sumirprimus wrote:gdje je srbija presudjena?
kolko vidim krivo par pojedinaca i to za srebrenicu, a srbija nije imala nikakve veze???
evo uputi nas, educiraj sto bi rekli
Konretno, Srbiju si mogao samo da sudiš za genocid. Mogao si i za agresiju - ali to se nije pokrenulo iz niza razloga.
Sud je presudio da Srbija nije direktno sprovodila genocid, ali je kriva za njegovo nesprečavanje. To što nije bilo dovoljno dokaza u tom postupku da se uveže naređenje i planiranje (namjera) ovlaštenih predstavnika Srbije ne bih sada detaljisao. Ali, imaš međupresudu Tribunala koja jeste utvrdila da je tužilaštvo iznijelo dovoljno dokaza za individualnu odgovornost Miloševića za genocid, i to ne samo u Srebrenici.
Čak, mislim da bi stepen dokaza morao da bude da je Milošević se snimao dva sata na kameru kako govori šta su mu planovi na 15 jezika da bi svi razumjeli. Jer, tako funkcioniše međunarodno pravo zbog presude - Nikaragva vs. SAD.
A, ima dovoljno dokaza. I papira, i snimljenih razgovora. I još će se sa vremenom otkrivati.
http://www.icty.org/x/cases/slobodan_mi ... -jovic.htm
Već 26. marta 1990. na sednici koordinacionog komiteta (u čijem su sastavu bili svi čelni funkcioneri u Srbiji), kome sam prisustvovao, bilo je ocenjeno da je raspad Jugoslavije nezaustavljiv. Srbija će voditi iskrenu politiku opstanka federativne Jugoslavije, ali će se spremiti da živi i bez Jugoslavije. U eventualnom raspadu zemlje, Srbija računa na jedinstvo sa Crnom Gorom. Naš je cilj da izbegnemo krvoproliće, da uspostavimo granicu unutar koje se neće ratovati. Van te granice rat se neće moći izbeći, jer Bosna i Hercegovina neće moći da opstane kao država, a bitka oko teritorije bez krvi teško je zamisliva. Smatramo da je sukob gotovo izvestan jer Srbi u Hrvatskoj i BiH neće pristati na odvajanje od matične države i na pretvaranje u nacionalnu manjinu. Odlučeno je da Srbija odmah pristupi izradi novog ustava kojim će biti pokrivena nova samostalna srpska država, ako do raspada Jugoslavije dođe. (Dnevnik – 26. mart 1990.)
U cilju stvaranja javnog mnjenja u skladu s Miloševićevom politikom polazilo se od toga da: “Ono što nije objavljeno, nije se ni dogodilo” – to je bila Miloševićeva deviza. U Jugoslaviji i u Srbiji njegov nalog je bio za sredstva javnog informisanja daleko jači od zakona. Istovremeno su režimska sredstva javnog informisanja objavljivala svakojake obmane i zablude, pa i neistine za koje se nije odgovaralo sudski, ali se na kraju platilo gubitkom vlasti na izborima. (KOM 15-18, 116 teksta na engleskom, str. 13, 16 i 110 teksta na b/h/s-u; razgovor broj 1, prvi deo, str. 28)
