Ovo mi je jedna od omiljenih prica, sama sam je prekucavala pa mi oprostite poneki lapsus.
REZ!
(Kratko uputstvo za snimanje filma)
Nemoj propustiti doručak. Brijanje nije toliko važno. Polako. (Ne zuriš nigdje!) Ispij svoju kafu, a ako ti je baš toliko stalo, popij i jedan vinjak, konjak ili lozu... Nešto žestoko.
Odupri se rukama o naslon stolice i uz dubok uzdah (Pred tobom je težak posao!) ustani. Pred ogledalom prođi prstima kroz kosu, istisni tu bubuljicu na bradi, obriši je alkoholom, pitralonom ili nečim sličnim.
Pregledaj džepove: lična karta, pare; ključevi od kuće, cigarete, šibica. Osvrni se još jednom oko sebe, ustanovi da nisi ništa zaboravio, isključi bojler, peć, privrni slavinu na lavabou, ponesi plastičnu vrećicu sa smećem, jučer si pravio ribu, ako to ne izbaciš, cijela kuća će se usmrditi. Zalupi vrata za sobom.
Tu si gdje treba da budeš. Sve je spremno i može da počne, samo si ti nedostajao.
Ugasi cigaretu koju si pušio, podigni kameru na rame, stisni je nježno ali čvrsto, priljubi oko na crna gumena usta okulara i snimaj:
Sirotinjski namještenu prostoriju s daščanim podom izribanim do žutila, šarenom tankom ponjavom, velikim starinskim kredencom, rešoom na jednoj cigli, štokrlu sa ulubljenim aluminijskim lavorom, velikim gvozdenim krevetom, stolom prekrivenim musemom pregorjelom zarom cigareta na nekoliko mjesta. . . .
Pređi kamerom preko lika starice obučene u crninu, sijede kose uvezane maramom i ne obaziri se na njene riječi: »'Ajde, sine. Umij se brzo. Sad će baka ispeglati košulju, još kragnu...« Ne govori tebi.
Ne obaziri se na mačke koje ti se motaju oko nogu i zaustavi se na licu sedmogodišnjeg dječaka.
Pokaži klempave uši, oborene oči, kratko ošišanu kosu... Još bliže priđi tim očima jer to što vidiš u njima, to bi mogle biti suze.
Dječakova ruka miluje mačku koja stišće oči od zadovdjstva. Pokaži i to.
Cuješ ga kako tiho:
»Neću, neću, neću...« ali ti nastavi svoj posao. Ne odnosi se to na tebe. I, nadalje, zapamti, stvari koje će se dešavati, razgovore koje ćeš slušati, ne tiču se tebe. Tvoje je da snimaš. Ti si van toga.
»Pusti tu mačku sad... obuci priglavke prehladićeš se...«
»Neću u iškolu!«
»Ne budali! Svi idu, pa ćeš i ti. Brzo k'o simplon. Evo, sad će tata, obuci košulju, umij se prvo, i uši dobro,evo tate nosi aparat; slikace te. ,Ajde' ajde...«
Sačekaj da obuče kratke pahtole; bijele dokoljenice i dok zakopča sandale, pa snimi kako trči u zagrljaj ocu i kaže mu, očekujući mnogo od njega:
»Tata, neću u školu.«
»Ne budi frajko! Daj da te počešljam. Bićeš prvi laf u razredu. Eto te k'o pišta! Ma, nema da fali...« priča tata i ne slušajući šta ga on pita:
»Može li baka s nama u školi?«
Rez!
Ako ti se ne da, ne moraš. Ali, za svaki slučaj, uslikaj neku staru učionicu, nakošene klupe, crni, masni pod. Prošaraj malo po licima ucenika, flašicama tinte, rukama što nevješto stišću držala.
Tu je i učiteljica. Nemaš nekog posebnog razloga da na nju trošiš traku, ali mlada je i lijepa i dok nagnuta nad Dacom.(Znaš, to je onaj isti dječak kojeg si ranije snimio. i, iako je od tada prošlo nekoliko godina, nije se puno promijenio.) govori:
»Šta je Dario? Šta je stalo? Jesi li slomio pero?« pramen kose joj pada na čelo i ona ga sklanja dugim, tankim prstima, kroz tanku, pamučnu košulju, naspram sunčanog prozora, ocrtavaju joj se grudi i ti ćeš je, snimivši je, uvijek pamtiti takvu.
To što Daco pita, ne dižući pogled sa otvorene sveske (gdje je ispisano.: PISMENI ZADATAK, a ispod toga MOJA MAMA):
»Drugarice, mogu li pisati MOJA BAKA?« ti i ne čuješ, zagledan si u njena usta, usne kroz koje ljeskaju zubi i ona se smiješi, milujući Darija po glavi:
»Možeš, sine, možeš. ,,« i pamtićeš je cijelog života takvu ili onakvu kada je jedne zimske večeri, dok je Daco sjedio. u kuhinji pored rasplamtjele peći, jos uvijek u plavom đubretarcu, čizmicama na šniranje, s pletenom, šarenom kapom na glavi, srkutao vrelo mlijeko s medom iz okrnjene šolje i kratko, odgovarao na bakina pitanja:
»Jesi li smrznuo? Gdje si do sad? Kol'ko si to imao časova danas? Kako je bilo u školi?« pokucala na staklena kuhinjska vrata i sklopljenim, mokrim kišobranom u jednoj i kesi u drugoj ruci,
zbunjeno se osvrnula po neuglednoj prostoriji i nemalo se iznenadila ugledavši Dacu obučenog, pa rekla:
»Dobar večer! Ja ,sam, 'Znate Darijeva učiteljica...« spustila kišobran na gomilu iscijepanih drva pored sporeta, stavila kesu na sto, pred Dacu, i onim, tebi poznatim, pokretom ruke sklonila mokar pramen kose sa čela, a baka se sva pretvorila u osmijeh i sitnim se koracima uzšetala po sobici, tarući svaki čas ruku od kecelju: "
»Aaa vi ste to.,. Mirza, je l' da? Daco reče da se tako zovete; E, vala baš, neka ste... sjedite, samo. sjedite... tu do peći.,. osušite se, sad ću ja kafu. Daco,sine, pristavi džezvu. Tako on meni, sunce bakino, pomaže i druge stvari uradi, iscijepa mi drva i naloži vatru, je l' tako sine?«, pa je prekinula taj izljev gostoprimstva: .
»A kao je sad, Daco? Mislim, Dario? Je li sve u redu?« gledajući ustreptalu baku čija je ruka zastala nad džezvom i lice joj prekrila briga:
»Da nije nešto u školi? Je l' nešto bilo? Šta je, sine, bilo, reci svojoj baki?«
Daco je tada skočio sa stolice i izjurio kroz vrata, a ona je pitala baku:
»Pa je li sad ozdravio?« i dobila odgovor koji nije očekivala:
»Ja ne znam o čemu vi to?! Ko ozdravio? Šta bi najednom onom djetetu?« a ona je tada nastavila ozbiljna izraza lica, koji joj nije nikako pristajao, glasno koji je pokušavao biti strog, služben i bešćutan:
»Znate, Dario već skoro mjesec dana ne dolazi u školu, pa kako niko nije došao ništa da mi javi,
pomislila sam da je sigurno bolestan i da mi dužnost nalaže i da je red da vidimo čemu se radi. Evo, i naranče sam kupila...«
(Onaj ozbiljni izraz s lica joj je nestao i sada je stajala nasred sobe u neprilici, postiđena i zbunjena.)
Zapamtićeš je kako se smiješi obećavajući baki da neće ništa reći Dacinom ocu i izlazi i nestaje u mraku dok baka stoji na otvorenim vratima,pahuljice joj se lijepe po marami, a ona, kao i ti, gleda za njom.
Ako hoćeš da snimiš Dacinog djeda, sačekaj da se Daco pokajnički vrati kući, ispije šolju mlijeka i odigra partiju »žandara« s bakom.
Sačekaj ga na uglu, kod Radio-stanice i snimaj kako razdrljenog kaputa, sa šeširom zabačenim na tjeme, pomalo nesigurnim korakom, prelazi ulicu, pjevuši nesto i smješka se, ne haje za ,snijeg koji pada, saginje se i miluje nekog olinjalog psa i nešto mu govori i prijeti prstom, a pas cvili od sreće i prati ga do ulaza u kuću neprestano trljajući glavu o peševe njegovog kaputa.
Snimi kako će, prije nego uđe u kuhinju, namjestiti šešir, zakopčati se, pritegnuti šal oko vrata i ući s jednim:,
»Dobro veče želim! Kako ste, gospođo? Kako je mladi gospodin?« pa onda okačiti šešir o ekser na vratima i strpljivo se pripremiti za bakin prvi napad:
»Hoćeš li večerati? Ili ručati? To se kod tebe svakako nika dne zna. Ili si jeo u birtiji, pa si se malo duže zadržao u razgovoru, pa je došao doktor Nazečlić, pa je stigao i Rajko kojeg nisi dugo vidio još od sinoć....« i pokušati da se odbrani:
»Lijepo učiš unuka da se karta...«
»A ti, šta si ti dosad radio? Znam, znam... ti igraš samo gospodske igre: preferans, pike! Cula sam to milion puta. Jeste,u Beču si igrao s nekim princom, imao šest sigurnih štihova li nisi mu htio dati kontru i sasvim je drugo kad ti igraš preferans kad ti nešto kažeš onda je to rečeno! Ti si nešto drugo je l' da? Ha, sva je tvoja familija nešto ekstra! Imali ste, je l' da, od Huma pa sve do Dubrovnika, sve to bilo vaše, nešto ste vi drugo! "Prdimahovine! Sjedi tu i smrdi, stara budalo.«
»Nešto si rekla, Ružice?«
»Rekla sam: stara budalo!«
»Kako ti to meni, Ružice?«
Leži zavaljen na sećiji, među požutjelim prstima mu se gasi cigareta, ali on to i ne osjeća, tone lagano u san mrmljajući:
»Ko star? Mogao bih ja još uvijek nešto mlado...«
Daj, na trenutak samQ, da samo jednom snimi baku.
Daco snima:
bakina glava blješti obasjana svjetlom sa svih strana, kuhinja nestaje u bljesku koji reflektuje njeno lice.
REZ!
Ovo će ti biti lako da snimiš. Uđi u bilo koje dvorište, park, zaklonjeno, skrovito mjesto gdje se igra »čiza« i zateći ćeš isti prizor:
grupa dječaka izvodi čudne, baletske pokrete, piruete, čuče, prstima premjeravaju zemlju, mutiraju, glasovi su im kIlištavi li duboki, riječi nerazgovijetne i neupućenom potpuno besmislene:
»Hopa, hopa! Ko nosi? Prvi rek'o. Nemoj se folirati! Ja sam bliži. 'Oćeš se mjeriti? Odoka sam bliži. Ponovo bacamo! Bacaj, hopa. Jebo te hopa! Ne pikam! Ne seri! Ne pikam! Nema antrIje! Je l' vako dobro? Četiri jazije i tura. Po pet glava da nemaš? j.... ih, nemoj me više handriti, ne kladim se. Samo ovu po pet! Zdogovoreno! Nemaš po kvit! Dušo moja, ubij sve tri, ljubim ti ruku! j.... ti truku usranu! Nemoj me više reziliti. '..«
Ni ovo što slijedi nije teško: nađi samo nekog pedesetogodišnjaka krivih nogu u kratkim pantolama, niskog čela, otromboljenog trbuha, košulje zakopčane pod grlom, glupava i nadmena izraza lica istovremeno, kako volovskim pogledom, s prozora svog stana, motri da li de sve u redu, u onakvom redu kako on zamišlja red.
Taj njegov red odjednom kvari prilika Dacine bake koja se pojavljuje na travnjaku ispred kuće: »Sine, 'ajde u školu, pola dva je.«
»Bako, nemoj mi kukat na ruci.«
»Požuri, sine.«
Volovski vrat sa prozora se cijelim tijelom nageo preko ruba i viče, dok mu žile bijesa iskaču po čelu:
»Ej, stara! Ne gazi travu, nisi je ti sadila! Čuješ baba, miči se s te trave kad kažem! Nemoj da ja'silazim...«
»Sine, sine, može tata naići, a ti kockaš...«
»Mater ti jebem, s'lazi s te trave! Tebi govorim« pjeni se volina.
Daco se okreće prema prozoru odakle dopire vika i savija dlanove u trubu:
»Ne deri se na ženu, krkane!«
»Mater ti fakinsku! Tebe ja znam! Svima ću ja vama...« '
»Kurac popušit'!«
»Šta kažeš, kurvin sine? Pokazaću ja tebi kad siđem...«
»Briši, Daco, pucaće, ima metak u glavi, ima tičurinu u glavi kondora. 'Potez'o je pištolj na Ahmu, bjež', Daco ...«
»Ma, ko ga jebe!«
»Pobiću vas ko zečeve! Vratove ću vam polomiti. Ni metka niste zaslužili! j.... vam mater cigansku, onu koja vas takve, rodi.«
»Popuši mi ga lagano!«
»Vidite li ovo, ljudi? Vidite li šta se radi? Sve je to za popravnog doma, zatvora. Kako se zove onaj čupavi? Čiji je on? Milicija, gdje je milicija! Nema njima lijeka do batine! Sad ću ja vama...«
Kotrlja se u papučama preko travnjaka na kojem je ostala samo Dacina baka i gura je bijesno i nimalo nježno:
»Bježi odatle! Šta sam ti rek'o? Je l' ono tvoje kopile? Dopašće on meni šaka! Bjezi, miči se kad ti kažem...«
Potraži opet kamerom Dacu i vidjećeš ga kako stoji iza ugla i dovikuje:
»Seljačino, vidićeš za ovo! Biće ti promaja u kući!« a ako mu priđeš dovoljno blizu, možda nađeš suze u njegovim očima, ko zna?
Daco će sada iz džepa izvaditi pregršt petobanki i sručiti ih u raširene dlanove jednog dječaka:
»Vidiš one prozore: ona tri, porazbijaj sve večeras. Nemoj zajebat'.«, a ti sad odmori, za koju godinu treba da snimiš partiju pokera koja će se igrati na zidu ispred zgrade gdje sada stojiš:
»Ko dijeli, kol'ko karata, tri pa jednu, zdrav, ne idem, tri puta, nemoj mi ništa tri puta, stavi pare, ma jebi se, vidiš da nemam sitno, stavi rasitnićemo, devet puta, ne bi se za vola okačio, ma ja cu vala ko zadnji frajer, ti karata, pun, ko je prvi, kopitar, do punog, pet čipova, platio, ful, popišam ti tri keca, vazda me navuku, 'ajde rodi godino, nećemo osvanuti ovdje, a ti si mi iza leđa, pezmečiš li pezmečiš, zato me karta stoji, trknider do granapa I uzmi još dvije pive i reci onoj u granapu da stavi još dva u frižider...«
Dacin pogled s karata često zaluta negdje gore, prema prozorima:
»Džabe zentaš gore! Otišla ti je Mala jutros sa starom i starim na izlet kolima. Vidio sam ih...« kaže neko.
»Ma, šta sereš, boga ti? Ko te pita šta? Bolje se uhvati tih karata...«
»Šta se dereš? Samo ti kažem...«
»Ja, čudna li čovjeka?! Fino ti kažem da igraš. Ili ćemo igrat ili ćemo se zajebavat'? Ja sam vaser, a guzimo se već dva saJta...«
»Ne dam! Ma, ikako te bolan više nije sramota? Evo uzmi i za uho jednu! Trafika ti je pred nosom...«
»Ma, znaš ja ne pušim...«
»Jok! Moja mater puši! Ovo mi je druga kutija za dva sata. Raja, alko ćemo još, da povećamo tarifu...«
»Meni se ne igra više! Što ste kurve, raja? Ja se jedini uvalio. Kažem ti da mi se više ne igra! Hoćemo li u troje? Ajdemo razbaciti dok popijem ovo pivo...«
»Daj mi guc...«
»Daj ti kurac moj! Uhvati se granapa!«
»Puno mi je cijelo pivo! Znaš da ja ne pijem.«
»Ma, zaboli me! Karata, Žile? Pratiš li? Tri puta! Dobro: devet puta.«
»Evo ti Male!«
»Slabo te Mala džani.«
»Ne kenjaj, sreće ti.«
»Repot, ne smijem na tri kreke, kakav ti je to fol pokazivati karte, ja hajvana čudna, kol'ko ćeš ti, šupak karata, vidi, v.idi mangupa, meni našo zavrtat' devet puta, dobro mangupe, e, evo ti odmah na neviđeno, devet čipova, platio, je l' ti dosta, tri drota, nije, a još dva keca pride, šta, boja rucna…e, s kim ja igram, ko meni pare uzima na kartama, on samo plaća na boju, joj mati mila, s kakvim ja kretenima igram, neću više, idem do birtije.«
»Prika, koga neće karta, hoće ga ljubav...«
»jebi se 'ti Faka! Dabogda te cijelog života ovako išla!«
Veliš, nestalo ti je trake. Nema veze: Ohani malo i ti. Iziđi s Dacom i popij i ti jedno pivo i strpi se dok ne nabaviš novu traku, ta onda se nepozvan uvuci u Dacinu sobu, dobro se sakrij i snimaj sve što vidiš:
odsjaj vatre koja bukti i tutnji u »Kraljici peći«, svjetlost koja dopire hodnika kroz staklena vrata koja su išarana raznim bojama, starinsku psihu sa ogledalom na kojem je u velikom srcu bojom napisano MALA, sto sa pisaćom mašinom, gomilu ispisanih papira, prepunu pepeljaru, otvorenu flašu bijelog rvina, kutiju cigareta, po zidovima slilke »Beatlesa«, Dacu i Malu, gole i znojne, ovlaš pokrivene čaršafom, gramofon, razbacane ploče po podu.
Pjevuši »Girl« dok snimaš Dacu koji je jednom rukom obujmio Malu dok njena glava počiva na njegovim grudima, u drugoj ruci drži cigaretu i s vremena na vrijeme odbije gust dim iz cigarete, otpija veliki gutljaj vina iz flaše, prebacuje nogu preko boka Male, ljubi je u uho...
Okireni kameru i probaj da nazreš kroz obojeno staklo na vratima čija se to silueta primakla vratima i čija to ruka snažno kuca po staklu.
Ne vidiš nista pa opet okreni kameru prema ono dvoje na krevetu. Oni su se za trenutak ukočili i napeto slušaju, a onda Daco spuzne sa kreveta i na golo tijelo oblači pantalone, tiho ali odlučno govori Maloj:
»Dušo, obuci se sada« i ne obazirući se na njeno preplašeno:
»Daco, Daco, šta je to bilo?«, dohvati njenu odjeću sa stolice i baca je na krevet, šutke oblači košulju, traži cipele i čarape po podu.
Izađi sad iz sobe i vidjećeš poštara, onog što raznosi itelegrame, kako Dacinoj baki pruža komad papira, a ona ga pita:
»Ko je to? Sta je to? Koga trebate?«, prihvata smežuranom rukom telegram, a poštar zabacuje kacket na potiljak i kaže:
»Treba potpisati.«
Daco je sad izašao, prihvatio telegram i potpisao se u bloku olovkom koju mu je pružio poštar.
»Iz bolnice, tata je...«
»Tata,bože moj, sipe moj., ..«
»Tati je slabo... neko treba da ode...«
Daco izlazi u hodnik, ponovo vadi telegram iz džepa, čita ga . Izlazi na ulicu prekrivenu snijegom.
Vjetar, ljulja uličnu svjetiljku baka stoji u hodniku i ponavlja:
»Znala sama, znala sam...«, a u mraku joj se vidi samo lice. .
Ne moraš pratiti Dacu u kafanu. Tamo će biti mučna tišina, gorki gutljaj votke, riječi bez ikakvog značenja:
»Koliko mu je bilo godina? U najboljim godinama. A što se ubio? l ti glupo pitaš što. Došlo čovjeku, dokurčilo mu nešto, dokurčilo mu sve, daj obnovi turu i daj nam nešto da zamezimo. A kako se ubio? Objesio se. Ja to ne bi nikad mogao. Ne bi ti nista. Ko te pita bi li ne bi li? Daj meni duplu!
Jebaji ga, burazeru. Drži se Daco, a šta ćeš sada. Kad je sahrana? Ne znam još. Sutra, preksutra. Valja se sada i s tim jebavati. Sva sreća, to će moj dedo srediti. . «
Kad je već pomenut djed, trkni da vidiš šta on radi, jer ovi će ovako, sve isto, naprdivati do fajronta.
Djed se muva po kuhinji i prebire ladice, a baka leži na sećiji. Pored nje je jedna komšinica, oštrokondža, koja se s vrata okomila na Dacu:
»Gdje si dosad, ovdje jadna žena sama? Nema ko kafu skuhat', čašu vode dodati, a ti bog zna gdje, kako 'te nije sramota ove jadne žene? Našao si kada ćeš landarati okolo...«
Djed i dalje prebire po ladicama:
»Gdje su sad te knjižice 'Svetog Ante' , redovno sam uplaćivao, gdje mogu biti? Je li Ruzo? Gdje si ih ostavila? Ti, mali, ja znam da ti pušiš, ali ne moraš pušiti u prisustvu svojih roditelja. Ja i baka ti sad dođemo kao roditelji i treba da to poštuješ. «
Ona oštrokondža od komšinice i dalje ne odustaje od Dace:
»Treb'o bi malo srediti svoju sobu, skinuti one slike sa zidova, sad će ljudi početi dolaziti. Šta će reći, a i ti bi se rnogao uljuditi.. Ošišaj se, da izgledaš ko čovjek....«
»Jeb'o ljude.«
Baka govori samo za sebe:
»Samo si mi ti sine ostao.«
REZ!
Groblje nemoj slikati. Zna se kakvo je groblje. Slikaj te face koje su se tu okupile:
ljubopitljive, zlobne, nadmene, ispitivačke, samozadovoljne, zadrigle, nezainteresovane, umorne, preplašene,zbunjene, nespretne, napadne, podbule, pIačne, glupave, bešćutne, narnrgođene, ozbiljne, udvorne, bahate, nervozne, bezbrizne, lukave, bijesne i nezadovoljne, dok Djed govori i ne hajući da li ga Daco sluša:
»Beže, kad Isam zadnji put bio ovdje na sahrani profesora Nazečića sve je ovo bila livada, smetljište. Bilo je samo par nekih kućica, a vidi sada. Pa da, raste grad. Koliko li sad može imati stanovnika? Gdje je ovdje pepeljara? Hoćeš li ti mali zapaliti? Tako, još pušiš one svoje skupe cigarete,i odakle ti pare za njih? Kockaš? šta li? Zato meni stalno fali para. Kad već pušiš, puši nešto jeftinije. Najbolje bi bilo da nikako ne pušiš. Jest, doduše, i ja sam počeo rano, ali ja sam iz Mostara. Počeo sam pušiti sa nekih osam godina, ali sam počeo uvlačiti tek sa dvanaest. A koliko ti već dugo pušiš? Od mene se sve krije u mojoj vlastitoj kući, a to što sam ja rano poče pušiti, to ne znači da je to dobro. Ti izgleda od ljudi poprimaš samo loše stvari. Eto, ko te je, na primjer naučio psovati? Od mene to nisi mogao čuti. Ne znam šta da kažem: pušiš, počeo si i piti, kockaš! Sta čovjek još da doda! Ko ti je ona ženska? Doduše, voliš da čitaš. Vidim, k'o đoja, nešto i pišeš. Dabogda kakve koristi od toga, ali sumnjam. Jest i životinje voliš i tebe životinje vole. Cudan si ti, sine, neki čovjek, tebi je govoriti illi ne govoriti ,svejedno. Tvoj otac je bio poslušan dečko. Doduše, ni on nije baš kako volio školu, ali eto on je makar znao pjevati. Na koga si se ti bacio u familitji? Ja sam od devetstotridesete vježbao i pjevao u 'Sokolu'. Moraš, mali, misliti o sebi. Ne može dedo sve tvoje poslove svršavati. Na baku ne tračunaj, ona je stara. I ja sam star...«
Ljudi se u grupicama vraćaju s groblja, idu prekom ma automobilima, autobuskoj stanici, lije hladna decembarska kiša, a vjetar otvara kišobrane, osjeća se na vlažnu, masnu zemlju, cvijeće, trulo cvijeće, pokislo drvo... Ne nije to smrt, ona je skrivena u svima podjednako.
Dacin djed i dalje govori:
»Moraš nešto uraditi od sebe i ja sam se naživio i namučio. Ne znam, ne znam... Osjećam da treba... osjećam da sam umoran«.
REZ!
I kamera kao da se koleba i nije joj nešto jasno, svaki čas se zakoči: nikako ne može da poveže da je ovo podbulo stvorenje, unezvijerena pogleda, drhtavih ruku, koje sada stoji u mračnoj ulici i grudama snijega gađa osvijetljeni prozor, isti onaj dječak kojeg je nekad ispratila u školu.
Zato rado prepoznaje bakino lice, svijetlo i sveto (nisu ga nagrdile sve protekle godine) koje se pojavljuje na prozoru:
»Otkud ti sine? Je li bilo nešto? Tiho: probudićeš dedu. Što ne spavaš? Hoćeš li da jedeš sine?
Nemoj psovat’ sine kruh božji. Nemam, sine, para, imam što mi je dao deda da platim struju za tri mjeseca; ma ne mogu, sine: tražiće mi potvrde! Jadna sam ti ja! Evo ti, nešto ću izmisliti! Pazi se samo, sine ...«
Znam da ti je mučno to što gledaš, ali upozorio sam te već na početku da je tvoje da snimaš, da su to sve stvari koje se dešavaju neovisno od tebe. Strpi se još malo, svašta ćeš se još nagledati I saslušati, ali ništa ne traje vječno, i to će jednom prestati.
Koliko god ti bilo mrsko i gadno, snimi Dacu kako leži na sećiji u kuhinji, baku koja se drži "rukom za krsta i jedva se vuče po kuhinji, Dacu s dubokim podočnjacima, raščupanog, kako pali cigaretu i već od prvog dima se zakašlje i zagrcne, pođe da povrati ali se u posljednji trenutak suspregne. Tad ulazi i djed, a na licu mu je nemoć i bol:
»Evo ti pare i nemoj nikad više išta tražiti od mene. Ovo ti je posljednje. Snalazi se kako znaš! Ja sam četiri sina prežalio, pa mogu i tebe! Radi šta hoćeš od sebe! Ti meni prijetiš da ćeš se ubiti? E pa lijepo: ubij se, kad nisi za života...«
Daco plazi jezik za njim, baka pred njega stavlja tacnu s džezvom i fildžanom. On srkne i zagrcne se. Skoči sa sećije i pri tom obara džezvu na pod. Pljuje i povraća ulavabo.
»šta si mi, ovo picka ti materina, skuhala? Kakva ti je ovo kafa? Stavila soli mjesto šećera...«
Baka se sa teškom mukom saginje i briše pod.
Daco trči niz stepenice. P'rati ga. Neće daleko - do prve kafane.
REZ!
Vrijeme je, mada još ne znaš, da se oprostiš s Dacom. Snimi ga još sada kako ulazi u sobu gdje leži baka, nepokretna, slijepih očiju, jedva ,rastavljajući usne govori:
»Jesi li to ti sine? Treba li ti šta? Dolaze stalno neki. Ulaze i izlaze, ali ja samo tebe poznam. Sine, ma jesi li ti to? Brkove pustio! Evo, donijeli su mi neke kajsije, ponesi to sa sobom...«
Još samo ga danas presretni na ulici, odvedi ga do prozora bakine sobe gdje će kroz odškrinuta okno ugledati ogledalo prekriveno crnom krpom, neko nejasno muvanje u unutrašnjosti sobe. On će tu stati kao ukopan i tek će se pokrenuti kad mu neki komšija priđe i upita:
»Jesi li bio kod kuće?«
»Jesam, sada sam...«
»Šta ćeš, jarane? Starost je to!«
»Ali jučer, još jučer...«
»Znam, znam, šta možeš...?«
Vrati sad pred Dacinim očima sve ovo što si snimao godinama. To će trajati sekundu i Daco će tada reći:
»Bože, bože, zašto? Kad bi' mogao dao bi' joj pola svog...«. ući će u kuću neprestano mrmljajući:
»Dao bi' joj pola svog života .. , « a onda će na vratma sobe užasnuto ustuknuti ugledavši baku kako zavaljena u jastuke leži i odbija dimove, gleda negdje svojim slijepim očima, a neka žena će mu govoriti:
»Sinoć je normalno došao kući, a onda mu je naglo pozlilo. Dok je doktor došao, sve je bilo gotovo. Nije se mučio! Jadan tvoj dedo! Svu noć nismo spavali! Lijepo smo ga obukli, bože mi oprosti, kao da se nekako podmladio. Jadan tvoj dedo! Ko bi rekao, tako iznenada...?« i Daco će buljeći u bakino svijetlo lice reći naglas:
»ZAŠTO SAM ONO REKAO? ZAŠTO SAM ONO REKAO?« i okrenuće se lagano prema tebi, pitaće te očajno:
»Koliko je meni sad ostalo?«, a i traka ističe i nikad neće saznati odgovor.
REZ!
... I KRAJ!
