Haj'mo malo o kulturi ... ma, uuuđite slobodno ... :-)))

[walter kurtz]

Katsushika Hokusai

[piupiu]

Virdžinijino oproštajno pismo

Najdraži,

Pouzdano osjećam da ponovo ludim. Mislim da ne možemo opet prolaziti kroz još jedan strašan period. Neću se oporaviti ovoga puta. Počinjem da čujem glasove, i ne mogu se skoncentrisati. Zbog toga činim ono što je najbolje za nas. Pružio si mi najveću moguću sreću. U svakom smislu si bio sve ono što si mogao biti. Mislim da ne postoji dvoje ljudi koji su bili sretni kao mi prije nego što je nastupila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim. Svjesna sam da uništavam tvoj život, i da bi da ja nisam tu bio sposoban da radiš. I hoćeš, ja to znam. Vidiš da više ni ovo ne mogu napisati kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim reći je da svu sreću u svom životu dugujem tebi. Bio si veoma pažljiv prema meni, i nevjerovatno dobar. Želim to recći - iako to svi znaju. Da me je iko mogao spasiti, to bi bio ti. U meni je nestalo svega sem sigurnosti u tvoju dobrotu. Ne mogu više da uništavam tvoj život. Mislim da niko na svijetu ne može biti sretniji nego što smo bili mi.

Code: Select all

Posmatrati nečiju poruku napisanu neposredno pred samoubistvo kao književnost može djelovati nehumano i morbidno. Iako postoji niz etičkih dilema, uključujući i onu koja podrazumijeva elementarnu pristojnost i obzir prema preminuloj osobi, pismo koje je kao poruku svom suprugu Leonardu ostavila Virdžinija Vulf na neki način zaokružuje i objašnjava njeno literarno stvaralaštvo.

Kada je riječ o njenoj smrti, sam način na koji je odlučila napustiti svijet predstavlja težak socijalni tabu u našem društvu. U mnogim slučajevima, naročito u onima koji uključuju mentalna oboljenja, samoubistvo izgleda kao nepotreban i ekstreman izlaz. Nakon duge borbe sa psihičkim problemima koji bi danas bili dijagnosticirani kao neki od bipolarnih poremećaja, engleska književnica je na najracionalniji mogući način objasnila svoju odluku čovjeku koji joj je dugi niz godina bio životni oslonac i podrška

Vulf je dugo patila i više je puta pokušavala izvršiti samoubistvo. Posljednje godine proživjela je u izolaciji, uznemirena početkom Drugog svjetskog rata, nije mogla da piše, ni da čita. Sve se to u jednom trenutku slilo u rijeku Uz. Napunila je džepove svog kaputa kamenjem i otisnula  se.

Nakon smrti Virdžinije Vulf, 1941. godine, ostala su brojna književna djela, ali i ovaj dirljivi dokument koji svojom jednostavnošću i iskrenošću svjedoči o jednom velikom prijateljstvu i ljubavi.

http://www.medias.rs/poslednje-pismo-virdzinije-vulf

[John Cleese]

Ima jedno divno Listovo djelo za klavir, veoma kratko, nešto se u naslovu radi oko ptica, ali ne mogu se sjetiti naslova
Sjećam se samo da je predivna kompozicija, ako neko prepozna, bila bih zahvalna da postavi

Kontam da je Kliz propustio ovaj post, a vjerovatno zna ... pa, rekoh da mu ponovo predočimo.

http://www.youtube.com/watch?v=-WIamHxw0cA&t=1m15s

[petunija]

nije, ovo traje tri minute, (3-4 str. notnog teksta), čini mi se da se spominju ili kanarinci ili neka druga sitnija ptičica

[piupiu]

Izadji kroz prodavnicu poklona, Banksy!

Film britanskog grafiti umjetnika Banksyja “Izađi kroz prodavnicu poklona” (Exit through the Gift Shop) priča je o ekscentričnom francuskom prodavaču garderobe i filmskom amateru (Thiery Guetta) koji pokušava pronaći Banksyja i sprijateljiti se s njim.

Promovisan je kao “prvi svjetski street art film”, a sadrži ekskluzivne snimke Banksyja, poznatog po skrivanju identiteta, kao i po gerilskim akcijama i tajnim upadima u galerije i muzeje širom svijeta. Film dokumentuje i rad drugih street art umjetnika (Shephard Fairey, Space Invader...). Film je nominovan za Oscara 2011..

[John Cleese]

nije, ovo traje tri minute, (3-4 str. notnog teksta), čini mi se da se spominju ili kanarinci ili neka druga sitnija ptičica

Slavuj?
(Listova transkripcija za klavir)

[Challenger__]

Malo više strasti: Rahmanjinov/Paganini, Pletnev





pletnev - rachmaninov, rhapsody on a theme of paganini: i

[piupiu]

http://www.youtube.com/watch?v=-WIamHxw0cA&t=1m15s

[piupiu]

Zvognjanje ... You Tube Wall Art ...

[medvjed23]

Odlično.

A kad smo već kod suicida pićem:

[piupiu]

Wooooow, koja dikcija, koja interpretacija ... Moćno je i u domaćoj stihoklepačkoj verziji ...

I SMRT NEĆE GOSPODSTVA IMAT

I smrt neće gospodstva imat.
Mrtve će gole u jedno prožimat
Sa čovjekom u vjetru pod zapadnom lunom;
Kad izbijele im čiste kosti, kad ne bude ih više,
Zvijezde će imat pod laktom i stopom;
Polude li kako, u zdravlju će biti,
U moru potopljeni iz mora će izrasti;
Izgubljeni ljubavnici, ljubav neće pasti;
I smrt neće gospodstva imat.

I smrt neće gospodstva imat.
U vijugama mora, oni što već dugo
Počivaju, neće umrijet šuplje;
Na mukama svijeni, kad tetive im prasnu,
Na kotač nabijeni, neće da se skrše;
Vjeru u rukama kad im prepolove,
Jeze jednoroge kada ih probodu;
Razneseni svuda, tad neće popucat;
I smrt neće gospodstva imat.

I smrt neće gospodstva imat.
Pri sluhu im galeb nek više ne kriči
Il vali da se bučno na žalima lome;
Gdje cvijet je cvao neka više cvat
Ne diže glavu prema mlazovima kiše;
Pa jesu li mahniti i posvema mrtvi,
Tratinom kucaju glave ovih bića;
Dok sunce ne padne suncu će se lomit,
I smrt neće gospodstva imat.

Prevod: Nikica Petrak

P.S. Di si ti, medvjediću ...

[walter kurtz]

William Seward Burroughs II

Naked Lunch

[piupiu]

Izvitoperena stvarnost genijalnog otpadnika

Dodatak Walterovom postu ...

Code: Select all

Otpadnik, autsajder, samotnjak, narkoman, ubica … i jedan od najuticajnijih pisaca 20. veka. Novi dvobroj časopisa „Gradac”, koji je priredio Dejan Ognjanović, u celini je posvećen američkom piscu Vilijamu Barouzu (5. februar 1914 – 2. avgust 1997), autoru kultnog romana „Goli ručak”, piscu čiji je zapanjujući život bio čudesan i užasan koliko i njegove fantazmagorične knjige.

„Gradac”, pored uvodne hronologije Barouzovog života, nudi niz njegovih tekstova koji su prvi put prevedeni na naš jezik, eseje o Barouzovom delu koje potpisuje En Daglas, Maršal Makluan i DŽ. G. Balard, intervjue sa piscem i pisma koja je pisao istaknutim autorima bit-generacije i prijateljima Džeku Keruaku i Alenu Ginzbergu.

Vilijam Barouz rođen je u Sent Luisu. U četvrtoj godini, seksualno ga je zlostavljao momak njegove dadilje. Dadilja je uticala na njega i pričama poput one da opijum daje slatke snove, što je iskusio u 13. godini života, kada je dobio injekciju morfina zbog opekotine na usni. Godine 1936. stekao je diplomu iz oblasti američke književnosti na prestižnom Harvardu, a sledeće se ženi Ilzom Hercfeld Klaper, koju je upoznao prilikom putovanja u Dubrovniku. Barouz, tada već otvoreni homoseksualac, oženio se da bi Ilze, Jevrejka poreklom iz Nemačke, dobila papire i pobegla u Ameriku od nacista u usponu. Razveli su se 1946. godine. U to vreme upoznaje i Džoan Volmer i ženi se po drugi put, prvi put osećajući stvarnu bliskost sa ženom. Volmerova ga uvodi u drogiranje benzedrinom i dobijaju sina Vilijama Stjuarda Barouza juniora. Barouz do tada nije razmišljao o profesionalnom pisanju, a na nagovor Alena Ginzberga počinje da piše o svojim narkomanskim iskustvima, koji će biti objavljeni u romanu „Džanki” 1953. godine. Dve godine pre toga, Barouz je doživeo najveću tragediju u svom životu, koju je sam izazvao – usmrtio je suprugu Džoan Volmer jednim hicem iz pištolja, navodno posle igre „Viljema Tela”. Pisac je oslobođen optužbi: utvrđeno je ubistvo iz nehata.

Od 1954. do 1957. godine vreme mahom provodi u gradu Tangeru u Maroku, koji će poslužiti kao uzor za „Interzonu” u romanu „Goli ručak”, a naslov čuvenog romana predlaže Džek Keruak. O Tangeru piše u jednom pismu Ginzbergu, od 13. oktobra 1956.

Iznosi niz briljantnih opservacija o Americi:

– Samo je Amerika mogla da nametne takvu jednu perverziju da su dobri dosadni, a da su zli šarmantni. Zlo je dosadno, glamurozno je otprilike koliko i kancer – piše Barouz.

„Goli ručak” je objavljen 1959. godine u Parizu. Posle toga nastupa najplodniji period u Barouzovom stvaralaštvu. Njegov najpoznatiji roman posle niza suđenja zbog opscenosti, biva objavljen u SAD tek 1966. Tada već slavan, Barouz putuje u London i Njujork, gde drži predavanja iz kreativnog pisanja.

Posle dužeg perioda apstinencije, od 1978. godine ponovo počinje da koristi heroin. Na Njujorškom univerzitetu održava se četvorodnevni skup koji okuplja poštovaoce Barouzovog dela, među kojima su Džon Kejdž, Peti Smit i Frenk Zapa. Barouzova slava tokom sledećih godina munjevito raste, postaje član Američke akademije za likovne umetnosti i književnost, čita odlomke iz svojih knjiga na turnejama u Londonu i Parizu i stiče status pop-ikone i „kuma bitnika i pankera”. Umro je 1997. godine od posledica srčanog udara. Njegov uticaj proširio se u razne sfere umetnosti, od pisaca kao što su Čarls Bukovski, Žan Žene i Norman Majler, do muzičara Rodžera Votersa, Jana Kertisa, Lua Rida, Toma Vejtsa i Kurta Kobejna.

Izvitoperena stvarnost u romanu „Goli ručak”, u kojem se protagonisti drogiraju praškom za istrebljivanje buba (Barouz se u mladosti bavio raznim poslovima, a radio je i kao istrebljivač gamadi), začudo, donekle ima potporu u stvarnom životu. U još jednom pismu Ginzbergu iz 1959. godine, Barouz beleži sledeće:

– Jednom sam se pogledao u ogledalu i video svoje ruke potpuno neljudske, debele, crnoružičaste, sa puzavicama koje mi rastu iz čudno skraćenih vrhova prstiju – piše Barouz.

Po romanu „Goli ručak” snimljen je i istoimeni film u režiji Dejvida Kronenberga 1991. godine.

Dejan Ognjanović u uvodu časopisa „Gradac” napominje da je malo Barouzovih knjiga prevedeno na naš jezik, nesrazmerno u odnosu na značaj ovog pisca. Pored više izdanja „Golog ručka”, objavljeni su „Peško” 1991. godine, zatim „Džanki” 2010. godine i knjiga eseja „Knjiga snova”, 1998. godine. U međuvremenu je objavljen i roman „Gradovi crvene noći”.

S. Stamenković

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Izvitoperena-stvarnost-genijalnog-otpadnika.lt.html

[walter kurtz]

Izvitoperena stvarnost genijalnog otpadnika

Dodatak Walterovom postu ...

Code: Select all

Otpadnik, autsajder, samotnjak, narkoman, ubica … i jedan od najuticajnijih pisaca 20. veka. Novi dvobroj časopisa „Gradac”, koji je priredio Dejan Ognjanović, u celini je posvećen američkom piscu Vilijamu Barouzu (5. februar 1914 – 2. avgust 1997), autoru kultnog romana „Goli ručak”, piscu čiji je zapanjujući život bio čudesan i užasan koliko i njegove fantazmagorične knjige.

„Gradac”, pored uvodne hronologije Barouzovog života, nudi niz njegovih tekstova koji su prvi put prevedeni na naš jezik, eseje o Barouzovom delu koje potpisuje En Daglas, Maršal Makluan i DŽ. G. Balard, intervjue sa piscem i pisma koja je pisao istaknutim autorima bit-generacije i prijateljima Džeku Keruaku i Alenu Ginzbergu.

Vilijam Barouz rođen je u Sent Luisu. U četvrtoj godini, seksualno ga je zlostavljao momak njegove dadilje. Dadilja je uticala na njega i pričama poput one da opijum daje slatke snove, što je iskusio u 13. godini života, kada je dobio injekciju morfina zbog opekotine na usni. Godine 1936. stekao je diplomu iz oblasti američke književnosti na prestižnom Harvardu, a sledeće se ženi Ilzom Hercfeld Klaper, koju je upoznao prilikom putovanja u Dubrovniku. Barouz, tada već otvoreni homoseksualac, oženio se da bi Ilze, Jevrejka poreklom iz Nemačke, dobila papire i pobegla u Ameriku od nacista u usponu. Razveli su se 1946. godine. U to vreme upoznaje i Džoan Volmer i ženi se po drugi put, prvi put osećajući stvarnu bliskost sa ženom. Volmerova ga uvodi u drogiranje benzedrinom i dobijaju sina Vilijama Stjuarda Barouza juniora. Barouz do tada nije razmišljao o profesionalnom pisanju, a na nagovor Alena Ginzberga počinje da piše o svojim narkomanskim iskustvima, koji će biti objavljeni u romanu „Džanki” 1953. godine. Dve godine pre toga, Barouz je doživeo najveću tragediju u svom životu, koju je sam izazvao – usmrtio je suprugu Džoan Volmer jednim hicem iz pištolja, navodno posle igre „Viljema Tela”. Pisac je oslobođen optužbi: utvrđeno je ubistvo iz nehata.

Od 1954. do 1957. godine vreme mahom provodi u gradu Tangeru u Maroku, koji će poslužiti kao uzor za „Interzonu” u romanu „Goli ručak”, a naslov čuvenog romana predlaže Džek Keruak. O Tangeru piše u jednom pismu Ginzbergu, od 13. oktobra 1956.

Iznosi niz briljantnih opservacija o Americi:

– Samo je Amerika mogla da nametne takvu jednu perverziju da su dobri dosadni, a da su zli šarmantni. Zlo je dosadno, glamurozno je otprilike koliko i kancer – piše Barouz.

„Goli ručak” je objavljen 1959. godine u Parizu. Posle toga nastupa najplodniji period u Barouzovom stvaralaštvu. Njegov najpoznatiji roman posle niza suđenja zbog opscenosti, biva objavljen u SAD tek 1966. Tada već slavan, Barouz putuje u London i Njujork, gde drži predavanja iz kreativnog pisanja.

Posle dužeg perioda apstinencije, od 1978. godine ponovo počinje da koristi heroin. Na Njujorškom univerzitetu održava se četvorodnevni skup koji okuplja poštovaoce Barouzovog dela, među kojima su Džon Kejdž, Peti Smit i Frenk Zapa. Barouzova slava tokom sledećih godina munjevito raste, postaje član Američke akademije za likovne umetnosti i književnost, čita odlomke iz svojih knjiga na turnejama u Londonu i Parizu i stiče status pop-ikone i „kuma bitnika i pankera”. Umro je 1997. godine od posledica srčanog udara. Njegov uticaj proširio se u razne sfere umetnosti, od pisaca kao što su Čarls Bukovski, Žan Žene i Norman Majler, do muzičara Rodžera Votersa, Jana Kertisa, Lua Rida, Toma Vejtsa i Kurta Kobejna.

Izvitoperena stvarnost u romanu „Goli ručak”, u kojem se protagonisti drogiraju praškom za istrebljivanje buba (Barouz se u mladosti bavio raznim poslovima, a radio je i kao istrebljivač gamadi), začudo, donekle ima potporu u stvarnom životu. U još jednom pismu Ginzbergu iz 1959. godine, Barouz beleži sledeće:

– Jednom sam se pogledao u ogledalu i video svoje ruke potpuno neljudske, debele, crnoružičaste, sa puzavicama koje mi rastu iz čudno skraćenih vrhova prstiju – piše Barouz.

Po romanu „Goli ručak” snimljen je i istoimeni film u režiji Dejvida Kronenberga 1991. godine.

Dejan Ognjanović u uvodu časopisa „Gradac” napominje da je malo Barouzovih knjiga prevedeno na naš jezik, nesrazmerno u odnosu na značaj ovog pisca. Pored više izdanja „Golog ručka”, objavljeni su „Peško” 1991. godine, zatim „Džanki” 2010. godine i knjiga eseja „Knjiga snova”, 1998. godine. U međuvremenu je objavljen i roman „Gradovi crvene noći”.

S. Stamenković

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Izvitoperena-stvarnost-genijalnog-otpadnika.lt.html

[petunija]

nije, ovo traje tri minute, (3-4 str. notnog teksta), čini mi se da se spominju ili kanarinci ili neka druga sitnija ptičica

Slavuj?
(Listova transkripcija za klavir)

Jeeeeee

A onaj link što si postavio, je li to "Obraz uz obraz"?
Edit:
Pa ovo sam do sad preslušala sigurno 10 puta, i još ću, tokom dana

[petunija]

I, kad smo već kod Lista, da postavim ovo:



a da ne bude kako samo forsiram klavir, evo još jedno meni drago djelo:



p.s.
nadam se da me piupiu neće ružiti zbog ponovnog reklamiranja slavenskih kompozitora

[piupiu]

p.s.
nadam se da me piupiu neće ružiti zbog ponovnog reklamiranja slavenskih kompozitora

Ko? Je l' ja?

Code: Select all

Veoma atraktivna po tematici, prostoru i kulturi u kojoj se radnja dešava, privlačne i bogate kasnoromantičarske muzike sa egzotičnim, istočnjačkim primesama, ova tragična opera je jedna od najradije izvođenih, najradije slušanih i gledanih u 20. veku. Pučini je komponovao 1904, nakon boravka u Londonu gde je imao priliku da vidi istoimenu pozorišnu predstavu po noveli Džona Lutera Longa (koju je za scenu adaptirao Dejvid Belasko). Pregovori su odmah počeli i ubrzo su i libreto, pa i cela opera, bili gotovi. Zanimljivo je da su na premijeri u milanskoj Skali kompozitora nemilosrdno izviždali, rugajući se i pevačima (sopranu koja je tumačila naslovnu ulogu neko iz publike je doviknuo, zbog njene lepršave haljine, da li je trudna). Ovako neotesana reakcija, iako je potpuno snuždila Pučinija, pokazala se apsolutno prenagljenom; već 6 meseci kasnije opera je trijumfovala. U Americi je naročito dočekana s oduševljenjem. (Uzgred, nekada davno sam čula jedan smešan srpski prevod naslova, koji glasi: Gospoja Leptirić.)

PRVI ČIN:

U Nagasakiju je američki mornarički poručnik Pinkerton (interesantnog punog imena – Bendžamin Frenklin Pinkerton!) kupio kuću u tradicionalnom japanskom stilu, sa pogledom na luku, i sad želi da se oženi; provodadžija mu je antipatični Goro (Japanac koji očito pokušava da izvuče nešto novca od stranaca, čineći im razne usluge), koji mu je, uz razumnu nadoknadu od 100 jena, pronašao za ženu mladu i nežnu gejšu od 15 godina, po imenu Ćo-Ćo-San, poznatiju kao Baterflaj. Oni nazdravljaju uspešno sklopljenom poslu, i Goro sada svom zadovoljnom mušteriji predstavlja osoblje u kući; među njima je i Suzuki, pratilja Ćo-Ćo-San. Dolazi američki konzul Šarples, Pinkertonov prijatelj, kome ovaj o braku koji predstoji govori kao o farsi; ispostavilo se da je kupovina kuće i sklapanje braka u Japanu za Amerikanca veoma jeftina stvar, pa Pinkerton to želi da iskoristi, tim pre što je počeo da gori od želje za gejšom od kako je video njenu sliku – njena nežnost i nevinost ga raspaljuje. Jednog dana on će imati za ženu pravu Amerikanku, a do tada može da okusi ono što mu se pruži usput. Ubrzo pristiže i Baterflaj sa pratnjom, po godinama i karakteru još uvek naivna devojčica.


U operi se gotovo neprestano oseća snažna nota ironije prema preziru i superiornosti koju tzv. velike civilizacije gaje prema kulturi malih naroda. Tako, razgledajući ženske sitnice koje je gejša ponela sa sobom, Pinkerton spazi i male gipsane statue i pita je: ''A kako vi zovete ove lutke?'', da bi dobio odgovor da su to duše njenih predaka. Ona sa sobom nosi i jednu svetinju; kako Goro tiho objasni Pinkertonu, to je nož koji je Mikado (car) dao njenom ocu da izvrši ritualno samoubistvo, harakiri, zbog gubitka bogatstva i časti. Dirnut devojčinim trudom da bude nevesta dostojna američkog oficira, Šarples ga upozorava da ozbiljno shvati brak, kao što ga shvata i mlada, koja se u potaji odrekla svoje religije, s namerom da postane hrišćanka i odana supruga. Problem nastaje kad, po potpisivanju bračnog ugovora, tu hrupi njena rodbina, na čelu sa ujakom Bonzom (budistički sveštenik), koji je proklinje jer se odrekla vere svojih predaka. Pinkerton ih isteruje iz kuće i teši uznemirenu Baterflaj; nežno se ophodi prema njoj i odmah zadobije njeno poverenje, tako da ona prestaje da plače jer su joj slatke njegove reči. U pripremi za svadbenu noć, Suzuki joj pomaže u presvlačenju; zatim naočiti Pinkerton, opčinjen njenom krhkošću i neiskustvom, u dugom ljubavnom duetu nenadmašne lepote (''Viene la sera... Vogliatemi bene'' – ''Spušta se noć... Voli me nežno'') postepeno je opušta i zavodi, vešto u njoj podstičući ljubav.


DRUGI ČIN:

Prošle su tri godine. Pinkerton je otplovio u Ameriku samo nekoliko meseci posle braka; u međuvremenu Baterflaj mu je rodila sina (a da on to i ne zna) i provodi dane u oskudici i samoći, neprestano se nadajući da će joj se muž vratiti. Uz nju je jedino Suzuki, koju zatičemo na otvaranju čina kako se moli pred statuom Bude za prestanak nevolja. Međutim, i dalje vrlo infantilna Baterflaj (inače obučena u evropsku, odnosno američku građansku haljinu) blago je kori da su molbe lenjim japanskim bogovima izlišne – američki bog bi im daleko brže odgovorio, samo kada bi znao gde se nalaze. Ona je ubeđena da će se Pinkerton vratiti – obećao je da će doći s ružama, u doba kad je zemlja puna radosti i kad se gnezde crvendaći. Jedna od najemotivnijih melodija - ''Un bel di vedremo'' (''Jednog divnog dana'') – uvodi nas u maštanje mlade žene o danu kad će joj se muž vratiti; kad bude videla njegov brod, neće mu izaći u susret, već se sakriti i čekati ga da joj se približi, delom da bi se našalila, a delom da ne umre od uzbuđenja.


U posetu joj dolazi Šarples, i to ne bez razloga; doneo je pismo od Pinkertona, ali mu je teško da joj ga pročita. Dok on pokušava da se skoncentriše, ona ga neprestano prekida pitanjima, npr. kada se u Americi gnezde crvendaći – u Japanu su se gnezdili već tri puta od njegovog odlaska, ali kod njih možda to rade ređe. Još mu se požali na Goroa – on je zao čovek, jer već neko vreme vrši pritisak na nju da se preuda za bogatog Jamadorija, koji traži njenu ruku. Ubrzo stiže i sam Jamadori, koji ne odustaje od bračnih ponuda. Goro joj dobacuje – napuštena žena je isto što i razvedena žena, ali ona, samopouzdano se smeškajući, odgovori da to u njenoj zemlji, Americi, nije tako. Svi potajno sažaljevaju njenu slepoću. Ostavši sam s njom, Šarples počinje da joj čita pismo; kad dođe do kritičnih redaka (koji govore o tome da se Pinkerton neće vratiti, iako oseća sažaljenje prema tom ''cvetu od devojčice''), prekine s čitanjem i pita Baterflaj šta bi učinila ako se on nikad ne vrati. Skamenjena od zlog nagoveštaja, ona odgovara da bi morala da, kao nekad, zabavlja ljude pesmom za novac, ali bi radije umrla. Na Šarplesov predlog da prihvati Jamadorijevu ponudu, uvredi se i hoće da ga izbaci iz kuće. Ali onda mu pokaže svog sina (za koga ni on nije znao); kada bude pisao Pinkertonu o dečku, valjda će mu promeniti mišljenje. Posle ove žalobne scene, kad Šarples ode, čuje se kako Suzuki vrišti i udara Goroa lepezom, jer širi glasine kako se ne zna ko je detetov otac. Baterflaj se pridružuje tuči.


Američki brod zaista ubrzo uplovljava u luku. Uzbuđena Baterflaj, pročitavši natpis ''Abraham Linkoln'', uveri se da je to njegov brod, i, radosna do krajnjih granica što je došao kraj njenom čekanju, zajedno sa Suzuki ukrašava kuću cvećem i posipa je laticama. Zatim traži od Suzuki da je udesi i obuče kao na dan venčanja. Ne samo da je srećna što će videti voljenog muža, već joj je olakšan pritisak i optužbe koje je trpela od okoline i rodbine, kao ostavljena žena. Celu noć njih dve sede i čekaju, i onda Baterflaj, iscrpljena od umora, zaspi. Rano ujutru pristižu Šarples i Pinkerton i odmah joj daju signal da ne budi Baterflaj; ispred kuće ih čeka neka žena, što veoma uznemiri sluškinju. To je gospođa Pinkerton; novopečeni bračni par je došao da vodi dete u Ameriku i tamo ga odgaji i obrazuje, jer ovde nema nikakvu budućnost. Međutim, Pinkertona obuzme žalost i kajanje kad vidi da je sve ostalo nepromenjeno u kući od njegovog odlaska, i da su istinita Šarplesova ranija upozorenja da je nekadašnja gejša veoma ozbiljno shvatila ovaj brak. Kukavički se uklanja, jer ne bi mogao da podnese da je vidi i saopšti joj vesti. Suzuki, u suzama, to uzima na sebe, i baš u tom trenutku Baterflaj, probuđena, izađe iz kuće. Videvši sve kako nemo i ozbiljno stoje, obuzmu je teške slutnje. Polako shvata sve, naročito kad vidi Amerikanku Kejt. Ova je moli za oproštaj i uverava da će biti dobra majka njenom detetu. Slabim glasom Baterflaj izusti da će pustiti dete da ide s njima, ali samo ako on dođe da ga uzme, kroz pola sata. Ona i Suzuki budu ostavljene same; pripremivši sve za ritual, Suzuki izlazi iz sobe, a Baterflaj, kleknuvši pred Budinu statuu, vadi očev nož i čita zapis na njegovim koricama: ''Umreti časno, ako je nemoguće časno živeti''. Dete uleće u prostoriju; potresena majka se oprašta s njim, moleći ga da ne žali što je ostavljen od nje, već da čuva njeno lice u sećanju. Vezavši mu oči, udalji ga iz sobe, gde se ubija da bi zadržala svoju čast, kako njena kultura i religija zahtevaju. Dok ona izdiše, čuje se Pinkertonovo očajno dozivanje.

Preporučena audio izdanja: EMI izdanje sa Marijom Kalas i Nikolajem Gedom u glavnim ulogama, diriguje Karajan; Decca izdanje, Mirela Freni-Lučano Pavaroti, diriguje takođe Karajan. (Na slici: Marija Kalas kao Madam Baterflaj. )

Autor: Jelena Ćirić

[petunija]

Imala sam čast gledati ovu operu u Baljšoj teatru prije n godina (ne smijem napisati koliko )
Poslije predstave sam plakala, koliko mi je bilo žao nesretne Ćo- Ćo-San

[John Cleese]

Jeeeeee

A onaj link što si postavio, je li to "Obraz uz obraz"?
Edit:
Pa ovo sam do sad preslušala sigurno 10 puta, i još ću, tokom dana

Jeste "Obraz uz obraz"... i da, gledao sam to i kad je prvi put emitirano

Slavuj (romansa), Aljabjev:

[John Cleese]

[John Cleese]

[John Cleese]

[asurbanipal]

Danas se navršava 60 godina od smrti jugoslovenskog i hrvatskog pjesnika Tin Ujevića. Tin Ujević se rodio u Dizdara kuli u Vrgorcu. Njegovo puno ime bilo je Augustin Josip Ujević. U početku je bio pod uticajem Matoša, a kasnije se okrenuo Baudelaireu: "Bio je možda u meni jedan Baudelaire prije nego jedan Ujević." - napisao je tu rečenicu u eseju “Mučeništvo života i raj u afionu”

Tin Ujević je bio također poznat po brojnim anegdotama:

- Tin nije volio sudjelovati u razgovorima, za vrijeme brijanja u brijačnici. Svejednako, brijač mu je često dosađivao forsiranim razgovorima. Jednom ga brijač upita: "Kako hoćete da vas obrijem?". - "Bez riječi" - odgovori mu mirno Tin.

- Ujevića, koji je ostao neženja do kraja života, neki prijatelji upitaše, zašto se ne ženi. "Ljudi se trebaju ženiti, bogovi mogu, a pjesnici ne smiju" - odgovori im Ujević.


Njegova najvažnija djela su:

- "Lelek sebra"
- "Kolajna"
- "Auto na korzu"
- "Ojađeno zvono"
- "Skalpel kaosa"
- "Most na Miljacki"
- "Ljudi za vratima gostionice"
- "Žedan kamen na studencu"




Tin Ujević u svom elementu

[medvjed23]

meni najdraža njegova:

Kovčežić s biserjem

Imam tajni pretin s dugmetom na perce
u kom skrivam mali kovčeg s karatima zlata.
Tu sam pohranio najbolje šesterce
i odrezan oštrac ljubavnih nokata.

Tu su vruća pisma s kapljicama krvi,
i uzlovi sveli hirovite vrpce.
I kad škrine drvo što ga grizu crvi
ugašeni miris preplavi mi srce.

Tu je oltar mojih plačnih relikvija:
slike bez očiju, trošne rukavice,
i promjena želje što se dnevno svija
vijugavo uvijek u druge kaprise.

Otvaram taj kovčeg kad hoću da plačem.
Da osjetim radost što mi život uze,
da osjetim žalost u porastu jačem,
i na dnu zatvaram uvijek po dvije suze.

Bez njeg, nemoguće meni biti ganut.
I tek čitam što mi stari dani pišu.
Da bi draga suza mogla opet kanut,
a iz njega stare suze još mirišu.

P.S. Di si ti, medvjediću ...

[petunija]

Jeeeeee

A onaj link što si postavio, je li to "Obraz uz obraz"?
Edit:
Pa ovo sam do sad preslušala sigurno 10 puta, i još ću, tokom dana

Jeste "Obraz uz obraz"... i da, gledao sam to i kad je prvi put emitirano

Slavuj (romansa), Aljabjev:

Mislila sam da sam jedina ovdje koja je to gledala kad je prvi put emitovano, znači ima nas još
Kako divan sopran, ima neku divnu boju glasa