predstavljena knjiga „Vreme zmija” u izdanju Službenog glasnika bio je adekvatno obezbeđen – stotine uniformisanih policajaca postrojenih na Studentskom trgu bile su dovoljan zalog da će ovaj paraknjiževni događaj proteći bez većih incidenata, za razliku od mitinga naci-omladine, gde su zakonita deca Oca Nacije divljala u agresivnom transu. Na promociju stižem na vreme, u 19.20 – deset minuta pre početka – ali sala je već dupke puna. U prvom redu šepuri se cvet nacionalističkog bezumlja – od Duleta Savića i supruge mu Marine Rajević-Savić, preko UKS funkcionera Predraga Bogdanovića Cija i direktora Službenog glasnika Slobodana Gavrilovića, do Svetozara Stojanovića i grupe anonimnih akademika. Negde oko prvog reda muva se pesnik, Karadžićev senator, Rajko Petrov Nogo, koji je po svoj prilici ispušio za mesto među odabranima, kao i istoričar Predrag Kviskoteka Marković, koji dostojanstveno stoji tik pored ulaza.

Smeštam se tik uz desni zid sale, vesela ceremonija počinje voditeljkinom najavom prisutnih učesnika – to su The Autor Dobrica Ćosić, The Urednik Gojko Tešić, prikazivači knjige Zoran Vidojević i Momčilo Pavlović, te dramski umetnik Ljubivoje Tadić (tezga je tezga), koji će nas uveseljavati izražajnim čitanjem odabranih odlomaka iz remek-nedela Oca Nacije. Najavljeni Slobodan Antonić, analitičar po milosti Službe, nažalost, nije mogao da nas počasti svojim prisustvom jer je teško bolestan. Promocija počinje minutom ćutanja, svi stojimo kano klisurine, samo simpatični dekica zaglavljen u petom redu iza kamere ne uspeva da se pridigne, jer bi taj zahvat neminovno kameru poslao u nepovrat, minut ćutanja remeti romor dekicinih komšija koji ga teraju da ustane, ali ovaj se ne da i odlučno odgovara: „Ja sam došao da sedim!” Ove sitne tragikomične peripetije poslužile su kao savršen šlagvort za patriotsko a domoljubno izlaganje Gojka Tešića.

Urednik Ćosićeve knjige, dnevničkih beležaka koje pokrivaju period od 23. marta 1999. do 1. januara 2000. godine, održao je nadahnuti govor u nameri da se obračuna sa velikim svetskim silama koje su se zaverile da upropaste malu, ali slobodansku Srbiju. Tešić je započeo konstatacijom „govor istine je najteži”, da bi nastavio upotrebom teške verbalne artiljerije, po uzoru na slavne voditelje Drugog TV dnevnika iz časnog vremena Slobodana Miloševića. Tešić je besedio kako Ćosićev uradak govori o mračnom vremenu kad su se „hitlerovsko-musolinijevski fašizam na kraju 20. veka i najzločinačkije demokratije Amerike i Evrope” ustremile na Srbiju i izazvale „mali svetski rat”. To je bila „multikulturalna globalistička agresija” u kojoj su „najveći majstori smrti i ubijanja uništavali Srbiju”. Srbiju je napalo „ujedinjeno svetsko zlo najgebelsovskije, najfašističkije civilizacije čije su najsvetije svetinje zlo, laž i nemoral”.



Usred Tešićevih demonoloških opservacija, u salu je uleteo vladika Irinej u pratnji nižeg crkvenog činovnika. Dule Savić i Ci, snajka, Ci skočili su kao opareni i prepodobno ustupili mesta crkvenim Kmerima. Potom su Savić & Ci zauzeli svoja stajaća mesta u crkvenom poretku, tik pored levog zida, oči u oči sa vašim uplašenim reporterom. Tešić, hipnotisan sopstvenom elokvencijom, nije ni primetio mirotočivo prisustvo počasnih gosiju, već je nastavio svoje izlaganje rekavši da su u Ćosićevoj knjizi sabrani „zapisi o demokratiji zla, o zverima u ljudskom obličju”, o bombardovanju koje je „bogata žetva smrti u nastavcima”. Raspomamljeni Tešić nije propustio ni da se obračuna sa svojim najljućim neprijateljima – medijima, prozborivši koju mudru o „paklenim medijima, njihovim i našim” koji su bili „u bolu što Srbija nema svog Brankovića koji bi kapitulirao”, pa je nastavio o „seirenju otpadnika koji su obogatili istoriju srpskog beščašća”, poentiravši horogom: „Neki se i večeras hvale da su prizvali NATO alijansu da poseje demokratiju bombama”. Prema Tešiću a o Ćosiću, reč je o „zapisima intelektualca koji je ponekad grešio, ali je imao snage da prizna greške”, o „rukopisu o svireposti demokratije zla”, o „zapisima koji se moraju čitati što češće”. Ipak, nije sve tako crno; Tešić je kao pozitivan primer izdvojio „jednog od sjajnih i čestitih novinara Nenada Lj. Stefanovića, koji je rekao da će se ubice postideti i pokajati”. Međutim, Tešića nije zakačio zarazni optimizam Stefanovića Svilenog, The Urednik sumnja da će se ubice ikada pokajati. Tešić je svoj panegirik okončao prigodnom zahvalnicom: „Hvala Dobrici Ćosiću što izdržava da već decenijama bude meta srpskih intelektualnih besčasnika. Ćosić je ovom knjigom pobedio i tu vrstu zla”.

Kraj Tešićeve besede dočekan je gromkim aplauzom i sedećim ovacijama, nakon čega je usledio dramski nastup glumca Ljubivoja Tadića, bivšeg borca za demokratiju, koji je publiku žednu ćosićevske istine počastio umetničkom interpretacijom odabranih odlomaka iz „Vremena zmija”. Tako smo od Ćosića posredstvom glumačkog medijuma čuli sledeće zagonetne opservacije: „Motivi za agresiju su vulgarno nacistički”; „Ja sam noćas nemoćan pisac, ja ne uspevam da zapišem ono što osećam”; „Rat Amerike protiv Evrope, ali i Evrope protiv Evrope”; „Heregovački arivist Vuk Drašković”.

Očekivani aplauz za umetnički dojam, pa nastup profesionalnog antiglobaliste Zorana Vidojevića pod radnim naslovom „Agresija, civilizacija i moral”, koji je krenuo frontalno o „mržnji prema Srbima koja je probijala iz govora svetskih političara”, o tome kako su „neka od najpoznatijih duhovnih imena Zapada davala podršku zločinstvu”, o tome kako „Ćosić pripada Kestlerovom tipu jogija koji je nespojiv sa željom da se osvoji vlast svim sredstvima”, o tome kako „'Vreme zmija' zvoni na duhovnu uzbunu”, zaključivši da je „pogrešno pitati kojoj sili Srbija da se prikloni, jer Srbija treba prvo da se prikloni sebi”. Na početku ekstremno dosadnog Vidojevićevog govora, episkop Irinej je uhvatio maglu, ali se na žalost stojećeg, delimično utrnulog Duleta Savića i još utrnulijeg Cija (srpski: CIA), posle kraće pauze vratio u sedlo. U međuvremenu se odnekuda stvorio Mihajlo Marković (pristigao sa fašističkog mitinga na Trgu Republike), filozof na putu u večnost, te zauzeo svoje mesto u prvom redu.

Kad su svi pomislili da je Vidojević probio zvučni zid dosade, za govornicu je izašao ravnogorski istoričar Momčilo Pavlović, čije izlaganje prenosimo u formi južnog toka svesti: „Beograd – gotovo najbombardovaniji grad u istoriji... počeo obmanama i lažima i tako se i završio... mini svetski rat... Ćosić ispisuje ljudsku sudbinu na srpskoj zemlji... prilagoditi se i biti ponosan na svoj identitet... mini svetski rat... 15. aprila 1999. Ćosićevo srpsko pitanje glasi: 'Ko je hrabar i sposoban da postane izdajnik?'... sa Ćosićem se složio i patrijarh Pavle... amandman: nije kapitulacija već popuštanje... lakoverni Srbi... rade Srbima ono što Srbi nikad ne bi radili njima... mini svetski rat... knjiga ne samo za čitanje već i za duboko promišljanje i pronalaženje kakvog-takvog izlaza na kraju ovog stoleća... mini svetski rat...” Aplauz.

Reč ima Dobrica Ćosić, kroz rezonatorsku kutiju istaknutog dramskog umetnika Lj. Tadića. Odlomak Ćosićevog dnevnika koji je Lj.T. odrecitovao navodno je napisan 31. decembra 1999. godine, kako Dobrica tvrdi „poslednjeg dana 20. veka” (nije tačno, ali je zgodno, činjenice su ionako precenjene). U njemu Ćosić govori o tome kako je Jeljcin podneo ostavku i kovčežić sa šiframa za atomsko naoružanje predao „nekom Putinu”, da bi se potom mudro zapitao u klasičnom maniru antidatiranja: „Da li će Putin biti obnovitelj ruske države? Da li će vratiti dostojansvo ruskom narodu?” Na kraju nas Ćosić izveštava o prijateljskom ćaskanju sa „svojim učiteljem istorije Miloradom Ekmečićem”, čije detalje nećemo prenositi jer je reč o dijalogu intimne prirode koji se odvija u rasponu „između klanja i oranja”. Aplauz.


Sve što smo čuli bilo je samo priprema za nastup zvezde večeri, velikog pisca i mislioca, Oca Nacije i najvećeg sina našeg napaćenog naroda, lažnog disidenta i bivšeg predsednika – jednog jedinog i neponovljivog Dobrice Ćosića. Njegov iskaz prenosimo u popularnoj formi toka svesti, da bismo tim neprijateljskim modernističkim postupkom presekli Ćosićev nepodnošljivi soc i nac realizam: „Evropa je pokazala satelitsko biće EU... Srbija je u 20. veku dala najviše žrtava za demokratiju i slobodu... opstanak... nastavak rata za Veliku Albaniju... albanski teror... uzrok rata... još pre 40 godina govorio sam o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji... opstanak... rat nije izgubila srpska vojska... još osamdesetih godina zalagao sam se za podelu Kosova... cenim inventivne napore srpske spoljne politike... opstanak... ali zašto me ne slušaju... opstanak... podela Kosova je jedino rešenje... istorijski razum i nagon opstanka... opstanak... EU prvi rat vodila protiv Srbije... opstanak... agresija je nastavak bosanskog rata... opstanak...” Frenetični aplauz. Ovacije. Kraj.
Napomena: U pažljivom slušanju i upijanju Ćosićevih mudrolija vašeg reportera, dok je skutren sedeo pribijen uz zid male sale Kolarca, grubo je omeo pesnik i senator Gojko Đogo preskačući ga u potrazi za mestom odakle će bolje da osmotri svog duhovnog vođu. Daleko je sunce u vunenim vremenima!

dabogda pozivio jos 30 godina da gledas raspad sistema

[Abacija]

Skinuto sa teme o Hrvatskoj:

Subject: Desavanja u Hrvatskoj

johny nije nacionalista, on je salonac, voli rezultate al ne voli prljanje ruku ili da ga neko s akcijama povezuje, pa se recimo jako veseli kad moze da napise "jel to ti pises iz saint luisa ili melburna"?

Prica ti je dobra, ali skripi jedna stvar, nemam jos salon

Imam jednu udobnu fotelju tako da bi pre bio "foteljas"...

Siguran sam da ne mislis da sam nacionalista, ali volis da podjebavas...sto da ne, prihvatam zezanje...

Sta si mislio sa prozivanjem sto se neko javlja iz Melburna?

[dallton]

U vremenu zmije
Nikola Samardžić
24.03.2009.

Na dan kolektivne neodgorovnosti, samosažaljenja i patetike, bilo bi nepravedno proizvoditi dodatnu, takođe kolateralnu štetu, ukazivanjem na osećanja koja su samo lična. Više je od hiljadu žrtava NATO akcije kojom je zaustavljena poslednja agresija režima koji je otvarao frontove okrutnih obračuna i u sopstvenom jezgru. Divljanje srpske politike započelo je hapšenjem Azema Vlasija pre dvadeset godina, pre deset godina NATO je, nakon neuspešnih pregovora, odlučio da okonča prethodnu deceniju ubistava, etničkog čišćenja, pljački, koncentracionih logora, opsada Sarajeva, Dubrovnika i Vukovara, epohu Srebrenice, piramidalnih zverstava i obmana. Diktator i njegov režim ubzo potom su pali, pošto se u NATO intervenciji strovalila i arhitektura zločinačkog poduhvata. Ali je on nestao više zbog neuspeha zločinačkog poduhvata nego na osnovama uverenja da je njegova putanja bila protivna ljudskosti i strujanju civilizacije. Zato se ponekad danas učini da je zlo, koje je traljavo zatrto, životnije nego ikad. Kao na ovaj dan, jedan od suvišnih u političkom kalendaru Srbije, kad zmije izmile, ali ne da presvlače košuljice, nego da ujedaju.

Desetogodišnjica će još jednom relativizovati istoriju zločina u celini koja je prethodila intervenciji. Manipulisaće se ljudskim osećanjima, amnestirati punionice masovnih grobnica i hladnjača, oživeti orgije na mostovima. Javni servis će se vratiti na 23. april kad je žrtvovano 16 života. Blagosloviće se Ibarska i 12. mart. Danas pisati o potrebi da se Srbija uključi u NATO, jedan od stubova evropskog ujedinjenja i najvažnije institucionalne političke, idejne i bezbednosne spone SAD i EU, sve bi to ličilo na uobičajeno prosipanje mudrosti o demokratskoj i evropskoj budućnosti namerno lišeno uvida u svakodnevicu.

U proteklim danima vlada je očuvala zakon protiv diskriminacije čije usvajanje očigledno nisu pokušale da zaustave samo dominantne verske zajednice. Otvoreni su pregovori sa MMF-om. Premijer Cvetković je realizovao posetu hrvatskog premijera Ive Sanadera. Sanader je samom svojom nonšalancijom uputio jasne političke poruke. Njegov predlog da hrvatska i srpska vlada održe jednom godišnje zajedničku sednicu kako bi razmenjivale iskustva i donosile važne odluke otvorio je perspektivu institucionalnog približavanja koje bi u sebi imalo suštinski nove sadržaje u odnosu na uobičajen evropski integrativni okvir. Ispostavilo se i to da je, ostvareno u jednom dragocenom trenutku, gostovanje hrvatskog premijera obezbeđeno odsustvom ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, i u tom smislu se otvara još jedan povod zahtevima da, kao smetnja demokratizaciji i evropeizaciji, i nakon niza incidenata, on ipak bude smenjen. Itd. Ali Srbija ima najviše razloga da strahuje upravo kad zakorači unapred.

Danas bi trebalo da se odigra vrhunac u nastojanjima pojedinih sektora zvaničnih institucija da se ozbiljije narušavaju javni red i mir i struktura vlasti koja katkad otkriva reformske i evropske potencijale. Afera Kovačević podsetila je na kadrovsku strukturu Ministarstva spoljnih poslova. Vrhovni sud Srbije je, kao poslednju pakost mandata Vide Petrović Škero, ukinuo i vratio na ponovno suđenje presudu Okružnog suda u Beogradu kojom je navijač Crvene Zvezde Uroš Mišić osuđen na deset godina zatvora zbog pokušaja ubistva majora Žandarmerije Nebojše Trajkovića. Republičko tužilaštvo izrazilo je nezadovoljstvo odlukom VSS da ukine prvostepenu presudu Mišiću koji je „ispoljio naročitu upornost i agresivnost kada je Trajkovića pekao bakljom i pokušavao da mu je ugura u usta, svestan da time može da ga ubije“. VSS je time izazvao opravdanu bojazan za javnu bezbednost i vladavinu prava. Za presudom VSS odmah su usledili ulični incidenti navijačkih grupa, vojski sportskih i političkih mafija. U javnosti je u proteklim danima namerno kriminalizovana uloga policije prilikom ubistva Đorđa Zarića koje se odigralo okončanjem potere, nakon bahate i agresivne vožnje u alkoholisanom stanju, kojom su ozbiljno ugroženi bezbednost u saobraćaju i javni red i mir. U javnosti je unapred amnestiran napad na policiju koji je uništio dva mlada ljudska života, i ne iznose se dovoljno podaci o vozaču kod koga je alko-testom utvrđeno prisustvo 1,36 promila alkohola u krvi. Masovna ubistva, progoni i maltretiranje kosovskih Albanaca zanemarljive su kategorije, dok egzekutori orljaju po Leskovcu zahtevajući linč Nataše Kandić i Bruna Vekarića, uzgred verovatno, i dnevnice, po receptu podivljalih službi bezbednosti u pojasu Srbije prema Kosovu i Makedoniji. U takvoj atmosferi, u nastupu solidarnosti, huligani su, kao pod komandom prethodnog premijera, ponovo razlupali centar Beograda. Građanin Radoš Ilinčić izboden je nožem zbog pokušaja da od vandaliziranja zaštiti telefonsku govornicu.

Medijski pritisci očigledno su namenjeni povratku u stanje pravoslavne demokratije realizovane nakon prošlogodišnjeg mitinga Kosovo je Srbija, i opstrukcija nastojanja ministra policije Ivice Dačića da se okonča šengenska izolacija i dodatno obezbedi evropska kandidatura. Zato bi bilo dobro da večerašnji govor akademika Ćosića bude jedan od onih koji ostaju bez odjeka u ljudskim žrtvama.

[Johny]

Jel znas ko je Nikola Samardzic... ne znas, ali postas njegove clanke...

On je profesor na katedri za istoriju beogradskog univerziteta, zajedno sa ideologom Kostunice Radosem Ljusicem i gomilom nacionalista... da bi uopste upao tamo kao profa moras da imas debeli nazzi background...

Taj isti Samardzic koga citiras je pisao u nacionalistickim novinama koje su podrzavali Obraz i slicne organizacije... onda je preko noci promenio dres i predstavlja se kao satro demokrata, i Ceda ga je oterao iz stranke jer je previse bulaznio...

Nastavi sa svojim zadatkom

[KatarinaKosaca]

Lično nikada nisam očekivala od bilo kojeg Srbina da kaže... baš neka su me bombardirali. Niko valjda nije toliki mazohista. Iako sam bombardovanje preko Tv rado gledala u tom momentu. Nekako sam imala moralnu satisfakciju da moje trpljenje bombi, snajpera, gladi i svakodnevne smrti dobija balans. _Danas nisam ponosna na taj osjećaj koji sam imala 1999, pogotovo što sam kasnije na Kosovu vidjela i strašne posljedice bombardovanja. Ipak, i u Srbiji moraju shvatiti da su glčasali uporno MIloševića (sad postoje neke teroije da je cijelo vrijeme krao izbore), a da je tom čovjeku međunarodna zajednica davala hiljadu predposljednjih ultimatuma... i niti jedan kompromis nije prihvatio. A onda je nakon 3 mjeseca bombardiranja kapitulirao. Tako, da nikako ne mislim da je nezavisnost Kosova stečena prije godinu ili dvije, nego baš te 1999, kapitulacijom Miloševića, samo što to Srbi vole zvati nekom rezoilucijom.

[Johny]

Postujem sto si iskreno iznela svoju emociju u vezi bombardovanja ali moras znati neke stvari...

Najmanje vojnika je poginulo u tom ratu, ginuli su civili ko muve, pala je bomba u mom naselju a u radijusu od par kilometara nema ni jedan vojni cilj... tad su sravnjene nekoliko civilnih kuca, trudna zena sa nekoliko klinaca je zatrpana ispod rusevina...
U Nisu su bacali zabranjene kasetne bombe, po celoj zemlji bombe sa osiromasenim uranijumom koje seju kancer toliko da broj takvih obolenja od 2000 je duplo veci nego pre toga...

Pogledaj ovaj snimak... za svakog coveka ove slike su uzas bez obzira sta je bio povod, nema opravdanje za ovolike civilne zrtve...

http://www.youtube.com/watch?v=drBE_uFxRls

E sad ima tu jos jedna prica...

Sloba je mogao biti skinut vec 1992 da su Albanci sa Kosova izasli masovno na izbore... druga stvar, Milosevic je 1995-1999 bio "faktor mira i stabilnosti" za zapadne medije, demonstrirali smo 77 dana 1996-1997 kad je pokrao izbore i nikakva podrska nam nije stigla iz sveta jer nisu hteli da remete idilu sa Slobom...

Moj stav je da ma kako grozno bilo bombardovanje 1999 to nam je resilo 2 strateska problema, odvajanjem Kosova Sloba nije vise imao rezervoar odakle je krao glasove sto je direktno uticalo na njegov pad 2000. godine, i druga stvar je sto odvajanjem Kosova mi smo drzavu oslobodili od 2 miliona Albanaca koje nikad ne bi integrisali u drzavu, a koji bi nas natalitetom pojeli za 50 godina...

Ta prica ima i lice i nalicje, a plitko je posmatrati samo jednu stranu novcica...

[Abacija]

Ja jos uvijek cekam na odgovor.

[KatarinaKosaca]

Postujem sto si iskreno iznela svoju emociju u vezi bombardovanja ali moras znati neke stvari...

Najmanje vojnika je poginulo u tom ratu, ginuli su civili ko muve, pala je bomba u mom naselju a u radijusu od par kilometara nema ni jedan vojni cilj... tad su sravnjene nekoliko civilnih kuca, trudna zena sa nekoliko klinaca je zatrpana ispod rusevina...
U Nisu su bacali zabranjene kasetne bombe, po celoj zemlji bombe sa osiromasenim uranijumom koje seju kancer toliko da broj takvih obolenja od 2000 je duplo veci nego pre toga...

A u kojem je to ratu naročito na Balkanu poginulo najviše vonika. U tvoj je kvart pala jedna bomba (jesu velike, moram priznati), a u moj kvart i u moj rodni grad je palo jako puno bombi i to onih koje smo predhodno platili našim porezima.

Pogledaj ovaj snimak... za svakog coveka ove slike su uzas bez obzira sta je bio povod, nema opravdanje za ovolike civilne zrtve...

http://www.youtube.com/watch?v=drBE_uFxRls

E sad ima tu jos jedna prica....

Več sam napisala da ima jako puno priča. Jedna od najvažnijih je ona o licemjernosti zvanične srpske politike oko brige za Srbe na Kosovu. Oni su poslije bombardiranja bili prepušteni sebi, svojoj sudbini i stranim vojnicima na Kosovu, koji su im pomagali u održavanju svakodnevnog života. Niko, ali baš niko iz Beograda nije došao tih godina da ih obiđe.

Sloba je mogao biti skinut vec 1992 da su Albanci sa Kosova izasli masovno na izbore... druga stvar, Milosevic je 1995-1999 bio "faktor mira i stabilnosti" za zapadne medije, demonstrirali smo 77 dana 1996-1997 kad je pokrao izbore i nikakva podrska nam nije stigla iz sveta jer nisu hteli da remete idilu sa Slobom...

Moj stav je da ma kako grozno bilo bombardovanje 1999 to nam je resilo 2 strateska problema, odvajanjem Kosova Sloba nije vise imao rezervoar odakle je krao glasove sto je direktno uticalo na njegov pad 2000. godine, i druga stvar je sto odvajanjem Kosova mi smo drzavu oslobodili od 2 miliona Albanaca koje nikad ne bi integrisali u drzavu, a koji bi nas natalitetom pojeli za 50 godina...

Ta prica ima i lice i nalicje, a plitko je posmatrati samo jednu stranu novcica...

Sad mi nije jasno, je li dobro ili nije što se Kosovo odvojilo? Kao treba nam teritorija, a ne trebaju u njoj Albanci??

[dallton]

Postujem sto si iskreno iznela svoju emociju u vezi bombardovanja ali moras znati neke stvari...

Najmanje vojnika je poginulo u tom ratu, ginuli su civili ko muve, pala je bomba u mom naselju a u radijusu od par kilometara nema ni jedan vojni cilj... tad su sravnjene nekoliko civilnih kuca, trudna zena sa nekoliko klinaca je zatrpana ispod rusevina...
U Nisu su bacali zabranjene kasetne bombe, po celoj zemlji bombe sa osiromasenim uranijumom koje seju kancer toliko da broj takvih obolenja od 2000 je duplo veci nego pre toga...

Pogledaj ovaj snimak... za svakog coveka ove slike su uzas bez obzira sta je bio povod, nema opravdanje za ovolike civilne zrtve...

http://www.youtube.com/watch?v=drBE_uFxRls

E sad ima tu jos jedna prica...

Sloba je mogao biti skinut vec 1992 da su Albanci sa Kosova izasli masovno na izbore... druga stvar, Milosevic je 1995-1999 bio "faktor mira i stabilnosti" za zapadne medije, demonstrirali smo 77 dana 1996-1997 kad je pokrao izbore i nikakva podrska nam nije stigla iz sveta jer nisu hteli da remete idilu sa Slobom...

Moj stav je da ma kako grozno bilo bombardovanje 1999 to nam je resilo 2 strateska problema, odvajanjem Kosova Sloba nije vise imao rezervoar odakle je krao glasove sto je direktno uticalo na njegov pad 2000. godine, i druga stvar je sto odvajanjem Kosova mi smo drzavu oslobodili od 2 miliona Albanaca koje nikad ne bi integrisali u drzavu, a koji bi nas natalitetom pojeli za 50 godina...

Ta prica ima i lice i nalicje, a plitko je posmatrati samo jednu stranu novcica...

naravno, ima tu dosta prica, pa "tri istine", pa onda istina pravda pomirenje po principu "ma svi su isti" i sve tako i tako dalje, al eto sta ces ljudi su plitki pa ne shvataju svu dubinu

[osa]

Postujem sto si iskreno iznela svoju emociju u vezi bombardovanja ali moras znati neke stvari...

Najmanje vojnika je poginulo u tom ratu, ginuli su civili ko muve, pala je bomba u mom naselju a u radijusu od par kilometara nema ni jedan vojni cilj... tad su sravnjene nekoliko civilnih kuca, trudna zena sa nekoliko klinaca je zatrpana ispod rusevina...
U Nisu su bacali zabranjene kasetne bombe, po celoj zemlji bombe sa osiromasenim uranijumom koje seju kancer toliko da broj takvih obolenja od 2000 je duplo veci nego pre toga...

Pogledaj ovaj snimak... za svakog coveka ove slike su uzas bez obzira sta je bio povod, nema opravdanje za ovolike civilne zrtve...

http://www.youtube.com/watch?v=drBE_uFxRls

E sad ima tu jos jedna prica...

Sloba je mogao biti skinut vec 1992 da su Albanci sa Kosova izasli masovno na izbore... druga stvar, Milosevic je 1995-1999 bio "faktor mira i stabilnosti" za zapadne medije, demonstrirali smo 77 dana 1996-1997 kad je pokrao izbore i nikakva podrska nam nije stigla iz sveta jer nisu hteli da remete idilu sa Slobom...

Moj stav je da ma kako grozno bilo bombardovanje 1999 to nam je resilo 2 strateska problema, odvajanjem Kosova Sloba nije vise imao rezervoar odakle je krao glasove sto je direktno uticalo na njegov pad 2000. godine, i druga stvar je sto odvajanjem Kosova mi smo drzavu oslobodili od 2 miliona Albanaca koje nikad ne bi integrisali u drzavu, a koji bi nas natalitetom pojeli za 50 godina...

Ta prica ima i lice i nalicje, a plitko je posmatrati samo jednu stranu novcica...

johny s prvim sv. ratom je prošlo vrijeme kad je u ratu ginulo više vojnika od civila, od onda na ovamo to se rapidno mjenja. da su albanci 92. izašli na izbore, možda bi milošević pao, ali oni ne bi dobili državu, zar misliš da je to njima bio cilj, čisto sumnjam, njihovi interesi i interesi srba su dijametralno suprotni.

[dallton]

ma ja, johny, nisi ti protiv albanaca, samo ti smeta sto ih ima puno...a btw. albanci ce svakako pojesti srbiju al sad polako i spolja, njima je dodijeljena uloga "containment" faktora za srbiju...sto nekako i jest historijska pravda

[Abacija]

Milosevic je toliko puta namjestao izborne rezultate da je naivno vjerovati da su ga tada Albanaci mogli oboriti.