LorelajHajnrih Hajne (Heinrich Heine) (rođen 13. decembra 1797 u Dizeldorfu, † 17. februara 1856. u Parizu) je bio jedan od najvećih nemačkih liričara XIX veka. Zbog naprednih pogleda dela su mu za života bila zabranjivana u Nemačkoj, a kako je bio jevrejskog porekla, zabrana je bila obnovljena i u doba nacizma. Kao pesnik, osećajan, duhovit, smeo i borben, pesnik "svetskog bola", ali i raskida sa romantikom. On je najviše prevođen strani pesnik na području bivše SFRJ.
Pisao je pesme, pripovetke i eseje. Bio je pesnik široke popularnosti a mnoštvom učenika i imitatora svugde u Evropi. Njegova najpoznatija ostvarenja su: poetska zbirka „Knjiga pesama“, „Florentinske noći“, „Nemačka — jedna zimska priča“. Takođe je objavio i zbirku pesama „Lirski intermeco“ i delo „Romansero“ (1851). Spada u red najznačajnijih evropskih romantičara. On je prvi nemački pesnik koji prestaje da piše po strogim pravilima klasicizma. Sa njim se završava stara i počinje nova nemačka škola. Hajne stvara preokret u lirici. Bio je veliki buntovnik i protivurečnik. Motive je tražio u narodnoj tradiciji. Jedno od najpoznatijih Hajneovih dela svakako je pesma „Lorelaj“ koja je zasnovana na staroj germanskoj legendi.
Imao je veoma tragičan život jer je veoma rano oboleo. Proveo je osam godina u krevetu.
Izvor: Wikipedia
Ja ne znam šta treba da znači
Ta tako tugujem,
O nekoj starinskoj priči
Jednako umujem.
Tu mirno protiče Rajna,
Hladno je, hvata se mrak!
Na vrhu brega igra
Posljednji sunčev zrak.
A na tom bregu se vidi
lepote devojke stas;
Ona sva u zlatu blista,
I zlatnu češlja vlas.
Sa zlatnim češlja je češljem,
I peva još uz to,
A glas od pesme zvuči
Silno i čudesno.
Lađara u malom čunu
Njen divlji zanosni ton;
Na stene ne gleda dole,
Već gore gleda on.
I sad lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj:
A sve to sa svojom pesmom
Učini Lorelaj
Ona se gasi
Zastor je pao. Konac drame.
Već idu kući gospoda i dame.
A da li im se komad dopo?
Po pljesku sudeć nije propo.
Priznanje zahvalnoga svijeta
Ubro je poznati poeta.
No sad je kuća posve nijema
I žamora i svjetla više nema.
Al kakav je to čudan zvuk
Odjeknuo po praznoj bini?
To možda jedna žica puče
Na nekoj staroj violini.
Trčeći ovim, onim smjerom
Štakori šuškaju parterom.
I vonja sve na staro ulje.
Posljednja lampa već se gasi,
Ne može jadna sjati dulje,
Iako plamsati još kuša.
To svjetlo bješe moja duša.
SERAFINA
Jedara crnih plovi moj brod
Morem što divlja i buči.
Zna obijest tvoja moj jad i moju bol,
Al' ipak me vrijeđa i muči.
A nevjernost tvoja ko' vjetar je taj:
Sad svud, sad onuda huči.
Jedara crnih plovi moj brod
Morem, što divlja i buči.
to su bila vremena 
svi mi imamo svoju boljku)
stigla je, 
cekam sutra pp 
