Helem-novo cudo u bosanskoj literaturi

mr__bosnjak · Post by **mr__bosnjak** » 03/11/2006 03:02

Hmm zasto sam sumnjao u tebe? Pa iskreno Heleme, nisam sumnjao u tvoje sposobnosti da budes pisac, ali jesam u tvoje stavove, ne slazem se sa svemu ni sad, ali mislio sam i jednim dijelom da se zezas, mada sada vidim da to ne radis, sve u svemu mislim da si Ok, a talenat imas, kao i onaj svoj stil, a to je bar ja mislim vazno. Nije mi se to kako kazes apriori javilo nego nakon citanja nekih tvojih postova, tipa da Bosnjaci ne trebaju biti Bosnjaci nego Muslimani, ali kako je Dony rekao di si i suvise komlikovan(ovo nije zlonamjerno) da bi se sve kako treba razumjelo.

Ali kao sto sam rekao ne sumnjam u tvoje sposobnosti da budes pisac.....

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 04:11

Hvala na iskrenosti Mister Bosnjak...
I hvala na citanju postova....

Tu tanku liniju,nevidljivu, medj Bosnjakom i medj Muslimanom, razradujem pomno, uhafizace se.....

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 04:34

Nema bosanskog jezika ali ga i ima,nema bosnjackog jezika ali i ima ali postoje srpski i hrvatski jezik,jezici tudjina i silnika kojim mi govorimo i koje svojatamo za Nas jezik sto i jeste pravilno.
Srpski jezik je jezik tudjica i neizgradjen,hrvatski jezik je je istinsko silovanje usta i mozga i tako dalje....
Hrvatski jezik je gospodski jezik a srpski jezik je jezik varvara pa stoga Nas jezik kojim mi govorimo,kada pravilno govorimo je Nas Izraz,nas maternji jezik i jezik naseg oca koji sa turcizmima daje ponajljepsi jezik na svijet....s pravom isti mozemo nazvati jezikom Bosnjaka.

Ljudi se izjasnjavaju prvenstveno prema nacionalnoj i politickoj osnovi pa nastaju izrazi kao bosanski,srpski i hrvatski jezik sto se mora uobziriti i priznati upravo iz istih razloga radi cega se i javljaju ali se to ne moze uzeti kao krajnja definicija jezika koji u osnovi jesu srpski i hrvatski,mogu se pripisati samo opciji onoga ko svoj jezik takvim imenuje.

Moze onda svakako i srpski i hrvatski i bosanski i bosnjacki....i nikako ne treba da Srbima i Hrvatima,jelde vec znamo da su to pravoslavci i katolici a pocesto nisu ni jedno ni drugo nego obicna....ne postoji za njih izraz u jeziku...moze njima da bude zaista milo i drago sto im mi odrzavamo jezik,mi kao narodna masa koja nije svjesna svog postojanja i koju je i koju ce srpski i hrvatski jezik apsolutno unistiti.

Apsolutno je jasno nase umno zaostajanje ali i ne zaostajanje za srpskim jezikom a i hrvatskim,drugim jezicima mi ne umijemo ni govoriti i nismo se nikada kao narod ni potrudili da imamo svoj jezik pa stoga nema ni jezika,jezik je jezik i samo kako organ koji palaca ili laprda i jezikom se jezik ne ispisuje nego mozgom.

Bilo bi fino kada bi o o jeziku i jezikom pricali,govorili i pisali mozgom ali je kasno i za to..

Kasno je zato sto nismo krenuli od pocetka....

Jezik je nas otpor katilu i dusmanu i najgori jezik je onaj kojim pricas a ne pricas svoj jezik i ne smatras ga svojim odnosno sta kome i sta sebi jezikom hoces da kazes i napises.
Jezik je tvoj izraz i govori ko si ti ali i govori onome drugome da smo jezicki isti s time da svaki jezik ima svoju upotrebnu svrhu.
Jezik je misao i ne odricite ga se bez obzira kako ga vi ili drugi imenovali ili nazivali,uvijek ste u pravu.
Koliko i u cemu vidjecemo.....
Nikada ne dozvolite svojoj djeci da pricaju engleski i francuski pred vama,onda ste totalno najebali i nacinili ste jezicke katastrofe....

ucimo turcizme i bogatimo Nas jezik...

kada zabijes turcizmima, nicim zabiti tako ne mozes...straha Bozja....

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 05:16

Spisak nestalih u Grabovici 03/11-92:

Alagic Hajro
Huso
Hadim
Amir
Said
Sadik
Mujo
Ramo
Safet
Aganbegovic Seno
Aganbegovic Serif
Aganbegovic Nezir
Alekic Muhamed
Alekic Eniz
Botic Mehmedalija
Dzevahir
Dzevdet
Ferid
Muhamed
Huso
Enver
Mujo
Ramiz
Fikret
Seval
Sabahudin
Hazim
Selfiraz
Adis
Omer
Berbic Sejfo
Berbic Rifet
Bilic Ekrem
Bilic Dzemal
Bilic Samir
Beculic Esad
Mirsad
Senad
Muzafer
Serif
Nedzib
Seval
Huso
Redzo
Bilanovic Semko
Bilanovic Arif
Cejvan Selvedin
Omer
Rifet
Esko
Sakib
Adem
Darmin
Cirkic Ibrahim
Cirkic Zijad
Dugonjic Muradif
Dzananovic Mujo
Dzananovic Meho
Dzuvelek Ekrem
Hasic Midhat
Nedzif
Mahmut
Mehmed
Samir
Hibic Ervin
Suad
Mujo
Midhat
Naim
Sead
Esmir
Redzo
Fikret
Meho
Mehmed
Mujo
Sead
Vahid
Serif
Husic Fadil
Sead
Senad
Muharem
Aziz
Enver
Camil
Hazim
Hanific Bego
Hadziric Zaim
Fific Asaf
Fific Amir
Gigovic Halim
Gigovic Halil
Gigovic Smajl
Lihovic Huso
Lihovic Elvir
Lihovic Alija
Jaksic Nedzib
Jaksic Fuad
Jaksic Nedzad
Jaksic Ekrem
Kovacic Mustafa
Krdzalic Jusuf
Menzil Ibro
Menzil Samir
Menzil Enver
Menzil Nedzad
Mujanovic Ibrahim
Muminovic Hajrudin
Nuhanovic Safet
Nuhanovic Enes
Nuhanovic Esad
Nuhanovic Sulejman
Nusinovic Hazim
Opakic Seval
Pasic Sakib
Ahmet
Sefik
Mehmedalija
Nihad
Mustafa
Fadil
Planincic Hasan
Rabihic Ramo
Nijaz
Admir
Ramiz
Nezir
Mirsad
Rahmanovic Sead
Rahmanovic Esad
Ramic Mirsad
Fikred
Camil
Azem
Redzo
Kemal
Redzo
Selimovic Sead
Emir
Senad
Sefir
Sultanic Ibrahim
Sehovic Cerim
Seval
Dervis
Avdo
Skoric Eniz
Nedzad
Senad
Ahmet
Tatar Dzevad
Turan Rasim
Turan Mustafa
Turan Namko
Turudic Sulejman
Varosic Ibrahim
Zulfic Midhat
Zulfic Hasan
Zeher Mehmed
Zec Jorgovan
Husein
Karanfil
Dzemil
Refik
Murat
Fadil
Fadil

Zelene Oci

Joined: 02 Mar 2006
Posts: 2

Posted: Thu Mar 02, 2006 10:35 pm Post subject: Selo Dabovci

--------------------------------------------------------------------------------

Lihovic Mahmut sa Sinovima Sevalom i Sejadom

Lihovic Aziz

Lihovic Jusuf (Taxista)

Lihovic Jusuf´a Hajrudin

Lihovic Suljo

Lihovic Ramiz

Lihovic Enver

Lihovic Elmir

Lihovic Muharem

Lihovic Rahman

Cejvan Adis

Cejvan Ibrahim

OVE OSOBE SU U AUGUSTU 1992. U SELU DABOVCI
BILI MUCENI, PA STRELJANI U KADIRINOJ GARAZI
PA ONDA ZAPALJENI

!!! ZENE IS KUSLJICA DONOSILE SLAMU DA BOLJE GORI !!!

<<<<<<<<<<<<<<<<<<>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>

------------------------------------------------------------------------------
Dedic Dervis

Dedic Miralema

UBIJENI U SVOJOJ KUCI I ZAPALJENI
------------------------------------------------------------------------------

OVE INFORMACIJE SU 100% TACNE

Zelene Oci - Post subject: Etnicko Ciscenje Vrbanjci

--------------------------------------------------------------------------------

25. Juni 1992. Taj se dan se nesmije da zaboravi

CEJVAN AHMET ( AGAN )

CEJVAN RASIM

CEJVAN SABAN I SINOVI JASMIN I DARMIN

CEJVAN ELMIR

LIHOVIC OMER

LIHOVIC AHMET

MEDARA BEGO

MEDARA SULEJMAN ( KEMO )

TURAN ESAD I SINOVI DJASIM I SUTKO

KOVACEVIC ( SALKE ) HIDAJET

KOVACEVIC ( SALKE ) KEMIR (KEMO)

KOVACEVIC ( SALKE ) ENVER

KOVACEVIC ( SALKE ) ABDURAHMIN

ALAGIC IRFAN

ALAGIC ASIM

DJINHODJIC MIHRET ( UCITELJ )

KOVAC DJEMAL

PRLJA HASAN

RAMIC SAFET

RAMIC FIKRET

RAMIC FATIMA

RAMIC EDINA

SMAJLOVIC (MEHE) HIDAJET

SMAJLOVIC (EJUBA) REDJO

SMAJLOVIC (MEHMEDA) SMAJL

SMAJLOVIC (EJUBA) ESAD

SMAJLOVIC MUHAMED

ZEBA MATO

PILIC (ILIJE) MATO

COLIC (NIKE) IVO

STRELJANI 25. JUNI 1992 ETNICKO CISCENJE VRBANJACA

"veceras cemo za njih voljeti. Sad bi bili ocevi. Sad ih vise nema."

Izet Kiko Sarajlic, iz Sarajeva.

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 05:22

Zemljo, otvori se, da spustim Knjigu u kabure....

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 06:02

Frida

--------------------------------------------------------------------------------

Evo da zapocnem sa par ulomaka ispisanih mudroscu velikog MESE SELIMOVICA......koji je svojom osobnoscu i nacinom ostavio nama koji smo dosli i onima koji ce tek doci, veliku cast i mogucnost da u njegovim djelima uvijek iznova citajuci mouzemo pronaci i odgovor a i zapitati se...Tko smo sto smo, i kud idemo.?!...Svi mi ovakvi kakvi jesmo....u velikom broju slucaja ne razumljivi samio sebi, dok pokusavamo druge shvatiti...zapravo svi oni koji zele shvatiti i sebe i druge........

'' Bosna je moja velika ljubav i moja povremena bolna mržnja .Bezbroj puta sam pokušavao da pobjegnem od nje i uvijek ostajao ,iako nije važno gdje èovjek fizièki živi .Bosna je u meni kao krvotok .Nije to samo neobjašnjiva veza izmeðu nas i zavièaja ,veæ i koloplet naslijeða ,istorije ,cjelokupnog životnog iskustva mog i tuðeg ,dalekog ,koje je postalo moje .Viðena izvana i bez ljubavi ,Bosna je gruba i teška ,viðena iznutra i sa ljubavlju ,koju zaslužuje ,ona je ljudski bogata iako iu sebi nesaznana potpuno .Rijetko je ko bolnije i dramatiènije odreðen istorijom kao Bosanac .Šta se sve kroz vijekove nakupilo u tim ljudima!Osjeæanje vlastite neodreðenosti ,tuðe krivice ,teške istorije ,neizvjesne buduænosti ,straha od promjene ,želje za dobrotom i humanošæu koja bi se odnosila na sve ljude bez ikakvih ogranièenja i èestih razoèarenja koja su raðala mržnju .To su veoma složeni i zamršeni ljudi i teško ih je razrješavati po prvim viðenju i po spoljašnjim utiscima .''

''Možda zbog neravnog hoda kroz istoriju ,zbog stalnih nesreæa ,zbog istorijske kobi .Nikad Bosna nije imala sreæu da je moæni susjedi ostave na miru .Od dalekih bogumila ,koje prestavljaju pravo ,neortodoksno lice Bosne ,ove ljude su proklinjali ,palili ,uništavali pape ,carevi ,kraljevi ,a preživjeli su se uvijek vraæali svome prkosu .Turska okupacija je jednim oduzela vjeru ,a svima slibodu.Ali i oni koji su prešli u tuðu vjeru ,ostali su Bosanci ,èudan soj ljudi ,koji se nije mješao sa okupatorom ,ali nije više bio što su njegova druga braæa,mada su im isti obièaji ,naèin života ,jezik ,ljubav prema zavièaju .Tako ostaju sami .Mislim da nikad ni jedna grupa ljudi u istoriji nije ostala usamljenija nego što su bosanski Muslimani .Nije mnogo pomagalo ni to što je Bosna do osamnaestog vijeka bila relativno razvijena ,praktièki bez nepismenih ,sa mnoštvom škola ,s ureðenim urbanim životom ,sa dosta vjerske tolerancije, neprirodnost njihovog položaja bila je oèita .Nisu prišli tuðinu a odvojili su se od svojih .Kuda je mogao da vodi njihov istorijski put?Nikuda .To je tragièan bezizlaz .U zatvorenim zajednicama koje su se stvarale u Bosni ,najzatvorenija je bila muslimanska .Od kuæe i porodice stvoren je kult ,i sav neistrošen vitalitet tu se ispoljavao .Ako se na taj naèin stvorila intezivna intimna atmosfera ,s neobiènom jakom osjeæajnošæu (naše najljepše narodne balade i romanse su muslimanske) stvorila se isto tako neophodnost za javnu djelatnost jer nikakve perspektive zaista nije bilo .Išli su s okupatorom ali su ga mrzili ,jer im put nije bio isti .S ostalim nisu mogli jer su željeli kraj Turske carevine i doprinosili njegovom rušenju .A kraj Turske carevine je i kraj svega što su oni bili .Razum tu nije mogao pronaæi rješenje .Ostala je samo pasivnost i predavanje sudbini pri èemu je priklanjanje ili otpor Porti samo nesistematièno ,afektivno reagovanje .Ako se tome dodaju mržnja,osjeæanje nesigurnosti ,strah ,bijes ,ispadi Muslimana kao neimanje pravca i ispadi drugih prema njima mržnje prema turcima ,eto vam ,ukratko ,skica jednog pandemonijuma koji se zove BOSNA i njeni ljudi .''

A za Bosance Selimoviæ kaže :

''Mi smo nièiji .Uvijek smo na nekoj meði ,uvijek neèiji miraz .Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo ,uskoro neæemo znati ko smo .Živimo na razmeðu svjetova ,na granici naroda ,uvijek krivi nekome .Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu .Otrgnuti smo ,a neprihvaæeni .Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka ,ni ušæa ,suviše malen da bude jezero ,suviše velik da ga zemlja upije .Drugi nam èine èast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo .Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo .Nesreæa je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i neæemo iz nje ,a sve se plaæa pa i ova ljubav .Svako misli da æe nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreæa .Kakvi su ljudi Bosanci ?To su najzamršeniji ljudi nasvijetu ,ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom .Juèe smo bili ono što danas želimo da zaboravimo ,a nismo postali ni nešto drugo .S nejasnim osjeæajem stida zbog krivice i otpadništva ,neæemo da gledamo unazada ,a nemamo kad da gledamo unaprijed .Zar smo mi sluèajno tako pretjerano meki i surovi ,raznježeni i tvrdi. Zar se sluèajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodreðenosti, zašto?Zato što nam nije svejedno .A kad nam nije svejedno znaèi da smo pošteni. A kad smo pošteni ,svaka èast našoj ludosti !''

Evo jedne pesme iz "Tvrðave".

U življenju, u trpljenju
srce blijedi,
srce vene,
sjena slijedi
bivšeg mene,
u trpljenju, u življenju.

Izgubih se u traženju.
Ja sam bio,
ja sam i sad.
Nisam bio,
nisam ni sad.
Izgubih se u traženju.

U lutanju, u snovima
noæ me rubi,
dan me vraæa.
Dan se gubi,
život kraæa,
u snovima , u lutanju.

U nadanju, u èekanju
život snijem,
a snom živim.
Srce krijem,
srce krivim
što ne živim,
što još snijem,
u èekanju, u nadanju.

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 06:14

Mister Bosnjak, ko si ti ovdje? U ovom? Sta si?
I sto se ne slazes?
Sa cime?
Sa kime?
Kome?

A jesi li ovo? A ako si ovo, ko si? Bosnjak?
Ja se zovem Zvrnto.

Sta mislis da izaberes da si Musliman , i rijesen problem, vidis kako je lahko i jednostavno.

Zabole te chuna za Mesom Selimovicem, posto je Mesa bio opsjednut vlastitim proklestvom, Mrtvi su na Istini.

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 06:20

Bosna je moja velika ljubav i moja povremena bolna mržnja ......kaze najveci bosnjacki knjizevnik svih vremena.

zaista niko bolje ne pojasni Bosnjaka.

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 06:25

pardun....

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 07:12

Na Drini cuprija
I poglavlje

Vecim delom svoga toka reka Drina protice kroz tesne gudure izmedu strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsecenih obala. Samo na nekoliko mesta recnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne, delimicno ravne, delimicno talasaste predele, podesne za obradivanje i naselja. Takvo jedno proširenje nastaje i ovde, kod Višegrada, na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog tesnaca koji stvaraju Butkove Stijene i Uzavnicke planine. Zaokret koji tu pravi Drina neobicno je oštar a planine sa obe strane tako su strme i toliko ublizu da izgledaju kao zatvoren masiv iz kojeg reka izvire pravo, kao iz mrkog zida. Ali tu se planine odjednom razmicu u nepravilan amfiteatar ciji promer na najširem mestu nije veci od petnaestak kilometara vazdušne linije.

Na tom mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog

sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki i skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, širi se lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana medama i plotovima i poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako, posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova belog mosta tece i razliva se ne samo zelena Drina nego i ceo taj župni i pitomi prostor, sa svim što je na njemu i južnim nebom nad njim.

Na desnoj obali reke, pocinjuci od samog mosta, nalazi se glavnina kasabe, sa caršijom, delom u ravnici, a delom na obroncima bregova. Na drugoj strani mosta, duž leve obale, proteže se Maluhino polje, raštrkano predgrade oko druma koji vodi put Sarajeva. Tako most, sastavljajuci dva kraja sarajevskog druma, veže kasabu sa njenim predgradem.

Upravo, kad se kaže „veže“, to je isto toliko tacno kao kad se kaže: sunce izlazi izjutra da bismo mi ljudi mogli da vidimo oko sebe i da svršavamo potrebne poslove, a zalazi predvece da bismo mogli da spavamo i da se odmorimo od dnevnog napora. Jer taj veliki, kameni most, skupocena gradevina jedinstvene lepote, kakvog nemaju ni mnogo bogatije i prometnije varoši („Još svega dva ovakva imaju u Carevini“, govorilo se u staro vreme), jedini je stalan i siguran prelaz na celom srednjem i gornjem toku Drine i neophodna kopca na drumu koji veže Bosnu sa Srbijom i preko Srbije, dalje, i sa ostalim delovima Turske Carevine, sve do Stambola. A kasaba i njeno predgrade samo su naselja koja se uvek neminovno razvijaju na glavnim saobracajnim tackama i s obe strane velikih i važnih mostova.

Tako su se i ovde, s vremenom, rojile kuce i množila naselja na oba kraja mosta. kasaba je živele od mosta i rasla iz njega kao iz svoga neuništivog korena.

(Da bi se jasno videla i potpuno razumela slika kasabe i priroda njenog odnosa prema mostu, treba znati da u varoši postoji još jedna cuprija, kao što postoji još jedna reka. To je Rzav i na njemu drveni most. Na samom kraju varoši Rzav utice na Drinu, tako da se središte varoši i ujedno njena glavnina nalaze na pešcanom jezicku zemlje izmedu dve reke, velike i male, koje se tu sastaju, a rasuta periferija prostire se sa druge strane mostova, na levoj obali Drine i na desnoj obali Rzava. Varoš na vodi. Ali iako postoje i još jedna reka i još jedan most, reci „na cupriji“ ne oznacavaju nikada rzavsku cupriju, prostu drevnu gradjevinu bez lepote, bez istorije, bez drugog smisla osim što služi meštanima i njihovoj stoci za prelaz, nego uvek i jedino kameni most na Drini.)

Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugacak a širok oko deset koraka, osim na sredini, gde je proširen sa dve potpuno jednake terase, sa svake strane kolovoza mosta po jedna, i dostiže dvostruku širinu. To je onaj deo mosta koji se zove kapija. Tu su, naime, na srednjem stubu koji se pri vrhu proširuje, ozidani sa obe strane ispusti, tako da na tom stubu pocivaju, levo i desno od kolovoza, po jedna terasa, smelo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor nad šumnom, zelenom vodom u dubini. One su oko pet koraka duge i isto toliko široke, ogradene kamenom ogradom, kao i ceo most po dužini, ali inace otvorene i nenatkrivene. Desna terasa, iduci iz varoši, zove se sofa. Ona je izdignuta za dva basamka, optocena sedištima kojima ograda služi kao naslon, a i basamaci i sedišta i ograda, sve od istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, preko puta od sofe, ista je, samo prazna, bez sedišta. Na sredini njene ograde zid se izdiže iznad visine coveka; u njemu je pri vrhu, uzidana ploca od belog mermera i na njoj urezan bogat turski natpis - tarih-sa hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao most i godinu kad je podignut. Pri dnu zida tece cesma: tanak mlaz iz usta kamenog zmaja. Na toj terasi smešten je kafedžija sa svojim džezvama, fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i decakom koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija.

Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega i u vezi sa njim, tece i razvija se kao što cemo videti, život coveka iz kasabe. U svima pricanjima o licnim, porodicnim i zajednickim doživljajima, mogu se uvek cuti reci „na cupriji“. I zaista, na drinskoj cupriji su prve decije šetnje i prve igre decaka. Hrišcanska deca, rodena na levoj obali Drine, predu odmah prvih dana svog života most, jer ih vec prve nedelje nose u crkvu na krštenje. Ali sva druga deca i ona koja su rodena na desnoj obali i muslimanska, koja nisu uopšte krštavana, provodila su, kao i njihovi ocevi i dedovi nekad, glavni deo detinjstva u blizini mosta. Pecali su ribu oko njega ili lovili golubove pod njegovim oknima. Od najranijih godina njihove oci su se privikavale na skladne linije te velike gradevine od svetlog, poroznog, pravilno i nepogrešno secenog kamena. Znali su sve majstorski izrezane obline i udubine kao i sve price i legende koje se vezuju za postanak i gradnju mosta, i u kojima se cudno i nerazmrsivo mešaju i preplicu mašta i stvarnost, java i san. I to su ih znali oduvek, nesvesno, kao da su ih sa sobom na svet doneli, onako kao što se molitve znaju, ne secaju se ni od koga su ih naucili ni kad su ih prvi put culi.

Oni su znali da je most podigao veliki vezir Mehmedpaša, cije je rodno selo Sokolovici, tu, iza jedne od ovih planina koje okružuju most i kasabu. Samo vezir je mogao dati sve što treba da se ovo trajno cudo od kamena sagradi. (Vezir - to je nešto sjajno, krupno, strašno nejasno u svesti decaka.) Zidao ga je Rade Neimar, koji je morao živeti stotinama godina da bi sagradio sve što je lepo i trajno po srpskim zemljama, legendarnim i stvarno bezimeni majstor kakvog svaka masa zamišlja i želi, jer ne voli da mnogo pamti ni mnogima da duguje, cak i u secanjima. Znali su da je gradnju ometala vila brodarica, kao što je oduvek i svuda poneko ometao svaku gradnju, i nocu rušila ono što je danju sagradeno. Dok nije „nešto“ progovorilo iz vode i savetovalo Radu Neimaru da nade dvoje nejake dece bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu i da ih uzida u srednje stubove mosta. Odmah je pocelo traženje dece po celoj Bosni. Obecana je nagrada onome ko ih nade i dovede.

Najposle su sejmeni pronašli u jednom udaljenom selu dvoje bliznadi, pri sisi, i oteli ih silom vezirove vlasti; ali kada su ih poveli, majka nije htela da se odvoji od njih, nego je kukajuci i placuci, neosetljiva na psovke i udarce, posrtala za njima sve do Višegrada. Tu je uspela da se progura pred neimara.

Decu su uzidali, jer druge nije moglo biti, ali neimar se, kako kažu, sažalio i ostavio na stubovima otvore kroz koje je nesrecna majka mogla da doji svoju žrtvovanu decu. To su ovi fino srezani slepi prozori, uski kao puškarnice u kojima se sada gnezde divlji golubovi. Kao spomen na to vec stotinama godina tece iz zidina majcino mleko. To su oni beli, tanki mlazevi što u odredeno doba godine cure iz besprekornih sastavaka i vidi im se neizbrisiv trag na kamenu. (Predstava o ženinom mleku izaziva u decjoj svesti nešto što im je suviše blisko i otužno a isto tako nejasno i tajanstveno kao i veziri i neimari, i što ih zbunjuje i odbija.) Te mlecne tragove po stubovima stružu ljudi i prodaju kao lekoviti prah ženama koje posle porodaja nemaju mleka.

U centralnom stubu mosta, ispod „kapije“, ima jedan veliki otvor, uska i dugacka vrata bez vratnica, kao džinovska puškarnica. U tom stubu, kaže se, ima velika soba, mracna dvorana u kojoj živi Crni Arapin. To znaju sva deca. On u njihovim snovima i nadlagivanjima igra veliku ulogu. Kome se on javi taj mora da umre. Nijedno dete ga još nije videlo, jer deca ne umiru. Ali ga je ugledao jedne noci Hamid, onaj sipljivi i vecito pijani ili mamurni hamal krvavih ociju i umro je još te noci, tu pored zida. Doduše, bio je pijan do nesvesti i zanocio je tu na mostu, pod vedrim nebom pri temperaturi od -15°. U taj mracni otvor gledaju decaci cesto sa obale, kao u ponor koji i straši i privlaci. Dogovore se da svi gledaju netremice, a koji prvi mašta ugleda da vikne. Zure u tu široku, mracnu pukotinu, strepeci od radoznalosti i od straha, dok se nekom malokrvnom decaku ne ucini da se otvor kao crna zavesa pocinje da njiše i pomera, ili dok neki od onih podrugljivih i bezobraznih drugova (uvek ima po jedan takav) ne vikne „Arapin!“ i ne pocne tobože da beži. To pokvari igru i izaziva razocarenje i negodovanje kod onih koji vole igru mašte, mrze ironiju i veruju da bi se paž1ljivim gledanjem moglo zaista nešto videti i doživeti. A nocu, na spavanju, mnogi od njih rve se i nosi sa tim Arapinom iz cuprije, kao sa sudbinom, sve dok ga majka ne probudi i tako se oslobodi mucnog sna. I dok ga zapoji hladnom vodom („da rastjera stravu“) i nagna da izgovori božje ime, decak vec ponovo spava, premoren od dnevne igre, tvrdim decjim snom u kome strahovi još ne mogu da uhvate maha i ne traju dugo.

Uzvodno od mosta, na strmoj obali od sivog krecnjaka, sa jedne i sa druge strane, vide se okrugle udubine, sve dva po dva, u pravilnim razmacima, kao da su u kamen urezani tragovi kopita nekog konja natprirodne velicine; one idu odozgo sa Starog grada, spuštaju se niz liticu do reke i pojavljuju se opet na drugoj obali, gde se gube pod mrkom zemljom i rastinjem.

Deca, koja duž te kamenite obale, za letnjih dana, po vas dan love sitnu ribu, znaju da su to tragovi davnih vremena i starih ratnika. Tada su na zemlji živeli veliki junaci, kamen je još bio nezreo i mek kao zemlja, a konji su bili kao i junaci, džinovskog rasta. Samo, za srpsku decu to su tragovi Šarcevih kopita, ostali još od onda kad je Kraljevic Marko tamnovao gore, u Starom gradu, pa pobegao iz njega, spustio se niz brdo i preskocio Drinu, na kojoj tada nije bilo cuprije. A turska deca znaju da to nije bio Kraljevic Marko nit' je mogao biti (jer otkud Vlahu i kopilanu takva sila i takav konj!), nego Ðerzelez Alija, na svojoj krilatoj bedeviji, koji je kao što je poznato, prezirao skele i skeledžije i preskakao reke kao potocice. Oni se o tome i ne prepiru, toliko su i jedni i drugi ubedeni u tacnost svoga verovanja. I nema primera da je ikada iko uspeo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje.

U tim udubinama, koje su okrugle a široke i duboke kao oveci canci, zadrži se još dugo posle kiše voda, kao u kamenim sudovima. Te jame, ispunjene mlakom kišnicom, decaci zovu bunarima i u njima drže, i jedni i drugi, bez razlike verovanja, sitnu ribu, krkušice i plote, koje uhvate na udicu.

A na levoj obali, u strani, odmah iznad druma ima jedna oveca humka, zemljana ali od neke tvrde zemlje, siva i skamenjena. Na njoj ništa ne raste i ne cvate do neka sitna trava, tvrda i bodljikava kao celicna žica. Ta je humka meta i granica svih decijih igara oko mosta. To se mesto nekad zvalo Radisavljev grob. I prica se da je to bio neki srpski prvak, silan covek. I kad je vezir Mehmedpaša naumio da zida most na Drini i poslao ljude, sve se pokorilo i odazvalo na kuluk, samo je ustao taj Radisav, podbunio narod i porucio veziru da se okane tog posla, jer nece, šale, podici cuprije na Drini. I muke je imao vezir doka je savladao Radisava, jer je bio junak mimo ljude, a nije ga bila ni puška ni sablja, nit' je bilo konopca ni lanca kojim se mogao vezati; sve je kidao kao konce. Takav je tilsum imao pri sebi. I ko zna šta bi bilo i da li vezir ikad podigao cupriju da se nije našao neki od njegovih ljudi, mudar i vešt, i podmitio i ispitao momka Radisavljevog. Tako su Radisava iznenadili i udavili na spavanju, vezavši ga svilenim konopcima, jer jedino njegova amajlija nije pomagala. Naše žene veruju da ima po jedna noc u godini kad se može videti kako na tu humku pada jaka bela svetlost pada sa neba. I to nekako u jesen, u vreme izmedu Velike i Male Gospojine. Ali, decaci koji su, i verujuci i ne verujuci, ostajali da bdiju pored prozora sa izgledom na Radisavljev grob, nisu nikad uspevali da vide nebesku vatru, jer bi ih još pre ponoci savladao san. Zato su opet putnici, kojima nije do toga, vidali neki beo sjaj na humci iznad mosta, vracajuci se nocu u kasabu.

A Turci, u kasabi, naprotiv, pricaju od starina da je na tom mestu poginuo kao šehit neki derviš, po imenu šeh, Turhanija, koji je bio veliki junak i od neke kaurske vojske branio ovde prelaz preko Drine. A što na tom mestu nema ni nišana ni turbeta, to je po želji samog derviša, jer je hteo da tako bude sahranjen bez znaka i biljega, kako se ne bi znalo da je tu. Jer, ako ikad opet navali neka kaurska vojska ovuda, on ce ustati ispod ovog brežuljka i zaustaviti je kao što je i nekad ucinio, tako da od višegradske cuprije nece moci dalje napred. Ali zato njegovu humku samo nebo ponekad ozari svojom svetlošcu.

Tako se život kasabalijske dece odigrava ispod mosta i oko njega, u beskorisnoj igri ili decijim maštanjima. A sa prvim godinama zrelosti on se prenosi na most, upravo na kapiju, gde mladicka mašta nalazi drugu hranu i nove predele, ali gde pocinju vec i životne brige i borbe i poslovi.

Na kapiji i oko kapije su prava ljubavna maštanja, prva videnje u prolazu, dobacivanja i sašaptavanja. Tu su i prvi poslovu i pazari, svade i dogovori, tu sastanci i sacekivanja. Tu se, na cuprijskoj ogradi od kamena, izlažu na prodaju prve trešnje i bostan, sabahzorski salepi i vruci simiti. Ali tu se sakupljaju i prosjaci i sakati i gubavi, isto kao i mladi i zdravi koji žele da se pokažu ili da vide druge, kao i svi koji imaju da iznesu ma šta narocito od plodova, odela ili oružja. Tu cesto posedaju, zreli, ugledni ljudi, da se porazgovore o javnim stvarima i zajednickim brigama, ali još cešce mladici koji znaju samo za pesmu i šalu. Tu se prilikom velikih dogadaja i istorijskih promena isticu proglasi i pozivi (na onom izdignutom zidu, ispod mermerne ploce sa turskim natpisom, a iznad cesme), ali tu su se sve do 1878, vešale ili nabijale na kolac glave svih onih koji su ma s koga razloga bivali pogubljeni, a pogubljenja su u ovoj kasabi na granici, narocito u nemirnim godinama, bila cesta, a za nekih vremena, kao što cemo videti, i svakodnevna.

Ne mogu preci preko mosta ni svatovi ni pogreb a da se ne zaustave na kapiji. Tu se svatovi obicno spremaju i svrstavaju pre ulaska u caršiju. Ako su mirna i bezbrižna vremena, obredaju se rakijom i zapevaju, povedu kolo, i cesto se zadrže mnogo duže nego što su mislili. A kod ukopa, oni koji nose pokojnika spuste ga malko da se odmore, redovno tu na kapiji, gde mu je inace protekao dobar deo života.

Kapija je najvažnija tacka na mostu, isto kao što je most najvažniji deo varoši, ili kako je jedan turski putnik, koga su Višegradani lepo ugostili, napisao u svom putopisu, „njegova kapija je srce mosta koji je srce ove kasabe koja svakom mora da ostane u srcu“. Ona pokazuje koliko su stari neimari, za koje se u pricama prica da su se nosili s vilama i svakojakim cudima i da su morali da zaziduju živu decu, imali smisla ne samo za stalnost i lepotu gradevine nego i za korist i udobnost koju ce od te gradevine imati i najdalji naraštaji. I kad covek upozna ovdašnji život i dobro razmisli, mora da kaže sam sebi da je zaista mali broj ljudi u ovoj Bosni koji imaju ovakvu zgodu i ovakvo uživanje kao što ga svaki i poslednji kasabalija može imati na kapiji.

Naravno da zimsko doba ne dolazi u obzir, jer tada prelazi preko mosta samo onaj koji mora, pa i taj pruži korak i pogne glavu pod hladnim vetrom koji stalno duva nad rekom. Tada, razume se, nema zadržavnja na otvorenim terasama na kapiji. Ali u svako drugo doba godine kapija je prava blagodet za malo i veliko. Tada svaki ovdašnji gradanin može, u svako doba dana i noci, da izide na kapiju i sedne na sofu, ili da se zadržava tu oko nje u poslu ili razgovoru. Isturena i uzvišena petnaestak metara tu iznad zelene hucne reke, ta sofa od kamena lebdi u prostoru, nad vodom, izmedu tamnozelenih brda sa tri strane, sa nebom i oblacima ili zvezdama nad sobom, a sa otvorenim vidikom niz reku kao uskim amfiteatrom koji u dubini zatvaraju modre planine.

Koliko ima vezira ili bogataša na svetu koji mogu svoju radost ili brigu, ili svoj ceif ili dokolicu da iznesu na ovakvo mesto? Malo, vrlo malo. A koliko je naših, u toku stoleca i nizu naraštaja, presedelo ovde zoru, ili akšam ili nocne casove kad se neprimetno pomera ceo zvezdani svod nad glavom! Mnogi i mnogi od nas sedeo je tu, podnimljen i naslonjen na tesan, gladak kamen, i pri vecitoj igri svetlosti na planinama i oblaka na nebu, razmrsivao vecno iste a uvek na drugi nacin zamršene konce naših kasabalijskih sudbina. Neko je davno tvrdio (istina, to je bio stranac i govorio je u šali) da je ova kapija imala uticaja na sudbinu kasabe i na sam karakter njenih gradana. U tim beskrajnim sedenjima, tvrdio je stranac, treba tražiti kljuc za sklonost mnogih kasabalija ka razmišljanju i sanjarenju i jedan od glavnih razloga one melanholicne bezbrige po kojoj su poznati stanovnici kasabe.

Svakako, ne može se poricati da su Višegradani od davnina važili, u poredenju sa stanovnicima drugih mesta, kao ljudi lakomisleni, skloni uživanjima, i brzi na trošak. Njihova varoš je na povoljnom položaju, okolna sela su rodna i bogata, i para, istina, prolazi obilno kroz Višegrad, ali se ne zaustavlja dugo u njemu. A ako se nade neki gazda štediša i kucenik, bez ikakve strasti, to je redovno neki došljak; ali višegradska voda i vazduh su takvi da se vec njegova deca radaju otvorene ruke i raširenih prsta, i podležuci opštoj zarazi rasipnosti i bezbrige žive sa devizom: „Drugi dan, druga i nafaka.“

Prica se da je Starina Novak, kad je iznemogao i morao da se povuce i napusti hajdukovanje po Romaniji, ovako ucio Dijete Grujicu, kad je trebalo da ga zameni:

-Kad sjediš u busiji, ti dobro gledaj putnika koji naide. Ako vidiš da jordamli jaše a na njemu crven džamadan, srebrne toke i bijele tozluke, to je Focak. Udri odmah, jer taj ima i na sebi i u bisagama. Ako vidiš siromaški odjevena putnika: oborio glavu i poklopio se po konju kao da je u prošnju pošao, udri slobodno, to je Rogaticanin. Takvi su svi: tvrdice i tutumraci, a puni para kao šipak. Ali ako vidiš neku divaniju: prekrstio noge na sedlu, kuca u šarkiju i pjeva iza glasa, ne udaraj i ne kaljaj ruke uzalud, nego pusti trice nek prode; to je Višegradanin, a taj ništa nema, jer se u njih para ne drži.

Sve bi to potvrdivalo gornje mišljenje onoga stranca. Pa ipak je teško pouzdano kazati u kojoj je meri to mišljenje tacno. Kao u tolikim drugim stvarima i ovde nije lako odrediti šta je uzrok a šta posledica. Da li je kapija napravila od kasabalija ono što su ili je, naprotiv, ona zamišljena u njihovom duhu i shvatanju i sagradena prema njima i njihovim potrebama i navikama? Izlišno i uzaludno pitanje. Nema slucajnih gradevina, izdvojenih iz ljudskog društva u kome su nikle, i njegovih potreba, želja i shvatanja kao što nema proizvoljnih linija i bezrazložnih oblika u neimarstvu. A postanak i život svake velike, lepe i korisne gradevine, kao i njen odnos prema naselju u kome je podignuta, cesto nose u sebi složene i tajanstvene drame i istorije. Svakako, jedno je izvesno: izmedu života ljudi u kasabi i ovoga mosta postoji prisna, vekovna veza. Njihove su sudbine tako isprepletene da se odvojeno ne daju zamisiti i ne mogu kazati. Stoga je prica o postanju i sudbini mosta u isto vreme i prica o životu kasabe i njenih ljudi, iz naraštaja u naraštaj, isto kao što se kroz sva pricanja o kasabi provlaci i linija kamenog mosta na jedanaest lukova, sa kapijom, kao krunom, u sredini.

XXIV (poslednje) poglavlje

(...)

Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrecne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Nece ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da ce ova pogana vera što sve ureduje, cisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda ce od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno gradenje i krvnicko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da ce posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji ce za božju ljubav podizati trajne gradevine, da bi zemlja bila lepša i covek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi znacilo da ce i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.

U tim mislima koraca hodža sve teže i sporije.

Sad se jasno cuje da u caršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne više vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stici do kuce da legne u svoj dušek i da vidi i cuje nekoga od svojih! To je jedino što još želi. Ali ne može. Ne može. Ne može više ni da održi pravi odnos izmedu disanja i srca, srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekad u snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog budenja. Otvori široko usta i oseti da mu ocI zviru iz glave. Strmina koja je i dotle neprestano rasla primace se potpuno njegovom licu. Celo vidno polje ispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatao ga svega.

Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkim trzajima.

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 07:25

izvinjavam se...

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 07:26

Travnicka hronika

Prolog

Na kraju travnicke caršije, ispod hladovitog i hucnog izvora Šumeca, postoji otkad svet pamti mala „Lutvina kahva“. Toga prvog sopstvenika kafane, Lutve, ne secaju se ni najstariji ljudi; taj je bar stotinak godina vec na nekom od razasutih travnickih grobalja, ali svi idu kod Lutve na kafu i njegovo se ime pamti i izgovara tamo gde su zaboravljena imena tolikih sultana, vezira i begova. U bašti je kafanica, pod samom stenom, u podnožju brega, ima jedno odvojeno, hladovito i malo uzvišeno mesto, gde raste stara lipa. Oko te lipe i izmedu stena i busenja uklopljene su niske klupe nepravilna oblika na kojima je zadovoljstvo posedeti i sa kojih se teško ustaje. One su izlizane i iskrivljene godinama i dugom upotrebom i potpuno srasle i postale jedno sa drvetom, zemljom i kamenom oko njih.

Za vreme letnjih meseci, to jest od pocetka maja pa do kraja oktobra, to je, po davnašnjoj tradiciji, mesto na kom se posle podne, oko icindije, sastaju travnicki begovi i ugledniji ljudi koji su pripušteni u njihovo društvo. U to doba dana niko se drugi od gradana ne bi usudio da sedne i pije kafu na toj uzvisini. To se mesto zvalo Sofa. I ta je rec u narodnom govoru u Travniku imala, kroz naraštaje, svoje utvrdeno društveno i politicko znacenje, jer što je na Sofi receno, pretresano i zakljuceno, to je bilo gotovo isto toliko koliko da je rešeno medu ajanima, na Divanu kod vezira.

I danas tu sedi desetak begova, iako je dan vec oblacan i javlja se vetar koji u ovo doba godine donosi kišu. Poslednji je petak u mesecu oktobru 1806. godine. Sedeci na svojim mestima, begovi tiho razgovaraju; vecina ih zamišljeno prati igru sunca i oblaka i zlovoljno kašljuca.

Govor je o jednoj krupnoj novosti.

Jedan od njih, neki Sulejman-beg Ajvaz, koji je ovih dana putovao poslom u Livno, razgovarao je tamo sa nekim Splicaninom, ozbiljnim covekom kako kaže, i od njega cuo tu vest koju on sada begovima kazuje. Ljudima je nejasno, raspituju ga za pojedinosti i traže da ponovi vec receno. Sulejman-beg objašnjava:

- Pa eto tako. Ljepo me covjek pita: „Spremate li se musafirim u Travniku?“ „Jok mi“, kažem ja, „nije nama do musafira.“ „E, bilo vam ne bilo, valja da im se spremate“, kaže, „jer ce vam stici francuski konzul. Tražio Bunaparta na Kapiji u Stambolu da može poslati svoga konzula, da otvori konzulat u Travniku i da tu sjedi. I vec mu je to odobreno. Još ove zime se možete nadati konzulu.“ Odbijam ja na šalu: „Stotine godina smo živili bez tih konzula pa možemo i odsada, a i šta ce konzul u Travniku? Ali on jedno te jedno. Kako ste živili da ste živili, sad vam valja živiti sa konzulom. Takva vremena došla. A konzul ce sebi naci posla; sješce pored vezira da nareduje i rasporeduje, da gleda kako se vladaju begovi i age a kako raja, i da sve javlja Bunaparti.“ „To nit je bilo niti može biti, suzbijam ja vlaha, niko nama nikad nije u naše poslove zavirivao, pa nece ni taj.“ „E, bogami, vi gledajte kako cete“, kaže meni on, „ali konzula ce vam valjat primiti, jer što Bunaparta zatraži niko dosad nije odbio pa nece ni devlet u Stambolu. Nego cim vidi Austrija da ste primili francuskog konzula, zatražice i oni da primite njenog, a za njom ce doci Rusija...“ „Ej, ode ti daleko komšija“, zaustavljam ga ja, ali on se samo smješka, rda latinska, i hvata se za brk: „Ovo ti meni odsjeci, ako ne bude ja nalik na ovo.“ - Eto, to sam cuo, dobri ljudi, i nikako mi ne izlazi iz glave - završi Ajvaz svoje pricanje.

U današnjim prilikama - francuska vojska je vec godinu dana u Dalmaciji, Srbija ne prestaje da se buni - jedna ovakva nejasna vest bila je dovoljna da uznemiri i inace zabrinute begove. Uzmucili se i zabrinuli begovi, iako se to po njihovim licima i mirnim dimovima koje odbijaju ne bi moglo primetiti. Sporo i neodlucno govore, jedan po jedan, i nagadaju šta bi to moglo biti i koliko ima laži a koliko istine u ovim vestima, šta bi trebalo preduzeti da se stvar izvidi i možda vec u zacetku spreci.

Jedni su mišljenja da su to izmišljene i preterane vesti kojima neko želi da ih uznemiri i zaplaši. Drugi opet kažu, sa gorcinom u glasu, da su takva vremena došla i da se takve stvari dešavaju i u Stambolu i u Bosni i u celom svetu, da se nicemu ne treba cuditi i da na sve treba da budu spremni. Treci se opet teše da je ovo Travnik - Travnik! - a ne koja mu nedrago kasaba i palanka, i da se njima ne mora i ne može desiti ono što se drugima dešava.

Svaki govori ponešto, tek koliko da se javi, ali niko ne kazuje ništa odredeno, jer svi cekaju šta ce kazati najstariji medu njima. A najstariji je Hamdi-beg Teskeredžic, krupan starac, sporih pokreta, ali još uvek snažnog tela džinovskih srazmera. Mnoge je ratove prošao i dopadao i rana i ropstva, a imao je jedanaest sinova i osam kceri i mnogobrojno potomstvo od njih. Brada i brkovi su mu retki a celo oštro pravilno lice opaljeno, puno ožiljaka i modrih pega od jedne davnašnje eksplozije baruta. Teški ocni kapci olovne su boje i spušteni nisko. Rec mu je spora ali jasna.

Najposle Hamdi-beg svojim zacudo mladim glasom prekide nagadanja, slutnje i bojazni:

- De sad, da ne žalimo za živa hadžija, što no se kaže, i da ne uzbunjujemo svijet bez potrebe. Sve treba slušati i pamtiti, ali ne treba sve odmah srcu uzimati. I sa tim konzulima, ko zna kako je. Ja doci ja ne doci. A i da dodu, nece Lašva poteci naopako, nego opet ovuda kuda tece. Mi smo ovdje na svome, a svaki drugi koji dode na tudem je i nema mu duga stanka. Vojske su ovde padale pa se nisu mogle dugo zadržati. Mnogi je ovdje došao da ostane, ali smo mi svakom dosada u leda pogledali, pa cemo i njima, ako baš dodu. Sad ih još nema ni na pomolu. A što je tak tamo tražio u Stambolu, to još ne mora biti gotova stvar. I dosada je mnogi mnogo koješta tražio , ali ne biva sve ko šta traži...

Izgovorivši ljutito poslednje reci, Hamdi-beg zastade i u potpunoj tišini odbi jedan dim pa nastavi:

- Pa i da bude! Valja vidjeti kako ce biti i koliko ce biti. Nicija nije do zore gorila, pa nece ni toga...toga...

I tu se Hamdi-beg lako zagrcnu i zakašlja od prikrivene ljutnje, i tako ne izgovori Bunapartino ime koje je bilo u svima mislima i na svima usnama.

Više niko ne rece ništa i na tome ostade razgovor o toj najnovijoj vesti.

Ubrzo oblaci zakloniše sasvim sunce i prode jak i hladan talas vetra. Na topolama pored vode zašušta lišce metalnim zvukom. Studena jeza koja je prolazila celom travnickopm dolinom kazivala je da je za ovu godinu došao kraj sedenjima i razgovorima na Sofi. Jedan po jedan poceše begovi da se dižu i uz neme pozdrave razilaze kucama.

VIII poglavlje

(...)

Davil je jahao sa osecanjem da se vraca sa neke sahrane.

Mislio je na vezira sa kojim se malocas rastao, ali kao na nešto što je davno i nepovratno izgubljeno. Secao se pojedinosti iz mnogih razgovora sa njim. Cinilo mu se da vidi njegov osmejak, masku od svetlosti koja poigrava ceo dan izmedu usta i ociju i koju gasi valjda samo kad spava.

Secao se vezirovih uveravanja, sve do poslednjeg casa, kako voli Francusku i ceni Francuze. I sada, u svetlosti ovoga rastanka, proveravao je njihovu iskrenost. Cinilo mu se da jasno vidi vezirove pobude, ciste i odvojene od uobicajenih profesionalnih laskanja. Cinilo mu se da shvata uopšte kako i zašto stranci vole Francusku, francuski nacin života i francuska shvatanja. Vole je po zakonu protivnosti; vole u njoj sve ono što ne mogu da nadu u sopstvenoj zemlji a za cim njihov duh ima neodoljivu potrebu; vole je, s pravom, kao sliku svestrane lepote i skladnog, razumnog života, koju nikakva trenutna zamracenja ne mogu da izmene i unakaze, i koja se posle svake poplave i svakog zamracenja ukazuje svetu ponovo kao neuništiva snaga i vecita radost; vole je i kad je poznaju samo površno, malo ili cak nikako. I volece je mnogi i uvek, cesto iz najoprecnijih razloga i pobuda, jer ljudi nikad nece prestati da traže i žele više i bolje od onoga što im sudbina daje. Pa, evo, i on sam sada misli o Francuskoj, ne kao o svojoj rodnoj zemlji koju dobro i oduvek poznaje, i u kojoj je i zla i dobra video, nego o Francuskoj kao divnoj i dalekoj zemlji sklada i savršenstva o kojoj se mašta uvek usred grubosti i divljine. Dok je Evrope bice i Francuske i nikad je ne može nestati, osim da u izvesnom smislu (to jest u smislu svetlog sklada i savršenstva) cela Evropa postane jedna Francuska. Ali to nije mogucno. Isuviše su ljudi razliciti, tudi i daleki jedan drugom.

Tu se Davil seti jednog letošnjeg doživljaja sa vezirom. Živahni i ljubopitljivi vezir raspitivao se uvek o francuskom životu i jednog dana mu je tako rekao da je mnogo slušao o francuskom pozorištu i da bi voleo da cuje bar nešto od onoga što se u Francuskoj prikazuje, kad vec ne može da vidi pravo pozorište.

Oduševljen ovom željom, Davil je vec sutradan došao sa drugom sveskom Rasinovih dela pod pazuhom, rešen da veziru procita nekoliko scena iz „Bajazeta“. Pošto je poslužena kafa sa cibucima, sva posluga se povukla, osim Davne koji je imao da prevodi. Konzul je objasnio veziru, kako je najbolje mogao, šta je pozorište, kako ono izgleda i u cemu je zadatak i smisao glume. Zatim je poceo da cita scenu u kojoj je govor o tome kako Bajazet poverava Amurata na cuvanje sultaniji Roksani. Vezir se namrštio, ali je slušao dalje suvoparni Davnin prevod i pateticno konzulovo citanje. Ali kad je došlo do objašnjenja izmedu sultanije i velikog vezira, Mehmed-paša je prekinuo dalje citanje, smejuci se slatko i odmahujuci rukom.

-Pa taj ne zna šta govori - rekao je vezir i strogo i podrugljivo - otkako je sveta i veka nit je bilo niti može biti da veliki vezir upada u harem i razgovara sa sultanijama.

Vezir se zatim još dugo smejao iskreno i glasno, ne krijuci da je razocaran i da ne razume smisao ni vrednost takve duhovne zabave. I kazivao je to otvoreno, gotovo grubo, sa bezobzirnošcu coveka druge civilizacije.

Uzalud je Davil, neprijatno dirnut, nastojao da mu protumaci znacenje tragedije i smisao poezije. Vezir je neumoljivo odmahivao rukom.

-Imamo i mi tako raznih derviša i bogomoljaca što recituju zvucne stihove; mi im dajemo milostinju, ali nikad ne pomišljamo da ih izjednacimo sa ljudima od posla i ugleda. Ne, ne, ne razumem.

(...)

XIII poglavlje

(...)

Samo su se fra Julijan i Defose odvojili i kao stari poznanici raspravljali malo življe.

Bosanski fratar i mladic iz Francuske imali su ocigledno još od onog prvog susreta na Kupresu osecanje simpatije i poštovanja jedan prema drugom. Docniji susreti u Gucoj Gori samo su ih još više zbližili. Obojica mladi, vedri i zdravi ljudi, oni su zalazili u razgovor pa i u prijateljsku prepirku sa zadovoljstvom, bez zadnjih misli i licne sujete.

Izdvojivši se malo i posmatrajuci kroz zamagljeni prozor gola drveta posuta sitnim snegom, oni su razgovarali o Bosni i Bosancima. Defose je tražio podatke i objašnjenja o katolickom življu i radu fratara. A zatim je i sam kazivao svoje dosadašnje utiske i iskustva, iskreno i mirno.

Fratar je odmah video da „mladi konzul“ nije gubio vreme u Travniku, nego da je sakupio mnogo podataka o zemlji i narodu, pa i o katolickom življu i radu fratara.

Obojica su se slagala da je život u Bosni neobicno težak i narod svih vera bedan i zaostao u svakom pogledu. Tražeci razloge i objašnjenja tome stanju, fratar je sve svodio na tursku vladavinu i tvrdio da nikakvog boljitka ne može da bude dok se ove zemlje ne oslobode turske sile i dok tursku vlast ne zameni hrišcanska. Defose nije hteo da se zadovolji tim tumacenjem, nego je tražio razloge i u hrišcanima samim. Turska vladavina stvorila je, tvrdio je on, kod svojih hrišcanskih podanika izvesne karakteristicne osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta. Te osobine, nastale u stolecima nejdnake borbe i stalne odbrane, prešle su u prirodu ovdašnjeg coveka i postale trajne crte njegovog karaktera. Nastale od nužde i pod pritiskom, one su danas, i bice i ubuduce, velika prepreka napretku, rdavo naslede teške prošlosti i krupne mane koje bi trebalo iskoreniti.

Defose nije krio da je iznenaden uporstvom kojim se u Bosni ne samo Turci nego i ljudi svih ostalih vera brane od svakog uticaja, pa i najboljeg, opiru svakoj novini, svakom napretku, pa i onom koji je moguc i pod sadašnjim prilikama i zavisi samo od njih. Dokazivao je svu štetnost te kineske ukocenosti, takvog zazidivanja od života.

-Kako je mogucno - pitao je Defose - da se ova zemlja smiri i sredi da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Cetiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadicu zemlje. Svaka od njih je iskljuciva i strogo odvojena od ostalih. Svi živite pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te cetiri grupe ima sedište svoga duhovnog života daleko, u tudem svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se rada i umire. I svaka od njih samatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od ostale tri vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti nacinila najvecu vrlinu i svaka ocekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.

Fratar ga je slušao sa osmejkom coveka koji smatra da zna stvari i nema potrebe da svoja znanja proverava ili proširuje. Ocigledno rešen da mu protivreci po svaku cenu, on je dokazivao da njegov narod, s obzirom na prilike u kojima se nalazi, može da živi i postoji samo ovakav kakav je, ako ne želi da se odrodi, izmetne i propadne.

Defose mu je odgovarao da jedan narod, ako pocne da usvaja zdraviji i razumniji nacin života, ne mora zato da se odrekne svoje vere i svojih svetinja. Po njegovom mišljenju upravo fratri bi mogli i morali da rade u tom pravcu.

-Eh, dragi gospodine, - govorio je fra Julijan sa onom koketerijom coveka koji brani konzervativne teze - eh, lako je vama govoriti o potrebi materjalnog napretka, i o zdravim uticajima, i kineskoj ukocenosti, ali da smo mi bili manje kruti i otvarali vrata raznim „zdravim uticajima“, danas bi se moji parohijani Pero i Anto zvali Mujo i Huso.

- Dozvolite, ne treba odmah ici u krajnost, u tvrdoglavost.

- Šta cete? Mi smo Bošnjaci ljudi tvrde glave. Takve nas svak zna i po tome smo cuveni - govorio je fra Julijan sa onom istom samodopadnošcu.

- Ali, izvinite, što se vi brinete kakvi ste u ocima drugih ljudi i šta se o vama misli i zna? Kao da je to važno! Važno je koliko covek ima od života i šta u životu nacini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva.

- Mi cuvamo svoj stav i niko se ne može pohvaliti da nas je naterao da ga promenimo.

- Ali, oce Julijane, nije važan stav, nego život; stav je u službi života; a gde vam je ovde život?

Fra Julijan upravo zausti da, po obicaju, kaže neki citat, kad ih domacin prekinu u razgovoru. Fra Ivo se bio digao. Crven od dobrog rucka, on je biskupski pružao svima svoju tešku ruku, kao omanji jastuk, i teško dišuci i šišteci uveravao da je zima i mecava, da je Doca daleko i da im valja kretati, ako žele za vida da stignu.

Mladic i fratar se rastaše sa žaljenjem.

(...)

Epilog

Vec je treca nedelja otkako se vreme ustalilo. Kao svake godine, begovi su poceli da izlaze na razgovore na Sofi u Lutvinoj kahvi. Ali njihovi razgovori su uzdržljivi i sumorni. U celoj zemlji vrši se onaj precutni dogovor za ustanak i otpor protiv nepodnošljivog i ludog vladanja Ali-pašina. Ta stvar je u duhovima vec rešena i sad sazreva sama od sebe. Svojim postupcima Ali-paša i sam ubrzava to sazrevanje.

Danas je poslednji petak maja meseca 1814. godine. Svi su begovi na broju i razgovor je živ i ozbiljan. Svima su poznate vesti o porazima Napoleonovih armija i njegovoj abdikaciji; sad samo izmenjuju, uporeduju i dopunjuju svoja obaveštenja. Jedan od begova, koji je jutros govorio sa ljudima iz Konaka, kaže da je sve uredeno za odlazak francuskog konzula i njegove porodice, a da se zna pouzdano da ce ubrzo za njim krenuti i austrijski konzul, koji je zbog Francuza jedino i sedeo u Travniku. Tako se može slobodno racunati da ce pre jeseni nestati iz Travnika konzulâ i konzulatâ i svega što su oni doneli i uveli.

Svi primaju te vesti kao glas o nekoj pobedi. Jer, iako su se u toku godina umnogome privikli na prisustvo stranih konzula, svi su ipak zadovoljni što ce nestati tih stranaca sa njihovim drukcijim i neobicnim nacinom života, sa njihovim drskim mešanjem u bosanske poslove i prilike. Pretresaju pitanja ko ce preuzeti „Dubrovacki han“ u kome je sada Francuski konzulat i šta ce biti od velike Hafizadiceve kuce kad i austrijski konzul napusti Travnik. Svi govore malo glasnije, da bi i Hamdi-beg Teskeredžic, koji sedi na svom mestu, mogao da cuje o cemu je rec. On je prestareo i tronuo, slegao se u sebe kao trošna gradevina. Izdaje ga sluh. Ne može da digne ocne kapke koji su još više otežali, nego mora da zavrti glavu kad hoce koga bolje da pogleda. Usne su mu modre i lepe se jedna za drugu pri govoru. Starac diže glavu i pita onoga koji je poslednji govorio:

- Kad ono bi te dodoše ovi...konzuli?

Nastade zglédanje i pogadanje. Jedni odgovaraju da ima šest godina, drugi da ima više. Posle kraceg objašnjavanja i racuna složiše se i utvrdiše da je prvi konzul stigao pre više od sedam godina, na tri dana pre ramazanskog Bajrama.

- Sedam godina - kaže zamišljeno i otežuci reci Hamdi-beg - sedam godina! A sjecate li se kakva je onda uzbuna i povika bila zbog tih konzula i zbog toga...toga...Bunaparte? Te Bunaparta ovdje, te Bunaparta ondje. Te ovo ce uciniti, te ovo nece. Svijet mu je tijesan; njegovoj sili nema mjere ni karara. A ovaj naš kaurluk bijaše digao glavu kn jalov klas. Te jedni se drže za skut francuskom, te drugi austrijskom konzulu, te treci ocekuju moskovskog. Lijepo se izbezumila raja i povilénila. Pa, evo, i to bi i prode. Digoše se carevi i slomiše Bunapartu. Konzuli ce ocistiti Travnik. Pominjace se još koju godinu. Djeca ce se na jaliji igrati konzulâ i kavazâ, jašuci na drvenim pritkama, pa ce se i oni zaboraviti kô da nikad nisu ni bili. I sve ce opet biti kao što je, po božjoj volji, oduvjek bilo.

Hamdi-beg zastade, jer ga je izdavao dah, a ostali su cutali u ocekivanju onoga što bi starac još mogao da kaže, i pušeci svi su uživali u dobroj, pobednickoj tišini.

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 07:45

Prokleta avlija

I poglavlje

(...)

Upravnik ove cudne i strašne ustanove je Latifaga, zvani Karadoz. Taj nadimak mu je odavno postao pravo i jedino ime i pod tim imenom je poznat ne samo ovde nego i daleko izvan zidova Proklete avlije. On je i svojim izgledom i svima svojim osobinama njeno olicenje.

Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj školi; tih covek, ljubitelj knjige i razmišljanja, oženio se vec u zrelim godinama i imao je svega to jedno dete, muško. Dete je bilo živo i bistro, volelo je knjigu, ali narocito muziku i svaku igru. Do cetrnaeste godine decak je dobro ucio i izgledalo je da ce poci ocevim stopama, ali tada je njegova živost pocela da se pretvara u bes, a njegova bistrina okrenula naopakim putem. Decak je brzo stao da se menja, cak i fizicki. Naglo se raskrupnjao i neprirodno se ugojio. Njegove umne, smede oci stale su da igraju kao na zejtinu. Napustio je školu i poceo da se druži sa kafanskim sviracima i madionicarima, sa kockarima, pijanicama i pušacima opijuma. Sam nije imao nekog narocitog dara za veštine, ni prave strasti za kocku i pice, ali ga je privlacio taj svet i sve ono što se plete oko njega, isto kao što ga je odbijalo sve što je pripadalo svetu mirnih, obicnih sudbina, ustaljenih navika i redovnih obaveza.

Bujan i još neiskusan, mladic je brzo upao u sumnjive poslove i drske podvige svoga društva i došao u sukob sa zakonom. I ne jedanput. Otac ga je vadio nekoliko puta iz zatvora, koristeci se svojim ugledom i svojim poznanstvima sa ljudima na položaju, narocito sa upravnikom celokupne policije, starim i dobrim školskim drugom. „Je li moguce da moj sin obija kuce, pljacka trgovce i otima devojke?“-pitao se ocajni otac. A stari iskusni upravnik mu je odgovaro mirno ali po istini. Da krade, ne krade baš, ni trgovce ne vara, ni devojke ne otima licno, ali gde god se stvari dešavaju, možeš biti siguran da ceš i njega tu negde u blizini naci. A ako ga ovako ostavimo, zagazice i sam u prestup. Nego valja tražiti zavremena neko rešenje. I upravnik gradske policije našao je „rešenje“, koje je smatrao kao jedino moguce, dakle najbolje: da mladica koji je pošao zlim putem uzme u svoju službu. I kao što biva, od mladog coveka, koji je bio vec zauzeo svoje mesto medu kockarima i gospodskim dangubama, postao je dobar i revnostan stambolski policajac.

Nije to postao odjednom. Kolebao se prvih godina i tražio svoje mesto, a našao ga je tamo gde se najmanje moglo ocekivati, u radu protiv svog nekadašnjeg društva. Nemilosrdno se okomio na skitnice, pijanice, secikese, krijumcare i svakojake nesrecnike i dokonjake iz tamnih kvartova Stambola. Radio je sa strašcu, sa neobjašnjivom mržnjom, ali i sa veštinom, sa poznavenjem te sredine kakvo je samo on mogao da ima. Te stare veze pomogle su mu da proširi krug svoga rada, jer sitni prestupnici odaju krupne. Podaci o ljudima se gomilaju, obaveštacka mreža se pojacava i širi. Izuzetna revnost i uspesi u službi doveli su ga posle desetak godina za pomocnika upravnika ovog velikog „prihvatilišta“. A kad je stari upravnik umro od srcane kapi, on je bio jedini koji ga je mogao zameniti. Tada je pocela njegova vladavina u Prokletoj avliji. I traje, evo, vec dvadesetu godinu.

Raniji upravnik, tvrd i iskusan starac, imao je kruti, klasicni nacin upravljanja. Za njega je bilo glavno da svet poroka i bezakonja u svojoj celini bude što jasnije obeležen i što bolje odvojen od sveta reda i zakona. Pojedinac i njegova krivica nisu ga mnogo zanimali. U toku mnogih godina on je na Prokletu avliju i na sve što živi u njoj gledao kao na karantin, a na njene stanovnike kao na opasne i teško izlecive bolesnike koje raznim merama, kaznama i strahom, fizickom i moralnom izolacijom treba držati što dalje od takozvanog zdravog i poštenog sveta. A inace, u svemu ih prepustiti same sebi. Ne dati im da izadu iz svog kruga, ali i ne dirati ih bez potrebe, jer se od tog dodira ništa dobro ni pametno ne može izroditi.

Novi upravnik je celim svojim stavom i svima postupcima stao odmah da primenjuje drukciji nacin.

Vec prve godine Latif je, kad mu je otac umro, prodao veliku, lepu ocinsku kucu u Novoj mahali i kupio jedno zapušteno, veliko imanje iznad same Proklete avlije. Sve u kiparisima, ono je licilo na pusto ostrvo ili starinsko groblje. Od Proklete avlije bilo je odeljeno raselinom sa šumom plemenitih drveta i citavim sistemom raznih ograda i visokih zidova. Tu je, pored bogate žive vode, medu starim drvetima, sagradio lepu kucu, koja je gledala na protivnu stranu padine i tako bila zašticena od južnog vetra i nezdravog zadaha iz arsenala i pristaništa. Kuca je imala veliko preimucstvo da je i vrlo udaljena od Proklete avlije i vrlo blizu njoj. Po celom izgledu, po miru i cistoci, to je bio drugi svet, na hiljadu milja odavde, a ipak u samom susedstvu Avlije i nevidljivo vezana sa njom. Služeci se prekim, samo njemu pristupacnim puteljcima, Karadoz je mogao u svako doba dana, pravo od svoje kuce, neopažen uci u Avliju. (Tako se nikad nije tacno moglo znati kad je tu a kad nije, ni otkud može odjednom iskrsnuti.) Upravnik se tom mogucnošcu cesto koristio. Nadzirao je licno i zatvorenike i njihove cuvare. I poznavajuci gotovo svakog od zatocenih, njegovu prošlost i njegovu sadašnju krivicu, on je sa dosta prava govorio da „zna kako diše Avlija“. A kad pojedinca i nije znao baš u glavu, poznavao je onu skitnicku i prestupnicku dušu u njemu i u svakom trenutku mogao je stati pred njega i nastaviti razgovor o njegovoj ili tudoj krivici. A isto tako, i još bolje, poznavo je svakog cuvara i njegove dobre i rdave, javne i skrivene osobine i sklonosti.

Tako je bar sam govorio i time se uvek hvalio. I tako je celog veka ostao i u najužoj vezi sa svetom nereda i kriminala, koji je u mladosti zauvek napustio, i u isto vreme iznad njega i daleko od njega, odeljen svojim položajem i svojim gustim baštama i za druge neprelaznim železnim ogradama i vratnicama.

Od samog pocetka Karadoz je „radio iznutra“. Po tom svom neobicnom nacinu rada on je bio i mnogo gori, teži i opasniji, i u izvesnom smislu, ponekad bolji i covecniji od ranijih upravnika. Od beskrajnog i neuhvatljivog preplitanja tih suprotnosti sastojao se njegov neobicni odnos prema Avliji i celom onom ljudstvu koje je kao spora, mutna reka prolazilo kroz nju. Ni najstariji i najlukaviji gosti Proklete avlije nisu mogli uhvatiti kraja ni konca toj Karadozovoj igri, koja je bila potpuno licna, puna neocekivanih i smelih obrta i smicalica, vrlo cesto u protivnosti sa svim pravilima policijskog rada i postupanja i sa opštim društvenim obicajima i navikama. Vec prve godine on je stekao svoj nadimak Karadoz. I zaista je ta Avlija i sve što je sa njom živelo i što se u njoj dešavalo bila velika pozornica i stalna gluma Karadozovog života.

Rano pregojen, kosmat, tamne puti, on je rano i ostareo, bar naizgled. Ali je njegov izgled mogao da prevari coveka. Sa svih svojih sto oka težine, on je, kad bi zatrebalo, bio živ i brz kao lasica, a njegovo teško i mlohavo telo razvijalo je u takvim trenucima bikovsku snagu. Iza pospanog i kao mrtvog lica i sklopljenih ociju krila se uvek budna pažnja i davolski nemirna i dovitljiva misao. Na tom licu tamnomaslinaste boje nije niko nikad video osmeh, ni onda kad bi se celo Karadozovo telo treslo od teškog unutarnjeg smeha. To lice je moglo da se steže i rasteže, menja i preobražava, od izraza krajnjeg gnušanja i strašne patnje do dubokog razumevanja i iskrenog saucešca. Igra ociju u tom licu bila je jedna od velikih Karadordevih veština. Levo oko bilo je redovno gotovo potpuno zatvoreno, ali se izmedu sastavljenih trepavica osecao pažljiv i kao secivo oštar pogled. A desno oko bilo je širom otvoreno, krupno. Ono je živelo samo za sebe i kretalo se kao neki reflektor; moglo je da izade do neverovatne mere iz svoje duplje i da se isto tako brzo povuce u nju. Ono je napadalo, izazivalo, zbunjivalo žrtvu, prikivalo je u mestu i prodiralo u najskrovitije kutove njenih misli, nada i planova. Od toga je celo lice, nakazno razroko, dobivalo cas strašan, cas smešan izgled groteskne maske.

U svojim razgovorima o Karadozu hapsenici su, pretresajuci svaku pojedinsot o njemu, govorili narocito mnogo i cesto o tim njegovim ocima. Jedni su tvrdili da ne vidi ništa na levo oko, drugi opet da baš na ono desno iskolaceno, ne vidi. I za dvadeset godina se nikad nisu mogli složiti u tome, ali su uvek i svi strepeli od pogleda tih njegovih ociju i izbegavali ga, ako je ikako moguce bilo.

Niceg od teškog dostojanstva osmanlijskog visokog cinovnika nije bilo na Karadozu ni u njegovom govoru i kretanju. U svakom pojedinom slucaju, sa svakim osumnjicenim licem on je igrao narocitu igru, bez stida i obzira, bez poštovanja drugog coveka i sebe sama. Radio je uvek neocekivano, kao po nekom nadahnucu. Upadao je u razno doba dana i noci i prilazio pojedincu ili citavoj grupi hapsenika.

- Phi, phi, phi, phiii!

Izgovarao je te svoje slogove u razlicitim visinama i intonacijama, svaki put drukcije, a uvek tako kao da se cudi i gnuša i nad tim covekom i nad samim sobom i nad „stvari“ koja je medu njima.

- Šta je? Ti još ovde cmavaš? Phi! Nego dede, kako je ono bilo?

Tako je razgovor pocinjao, ali se nikad nije moglo znati kakav ce dalji njegov tok biti. To je moglo biti dugo ispitivanje sa poznavanjem svih pojedinosti, sa teškim pretnjama koje su cesto bile samo pretnje, ali od kojih se svaka mogla tog istog casa pretvoriti u strašnu stvarnost. Mogla su to biti uporna, opasna i neodoljiva nagovaranja, ali i bezdušne lakrdije bez vidljivog smisla i cilja.

Ako pritešnjen i izmucen covek, želeci da se oslobodi bar za trenutak Karadozovog pritiska, stane da preklinje i da kroz iskren ili glumljen plac uverava o svojoj nevinosti, Karadoz je mogao odjednom da promeni držanje i da stane da se udara po celu.

- Šta veliš, ni kriv ni dužan nisi? Ih, kud mi to kaza baš sada, pobogu covece. Phi, phi, phiii! Da si rekao da si kriv, još sam mogao da te pustim, jer krivih ovde ima mnogo. Svi su krivi. Ali baš nam jedan nevin treba. I zato te ne mogu pustiti. Da nisi sam rekao, još bi nešto i moglo biti. Ovako, sada, valja da sedim ovde dok ne pronadem negde nekog nevinog, takvog kao što si ti, da te smeni. Sad, sedi i cuti!

I Karadoz, obilazeci dalje Avliju, u pratnji nekolicine cuvara, nastavlja svoju igru, sad vec samo sebe radi, vice da sve odjekuje, i ne može da se zaustavi.

- Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slucajno. Je li prešao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nešto, pa ma to bilo u snu. Ako ništa drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila nešto rdavo. Svaki, dabogme, kaže da nije kriv, ali za toliko godina koliko sam ovde, ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dode, taj je kriv, ili se makar ocešao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog coveka nema. Ali ima ih na hiljde krivih koji nisu ovde i nikad nece ni doci, jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.

Malo-pomalo ceo taj monolog, govoren u hodu, postaje sve brži i življi, dok se ne pretvori u ludacku viku i psovanje svega što ova Avlija zatvara i što živi izvan nje. U glasu mu, ispod sve grubosti i velikog gnušanja prema svemu, jedva cujno trepti nešto kao suzan grc žaljenja što je sve to tako.

A onaj „nevini“ sad zna da može da sedi još nedeljama a da ga Karadoz više ne pogleda.

Desi se da može da za koju nedelju posle ovog slucaja docu u grupi ugledni rodaci nekog bogatog mladica koji je uhvacen zajedno sa svojim rdavim društvom, da mole Karadoza da ga pusti jer je nevin. On se odjednom sav izmeni, kao da se neceg prisetio, zamisli se i uozbilji, oba oka za trenutak sklopi, tako da mu se lice oduži i izmeni izraz, nagne se uctivo ka moliocima, utanji glas.

- Jeste li vi rekli onima koji su ga uhapsili da je nevin?

- Jesmo, dakako da smo rekli, ali...

- E, to ste pogrešili. Phi, phi, phiii! To ne valja. Jer baš sad hvataju nevine i puštaju krive. Takav je nov red. Ali kad ste vi sami pred vlastima izjavili da nije ništa kriv, morace da ostane ovde.

Ljudi gledaju, zbunjeni, u njegovu smirenu masku ocekujuci da se Karadoz nasmeje i okrene stvar na šalu. I sami se pomalo smeškaju. Ali on ostaje neumoljivo ozbiljan, hladan i uctiv. I tako ih otpremi. A oni još dugo ne mogu da se priberu. Pricaju stvar medu prijateljima, idu pa se žale uticajnim poznanicima, koji sležu ramena i odmahuju rukom, kao ljudi koji tvrdo veruju da u Karadozu sedi i iz njega govori sam davo, i to ne jedan.

Ali Karadoz ce možda vec sutradan, prelazeci Avliju, presresti onog prvog „nevinog“ i odjednom nastaviti razgovor od pre tri nedelje. Prici ce mu naglo, uneti mu se u lice, gledajuci kao da ce ga proždreti.

- Phi! Šta ti misliš, dokle ceš ovde da smrdiš? Kao da nema smrada i bez tebe. Odmah da se gubiš odavde, jesi li cuo? Kupi prnje i da te moje oci više ne vide, jer cu narediti da te prebiju kao macku.

U prvi mah skamenjen od iznenadenja, covek odjednom prikupi snagu i samo klisne iz Avlije, ostavljajuci ono svojih sitnica da se cuvari i hapsenici otimaju o njih.

U svojoj „igri“ Karadoz je mogao sate da provede sa covekom optuženim za neku kradu ili utaju, za silovanje, tešku povredu ili bekstvo, da se benavi, da urla ili šapuce, da izigrava glupaka ili ostrvljenog krvnika ili coveka od srca i razumevanja, sve naizmence i sve sa istom iskrenošcu i ubedljivošcu. Ponekad se rvao sa takvim covekom ili grlio, bio ga ili milovao, i jednako mu se unosio u oci: „Priznaj, jadi te ne znali! Priznaj, i spasi glavu, jer vidiš da ceš krepati u mukama. Priznaj!“

A kad postigne cilj, izvuce priznanje i dobije podatke o saucesnicima ili o mestu na kom je skriven ukradeni novac, on samo otare dlan o dlan, kao covek koji je najposle svršio prljav i neprijatan posao, zbaci sve te maske odjednom kao izlišne i predaje stvar redovnom postupku. Ali ni tada ne zaboravlja i ne napušta potpuno onog koji je priznao, nego mu cesto svojim iskazom pomaže i olakšava.

Nerazumljiva je bila ta njegova beskonacna i cudna igra, ali on, u stvari, kao da nije verovao nikad nikom, ne samo okrivljenom ni svedoku nego ni samom sebi, i stoga mu je bilo potrebno priznanje kao jedina donekle stalna tacka sa koje se može u ovom svetu, u kom su svi krivi i dostojni osude, održavati bar privid neke pravde i kakav-takav red. I on je to priznanje tražio, lovio, cedio ga iz coveka sa ocajnickim naporom, kao da se bori za svoj rodeni život i razmršava svoje nerazmršljive racune sa porokom i prestupom i lukavstvom i neredom.

Ta igra je izgledala u vecini slucajeva izlišna i neshvatljiva i nedostojna, toliko je bila zamršena i izvitoperena, a u stvari je bila dobro i trezno sracunata i redovno postizavala svoj cilj. U njoj nije bilo ponavljanja ni rutine, bila je uvek nova i rasla sama iz sebe, tako da je zbunjivala i najiskusnije, okorele i ceste goste Proklete avlije. Ponekad je postajala nerazumljiva i onima koji vec godinama rade sa Karadozom. O njoj su išle price po Stambolu, toliko su njegovi postupci izgledali ponekad necovecni i suludi a ponekad opet neuracunljivo blagi i puni sažaljenja i obazrivosti.

Zbog svega toga žalbe na Karadoza bile su ceste i raznovrsne; cak se postavljalo pitanje njegovog smenjivanja; veziri su na Divanu raspravljali o njemu, i ne jednom. A na kraju krajeva, sve je ipak ostajalo po starom. Svi su znali da je Karadoz upravnik na svoju ruku, cudan i samovoljan, ali su isto tako znali da nije lako naci coveka koji bi se tako dan i noc nosio sa celim jednim svetom lopova, skitnica i degenerika svake vrste i držao ih u svojoj Avliji u kakvom-takvom zaptu i redu. I Karadoz je ostajao i dalje na svom mestu da upravlja Prokletom avlijom.

Ceo svet je nalazio da je to najprirodnije rešenje. Ceo svet, racunajuci tu i svet iz Poklete avlije. Tu je Karadoz oduvek bio stalan predmet razgovora, ogovaranja, podsmeha, psovanja, mržnje, nekad i fizickih napadaja. (Opsovati svakom prilikom Karadozovu cerku, to je ustaljen, davnašnji obicaj u Avliji.) Svi oni, omadijani, prate i tumace svaki Karadozov korak i pogled, svaku rec; strepe od njega, izbegavaju ga kad mogu i koliko god mogu. Ali ti isti ljudi govore o njemu sa nepriznavanim divljenjem i prepricavaju njegove podvige. Svi su oni navikli na Karadoza, srodili se na svoj nacin sa njim. Grde ga, ali kao što se grdi voljeni život i kleta sudbina. On je deo njihovog prokletstva. U stalnoj strepnji i mržnji, oni su postali jedno s njim i teško im je bilo zamisliti život bez njega. I kad vec mora da postoji Prokleta avlija i u njoj upravnik, onda je još bolji ovaj i ovakav. Njegov nacin rada cudovišan je i ponekad za pojedinca strašan, ali u tom nacinu postoji uvek mogucnost iznenadenja, u rdavom ali i u povoljnom smislu, kao neka vrsta vecite lutrije i stalne neizvesnosti za hapsenika. Od toga im sve, pa i sam Karadoz, postaje podnošljivije i lakše, ili bar im izgleda tako, jer svi oni vole kocku i izbegavaju izvesnost koja je za njih uvek teška. sav taj prestonicki svet poroka i nereda smatrao je Karadoza svojim; on je bio njihov „krmak“, „stenica i krvopija“, „pas i pasji sin“, ali njihov.

Takav je Latifaga, zvani Karadoz

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 07:48

eto ufam se da vas sve ovo neizmjerno zabavlja....

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 07:59

Mehmedalija Mesa Selimovic

Tvrdjava

-ulomci-

Ne mogu da pricam sta je bilo u Hocinu, u dalekoj zemlji ruskoj.
Ne zato sto ne pamtim, vec sto necu. Ne vrijedi pricati o strasnom
ubijanju, o ljudskom strahu, o zvijerstvima i jednih i drugih, ne bi
trebalo pamtiti, ni zaliti, ni slaviti. Najbolje je zaboraviti, da
umre ljudsko sjecanje na sve sto je ruzno, i da djeca ne pjevaju
pjesme o osveti.

Ono sto nije zapisano, i ne postoji; bilo pa umrlo.

... kakav besmisao| Sta smo mi dobili, a sta su oni izgubili? I
nas i njih okruzavao je jedan pobjednik, potpuni mir prastare zemlje,
ravnodusne prema ljudskom jadu... Ne znam kako sam te noci uspio da
prezivim stravu, u meni i oko mene, i najdublju tugu poraza, poslije
pobjede, nejasan sam sebi. U mraku, u magli, u kricima i zvizducima,
u ocajanju kojem nisam nalazio razlog, u toj dugoj noci nesna, u crnom
strahu koji nije od neprijatelja, vec od necega od mene, rodio sam se
ovakav kakav sam, nesiguran u sve svoje i u sve ljudsko.

... osvajalo je nesto sto im nije bilo potrebno, i borilo se za
carevinu, ne misleci da se ne tice ni njih carevina ni oni carevine,
sto su saznala njihova djeca, za kojom niko ni glavu nije okrenuo,
poslije. Dugo me mucila nekorisna misao, kako je glupo i nepravedno
sto su izginuli toliki dobri ljudi, za neku mastariju kojoj ni imena
ne znas.

Pa i da su odrzali taj nesrecni Hocin, da su osvojili tudju
zemlju, sta bi se promjenilo? Da li bi bilo vise pravde a manje gladi,
pa ako bi i bilo, zar ljudima ne bi zastajao zalogaj u grlu ako je
otet od tudje muke? I da li bi srecnije ziveli? Ne bi, nimalo.

To nam je sudbina. Kad ne bi bilo ratova, poklali bismo se
medju sobom. Zato svaka pametna carevina potrazi neki Hocin, da
pusti zlu krv narodu i da nagomilana nezadovoljstva odvrati od
sebe. Druge koristi nema, ni stete, ni od poraza ni od pobjede.
Jer, ko je ikada ostao pametan poslije pobjede? A ko je izvukao
iskustvo iz poraza? Niko. Ljudi su zla djeca, zla po cinu, djeca
po pameti. I nikad nece biti drukciji.

Zivot naroda je glad, krv, bijeda, mucno tavorenje na svojoj
zemlji, i glupo umiranje na tudjoj. A velikasi ce se vratiti kuci,
svi, da pricaju o slavi, i da prezivjelima piju krv.

... tajna se duze pamti nego jasna istina.

... ono sto se ne moze objasniti samome sebi, treba govoriti
drugome. Sebe mozes obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne,
tesko izrecivim osjecanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i
bjezi u omaglicu, u opijenost koja ne trazi smisao. Drugome je
neophodna tacna rijec, zato je i trazis, osjecas da je negde u
tebi, i lovis je, nju ili njenu sjenku, prepoznajes je na tudjem
licu, u tudjem pogledu, kad pocne da shvata.

Covjek se navikne na svaki smrad.

Ja uvek kazem: neka nije gore.

Dvije lubenice pod jedno pazuho ne mozes staviti, dva dobra
tesko mozes sastaviti.

Znas li sta je najljepse u zivotu? Zelja, prijatelju.

Najveca mudrost u zivotu je da covjek pronadje pravu ludost.

Usamljenost radja misao, misao radja nezadovoljstvo, nezadovo-
voljstvo pobunu.

Najmanje se govori kad te se najvise tice.

Suze mi teku od smijeha. Ako prestanem da se smijem, ostace
samo suze.

Nista im ne zameram, pa ni to sto mi nisu uspjeli ostaviti cak
ni uspomene.

Sve vise sam s njom, i kad sam sam.

Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav.

Ako bismo otpatili svaciju nesrecu, sta bi bilo od nas?

Sve cemer, sirotinja, glad, nesrece... A zasto je tako? Ne znam.
Mozda zato sto smo po prirodi zli, sto nas je bog obiljezio. Ili sto
nas nesrece neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo
se da cemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je
onda cuda sto se uvijamo, krijemo, lazemo, mislimo samo na danasnji
dan i samo na sebe, svoju srecu vidimo u tudjoj nesreci. Nemamo
ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.

Ne treba sve gledati crno.

Ali ponekad, ne tako cesto, kad mi se zgadi laz, onda govorim
istinu. Crno je, u teskom vremenu zivimo, a zivimo jadno i sramotno.
Utjeha je samo sto ce oni koji budu posle nas zivjeli, preturiti
preko glave jos teza vremena, i pominjati nase dane kao srecne.

- Zar smo svi zli?
- Svi. Neko manje, neko vise. Ali svi.

Zena vise voli neznu rijec, makar bila i glupa, nego pametnu,
ako je gruba.

- Zar lukavstvo moze zamijeniti znanje?
- Iskusan covjek bi upitao: zar znanje moze zamijeniti lu-
kavstvo?
- Lukavstvo je neposteno.
- Nije uvek ni neposteno. Zato sto je neophodno. Neko to zove
mudroscu.
- Sta bi ti savjetovao covjeku kome zelis dobro?
- Da se svojim misljenjem ne izdvaja medju ljudima s kojima
zivi. Zato sto ce se onemoguciti prije nego sto ista ucini.
- Drugi moj savjet covjeku kome zelim dobro bio bi: ne govori
uvijek ono sto mislis.

... vrijeme uporno glodje covjeku misao, i od nje ostaje
kostur, blijeda uspomena bez pravog sadrzaja.

... ozeni se| radjaj djecu| I to smiruje nezadovoljstvo, jer
namece obaveze...

Hiljadu necijih srecnih casaka bice kao ovaj, ali ovaj nikada
vise. Hiljadu tudjih ljubavi bice kao ova, ali ova nikad vise.

Niko nikome ne moze natovariti toliko muke na vrat koliko
moze covjek sam sebi.

Nikad covjek ne moze tako upropastiti zivot kao kad zeli da
ga popravi, a ne zna ni zasto ni kako da ga popravi, niti zna
je li to popravljanje ili kvarenje, pogotovu ako izgubim svoj
mir.

Boj se ovna, boj se govna, a kad cu zivjeti?

... kao grbava djevojka kojoj govore lijepe rijeci. Ali,
avaj, nicemu neka se ne nada grbava djevojka|

Izgleda da je uvijek smijesno kad se prica o pravom zivotu.

Njega nije trebalo ni lomiti, on se savija prije dodira.
Slican je vodi, nema svoga oblika, prilagodjava se sudu u koji
ga naspu. Nista mu nije gadno ako mu je korisno...

... uvek je sumnjivo kad neko misli za sebe da je pametan.

... svako ima svoju istinu i to je bas dobro, samo ne znam
zasto se zove istinom, jer bi istina morala biti jedna, pa bismo
pomrli od dosade, a najbolje je kad je tudja istina neistina,
zabavnije se zivi.

... nije tesko kad biju, tesko je kad cekas. Gledas i cekas,
pa boli unaprijed. Boli i posle, ali je to lakse.

... necemo biti bogati u novcu, ali cemo biti najbogatiji
u ljubavi...

Ja, crv, sitan i nevazan, sta sam mogao uciniti njima,
slonovima? Kakvu sam im stetu mogao nanijeti?
Ja sam pesnica koja je udarila u zid.
Ja sam udarac koji boli onoga koji udara.
Ja sam mali covjek koji je zaboravio da je mali. Uvrijedio
sam ih sto se usudjujem da mislim.
Ja, ludi vrabac, posao sam jastrebu u pohode. Jedva sam izvukao
zivu glavu.

San je ono sto se zeli, a zivot je budjenje.

Sve ce proci. Ali, kakva je to utjeha? Proci ce i radost, proci
ce i ljubav, proci ce i zivot. Zar je nada u tome da sve prodje?

Mogu da mislim sta god hocu, uciniti ne mogu nista. U danasnjem
svijetu ostaju nam samo dvije mogucnosti, prilagodjavanje ili vlastita
zrtva. Boriti se ne mozes, kad bi i htio, onemogucice te na prvom
koraku, pri prvoj rijeci, i to je samoubistvo, bez dejstva, bez smisla,
bez imena i uspomena. Nemas mogucnosti da kazes ono sto ti je na srcu,
pa da poslije i stradas| Premlatice te da ne progovoris, da iza tebe
ostane sramota ili cutanje.

- Oprosti.
Bila je to najljepsa rijec koju je moglo pronaci njegovo kukavicko
postenje.
Tako me srecno skinuo sa savjesti i prijateljski ispratio u
proslost.

Smijesno i strasno mogu biti rod.

Svijetom bi trebalo da vladaju ljudi koji znaju da uzivaju, u
svemu. Svima bi bilo dobro.

Nije pravo da posteni ljudi ostaju pod sumnjom zato sto su drugi
rdjavi.

Pretvorio sam se u covjeka koji moli, a to je posljednje bice
na zemlji. Ispod toga nema nista.

Kako su me to ubili? Nisam ranjen, nisam zaklan, nisam mrtav,
ali me nema. Zaboga, ljudi, zar me ne vidite? - kazem. Zar me ne
cujete? - kazem... Ja sam ziv, ja hodam, ja znam sta trazim, ne
pristajem da me nema. Mogli su me pretuci, mogli su me zatvoriti,
mogli su me ubiti, zar su malo ljudi ubili bez razloga? Ali zasto
su napravili avet od mene, zasto mi oduzimaju mogucnost da se
borim?
Hocu da budem covjek, borite se sa mnom ljudski.

Sta sve nece udariti na covjeka|

Kakve su da su, zene su mudrije i bolje od muskaraca. To pred
njima ne treba reci, ali su muskarci glupi, sujetni, uobrazeni, ne
vrijede mnogo, medju nama receno. I cudo je kako nas zene trpe.

Je li to mudrost, da ne ocekujemo mnogo ni od sebe ni od
drugih?
Je li to gubitak ili dobitak, ako saznamo pravu mjeru, svoju
i tudju?
Gibitak je sto je ta mjera sitna, a dobitak sto ne trazimo
vise.

Svijet se sastoji od nesavrsenih ljudi.
Sve drugo je laz.
Ili smrt.
Savrseni ljudi su u grobu.
Pa i to vise nisu ljudi.
A kod zivih je malo vise zla ili malo vise dobra, pa ponekad
pretegne jedno, ponekad drugo. Ali zlo cesce.

Vatra je besmislena i unistavajuca, kao i mrznja.

Jedno je znati sta je pametno, a sasvim drugo i uciniti to
sto je pametno.

Ne bacaj svoju krivicu na drugoga|

- Rijeci su vazduh, kakvu stetu mogu nanjijeti?
- Rijeci su otrov, od njih pocinje svako zlo.
- Onda, da cutimo|
- Ne treba da cutimo. Ima se o cemu govoriti, ne napadajuci.
Pomoci treba, a ne odmagati. Drzava je to, bolan, hiljadu briga i
nevolja, imanje svoje ne mozes urediti kako valja, a kamoli toliki
svijet. I onda pocne neko da zakera, te ne valja ovo, te ne valja
ono, e cudna mi cuda| Jasta da ne valja. Pravo je cudo kako ista
valja: toliki ljudi, a svako vuce na svoju stranu. Mislis da je
lako ovima sto upravljaju drzavom?

Samo covjek s manom mora da pazi sta radi. Pogotovu kad nije
sam.

Tjerao sam glupu salu, a istjerao gadnu zbilju.

Sta je to s nama i sa zivotom, u kakve se to konce splicemo,
u sta upadamo svojom voljom u sta nevoljom, sta od nas zavisi, i
sta mozemo sa sobom.Nisam vjest razmisljanju, vise volim zivot
nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se
vecina stvari desava mimo nas, bez nase odluke. Slucajnost odlucuje
o mome zivotnom putu i o mojoj sudbini, i najcesce bivam doveden
pred gotov cin, upadam u jedan od mogucih tokova, u drugi ce me
ubaciti samo druga slucajnos. Ne vjerujem da mi je unaprijed
zapisan put kojim cu proci, jer ne vjerujem u neki narocit red
ovoga svijeta. Ne odlucujemo, vec se zaticemo. Strmoglavljeni sam
u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog odredjenog trenutka, kad
nas samo ta prilika ceka, jedina koja nas moze sacekati, u toku
mjesanja. Ne mozes je zaobici, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u
koju padnes. Pa plivas, ili potones.

Zenu ljubav podmladjuje.

Muskarci su uobrazeni i pokvareni, a zena ima mnogo vise
postenih nego nepostenih.

Zar muz uvijek posljednji sazna?

Medju zivim ljudima se sve moze desiti.

Carolija ljubavi vraca izgubljeno.

Navikao sam da trazim i ne nalazim, jedno je zavisilo do mene,
drugo je zavisilo ne znam od koga...

Da sam drukciji, da zivot nosim kao tegobu, da sam ogorcen,
poceo bih da se gubim, da pijem, da mrzim, postao bih nezadovoljnik
koji se okrece protiv cijelog svijeta.
A ne mogu to. Uprkos svemu, zivim kao i drugi ljudi, koji su
bez moga biljega, veseo i tuzan zbog obicnih stvari, veseo zbog
dobrih ljudi koji su pomalo zli, tuzan zbog zlih ljudi koji su
rijetko dobri...

Od svoje muke nisam uspijevao da stvorim ni veliki bol ni
veliku misao. Rodjen sam, izgleda, za sitne stvari, kao i vecina
ljudi, i nije mi zao sto je tako.
Posten sam koliko mogu, nikome ne zelim suvise zla, htio
bih da ljude vise volim nego sto ih zalim, molim se da mimo mene
prodje ono sto me se ne tice.

Laz moze sprijeciti zlo.

Kad bi sve ljude strpali u zatvor, ne bi bilo zlocina. Ali
ni zivota.

... hoce li uvijek biti hleba, to ne znam, ali djece ce biti...

Covjek moze povjerovati u sta god hoce.

Nesreca je kao vatra, istopi sve osim zlata.

Obraz se gubi u nevolji.

Je li ljudima od vlasti potreban krivac, pa izaberu koga
bilo, da bi opravdali svoje postojanje, i svoju surovost? Nije
vazno sta neko ucini, vec sta oni kazu da je ucinio.
Rat je surova ali postena borba, kao medju zivotinjama.
Zivot u miru je surova borba, ali nepostena, kao medju ljudima.

Volim ljude, ali ne znam sta cu s njima.

... eto lijepe price o covjeku koji cijelog zivota sanja
bogatstvo a zivi u sirotinji, koji je vise propatio zbog nade
u bogatstvu nego zbog siromastva.

Ljudi se ustvari boje, zato su surovi.

Snom zivjeti, u nadanju, u cekanju, znaci ne pristajati na
ovo sto jest.

Postoje tri velike strasti, alkohol, kocka i vlast. Od prve
dvije se nekako mogu izljeciti, od trece nikako. Vlast je i
najtezi porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se
gubi ljudski lik. Neodoljiva je kao carobni kamen, jer pribavlja
moc... Covjeka na vlasti podsticu kukavice, bodre laskavci, podrza-
vaju lupezi, i njegova predstava o sebi uvek je ljepsa nego istina.
Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo misljenje,
a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju. Niko na
vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko
trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vjecne zakone, vjecna
nacela, vjecno ustrojstvo, i vezuci vlast uz boga, ucvrscuju svoju
moc. I niko ih ne bi oborio, da ne postaju smetnja i prijetnja
drugim mocnicima. Ruse ih uvijek na isti nacin, objasnjavajucu to
nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, i izdajom prema vladaru,
a nikome to ni na um ne pada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju
na vlast, kao nocni leptiri na plamen svijece.

Bez hljeba narod moze ostati, bez vlasti nece.

Zar se protiv zla mora upotrijebiti zlo? I ko ce to drugo zlo
iskorijeniti?

A covijek osjeca potrebu ne samo da misli vec i da kaze, cak
i vecu potrebu da kaze nego da misli. Tako se prazni, oslobadja
napetosti. Rijec je odliv suvisne krvi, i rasterecenje od muke,
privid slobode. Vlast bi trebalo da je njeguje i podstice, a ne da
je gusi, da priredjuje svecanosti govorenja, ili jos bolje, psovanja,
kao pjevanje, kao molitvu, kao ciscenje.

Narod je pust broj, rasuta snaga. Nema jednog cilja, nista mu
nije zajednicko, osim neposredne koristi i straha. Izdijeljeni smo.
Selo selu nece pomoci ako naidje opasnost. Svako se nada da ce
njega mimoici.

Ali neko mora povesti narod, osloboditi ga straha, pripremiti
ga na zrtve, da bi ga doveo do pobjede... U tom slucaju, vodje bi
stekle ugled i zasluge. I sta bi se desilo? Poceli bi da zive od
tih zasluga, svakog dana bi postajale sve vece, njihov ugled bi se
pretvorio u moc. Tako bismo, umjesto stare vlasti, dobili novu,
mozda i goru. To je istorija vlasti od pamtivijeka. Sve se ponavlja,
od odusevljenja do nasilja, od plemenitosti do tiranije...

Stari Rimljani su svoje heroje slali u izgnanstvo, i tako ih
cuvali za besmrtnost.

Covjekova nada je jaca od iskustva, ne moze je pokolebati
tudji neuspjeh.

Neobican mladic. Bice divan covjek ako ne uspije u onome sto
zeli, strasan ako uspije. Bio bi ponosan na svoju cistu misao i
poslije, kad bi vec odavno bila uprljana. Sad je protiv nasilja,
zavesce ga u ime slobode. Sad je za slobodu, ugusice je u ime
vlasti. Borice se surovo za svoje uvjerenje, smatrajuci da je
plemenito, ne znajucu da je postalo neljudsko.Bice najljuci
neprijatelj protiv sebe bivseg, i cuvace, kao hamajliju, ogru-
bjelu sliku svoga nekadasnjeg zanosa. A ako ne uspije, kao i
toliki drugi, ako mu sadasnji bivsi zanesenjaci presijeku put,
njegovo stradanje ce uciniti vise nego pobjeda.

Ne umirem od zelje za radom, ali kako drukcije da se zivi?

Lljubav je zrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi.
Ova zena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da
nad njom osjetim svoju moc.

Od Bosanca se moze svemu nadati. Godinama zivi kao pametan
covjek, a onda sve ucini da bi dokazao da je budala.

Ljudi se menjaju. Ali nagore.

Vise je dobrih ljudi na svijetu nego zlih. Mnogo vise| Samo
se zli dalje cuju i teze osjecaju. Dobri cute.

To je ono cigansko: kad bismo imali brasna kao sto nemamo masla,
dobar bismo kacamak napravili.

Sad je stao na svoje noge, na malu stopu, doduse, ali stao,
nasao je oslonac, i nada se da je kobi nestalo, zato sto mu je
jedan covjek povjerovao. Niko ne zna, mozda samo on, kolika je to
pomoc, kad ti neko povjeruje. Kao da ti srce osnazi, kao da ti
kicmu ucvrsti.

Svako nosi ponesto na dusi.

Za svakoga imamo razumijevanja osim za svoje najblize,
smatramo da nam njihova vjernost prirodno pripada, kao vlastita
koza.

... Ali se ne pamti razlog vec cin.

... smesna prica o junaku koji je to postao zbog straha, i
o postenju rodjenom iz stida.

Najteze je objasniti ono sto je najjednostavnije.

... A nije on opasan po drzavu, vec po nekoga ko misli da
je drzava.

Tudj zivot je jeftin.

Bas se lijepo narazgovarasmo, kao da smo se motkama mlatili|

Kad umrem svejedno je gde cu biti.

Slutnje ne donose nesrecu i zlo dolazi nenajavljeno. Ali i
dobro. Nevolje su nas stizale kad smo bili najmanje krivi, zasto
nas ne bi zaobisle kad mislimo da smo pod krivicom.

Nikad nisi tako njezan kao kad ti je tesko.

Nista ne mogu uciniti, ali mislim. Toliko mogu.

Lakse je nagovoriti ljude na zlo i mrznju nego na dobro i
ljubav. Zlo je privlacno, i blize je ljudskoj prirodi. Za dobro
i ljubav treba izrasti, treba se pomuciti.

Sve bih mogao postati, samo nista dobro. Vucibatina, lupez,
ubica, krvnik.

Sto je vise straha, vise je reda.

Nijedan covjek nije dovoljno pametan.

Niko ne zali manje svoj zivot nego mlad covjek, a poslije,
sto vise stari i sto manje ima razloga da zivi, sve vise se hvata
za zivot.

Rat je najveca prljavstina ljudska i najstrasniji zlocin.

Ne volis da budes na smetnji, ne volis da te ko krivo
pogleda, ne volis da ti iko ruznu rijec kaze. Kako onda mislis
da zivis?

Volim da mislim ono sto mi je drago nego ono sto je
vjerovatno.

Pitam sta bilo, govorim sta bilo. Da ne cutimo.

Mladi ljudi cesto cine ludosti, jer zele nemoguce.

Sve sto kod nas vrijedi, to je ludo.

Veci igraju, manji placaju.

Jedan ne pamti, drugi ne zaboravlja. Jednome je svejedno, drugi
kvari.

Covek je nepopravljiv, i najcesce laze sam sebi.

Nista znacajno se ne moze uciniti javno. Javno se laze, javno se
govore velike rijeci, javno se pokazuje spoljni izgled, javno se vrsi
nasilje. Vazne stvari, dobre ili rdjave, cine se tajno, one se pri-
premaju dok mi slabasni spavamo...

Cudo je kako niko na polozaju ne ocuva postenje. Ili se boje
guzve i promjene, a valja zivjeti i kad te smijene, ili je polozaj
takav, pa je tesko ne uzeti, dok te ne smijene.

Nema prijateljstva medju mocnima.

... radije ostaje s manje dostojanstva a s vise novca.

Ako je vlast nevolja, pohlepa je cini snosljivom.

Hodacemo bez razloga, radovacemo se, bez razloga, smijacemo se,
bez razloga, s jednim jedinim razlogom, sto smo zivi i sto se volimo.
A kud ces veci razlog.

Ludost je jaca od covjeka.

Sve bi se u zivotu moglo izdrzati za kratko, i da budes dobar,
i hrabar, i pazljiv, ali zivot ne traje kratko, a nista ti ne moze
postati tesko kao obaveza koju sam sebi nametnes u jednom casu
slabosti ili odusevljenja. Stid te da odustanes, muka da istrajes.

... ruzno je manje neprijatno kad se o njemu prica nego kad se
vidi.

Muz koji zeli sebi dobro, poslusace ono sto mu zena kaze.

Ima ljudi, mada su retki, kojima ni bol ni misao ne uniste
vedrinu i jednostavnost. Cak ih ucine boljim.

Covjek zeli moc.

Slucajno prisustvujem zivotu, i sve sto ucinim, nije moje.

... zivot je zanimljivo rvaliste u kojem jedni padaju, drugi
pobjedjuju, a ne zato sto su gluplji ili pametniji, vec zato sto
su jedni nespretni, drugi lukavi. Nespretne ne treba zaliti, bili
bi surovi kao i oni drugi, samo kad bi ih slucaj ili sreca bacili
nekome na ledja. Ne treba se uzbudjivati ni zbog cega, i najbolje
se svemu smijati, i paziti da ne dodjes pod zrvanj. Ako neces da
budes odozgo, pricuvaj se da ne budes odozdo, i zivi kako ti je
volja.

Kada prodajes, sve je jevtino, kada kupujes, sve je skupo.

Najmanja je mogucnost da pogrijesim ako budem cutao.

Svakome cu priznati pravo da me prevari, osim prijatelju.

Sto ne znam, ne mogu ni kazati nikome.

Sirotinjska suza je teska.

Strah je najgora izdajica.

Neprijateljstvo obavezuje kao i prijateljstvo.

Prica o zivotu: ako se tuzimo kako nam je tesko, klonucemo; ako
kazemo zivotu: izdrzacu, neces me slomiti, muka postaje laksa.

Porucio je dvije case rakije, za sebe i za mene, i popio obadvije.

Sreca mu je iznenada pala pred noge, samo zato da bi vidio kako
nije ni on za nju ni ona za njega.

Neko je rodjen za srecu, neko za belaj.

... treba biti junak, ili budala, pa se ne bojati. Ne ponosim se
suvise sto nisam budala, a ne mogu biti junak i da hocu, petlja mi
slaba...

A meni se cini da je strah najveca sramota ovog svijeta, i
najvece ponizenje covjekovo. Izmahnut je nad njim, kao bic, uperen
u grlo, kao noz. Covjek je opkoljen strahom, kao plamenom, potopljen
njime, kao vodom. Plasi ga sudbina, plasi ga sutrasnji dan, plasi
ga vladajuci zakon, plasi ga mocnije covjek, i on nije ono sto bi
htio biti, vec ono sto mora da bude. Umiljava se sudbini, moli se
sutrasnjem danu, poslusno ponavlja zakon, ponizno se smijesi
mrskom mocnom covjeku, pomiren da bude nakazna tvorevina sacinjena
od straha i postajanja.

Ako je ponekad tuzan, to je zato sto se sjeca sebe zeljenog,
sebe sanjanog, kakav bi mogao biti da nije ovo sto jest.

Treba li da kazem i da vise ne progovorim?
Treba li nesto da ucinim, pa da vise nikad nista ne ucinim?
Treba li da cutim, zadovoljan sto sam ziv?

Ne vrijedi se, vala, ni bojati. Nije lako ne bojati se, ali
ne vrijedi. Prodje covjeku zivot u strahu, pa kao da nije ni zivio.
Sta ce mu onda i zivot?

Cast hrabrosti, ali je bolje bez nje. Dobro je ne strepeti
ni pred kim, ako se moze, a jos bolje ako se ne mora. Junastvo
traje tren, strah cijelog zivota, i pametnije je brinuti se za
cio zivot nego za tren. Najbolje se bojati unapred, da se ne bi
ubojao unazad.

... cineci dobro, ucinis i zlo. A vrijedi li dobro ako ne
moze proci bez zla?

Ponekad je korisno znati da ima i gorih od nas.

Ljudska milost je kratkotrajna.

Lako je biti dobar covjek. Tesko je ostati ziv.

Potrebno mi je da povjerujem. Volio bih da zivim s laznom
nadom nego sa sigurnim beznadjem.

Svi ugrozeni cinovnici pisu pisma, trazeci pravdu koju
zaboravljaju kad je dijele.

Postao sam njegova potreba, a on moja navika.

Da ne ucinis nepravdu trazeci pravdu|

... pitao sam se, da li je covjek posten ili neposten, ako se
casnim sredstvima sluzi za ruzne ciljeve. I da li je posten ili
neposten, ako se necasnim sredstvima sluzi da ostvari casne ciljeve?

Ucinio sam malo, ali sam ucinio svjesno. Zar da uprljam i to
malo?

Da li zene sve objasnjavaju ljubavlju?

Ne mogu biti odgovoran za ono sto nije moja svjesna odlluka i
misao.

Kako su ljudi glupi| Cine zlo, da im se zlo vrati.

Nista covjeku nije vaznije od svog mira i od srece koju sam
stvori. Zato je treba cuvati, tu svoju srecu, opkoliti je sancevima,
i nikome ne dozvoliti da je ugrozi. Niko drugi neka me se ne tice,
zivot je surov, ljudi zli, i treba ih drzati na odstojanju. Neka
budu sto dalje od svega sto je tvoje i sto ti je drago.

Iskustvo i mudrost su nevolja a ne prednost.

Zaustavice te na svakom koraku, ogadice ti svaki pokusaj,
ponudice ti bezbroj dokaza da je najbolje cutati, mirovati, gledati
iz prikrajka.

Samo neiskustvo i ludost daju krila| Razbice se onaj ko ne
postuje tudja gorka iskustva, to je istina.

Ima bogatasa, zato ima i sirotinje.

Vise je tuge u istini nego u svemu sto mozemo da izmislimo.

... kako ljudi lako pristaju da se pusti tudja krv.

Osveta je kao pijanstvo, nikad nije dosta.

U pocetku ljubav,
u zivotu mrzna,
na kraju sjecanje.

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 08:09

izvor:

Kotorvaroški Forum Forum Index -> Kotorvaroški Web caffe Mark all topics read

RIJECI, RIJECI...SATKANE U DIVNE PRIZORE...SRCEM SE VIDI...
[ Goto page: 1, 2 ] 17 Frida 940 Wed Mar 15, 2006 2:32 pm
Frida

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 15:43

Ostavite je nama...

Jah sta vas pobih, a masala jopet vas dosta osta. Pobojah se da se necu imati s kim sjetovati. Kad eto srece, ima vas jos uvijek. Pita me neki dan Austrijski Konzul, "Zasto vi",kaze "u Bosni sve rijesavate sabljom I macem. Zasto ne glavom?” Ko biva oni u Austriji. A ja mu kazem, “Mnogo nas je ovdje konzule a zemlja mala. I Turaka, I Bosanaca, I Austrijanaca, I Srba, I Hrvata mnogo. I niko nece da ide, svi hoce da ostanu, a zemlja mala. U onolikoj Rusiji niko se nebi’ otimao za jednu Bosnu, a ovdje se tuku za svaki sokak.” Sudjeno joj sirotici, sta li. I jos mu kazem, “A I lijepa je moras priznat!” “Jeste al’ I skupa.” Pa sto onda ne idete, I vi, I svi ostali. Ostavite je nama Bosancima pa cemo mi kako znamo I umijemo I nece nam biti ni tesko ni gore.

OMER PASA LATAS

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 16:10

Robert J. Donia

Nova bošnjačka historija stvarana je u iskušenjima rata. Nasilje iz 1990-tih godina duboko je djelovalo na naučnike i mnoge je povelo da šire istražuju svoje nacionalne i historijske korijene i suvremeni identitet. Autori studija o kojima se ovdje raspravlja živjeli su i pisali u Sarajevu u vrijeme opsade grada, mada su im djela objavljena nakon rata, mnoge njihove inspiracije i pripreme nastale su u burnom ratnom periodu, 1992-1995. ili ranije.

Knjige koje su ovdje recenzirane su različita individualna djela, koja su objavile razne štamparije u Sarajevu. Djela se razlikuju po kvaliteti, stilu i temi. Iako su ove studije temeljene na nekoliko propozicija, koje su zastupali bošnjački naučnici u 1960-tim i 1970-tim, djela odražavaju veliko dodatno istraživanje, a karakteristika im je originalnost, hrabrost i zanimanje za ono što je bošnjačkom identitetu predhodilo. Zbog toga su ta djela veliki doprinos novoj bošnjačkoj historiji, što bi se moglo definirati kao recentna djela bošnjačkih autora o bošnjačkoj prošlosti.

Termin “Bošnjak”, sam po sebi, iziskuje objašnjenje. U septembru 1993. godine lideri bosanskih Muslimana su se okupili na saboru u opkoljenom Sarajevu i izglasali termin “Bošnjak” za svoju nacionalnost. Promjena imena eliminirala je zagonetku, koja je ranije donosila velike nevolje njenim pripadnicima a konfuziju ljudima sa strane: ranija oznaka “bosanski Musliman” implicirala je da se radilo o vjerskoj zajednici, a ne potpuno razvijenoj svjetovnoj nacionalnosti jednakoj drugim južnoslavenskim nacijama. Većina Bošnjaka je ovo doživjela kao povratak tradicionalnom korištenju imena i kao afirmaciju njihove bliske historijske veze sa bosanskom državom. Iako međunarodna zajednica, sada, rutinski koristi oznaku “Bošnjak” u zvaničnim dokumentima, kritičari tvrde da se bošnjački nacionalisti bave jezičnom manipulacijom da unaprijede transformaciju Bosne i Hercegovine iz multietničkog društva u nacionalnu bošnjačku državu. Termin “Bošnjak”, koji se odnosi na pripadnika ove nacionalnosti lako se može pobrkati sa riječi “Bosanac” (širi koncept, koji se odnosi na sve stanovnike teritorije Bosne i Hercegovine). Tako, mnogi Srbi, Hrvati i Jevreji koji su u Bosni živjeli bojali su se da bi njihov politički značaj u Bosni i Hercegovini bio marginaliziran putem terminološke smutnje.

Porijeklo. Većina Bošnjaka prihvata jedan mit o porijeklu, koji vodi u njihovu etnogenezu u srednjem vijeku. Popularna legenda je jednostavna, privlačna i nedvosmislena. Nakon doseljavanja na Balkanski poluotok u šestom i sedmom stoljeću, priča kaže, da su stanovnike Bosne koji su govorili slavenskim jezikom, pokrstili kršćanski misionari iz Rima na zapadu i Konstantinopola na istoku. Bosanci, koji nisu htjeli pripasti pod katolike ili pravoslavne, stvorili su svoju crkvu i mnogi su vjernici prihvatili dualističku herezu, poznatu kao bogumilstvo. Srednjovjekovna bosanska država pod vodstvom Kulina bana (vladao od 1180-1204) i kralja Tvrtka (vladao 1353-91) zauzimala je velika prostranstva. Ona je stvorila sigurno uporište za Crkvu bosansku i bogumilske heretike. Nakon osmanskog osvajanja Bosne (završeno 1463), bogumili i plemstvo srednjovjekovne Bosne je en masse primilo islam i postali su bosanski Muslimani, pripadnici grupe, koja je danas poznata kao Bošnjaci.

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 16:28

KAKO SU LJUDI NESAVRSENI

Kako su ljudi nesavrseni. U svemu. Ne mogu da zive sami, postoje samo kao jedna polovina. Drugu traze u zeni u drugom covjeku u lazi. Potrebna mi je ta druga polovina a o njoj nista ne znam. Drugi covjek je zatvorena kutija i nista iz njega nece izaci ako to on ne zeli. Mi mozemo da stojimo pred tajnom danima, nista nam se nece otkriti. Nepotpuni smo a zatvoreni. Postali smo neprirodni, odvojili smo se od sebe kakvi smo bili nekad, ko zna kakvi, izgubili smo nevinost. Ljudi misle zlo jedan drugom.
Trebali bi da se vratimo prirodi i njenoj cistoti. Postajao je neki filozof koji je to predlagao ljudima. Nisu ga poslusali.

Mesa Selimovic, Ostrvo

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 16:49

Silaze u grob
ko djeca bezazleni,
Bosanski Muslimani.

U progon odlaze,
ko djeca lakovjerni,
Bosanski Muslimani.

U progon, u grob,
ko djeca neoprezni,
odlaze, silaze,
Bosanski Muslimani

Pogledaj sad!
Iz progona, sa daljina,
iz izgnanstva, sa strasina,
vracaju se - dobri Bosnjani!

Ozbiljna lica,
iz grobova ustaju,
u vjeri cvrsci,
dobri Bosnjani.

Jakog srca,
iz grobova ustaju,
u dusi ljepsi,
dobri Bosnjani.

Iz grobova ustaju,
u duhu jaci,
jaci i zesci,
dobri Bosnjani.

Kako ih je, Boze,
malo ostalo,
a kolika, Boze, svjetlost pobjede,
sa lica im zraci!

Avdo Sidran

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 16:52

Legnes na tabut k'o Musliman
a dignes se k'o Bosnjak.

al ne meres se dignuti.....

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 17:11

DONY,
kako ti deveras sa svim ovim nasim zabludama.
od pisaca, pjesnika, filozofa, naucnika i stokakvih ostalih klinaca?????

DONY · Post by **DONY** » 03/11/2006 17:21

Helem wrote:DONY,
kako ti deveras sa svim ovim nasim zabludama.
od pisaca, pjesnika, filozofa, naucnika i stokakvih ostalih klinaca?????

Razmisljam...poceo sam koristiti rjecnik Bosanskog jezika,"dusmani" nedaju oka otvoriti..,posto si ti Pisac ,a zavrsio nekakav fakultet za vise od opismenjavanja,a jos Jaran,nadam se da ces mi pomoci u buducnosti,u suprotmom ,valja mi mjenjati Nick..,a posto "mi' Ameri mjenjamo i imena,ti to neces meni zamjeriti,a na vrijeme cu te obavjestiti..puno pozdrava od Nonija,kako rece @gogi..

Helem · Post by **Helem** » 03/11/2006 17:28

Helem-mehlem, za svaku bolu Dony jarane!

NONI je eliksir zivota.

DONY · Post by **DONY** » 03/11/2006 17:32

Helem wrote:Helem-mehlem, za svaku bolu Dony jarane!

NONI je eliksir zivota.

Covjek -Pisac sve zna.

,ali "kuma" @gogi..se .ajebala,nije znala.

Helem-novo cudo u bosanskoj literaturi

#376

#377

#378

#379

#380

#381

#382

#383

#384

#385

#386

#387

#388

#389

#390

#391

#392

#393

#394

#395

#396

#397

#398

#399

#400