Dno dna......kad su trajali jalovi napadi na RTS, ne dade mi đavo mira pa prebacih na Pink
A tek kad sam na istom kanalu sutradan dok su ko fol opsjedali predsjedništvo u studiju tog sranja od TV vidio glavom i bradom voju šešelja da brani vlast i napada opoziciju ......dno dna
Lični stavovi
Pismo srpske književnice iz Berlina, profesionalne beskućnice, o protestima
Ako uzmete fekalne motke u ruke, zovite me obavezno
I ja sam 1 od 4 miliona.
0Piše: Sanja Nikolić18. marta 2019. 14.33
Uživalaca nemačke socijale. Međutim, to sam, jer nisam 1 od 5 miliona. Može ili jedno, ili drugo. Da odmah istaknem moj prvoborački si-vi, da me ne biste shvatili pogrešno: sa 19 godina pobegla sam od kuće, jer sam zlostavljano dete, zimu ’96-’97. provela sam na protestima, po ceo dan, na Brankovom mostu dobila sam batine kad i Tadić, kad smo kao kozice bežali uzbrdo ka Vencu, 5. oktobra, razume se, ispred skupštine nagutala sam se bojnog otrova i svaka čast onim babama što su sa balkona saksijale policiju, dosta su pomogle. 2014. biciklom pedalala sam do Srebrenice na mirovni marš bicikli, e tad su četnici u Valjevu pokušali da nas linčuju, pa nas je policija evakuisala. Dakle imam solidan staž, a ne može mi se prebaciti ni lenjost duha i tela.
Podrazumeva se da nikad nisam bila član nijedne stranke. Posle svih ovih napora, došla je 2015. kad sam se jednog jutra probudila kao beskućnik bez posla, sa diplomom fakulteta u džepu. Onda sam malo razmislila i shvatila da je ipak bolje da sve to budem na Zapadu, makar me neće izjedati dosada, niti će me jebati srpski sistem, niti tlapnja koju mi je godinama usađivala u glavu – Demokratska stranka. I tako bih sada mogla da vam pričam o nekom hepiendu, međutim neće moći, jer prijatelji iz Srbije su me obavestili da neodložno za vikend odem na proteste u Berlinu. Priopćenje o protestima koje ima dosta od osnovnoškolskog skojevskog spiča, iz mojih dana pionira, kaže:
„Naši građani u Berlinu poručuju da bez obzira na to što su bili prinuđeni da napuste Srbiju, stoje uz svoji narod i bore se da se demokratija i pravda vrate u njihovu zemlju.“ Prvo, jeste da sam bila prinuđena da odem iz moje zemlje Srbije, zbog Demokratske stranke i posledica njihove despotije, drugo, nikad nikakvu demokratiju u Srbiji nisam videla, pa se pitam kako demokratija može da se vrati, treće, o pravdi da ne govorim, o njoj tek nikad nije bilo ni govora.
Ne znam koji je to dokon pop odlučio da pokrsti berlinske Srbijance i da ih prevede na ispravnu stranu, ali zvuči kao PR tim stranaka, koje nevino šetaju u svojstvu običnih građana, koje ama baš ništa u državi nisu promenile dok su bile na vlasti onih 15 najlepših godina mog života, međutim i najpraznijih godina mog života. Te stranke, makar sve i da nisu u korupciji do grla, direktno su omogućile SNS. (Da vam sad ovde ne kadim o značaju stabilnog državnog sistema za nervni sistem, nakon što ste došli iz neke sistemske vukojebine. Neprocenjivo).
Dakle nekome je palo na pamet da bi bilo zgodno protestovati u Berlinu, jer u Parizu je samo moda i instalacije, u Berlinu ne prolazi dan bez protesta, tamo je mesto i Srbijancima van matice da podignu svoj glas protiv vlasti u matici, protiv koje sam i ja naravno, ali više sam dijalektičar, ja sam i protiv takozvane opozicije, čak i više ako smem da priznam. Iz prostog razloga – što tu nikakve razlike i nema. Jer da ima, ne bi bilo sporta zvanog preletanje. Tako vam je u petak u Nišu na belom konju prošetao Uča, bivši gradski funkcioner, osoba koja je izmenjala tri stranke, SPO, DS i SNS. Umesto da je radio ono što najbolje ume, da bude učitelj. Jak i poučan primer.
Ne znam zašto bih im ja to sada oprostila i arčila se u šetnjama u ovom belosvetskom potucanju da ih odavde vraćam na vlast? Šetnja je zdrava, ali dosadno je meni to, navikla sam na adrenalin. Ako uzmete fekalne motke u ruke, zovite me obavezno. Jer ovo mi dođe kao seks sa zaštitom, nije loše, ali nema tu rizika, niti pravog zadovoljstva. Nema rezultata, samo penetracija radi penetracije, odnosno šetnja radi šetnje i radi društvenih mreža. Ideja naravno može vrlo lepo da se primi kod nekih, nagledala sam se ja devojčica od 50 godina koje žive sa mamama i protestuju u laganim šetnjicama dok im psić laje u rukama av-av.
I što kaže moj mudriji kolega Basara u svojoj kolumni, otog posla, braćo, nema ništa! Ovako bih ja to.
Svima u Srbiji, ja profesionalni beskućnik, preporučujem da makar jedan dan pokušaju da budu na primer Sandra Silađev, kad je već Basara teško biti, koju bih ja uvela pred TV Dnevnik svaki dan. Savu iz Kikinde bih dala da bude predsednik. On je jednom došao na genijalnu ideju: mesec dana je čekao komunalnu službu da mu očisti poplavljenu septičku jamu, nisu se pojavili. Taj siromašni čovek Savo potom je pozvao istu tu službu i predstavio se kao Savov komšija, i prijavio kako se Savo udavio u fekalijama svoje septičke jame u komšiluku. Služba je došla, lepo očistila jamu tražeći davljenika. Evo konačno jednog hepienda, jer fekalije su očišćene, služba je proradila. Jedan baš pozitivan primer prave ljudske borbe sa čišćenjem do kraja. Takav nam i treba.
nikad vrijedni
