Citati koje bi podijelili s drugima

[frameni]

Nisam ja ničija sudbina. To je sve jasnije. Ne postoje dve iste stvari na svetu. Ne postoji moja druga polovina. Svi smo mi sami, svoji…
Stvoreni da budemo sami. Tako smo celi. Samo tako .

Pitaćeš me sigurno, šta je onda ljubav?

Mi, dušo. I ti i ja. Sami. To je ljubav. Ti sad spavaš tamo negde, i verovatno sanjaš. Mene sigurno ne. Svi mi sanjamo sebe. U raznim oblicima, bojama, tonovima, u raznim ljudima, gradovima, situacijama… sebe. Samo sebe.

Ljudi se spajaju iz straha da budu ono što jesu. Lakše je, bar u početku, biti ono što drugi očekuju.

Kažu da ljubav izbledi i preraste u nešto drugo. U opravdanje, mili. Preraste u opravdanje sopstvenog promašaja. Čuj, volim te ja, naravno…. I? Voleću te dok nisi ovde.

Patnja? Pitaćeš.

Nije to patnja, stari.To je san. Sanjam te onakvog kakva sam ja. Ako već ne mogu sa sobom, možda ću sa tobom moći. Laž!!!
Iz te laži se stvori nešto što ne možemo nazvati drugačije, no laž.

Deca? Pitaćes.

Zasigurno gube taj rat. Zato i jesu najlepša dok su mala, jer daju vremena, a vremena nema. Isto će biti i sa njima… Iz laži u laž, iz laži u laž…

Dokle? Sigurno ćeš pitati..

Pa valjda dok ne naučimo….


Marina Antunović

[Entropio]

"Nikada nećeš razumjeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti.
Nikada nećeš znati razumjeti tu maglu u mom pogledu.
Kad odlutam, kad zastanem u pola riječi, u pola koraka. Uvijek ću ti ostati daleka.
Uvijek ću ti odgovoriti : "Nije mi ništa." A svašta mi je.
Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj.
Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji.
Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko.
Ma, nije mi ništa...A svašta mi je.
Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Sijenke mi igraju po zidovima. Sjećanja me ophode čitavog dana.
A srce ludo čuva te dragocijene suze duboko u džepu, suviše dragocijene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocijene da bi se poklanjale svakom."


Ana Karanović

"Biva da naiđe u ljudskom životu trenutak kada se izlaz nigdje ne vidi i ne naslućuje, kad čovjek osjeća da je izgubljen, on i sve što je ikad njegovo bilo ili moglo biti. Tada pritješnjenom i ugroženom stvorenju ne ostaje ništa do jedna misao, obična i slaba, ali jedina. I čovek se hvata za nju. I misli.
Tako je, izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje, jer mora biti da postoje, na svijetu i drugi krajevi, sa drugim ljudima, drugačijim odnosima i uslovima života, sa drugim izgledima, pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se kreće i živi. Znači da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog položaja kao stvarnu, svudašnju, potpunu i konačnu, ma kako ona izgledala očigledna.
U toj sumnji u potpunu stvarnost naše nesreće postoji zračak nade koji može biti spasonosan, pokazati nam put ka izlazu i pomoći da donesemo pravu odluku i u trenutku kad sve izgleda izgubljeno.
Nije ta misao samo ona koja nas izbavlja i spašava, nego mogućnost njenog postojanja u nama.


Ivo Andrić

Nisam ja ničija sudbina. To je sve jasnije. Ne postoje dve iste stvari na svetu. Ne postoji moja druga polovina. Svi smo mi sami, svoji…
Stvoreni da budemo sami. Tako smo celi. Samo tako .

Pitaćeš me sigurno, šta je onda ljubav?

Mi, dušo. I ti i ja. Sami. To je ljubav. Ti sad spavaš tamo negde, i verovatno sanjaš. Mene sigurno ne. Svi mi sanjamo sebe. U raznim oblicima, bojama, tonovima, u raznim ljudima, gradovima, situacijama… sebe. Samo sebe.

Ljudi se spajaju iz straha da budu ono što jesu. Lakše je, bar u početku, biti ono što drugi očekuju.

Kažu da ljubav izbledi i preraste u nešto drugo. U opravdanje, mili. Preraste u opravdanje sopstvenog promašaja. Čuj, volim te ja, naravno…. I? Voleću te dok nisi ovde.

Patnja? Pitaćeš.

Nije to patnja, stari.To je san. Sanjam te onakvog kakva sam ja. Ako već ne mogu sa sobom, možda ću sa tobom moći. Laž!!!
Iz te laži se stvori nešto što ne možemo nazvati drugačije, no laž.

Deca? Pitaćes.

Zasigurno gube taj rat. Zato i jesu najlepša dok su mala, jer daju vremena, a vremena nema. Isto će biti i sa njima… Iz laži u laž, iz laži u laž…

Dokle? Sigurno ćeš pitati..

Pa valjda dok ne naučimo….


Marina Antunović

[cvrcak i mrav]

"Biva da naiđe u ljudskom životu trenutak kada se izlaz nigdje ne vidi i ne naslućuje, kad čovjek osjeća da je izgubljen, on i sve što je ikad njegovo bilo ili moglo biti. Tada pritješnjenom i ugroženom stvorenju ne ostaje ništa do jedna misao, obična i slaba, ali jedina. I čovek se hvata za nju. I misli.
Tako je, izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje, jer mora biti da postoje, na svijetu i drugi krajevi, sa drugim ljudima, drugačijim odnosima i uslovima života, sa drugim izgledima, pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se kreće i živi. Znači da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog položaja kao stvarnu, svudašnju, potpunu i konačnu, ma kako ona izgledala očigledna.
U toj sumnji u potpunu stvarnost naše nesreće postoji zračak nade koji može biti spasonosan, pokazati nam put ka izlazu i pomoći da donesemo pravu odluku i u trenutku kad sve izgleda izgubljeno.
Nije ta misao samo ona koja nas izbavlja i spašava, nego mogućnost njenog postojanja u nama.


Ivo Andrić

"Nikada nećeš razumjeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti.
Nikada nećeš znati razumjeti tu maglu u mom pogledu.
Kad odlutam, kad zastanem u pola riječi, u pola koraka. Uvijek ću ti ostati daleka.
Uvijek ću ti odgovoriti : "Nije mi ništa." A svašta mi je.
Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj.
Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji.
Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko.
Ma, nije mi ništa...A svašta mi je.
Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Sijenke mi igraju po zidovima. Sjećanja me ophode čitavog dana.
A srce ludo čuva te dragocijene suze duboko u džepu, suviše dragocijene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocijene da bi se poklanjale svakom."


Ana Karanović

[hanny12]

[PurpurHazel]

Nemoguće stvari uvek imaju veoma moguće završetke. Ali nemoj to da dozvoliš...Nikada! Veruj da je ipak možda voda žednija nas, nego što smo mi žedni nje... Čuda samo tako opstaju. Kada i druga čuda veruju u njih.

r.p.

[Ljuska_u_BaklaFi]

"Novac je sve obezvrijedio, opoganio. Prodaje se čast, obraz, ponos, principi, uvjerenja... Kupuju se diplome, kupuju se prijatelji, kupuju se organi, kupuje se ljepota, kupuju se tijela za "ljubav"... Jedino što je preostalo, što vrijedi a kupiti se ne može su duša i zrno radosti..."

[TetkaSara]

''Mame, rađajte deci sestre, jer sestre postaju tetke, a tetke
su najlepši, nezamenljivi dar svakom detinjstvu.''

[Ljuska_u_BaklaFi]

''Mame, rađajte deci sestre, jer sestre postaju tetke, a tetke
su najlepši, nezamenljivi dar svakom detinjstvu.''

Daaaaaaaaa

[TetkaSara]

Tetka može, a ne mora da ima svoju decu. Tetkina deca mu nekako idu uz nju. Sa njima se volimo i ne volimo, tučemo kao mali, družimo kao odrasliji, oslanjamo jedni na druge kao sasvim odrasli. Zanimljivo je da deca obično misle kako bi ona druga mama, dakle u ovom slučaju tetka, bila možda bolja od sopstvene. To, doduše, misle i tetkina deca za naše majke. Ali, ono što je bitno jeste Tetka.

Tetka je nešto poput dobre vile iz lepih dečjih bajki. Zna sve, razume sve, ume da uteši, rasplaši, kada se rodimo, na poklon obavezno donese dukat (pa red je, Tetka je, ali to je nekako više za mamu i tatu), a nama naše prvo ćebence ili neku plišanu igračku od kojih se ne odvajamo, nekada ni do svadbe. Onda donosi razne benkice, zeke, kapice, šalčiće, sapunčiće, flašice, cipelice, odelca, haljinice, sve za Tetkino zlato.

Obožava da se slika sa nama i imamo gomilu slika na kojima nas drži čvrsto, čvrsto i smeje se onako, nekako najlepše. Kako idu godine, mi sve veći na slikama, tetka u prvo vreme sve lepša, a onda polako počnu da joj se vide godine. No, to vide drugi. Za nas tetke ostaju nekim čudom uvek mlade. Mama može i da ostari, ali Tetka... nemoguće! Ona nam da parče čokolade koju kriju kao neprijatelja da nam se ne pokvare zubi, da se ne gojimo kada odrastemo, kupi sladoled iako su roditelji strogo zabranili jer „dete ima osetljivo grlo“, kupi prvu mini suknju, pa makar se mama razbesnela, „izboksuje“ prvi džeparac, prvog dečka, prvo samostalno letovanje. Ćušne neke pare u džep, onako, da nam se nađe, dopuni mobilni, kupi „na rasprodaji“ nešto „kao za tebe da su pravili“. Kod nje se uvek nađe neki parfem, dopola potrošen koji „mi, ma kad ti kažem, zaista ne treba“. Ona ima najbolji izbor dijeta baš za našu krvnu i ostale grupe, ima oštro oko kada dobijemo gram više ili oslabimo taj isti gram. Zna kada je tata besan po frekvenciji njegovog glasa, kada mama ima migrenu, pa treba hodati na prstima, kada su se posvađali zbog njene nove bluze ili njegove stote rekreativne partije tenisa u ovom polugođu.

Zna ona i više od toga, ali ume da se ponaša kao neko ko ne zna ama baš ništa. Tako se od Tetke uči da se zna a ne zna, da se ne zabadaju nosevi u tuđe tanjire, da je lepo imati najbolju drugaricu, ali da ne treba zbog toga oterati sve druge, da je normalno da se drugarice ponekad i posvađaju. Tetka nas uči kako se ljubi, na koju stranu ide nos, kako da ne pocrvenimo ako nas On gleda, a ako i pocrvenimo, da On to ne vidi. Ona zna i koji su najbolji filmovi koje treba gledati na prvom dejtu, da li pri prvom susretu treba sesti u ovaj ili onaj kafić. Uči nas kako se krišom stavlja maskara a da razredna ne primeti (mama je već naučila na razne vrste maskiranja), kako može da se pozajmi baš onaj fantastični top od drugarice a da pri tom ne priča o tome koja sila bakterija vreba baš na nas odatle i koje karakondžule mogu da nas pojedu ako pozajmimo tuđu stvar. Znate šta su karakondžule? Ako ne znate, pitajte Tetku. Sve je to već preživela.


Tetki sme da se kaže koliko je jedinica u dnevniku a da nas ne kazni i ne oda, sme da se pobegne iz škole i da samo ona zna. Ume da nam uradi domaći da roditelji ne vide, hoće da nam pomogne oko latinskog, fizike, tako nekih predmeta za koje u tom periodu nismo sigurni čemu služe sem da muče đake. Tetka najbolje zna koje kolokvijume imamo, kada su ispiti, nagradi za položen ispit i ne mršti se zbog šestice. Pred tetkom sme da se plače zbog neuzvraćene ljubavi ili zbog toga što nas je neko „dvojkirao“.

Tetka će umeti da nam objasni kako za prekid veze nismo krive mi nego on, sigurno nas je mnogo voleo, ali smo mi jače, snažnije, nije mogao da nas prati. Šta stvarno misli, samo ona zna. Nikada nam neće direktno reći da nam dečko nije baš previše bistar ili previše lep. Reći će da je OK, da je baš „cool“, ali možda mi možemo i bolje. Ništa njemu ne fali, ali smo mi ipak tako nekako vrlo posebne. Istini za volju, Tetka veruje u tu posebnost. Tetka je neko ko autentično i bezuslovno voli, poštuje, veruje u našu ispravnost i nepogrešivost. Daje podršku, hrabri, gura, podstiče, kreće iz četvrte, a koči u mestu.

Zašto je tetka tako značajna osoba? Tetka je žena, dakle neko ko po mnogo čemu podseća na majku. Za razliku od majke, tetka nema taj stepen odgovornosti, zebnje, straha, zbunjenosti koji ima majka u prvom susretu sa svojom bebom. Zato je tetka slobodnija, deluje neposrednije, spontanije. Tetka sme da bude umorna, majka to ne može. Tetka može da kaže da nešto ne može ili ne ume. Majka ne može. Tetki je dozvoljeno da pogreši, majci ne. Uostalom, od „grešaka“ majki, viđenih očima njihove dece, živi čitava jedna profesija – psihoterapeuti. Tetkama je lakše jer se bave decom sa one lepše strane.

Roditelji su zaduženi i za ono što deca ne vole: jedi, peri ruke, peri zube, složi igračke, namesti krevet, ustaj za školu, vrati se kući na vreme i sl. Mnogo je manje područja života u kojima može da dođe do sukoba između Tetki i njihovih „zlata“. Nikada niko nije zvao Tetku u obdanište zbog toga što su se deca potukla. U školu na roditeljske idu roditelji. Društvo pravi značajnu razliku između roditeljske kompetencije i tetkine ljubavi i to je u redu, zar ne? Međutim, Tetka može da bude vrlo dobra zamena za majku u onim oblastima u kojima se dete ustručava da se poveri, ima strah ili loše iskustvo, kada zna da je pogrešilo i žao mu je, a plaši se kazne. Od Tetke mogu da se dobiju prva uputstva o svemu prvom u životu a da to, naročito u periodu adolescencije, nema tu težinu koju ima takav razgovor sa roditeljem. Došla je neka moda da se roditelji trude da budu prijatelji sa decom.


Pazite, deca sama biraju prijatelje. Roditelj je jedinstvena osoba u životu i tu ulogu nikada ne treba mešati sa drugarskom. Tu drugu lepo može da ostvari tetka. Ona i jeste prijatelj, pa i mnogo više od toga. Tetka predstavlja onu slobodnu, emocionalno čistu zonu u kojoj je sklonište za naše duše i kada nam ne ide i kada nam je dobro. Tu ne postoji sistem nagrada i kazni, grdnja, strah. Postoji okeansko osećanje svemoći koje smo zaboravili kada smo ga osetili prvi put – kada smo se rodili.

Tetke, sa svoje strane, apsolutno obožavaju decu svojih sestara i braće. Decom se hvale, diče, voze ponosno kolica, tricikle, bicikle, rolere, klizaljke sa decom. Koliko su samo ponosne kada neko kaže: „O, kako je lepo ovo tvoje dete“. Pa to i nije greška. Naše tetke nas i smatraju svojom decom. U psihološkom smislu to zaista i jesmo.

Pomeranje vremena udaje i rađanja dovelo je do toga da je mnogo mladih žena u statusu Tetke. One, psihološki, imaju decu, imaju to osećanje trijumfa koje dete donosi, ispunjene su ljubavlju koja im je uzvraćena, imaju o kome i za koga da brinu, uzajamnost odnosa ih bogati, osećaju se korisno i ostvareno. Sve ovo nije iluzija, to je realnost. Stvari postanu malo drugačije kada dobiju svoju decu, ali to su nijanse. Tetkino dete jednom – tetkino dete zauvek.

Jedno istraživanje rađeno nedavno u našim školama pokazalo je da se učenici pre poveravaju tetkicama nego profesorima ili psiholozima i pedagozima. Nije ni čudo da se tetkica zove tetkica. Tetkica u školi takođe je neko od koga se ne strepi i ko ne kažnjava, a ume da uteši i pomogne.



• Ko nije imao tetku, ne zna šta je time izgubio.
• Tetka je rođaka, drugarica, prijateljica, saveznik.
• Tetke su jedinstvena bića; svaka je neponovljiva.
• Svaka tetka ima svoje „zlato“.
• Blago „zlatu“.
• Tetka nije zamena za majku; ona je njena dopuna.
• Tetka je živa enciklopedija, od nje se uči o životu.
• Niko ne može da vas uteši kao Tetka, naročito kada ste u svađi sa roditeljima.
• Tetke zažmure pred pravilima ne zato što su neposlušne nego zato što imaju samo svoja.
• Tetke su najbolji prijatelji dece.
• „Ljubav između tetke i mene je neopisiva“,

[potočanka]

ljuta sam na sebe jer mi nedostaješ, ludo jedna.. nedostajem i sebi od kad smo sazviježđe podijelili pa svako gazduje svojom samoćom... budalo jedna nemaš pojma koliko te volim, ovako budalasta... i drugi su blesavi, al' ne umiju k'o ja da lijepo popričaju sa tobom kada te nema, ni da poskakuju trotoarom, u pokušaju da usklade korak sa tobom, nevidljivim... žao mi što nisi tu, da vidiš kako je lijepo s tobom...

[ptičica]

ljuta sam na sebe jer mi nedostaješ, ludo jedna.. nedostajem i sebi od kad smo sazviježđe podijelili pa svako gazduje svojom samoćom... budalo jedna nemaš pojma koliko te volim, ovako budalasta... i drugi su blesavi, al' ne umiju k'o ja da lijepo popričaju sa tobom kada te nema, ni da poskakuju trotoarom, u pokušaju da usklade korak sa tobom, nevidljivim... žao mi što nisi tu, da vidiš kako je lijepo s tobom...

[frameni]

"Često živimo u iluziji da sve naše rane mogu zacijeliti. Izliječenjem smatramo da se rane zatvore i da ih više ne osjećamo. Dok se ne pretvore u brazgotinu, kružimo oko svojih rana i uvlačimo se sve dublje u njih. Bogu predbacujemo što je dozvolio tu ranu. Tek kad smo spremni pomiriti se sa svojom ranom, može ona za nas postati ulazom u našu nutrinu, u zdravi i svijetli prostor. Rana nas prisiljava da potražimo lijek u svojoj nutrini, a ne u vanjskoj marljivosti i snazi."

Anselm Grün

[frameni]

"Čovjek može mnogo. Može da utiče na sebe. Može da svoje puteve ispravlja i pravo njima hodi. Osmišljavati se, oblikovati u dobru, pravdi i razumijevanju potrebno je da bude cilj svakome od nas. Kao takvima, sudbina neće biti greška (pored ostalog mi sebe možemo ubijediti u to). Na život ćemo vječno gledati sa mladalačkim poletom i optimizmom. Zdrav razum, dobrotu i pozitivan stav ne može nam niko oduzeti, pa ni teška životna oluja."


Meša Selimović

[frameni]

"Život nije širok, ravan tunel bez prepreka kroz koji putujemo neometano, već lavirint prepun staza, kroz koji se moramo probijati, izgubljeni i zbunjeni, svaki čas suočeni sa ćorsokakom. Ali, ako imamo vjere, vrata će se uvijek otvarati pred nama - možda ne baš ona koja smo zamislili, već ona koja će na kraju biti najbolja za nas."

Archibald Joseph Cronin

[Entropio]

"Čovjek može mnogo. Može da utiče na sebe. Može da svoje puteve ispravlja i pravo njima hodi. Osmišljavati se, oblikovati u dobru, pravdi i razumijevanju potrebno je da bude cilj svakome od nas. Kao takvima, sudbina neće biti greška (pored ostalog mi sebe možemo ubijediti u to). Na život ćemo vječno gledati sa mladalačkim poletom i optimizmom. Zdrav razum, dobrotu i pozitivan stav ne može nam niko oduzeti, pa ni teška životna oluja."


Meša Selimović

[sweet_sin]

ljuta sam na sebe jer mi nedostaješ, ludo jedna.. nedostajem i sebi od kad smo sazviježđe podijelili pa svako gazduje svojom samoćom... budalo jedna nemaš pojma koliko te volim, ovako budalasta... i drugi su blesavi, al' ne umiju k'o ja da lijepo popričaju sa tobom kada te nema, ni da poskakuju trotoarom, u pokušaju da usklade korak sa tobom, nevidljivim... žao mi što nisi tu, da vidiš kako je lijepo s tobom...

[tendzera]

ljuta sam na sebe jer mi nedostaješ, ludo jedna.. nedostajem i sebi od kad smo sazviježđe podijelili pa svako gazduje svojom samoćom... budalo jedna nemaš pojma koliko te volim, ovako budalasta... i drugi su blesavi, al' ne umiju k'o ja da lijepo popričaju sa tobom kada te nema, ni da poskakuju trotoarom, u pokušaju da usklade korak sa tobom, nevidljivim... žao mi što nisi tu, da vidiš kako je lijepo s tobom...

Zaljubljena potocanka

[shmizlica]

"Ja sam filantrop: pružam ljudima ono što oni žele. Ljudi vole osjetiti užas i strah." - Alfred Hitčkok

[_aja_]

"Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja. Jer ti možda misliš o meni što je samo za tebe istina, što je samo za tebe moja krivica, jer te niko ne razuvjerava, a ja mogu da ti pripišem zlu namjeru, a to nije dobro ."

M. Selimović

[_aja_]

"Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja. Jer ti možda misliš o meni što je samo za tebe istina, što je samo za tebe moja krivica, jer te niko ne razuvjerava, a ja mogu da ti pripišem zlu namjeru, a to nije dobro .[/i]"

M. Selimović

aj lajk dis veri mac..mescini da sam cak i postavljala

mi too

[Helena Trojanska]

I što pogledam sve je pjesma
I čega god se dotaknem sve je bol

[ptičica]

I što pogledam sve je pjesma
I čega god se dotaknem sve je bol

...

[ptičica]

Ljubav je sposobnost jednog čovjeka da daje, ne osvrćući se koliko dobiva nazad. Najznačajniji i najmudriji dio jezika kojim svijet govori i koji svi ljudi na zemlji mogu razumjeti u svojim srcima, nešto starije i od ljudi, a što ipak svaki put istom snagom izbija bilo gdje kad se sretnu dva pogleda.

Paulo Coelho

[Entropio]

Ljubav je sposobnost jednog čovjeka da daje, ne osvrćući se koliko dobiva nazad. Najznačajniji i najmudriji dio jezika kojim svijet govori i koji svi ljudi na zemlji mogu razumjeti u svojim srcima, nešto starije i od ljudi, a što ipak svaki put istom snagom izbija bilo gdje kad se sretnu dva pogleda.

Paulo Coelho

[ptičica]

Ništa nije bilo, ništa neće biti, sve jest, sve ima svoje bivanje i sadašnjost.

Herman Hesse