Forum Klix.ba

Val socijalnih nemira zbog nepopularnih odluka vlade već je zahvatio pojedine ruske gradove

ZAGREB - Rusko gospodarstvo, čiji veliki rast u nekoliko posljednjih godina stručnjaci najviše povezuju s izvozom nafte i ostalih energetskih sirovina, počelo je osjećati krizu u naftnoj industriji i pad cijene energenata, što bi moglo rezultirati socijalnim nemirima u toj državi, objavio je The Wall Street Journal.

Nacionalni naftni izvoz, koji Rusiji ostvaruje najveće prihode i najviše puni državni proračun, pogođen je daljnjim smanjenjem cijene sirove nafte, koja je u četvrtak dosegnula najnižu cijenu u posljednje četiri i pol godine, od 36,22 dolara po barelu, za 3,84 dolara manje od prethodnog dana. Čak ni drastična odluka zemalja OPEC-a da dodatno smanje proizvodnju nije pomogla u zaustavljanju pada cijena, a Rusija, koja je proračun za iduću godinu izglasovala računajući na mnogo veću cijenu te sirovine, našla se u velikim problemima kako popuniti proračunsku rupu.

Pomoć ugroženim tvrtkama

Premijer Vladimir Putin u četvrtak je objavio zabrinjavajuće podatke - više od 7500 tvrtki najavilo je otkaze za svoje djelatnike, a više od 207.000 radnika već radi po smanjenom radnom vremenu. Kako je Putin rekao, njegova vlada sastavila je popis najvažnijih tvrtki kojima će trebati državna pomoć da bi nadvladale krizu, a Kremlj je prije najavio kako je pripremio i oko 200 milijardi dolara za pomoć ugroženim tvrtkama. Iz ruskoga ministarstva gospodarstva objavljeno je kako gospodarstvo neće rasti sve do sredine iduće godine.

Val socijalnih nemira već je zahvatio Rusiju - prošloga vikenda tisuće stanovnika Vladivostoka blokirale su ulice prosvjedujući zbog povećanja poreza na strane polovne automobile (zbog čega su najavljeni prosvjedi u Moskvi i Sankt Peterburgu), a u sibirskom gradu Baranulu prosvjedovale su tisuće umirovljenika jer su izgubili pravo na besplatan javni prijevoz.

Teorije zavjere

I danas je u Vladivostoku prosvjedovalo petstotinjak ljudi, no policija ih je ubrzo rastjerala, a 20 osoba je privedeno zbog sudjelovanja u prosvjedu za koji nisu imali dozvolu.

Pojedini analitičari tvrde da je do pada cijene nafte, osim zbog kreditne krize, došlo i zbog odluke američkih geostrateških krugova da recesiju iskoriste i za smišljeno rušenje cijena naftne sirovine kako bi oslabili gospodarstva Rusija i Irana, država koje najviše zarađuju od izvoza “crnoga zlata”.

Srbija: Sukobili se ratni veterani i policija
Hiljadu rezervista pokušalo probiti blokadu na graničnom prijelazu Merdare s Kosovom...
21.12.2008. 18:00
Devetorica ljudi ranjena su, a četvorica uhapšena u nedjeljnim sukobima između policije i srpskih ratnih veterana na cesti Niš-Priština, blizu Kuršumlije.

Incident se dogodio na mostu preko rijeke Toplice na kojem su veterani pokušali probiti policijski kordon. Ranjena su šestorica policajaca i trojica prosvjednika.

U prosvjedima je hiljadu rezervista iz dvadesetak gradova u Srbiji zahtijevalo isplatu ratnih dnevnica za sudjelovanje u ratu na Kosovu 1999. i htjelo je probiti blokadu na graničnom prijelazu Merdare s Kosovom.

Stotine srpskih policajaca prepriječile su im put i izbili su sukobi.

Član srpskog pregovaračkog tima za realizaciju energetskog sporazuma sa Rusijom Dušan Bajatović potvrdio je da su pregovori o prodaji Naftne industrije Srbije završeni.

Kako je agenciji Beta potvrđeno u krugovima bliskim pregovaračkom timu, ugovor o prodaji NIS-a trebalo bi da bude parafiran danas, a potpisivanje će najverovatnije biti u sredu 24. decembra u Moskvi, na najvišem državnom nivou.

Dokumenta će potpisati predsednici Srbije i Rusije Boris Tadić i Dimitrij Medvedev, izjavio je Dušan Mrakić, državni sekretar u Ministarstvu energetike.

Inače, Bajatović nije hteo da govori o detaljima dogovora, ali je kazao da će neko od članova pregovaračkog tima dati zvanično saopštenje.

"Vlada Srbije će sa 49 odsto vlasništva u NIS-u imati prestavnike u upravnom i nadzornom odboru kompanije, a pojedina menadžerska mesta pripašće srpskoj strani"
E to je najbitnije da ste postigli, ima jos rodbine koja se nije uvukla u odbore.
Srpski narode sram te bilo sta dozvoljavas da ti rade
(ekonomista, 22. decembar 2008 11:00)
Preporučujem (+156)Ne preporučujem (-19)Šta je ovo
Po meni je trebalo, jednu rafineriju prodati jednom kupcu, drugu drugom, Srbijagas trecem, Nisove benzinske pumpe cetvrtom, a skladiste gasa u Banatskom Dvoru petom kupcu. E tu bi onda bilo konkurencije, a monopola vrlo malo. A gasovod treba graditi od drzavnih para i kreditnih linija EU za infrastrukturu...
(Sinbad, 22. decembar 2008 12:26)
Preporučujem (+60)Ne preporučujem (-25)Šta je ovo
Ode NIS
(Dejna, 22. decembar 2008 13:18)
Preporučujem (+2)Ne preporučujem (0)Šta je ovo
Ugovor o prodaji i SPORAZUM o gasovodu...

Sve je jasno k'o dan.
(Baki, 22. decembar 2008 13:21)
Preporučujem (+2)Ne preporučujem (0)Šta je ovo
I to bas na katolicki Bozic, u inat Vatikanu...
(Kanda, 22. decembar 2008 13:21)
Preporučujem (0)Ne preporučujem (0)Šta je ovo
Nadam se samo da nece biti po onoj poljskoj iz komunistickih vremena kada su Poljaci spoljnotrgovinsku razmenu sa SSSR-om opisivali recima: "Pa mi njima dajemo secer, a oni nama uzimaju ugalj"...
(Nikola, 22. decembar 2008 13:27)
Preporučujem (0)Ne preporučujem (0)Šta je ovo
Kad bih ja sad rekao da smo prodali stratešku firmu Rusima i postali njihova gubernija, vadikavi bi u "patrijotski" glas s ponosom uskliknuli:" A mogli ste da date Amerima Sartid". Zato ništa neću reći.
(petar petrovic, 22. decembar 2008 13:29)
Preporučujem (0)Ne preporučujem (0)Šta je ovo
A sta bi sa ekoloskim standardima, njih vise niko i ne pominje ??
(adam, 22. decembar 2008 13:31)
Preporučujem (0)Ne preporučujem (0)Šta je ovo
Svugde se kao simbol srece kaze "pronasao si naftu". Srbija odnosno NIS iz svojih busotina izvlaci 650000 tona nafte godisnje. Tom naftom ce Rusi isplatiti 400M za godinu dana. Zato su ruski tajkuni postali ovako bogati, zato sto sklapaju samo ovakve poslove a dobit ispod 20% ih ne interesuje, takodje ni tenderi.
(Dusan, 22. decembar 2008 13:37)
Preporučujem (+2)Ne preporučujem (0)Šta je ovo
Vrlo dobro. Sad znamo da prilikom sledeceg bombardovanja NATO barem nece udariti po ruskoj imovini.
(tovarisc, 22. decembar 2008 13:43)
Preporučujem (+2)Ne preporučujem (0)Šta je ovo

pesak wrote:jel se to zove veleizdaja zemlje ?

dallton wrote:

pesak wrote:jel se to zove veleizdaja zemlje ?

ne, nego srpska politika

Oko dvjesto privedenih prosvjednika i novinara izvjestitelja u Vladivostoku, mnogi od njih pretučeni nakon intervencije zloglasnih elitinih postrojbi OMON - to je epilog drugog antivladina prosvjeda u najvećoj ruskoj pacifičkoj luci.Režim koji je utemeljio Vladimir Putin u gotovo devet godina svog postojanja nije se suočio s masovnim prosvjedima poput onih koji su se diljem Rusije događali u proteklih desetak dana, a sve to nakon što je posrnulu domaću autoindustriju vlada odlučila spasiti povećanjem carinskih pristojbi na inozemne automobile od čak 50 i više posto, piše Večernji.

Prvi se probudio Daleki istok, regija u kojoj devet od deset osobnih automobila čine rabljeni "japanci". Najljuće demonstracije buknule su u Vladivostoku, gdje deseci tisuća ljudi rade na uvozu mahom južnoazijskih automobila, pa sada, u danima kad premijer Putin priznaje da će stotine tisuća ljudi ostati bez posla, strahuju za svoju budućnost.


Prosvjednicima u Vladivostoku pretprošlog je vikenda uspjelo nešto što već godinama bezuspješno pokušava razvikana ulična opozicija Druga Rusija: okupili su, za ruske prilike golemih tri tisuće prosvjednika koji su automobilima potpuno blokirali promet u središtu grada.


Propuštali su samo bolnička kola i vatrogasce, a policija je bila nemoćna. Prosvjednici pritom nisu štedjeli "uvjerljivo najpopularnijeg ruskog političara" Putina poručujući mu da se počne voziti tramvajem, ili da "oligarhe počne podržavati iz vlastita džepa". Za protekli vikend prosvjedi su najavljeni u još 24 grada diljem zemlje, no većinom su to bili mirni, slabo posjećeni skupovi pod budnim okom policije. Jedino je u Vladivostoku ponovno bilo vruće, no režim je očito i tamo naučio lekciju te je, uz klasičnu izliku o "neodobrenom mitingu", silom spriječio nezadovoljnu masu. S jedne strane, ovo su prvi ozbiljniji znaci društvene panike u ekonomski ozbiljno uzdrmanoj Rusiji, no s druge - režim je još jednom pokazao da si može dopustiti i brutalnu represiju nad građanima kako bi i dalje kontrolirao poredak, i to bez ozbiljnijih kratkoročnih posljedica.

Putin: Prošlo je vrijeme jeftinog gasa
Pred početak skupa čule su se ocjene da ministri spremaju osnivanje organizacije koja bi funkcionirala po uzoru na OPEC...
23.12.2008. 17:29
Ruski premijer Vladimir Putin je u Moskvi poručio da je "prošlo vrijeme jeftinog gasa".

Putin je govorio na sastanku ministara više od deset zemalja, vodećih izvoznica zemnog gasa u svijetu.
Cilj sastanka u Moskvi je razgovor o intenzivnijoj saradnji izvoznica tog energenta.

Pred početak skupa čule su se ocjene da ministri spremaju osnivanje organizacije koja bi funkcionirala po uzoru na OPEC.

Međutim, analitičari navode da tehničke razlike između tržišta gasa i nafte za sada čine da takva ideja "ne djeluje ostvarivo".

Sastanku prisustvuju, između ostalih, predstavnici Irana, Libije i Venecuele.

zavrzlama wrote:Nije dzaba...osigurat ce rusi srbiji politicku potporu da srpski narod povedu jos jednom na popravni za veliku srbiju

zavrzlama wrote:Nije dzaba...osigurat ce rusi srbiji politicku potporu da srpski narod povedu jos jednom na popravni za veliku srbiju

LAIBACH KUNST wrote:

zavrzlama wrote:Nije dzaba...osigurat ce rusi srbiji politicku potporu da srpski narod povedu jos jednom na popravni za veliku srbiju

Pa zašto na već postojeću Srbiju ne sagrade još jedan sprat Srbije i gotova stvar?

Tači: Plan od šest tačaka ne važi
23. decembar 2008. | 20:15 | Izvor: Tanjug
Prag -- Premijer Kosova Hašim Tači rekao je da plan od šest tačaka nema nikakvu važnost na Kosovu.

"Plan od šest tačaka ne postoji, nema takvog dokumenta, ni na stolu, ni u rečniku političara, on nije naš prioritet, a ni prioritet međunarodne zajednice," rekao je Tači u intervjuu za radio Slobodna Evropa. "Institucije Kosova u potpunosti poštuju plan Martija Ahtisarija i ustav Kosova, a plan od šest tačaka nije na dnevnom redu i zato nije obavezujući," smatra Tači.

Tači je, takođe, rekao da će dolaskom Euleksa na sever Kosova, uslediti integracija tog dela teritorije.

"Posle devet godina čekanja, međunarodne civilne vlasti su počele da sprovode svoju vlast na severu Mitrovice. Ubrzo će to uraditi i legitimne kosovske institucije.

Neće više biti paralelnih i nelegitimnih struktura. Doći će do integracije srpske zajednice u kosovsko društvo i institucije", dodao je Tači.

Tači je ocenio da, posle proglašenja nezavisnosti, Kosovu i Metohiji predstoji jačanje na unutrašnjem planu i integracija u međunarodne institucije kao što su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, a u skorijoj budućnosti i NATO, UN i EU, prenosi Slobodna Evropa.

„Sarajevo je neka vrsta čuda, čudesan grad i za one koji ga vole, i za one koji ga nikada neće razumeti” – napisao je 1992. u jednom od svojih dirljivih pisama Mirku Kovaču beogradski pisac Filip David. U razgovoru za Dane, David govori o ratu u Bosni, Sarajevu, stradanju svoje porodice u nacistickim logorima, Danilu Kišu, Mirku Kovaču, Miodragu Bulatoviću, Milovanu Đilasu, antisemitizmu i poziciji „jevrejskog pisca” u Srbiji, o nacionalizmu, antikomunizmu, Borisu Tadiću, Amfilohiju Radoviću i Dobrici Ćosiću
Razgovarala: Tamara Nikčević /Fotografije: Dragan Kujudžić

„Prvi put nakon opsade, u Sarajevo sam otišao sa Mirkom Kovačem” – gotovo i ne sačekavši da sjednem, počinje Filip David. „Jureći da stignem na zakazanu konferenciju za štampu, iz automobila sam šokiran posmatrao razrušeni grad, simbol našeg varvarstva, buke i besa…Već su bili počeli kada sam unezveren uleteo u salu, i, u trenutku kada me je Senad Pećanin najavio i kada je trebalo nešto da kažem, iz mene je valjda provalila sva ta muka, stid, emocije, sećanje na deo života koji sam u tom gradu proveo, na ljude… Nisam mogao. Zaplakao sam”.

*Kako danas doživljavate Sarajevo?
Sarajevo je univerzalni simbol otpora fašizmu i varvarstvu. Osim toga, za nas koji smo, očajni i nemoćni, iz Beograda posmatrali šta se tamo događa, Sarajevo je bilo i simbol nade. Mislili smo: preživećemo ako Sarajevo preživi. Na radiju Frans International sam imao redovnu rubriku u kojoj sam, ne sanjajući da to neko tamo sluša, često govorio o Sarajevu. Međutim, kada sam prvi put posle opsade došao u Sarajevo, prilazili su mi ljudi na ulici, zahvaljivali, pričali da im je, dok su sedeli u podrumima i slušali, bivalo lakše kada su shvatili da i u Beogradu postoji neko ko saoseća sa njihovom patnjom. To me je zaista dirnulo.

* U Sarajevu ste proveli dio života?
Moj stric je živeo u Sarajevu do 1948, kada je na jednom partijskom sastanku, iako nije bio staljinista, postavio logično pitanje: kako to da je Staljin do juče bio uzor, a danas o njemu sve najgore. Rekli su mu da može da bira – odlazak na Goli otok ili da ostavi državi kuću i ode u Izrael. Odabrao je Izrael. U Izraelu je proveo desetak godina, nakon čega se, mučen nostalgijom, vratio sa porodicom u Sarajevo. Sa bratom, ocem i majkom, svakog sam ih leta posećivao. Živeli su u Kapetanovićevoj. Ne znam kako se ta ulica danas zove.

*Kako se Vaša porodica uopšte našla u Bosni?
O tome nemam bliža saznanja. Znam da su moji baba i deda po očevoj liniji pripadali poljsko–jevrejskoj aristokratiji i da su rođake imali i u Beču. Kada se otac rodio, porodica je dobila telegram čestitke od Sigmunda Frojda. Bio nam je daleki rođak. Dvadesetih godina XX veka, otac je vozom iz Sarajeva otputovao u Beč kako bi se sa njim sreo. Kasnije je u Beču studirao prava, odakle se vratio u Sarajevo, a potom, do početka rata, radio kao sudija u Sremskoj Mitrovici. Sklanjajući se od antijevrejskih zakona, otišao je u partizane.

* A porodica?
Skrivali smo se u jednom sremskom selu, promenili imena i to nam je spasilo živote. Zvao sam se Filip Kalinić, po domaćinu koji nas je primio i sve vreme rata čuvao. Divni, čestiti, hrabri ljudi! Zato nikada ne govorim u kategorijama naroda, nacije. To ne postoji. Postoje pojedinci, ljudi koji vam pomognu, kojima morate biti zahvalni na tome što ste još uvek živi i oni drugi, oni od kojih ste se morali kriti da ne biste nastradali. Preko pedeset članova moje porodice je stradalo, mnogi su završili u logorima. Majka, mlađi brat i ja smo takođe bili odvedeni u logor, ali smo, srećom, tamo proveli svega nekoliko dana.

*Koliko ste imali godina?
Dve i po. U trećem razredu osnovne škole napisao sam priču o tome kako smo majka, brat i ja pešačili četrnaest kilometara od sela u kome smo živeli do logora u Sremskoj Mitrovici. Fašisti nisu znali da smo Jevreji. Sećam se da je put bio mučan i težak, da sam bio izmoren i da nisam više mogao da hodam. Znajući da će svako ko zaostane biti streljan, majka je, kako bi me motivisala, rekla da se na kraju puta nalazi drvo trešnje – a voleo sam trešnje – i da će ga, ako ne stignemo na vreme, obrati ovi pre nas. Na konkursu, među četiri hiljade radova, osvojio sam prvu nagradu. Mnogo kasnije, Gordan Mihić me je pitao da li se sećam tog takmičenja. I sam je na njemu učestvovao i osvojio drugu nagradu.

*Danilo Kiš je imao sličnu sudbinu.
Njegov otac je preživeo tzv. hladne dane, bacanje pod led. Kada je na red došao njegov otac, rekli su – nema više mesta. Dunav je bio prepun. Kišovog oca su kasnije iz jednog od azila odveli u Aušvic, odakle se nikada nije vratio. Svog oca nisam doživljavao kao nekoga ko je bio spreman da donosi važne, krupne odluke. Bio je blag, učio nas da ne mrzimo, da suzbijemo želju za osvetom, da ne nanosimo zlo drugome upravo zbog tragičnih posledica koje je moja porodica doživela. U vreme bombardovanja 1999, kada sam saznao da sam na listi za likvidaciju, setio sam se te očeve odluke da ode u partizane. Nisam se bojao za sebe; razmišljao sam o porodici, deci. Skrenuta mi je pažnja da treba da se čuvam, da odem negde…

*Zašto niste?
Želeo sam da pokažem da sam ravnopravni građanin Srbije, da imam pravo da kažem, da protestujem, da se ne slažem. Možda i iz inata. Ne osuđujem ove koji su otišli, naprotiv – razumem i opravdavam. Znate, kod Jevreja postoji nešto što se zove jevrejska samomržnja. To je psihijatrijski pojam koji objašnjava zašto su Jevreji u nekim uzburkanim vremenima žešći nacionalisti od pripadnika većinskog naroda sa kojim žive. Objašnjenje leži u potrebi da se asimiluju u zajednicu čiji su deo a koja ih neće.

* Što je normalna ljudska potreba...
Jeste, ali često deformiše i ličnost i karakter. Upravo svestan toga, ostajući ovde, želeo sam i drugima i sebi da dokažem da sam deo društva, da imam pravo da govorim, ne vodeći računa o svom etničkom poreklu. Ako bih zbog toga što nisam etnički Srbin počeo da se ustručavam, da ne kritikujem nacionalizam, sebe bih stavio u poziciju građanina drugog reda. No, osnovni problem i nije u tome kako se osećate, nego u tome kako vas drugi vide.

*Kako su Vas vidjeli?
Kao jevrejskog pisca. Kiš se, recimo, užasavao takvih etiketa. Doživljavao ih je kao pokušaj izbacivanja iz književnosti. „Ako te označe kao jevrejskog pisca, u toj literaturi dobijaš status gosta” – govorio je. „A nas suštinski određuje jezik kojim pišemo”. To je tačno. Ko je jevrejski pisac? Da li je to onaj ko se rodio kao Jevrejin ili onaj ko piše o jevrejskim temama? Evo, Ivo Andrić je pisao jevrejske priče, pa šta to znači?! Niko ne kaže da su Sol Belou, Doktorov ili Filip Rot jevrejski pisci koji žive u Americi. Ne, oni su američki pisci.

*I sami ste mnogo puta pisali o tzv. jevrejskim temama. U posljednjem romanu San o ljubavi i smrti…
Jeste, bavim se time, to je moj svet, ali mislim da to nije toliko bitno. Roman koji pominjete je objavljen i u Hrvatskoj, pa me izdavač, Seid Serdarević, pitao da li da na kraju napravi spisak nepoznatih reči iz Kabale. Rekao sam da ne treba jer bi to samo odvuklo pažnju. Važna je priča koja ima univerzalno značenje.
Ko je jevrejski pisac? Da li je to onaj ko se rodio kao Jevrejin ili onaj ko piše o jevrejskim temama? Evo, Ivo Andrić je pisao jevrejske priče, pa šta to znači?! Niko ne kaže da su Sol Belou, Doktorov ili Filip Rot jevrejski pisci koji žive u Americi. Ne, oni su američki pisci

*Osim „židovskog nasleđa”, vaše teme i opsesije, kako kaže Mirko Kovač „djelimično izviru iz porodičnog nasleđa”.
To je tačno. Svi se mi, znate, teško oslobađamo trauma iz detinjstva. U mojim pričama i romanima ima fantastike, ali, što sam stariji, što se više bližim spisateljskom i svakom drugom kraju, češće se vraćam stvarnosti i vremenu u kome živimo. San o ljubavi i smrti ima dva dela: jedan je vezan za prošlost, za 19. vek, a drugi – za ove naše tragične devedesete godine. Miislim da će, više od svih dnevno angažovanih tekstova, književnost, čak i kada to ne čini direktno, biti najbolje svedočanstvo o vremenu u kojem smo živeli.

* Kojoj vi književnosti pripadate?
Hteo, ne hteo – srpskoj. Kada sam u maju sa Kovačem bio u Zagrebu, rekao sam mu, pomalo u šali, da je pisac koga svi hoće. Najčitaniji je i u Srbiji, u kojoj je Grad u zrcalu već doživeo dva izdanja! Ipak, za taj je roman dobio je visoka priznanja svuda sem u Beogradu. Prema njemu još uvek postoji otpor dela čaršije. Niko mu ne negira književni dar – Kovača sam, inače, uvek smatrao najdarovitijim piscem naše generacije – ali ga ne vole zbog onoga što je govorio. A govorio je hrabro, pošteno i direktno. Ne želim da ispadne neskromno, ali, za San o ljubavi i smrti dobio sam jako dobre kritike, ali od petstotina nagrada koje se u Srbiji dodeljuju, nisam se primakao nijednoj. Jer, eto, za neke ipak nisam „srpski pisac”.

*Kako na to reagujete? Da li vas to vređa?
To jeste uvredljivo. Pre dve godine je u Beogradu objavljena knjiga-pamflet Lažni car Sćepan Kiš čija je osnovna teza da su, nakon Drugog svetskog rata, srpskom kulturom upravljali Eli Finci, Oskar Davičo i Erik Koš; da je jevrejski lobi nastavio tu kontrolu preko Danila Kiša, koji je uspeh u svetu postigao zahvaljujući svom jevrejstvu.

*Da li je u Srbiji teško biti Jevrejin?
Meni nije. U gimnaziji, školi, pa čak i u literaturi, nositi ovakvo ime i prezime je bila prednost: brze vas zapamte. Kako je vreme prolazilo, stvari su se ipak menjale. Danas, priznajem, osećam izvesnu nelagodnost kada ga izgovaram.
*Pitam zato što ste početkom tzv. preporoda, 1987, bili predloženi za Andrićevu nagradu, ali su pojedini članovi žirija govorili: neka mu je Izrael da! Mirko Kovač, član žirija, sjetio se intervjua Ive Andrića Večernjim novostima, koji je, odgovarajući na pitanje koje pisce voli, rekao: „Volim Kiša, Kovača i Davida, a najviše Davida”. Tako ste dobili nagradu.
Znate i sami da se ovde često potežu slični „argumenti”. Ljudi vole da vas svrstavaju, tako im je lakše. Ali, kada ste već pomenuli tu epizodu, moram da kažem da je Andrićeva pohvala neutralisala svu neprijatnost potezanja mog nacionalnog identiteta kao argumenta „protiv”. Godila je. Andrića nikada nisam upoznao, ali sam ga voleo kao pisca. Kiš, Kovač, Bora Pekić, Glavurtić i ja, cela naša generacija, svi smo voleli Andrića, Krležu, Ranka Marinkovića…

*Osim vas, od te generacije u Beogradu nije ostao niko.
To je bila jedna izvanredna generacija, nedosegnuta u savremenoj exjugoslovenskoj književnosti. Uticaj Kovača i Kiša na mlade pisce i danas je veliki… Ali, tačno je to što kažete: Kovač i Miro Glavurtić su otišli u Hrvatsku, Kiš i Pekić, sa utiskom da su zbog nečega nepravedno kažnjeni, okončali su živote u tuđini …

* U knjizi „Pisanje ili nostalgija” Kovač kaže da se četrnaest godina nakon smrti i dalje pitate zašto je Kiš sahranjen po pravoslavnom običaju. Zašto je to toliko bitno?
Nije bitno, ali je bilo neobično. Bili smo na sahrani na kojoj je Amfilohije održao govor isto toliko neprijatan koliko je bio i onaj nad odrom Zorana Đinđića. Sa govornikom se nismo mogli složiti i siguran sam da bi se pre svih prvi užasnuo Danilo Kiš. Ako bi išta odgovaralo njegovom karakteru, onome što je pisao ili radio, bilo bi to da bude sahranjen bez ikakvih religioznih običaja. Ostala je tajna zašto je doneo suprotnu odluku. Postoji teorija po kojoj je to neka vrsta zahvalnosti pravoslavlju što mu je kao dečaku sačuvalo glavu. Moguće da je to bilo Danilovo vraćanje duga. Drugo tumačenje je da je, dok je boravio u Izraelu, jednom izrazio želju da bude tamo sahranjen. Međutim, neko mu je navodno rekao da ne može zbog toga što nije Jevrejin po majci. Naime, Danilova majka je bila Crnogorka. Osetio se, kažu, povređenim i pomislio – ako me neće ovi, hoće oni drugi. Ne verujem u tu teoriju.

*Pitam zato što mislim da Danilo Kiš i Zoran Đinđić ne mogu biti odgovorni za ono što je na njihovim sahranama izgovorio jedan besprizorni pop.
Naravno da ne. Međutim, nažalost, ostaje činjenica da su ih, nakon smrti, prigrabili oni koji su ih najviše kinjili. Kiš je odjednom postao „njihov” i to je posledica takvog pogreba. Ali tajnu svoga „preobraćenja”, ako ga je uopšte bilo, Danilo je odneo u grob.

*U tom „groznom vremenu” o kome ste govorili, srpska ili jugoslovenska kultura – kako hoćete – u periodu od 1989. do 1992. izgubila je Miru Trailović, Oskara Daviča, Danila Kiša, Miodraga Bulatovića i Borislava Pekića. To bi i za mnogo veće kulture bio ogroman gubitak.
Tako je. Živojin Pavlović je u svojim Dnevnicima rekao da je Titovo vreme bilo zlatno Periklovo doba jugoslovenske kulture. I to je istina. Zašto je bilo tako, ima mnogo razloga. Ali to je jedna druga tema. Kasnije se desio „populistički preporod”, nacionalizam, rat…


*A antisemitizam? Ovdje vlada mišljenje da u Srbiji nikada nije postojao antisemitizam.
Tačno je da su Nemci u Srbiju doneli nacističke zakone, ali je isto tako tačno da je prikupljanje podataka o Jevrejima, hapšenja i deportacije vršila policija Dragog Jovanovića. Deo posla je obavljen pre Milana Nedića, ali su srpske okupacione vlasti i kasnije revnosno učestvovale u poduhvatu deportacije i eliminacije jevrejskog stanovništva. Već 1940. uveden je numerus clausus za jevrejske učenike i studente, a to znači da je samo određen broj jevrejskih đaka mogao da se upiše na fakultete. Tako nešto je postojalo u Nemačkoj. Zaboravlja se da je već krajem 1941, pre zvanične odluke o rešavanju jevrejskog pitanja, iz Srbije odaslato obaveštenje centrali Trećeg rajha u Berlin kako je već preko 90% srpskih Jevreja istrebljeno. Najveći procenat u Evopi! Moram još jednom da naglasim kako za to nije kriv srpski narod, nego Nedićeva kvinslinška vlada.

*Zamjenik predsjednika Vlade Srbije, Ivica Dačić, traži da se Nedićeva fotografija izbaci iz zgrade vlade u kojoj su portreti svih srpskih premijera.
Na sceni je opšta konfuzija u kojoj se zapravo pokušava rehabilitovati jedan kolaboracionistički, fašistički režim. To je ta teza o opštem pomirenju, često vrlo nakaradna. Današnja vlast govori o tome i niko pametan ne može imati ništa protiv pomirenja. Međutim, ne možete se miriti ispod slike Milana Nedića ili Slobodana Miloševića, jer bi to značilo stvaranje društva bez temeljne moralne osnove, u kojem zapravo i nema nikavog morala.

*Mislite li da bi Zakon o zabrani nacističkih okupljanja i isicanja njihovih obilježja mogao nesto promijeniti?
Srpski ustav zabranjuje širenje rasne, verske i nacionalne mržnje, ali – ko to poštuje?! Pa, Savez jevrejskih opština je više puta zahtevao od države da zabrani štampanje antisemitske literature, da ne dozvoli prodaju, ali je od tužioca stizao odgovor da se knjige ne mogu zabranjivati, sve uz ciničnu poruku da bi čak Jevrejska opština trebalo da učestvuje u finansiranju tih izdanja kako bi ljudi navodno videli o kakvim glupostima je reč. Antisemitske knjige su štampane u nacističkoj Nemačkoj i niko se od toga nije opametio. Naprotiv, čitajući ih, pošli su za Hitlerom u istrebljenje.

*Gdje je izvor antisemitizma u Srbiji?
Verujem da koren antisemitizma leži u crkvi, nekim njenim dogmama i nekim organizacijama koje su joj bliske. U Glasniku srpske pravoslavne patrijaršije, zvaničnom glasilu Srpske pravoslavne crkve, u izveštaju iz 1937, kaže se da patrijarh Varnava, na kraju razgovora sa nemačkim predstavnicima u Beogradu, „daje izraze simpatija sa kojima prati borbu Firera i državnog kancelara protiv boljševičke svetske opasnosti”, nakon čega sledi citat: „Firer i veliki nemački narod zajedno vode borbu koja služi na korist celom čovečanstvu”. To su reči tadašnjeg srpskog patrijarha! Pogledajte: kada idem na neki razgovor ove vrste, sa sobom uvek nosim knjigu novoproglašenog sveca Nikolaja Velimirovića, Kroz tamnički prozor…

*Zašto?
Kako bih mogao da citiram „iz prve ruke”. Naime, postoji kod jednog broja ljudi neverica da je čovek napisao to što je napisao. Sa Nikolajem Velimirovićem nije problem samo što je antisemita, i to najgore vrste, ili to što je od Hitlera 1935. primio odlikovanje; u njegovim knjigama mozete naći jako teške reči o evropskoj kulturi koja je za njega pepeo, prah, ništa, „manje od jedinice”, kako sam kaže. Iz dna duše mrzi zapadnu evropsku civilizaciju, koja je, tvrdi, delo Jevreja i njihovog oca, đavola. On je predstavnik najkonzervativnije misli koju Mirko Đorđevic naziva trijumfom filozofije palanke. Kada kažete da bi se crkva morala ograditi od takvih stavova svoga sveca, oni se brane – to nije napisao.

*Zašto ne vjeruju?
Nekim povodom govorio sam na skupu na kome su bili prisutni ovi iz Obraza. Dok sam govorio dobacivali su: „Lažeš, lažeš”! Kada sam uzeo knjigu i pročitao neke izrazito antievropske i antisemitske delove, zapljeskali su i počeli da galame: „Bravo, bravo!” Uđite na neki od nacističkih sajtova kakvi su Krv i čast ili Nacionalini stroj, videćete da postoje dve ličnosti koje su za njih neprikosnovene: Nikolaj Velimirović i Ratko Mladić. Neobična veza…

Zaboravlja se da je već krajem 1941, pre zvanične odluke o rešavanju jevrejskog pitanja, iz Srbije odaslato obaveštenje centrali Trećeg rajha u Berlin kako je već preko 90% srpskih Jevreja istrebljeno. Najveći procenat u Evopi! Moram još jednom da naglasim kako za to nije kriv srpski narod, nego Nedićeva kvislinška vlada
*Mislim da uopste nije čudna!
U stvari, u pravu ste. U ovom trenutku, najradikalniji nacionalizam koji se graniči sa nacizmom nije na glavnoj sceni; prešao je u tabloide koji imaju ogromne tiraže i koji su puni tekstova čisto rasističke sadržine. Prošle godine sam napravio spisak od preko stotinu knjiga sa izrazito antisemitskim sadržajem, od kojih su neke preštampane iz perioda okupacije Srbije, kada je cvetala ta vrsta literature – od Protokola sionskih mudraca, koji je bestseler svakog Sajma, preko Kraljevstva Hazara, koja sadrži sve to antisemitsko đubre, pa do Mein Kampfa. Na kraju Kraljevstva Hazara, „autor” prilaže spisak jevrejskih prezimena na koja treba obratiti pažnju i sa kojima se, kada za to dođe vreme, treba obračunati. I to se štampa! Te se knjige odlično prodaju…

*Vaši dežurni kritičari bi jedva dočekali: pisac traži zabranu štampanja knjiga!
To nisu knjige, to su pamfleti. Iza Mein Kampfa ili Protokola stoje milioni mrtvih. To je uneto u program Hitlerove nacističke doktrine. Znate, uvek osećam nelagodu kada pišem o antisemitizmu zato što mislim da drugi moraju na to da reaguju. Kada branite „svoj narod”, dovodite sebe u situaciju na koju ne želite da pristanete: identifikacija sa plemenom! Kada protiv građana određene etničke pripadnosti krene hajka, u civilizovanim društvima reaguje većinska grupa. A to se, nažalost, ovde retko događa. Rekao sam Vam šta je moja porodica sve doživela, koliko je stradala… Verovatno da je i to jedan od razloga što sam tako osetljiv na ovaj naš domaći, prostački šovinizam. Znam da je zabrana knjiga delikatno pitanje, ali ne možete svako zločinačko đubre tretirati kao knjigu. Demokratija se nekada mora braniti kaznenim odredbama. Ako onim što pišete ili govorite ugrožavate nečiji život, onda to nije demokratija. Hitler je demokratskim putem došao na vlast i Vajmarska Republika nije umela da se odbrani. Više puta sam pisao o sličnosti između Srbije i Nemačke između dva rata.

*U čemu je vidite?
Pogledajte: teška ekonomska situacija, nezadovoljstvo izgubljenim ratovima, gubitak teritorije, jak nacionalizam, stalna želja za militarizacijom, osećaj poraženosti, populizam. Srećna okolnost je ta što svet više nije onakav kakav je bio između dva rata. Osim toga, mi nismo Nemačka, nemamo tu snagu, ekonomski potencijal. Da imamo, svašta bi bilo.

*I ovako smo problem.
U pravu ste. Stanje u regionu nije mir, nego primirje. Tomislav Nikolić kaže da nisu za granicu Karlovac–Karlobag–Virovitica zato što je to u ovom trenutku nerealno; vlast poručuje da vojska neće ići na Kosovo zato što sada nemamo snage, ali jednoga dana... Dakle, uvek postoji potencijalna opasnost i, kada se izmakne međunarodna kontrola, ukoliko nađemo saveznike, naoružaćemo se i ići ćemo dalje. To je ta stalna opasnost. S druge strane, prošlost se mitologizira, izvrće. Nedavno je rađena anketa po kojoj preko 60% građana Srbije ne zna zašto se sudi Radovanu Karadžiću.

*Profesore, moram da Vam kažem da ne vjerujem u to. U Izvorima totalitarizma, pozivajući se na podatke njemačke Službe bezbijednosti, Hana Arent tvrdi da su građani Njemačke dosta dobro bili obaviješteni o pokolju Jevreja u Poljskoj, pripremi za napad na SSSR, što nije slabilo opštu podršku Hitlerovom režimu. Dakle, ko „ne zna”, znači – neće da zna!
Ali kod nas mnogi stvarno ne znaju. Političke elite ponavljaju jednu te istu priču. Zato govorim o primirju. Pogledajte odnos prema Bosni! U Politici, kao predgovor knjizi Nikole Koljevića, danima ide feljton u kome Dobrica Ćosić ponavlja ono što je početkom devedesetih govorio Milorad Ekmečić. Ništa se suštinski nije promenilo. Za sve su, naravno, krivi Muslimani. Čak i za Srebrenicu, koja je, kaže Ćosić, „zločin, ali ne genocid”, kriv je Alija Izetbegović. Ili vrhunac: „U surovom bosanskom ratu, jedino je srpska vojna komanda ispoljila vitešku čast!” Govoriti tako nešto…

*Izvinite, moram da vam pročitam svoj omiljeni citat: „Moramo da uvidimo da su u tom odbrambenom ratu, očajno vođenom, Srbi počinili neoprostive političke greške i zločine”. Dakle, srpski nacionalisti zaista nisu Miloševića kritikovali zbog toga što ih je počeo, nego zbog toga što je „odbrambene ratove” tako „očajno vodio”.
Tačno. Kritika Miloševića se svodila na to da nije uradio ono što je obećao…

*A i bilo je mnogo krvi, što na CNN-u, priznaćete, zaista grozno izgleda! Da je barem moglo malo tiše, sa prigušivačem, anestezijom, e, to bi bilo ok! Tako mi zvuči ova Ćosićeva kritika.
Vidite: nakon rata, žrtava, genocida, logora, zločina, Dobrica Ćosić nas opet vraća u devedesete. Ponovo loši odnosi sa svim susedima, pokušaji da se iskoristi konstantno stanje nacionalnih tenzija u Bosni u kojoj sede evropske birokrate sa ogromnim platama, održavaju status quo i nemaju snage ili volje da stvari konačno reše. Kao da ništa nismo naučili. Sećam se da mi je početkom devedesetih Milovan Đilas govorio da će, ako počne rat u Bosni, biti toliko krvav da će Hrvatska i Slovenija delovati kao uvertira. Pisao je za Našu borbu, upozoravao šta se može dogoditi, jako dobro procenjivao situaciju, naročito opasnost od nacionalizma i ključanja bosanskog kotla. Bojao se. Ako se nacionalni odnosi jednom poremete, dugo će vremena proći dok se opet ne srede. Nisu ga slušali, kao što nisu slušali nikoga ko je govorio i mislio drugačije od ratobornih nacionalista.

*Kako ste upoznali Milovana Đilasa?
Upoznao me je Kovač. Kasnije, doselio sam se u njegovu neposrednu blizinu, u Palmotićevu ulicu. Čuo sam primedbe na njegov komunistički deo života, ali, šta god da je radio, mislim da je dugogodišnjim robijama iskupio grehe. Mnogi nisu. Sećam se da mi je otac – imao sam četrnaest godina – jednog dana doneo Novu misao i rekao da pročitam taj čuveni tekst. Bio je to moj prvi „susret” sa Đilasom.

*Anatomija jednog morala?
Da. To je bio početak mog slobodnog mišljenja. Kasnije sam čitao Susrete sa Staljinom, Novu klasu... Bio je jedini pravi disident. Načeo je sistem. Bio je antifašista i to mu ne možete sporiti…Uzgred, da li primećujete da su današnji najveći nacionalisti i borci protiv komunizma zapravo do nedavno bili veliki komunisti?


*Naravno. Pogledajte Pesnika revolucije na predsedničkom brodu!
On se, znate, i dalje „obračunava”! U svojoj nedavnoj besedi to čini sa tzv. drugom Srbijom, svojom omiljenom metom. Kaže: „Pisac kakav sam ja duhovno ima jednu, celu naciju. Ja sam pisac upravo te poražene, ozloglašene, osramoćene Srbije. Ona mi je dala jezik, hleb, dužnost i značaj”. Ne bih složio sa tim da je Ćosićeva Srbija poražena. Nije! Ona je, nažalost, još uvek dominantna. Poražena je ona druga, naša Srbija. Bez obzira na to ko je na vlasti, ovde još uvek dominira ličnost, misao i ideja Dobrice Ćosića. Ono što govori i zastupa Boris Tadić u velikoj je meri pod Ćosićevim uticajem, prema kome je, uostalom, više puta javno izražavao poštovanje. Za njega je Ćosić neprikosnoveni autoritet.

*A Vaša generacija? Kakav je ona imala odnos prema tom „autoritetu” i ostalim tzv. piscima NOB-a?
Zavisi o kome je reč.

*Na primer, Oskar Davičo?
Jako je voleo Kiša i Kovača, a podržavao je i mene. Bio je prznica, svađalica, imao svoja partijska ograničenja i zablude, ali je bio veliki pisac. Sjajan pesnik. Svojoj sam ćerki dao ime Hana po njegovoj istoimenoj pesmi. Njegov poslednji roman Gospodar zaborava, moderno, babeljevski napisan, uopste nije pročitan. Nažalost, Oskar je danas gotovo zaboravljeni pisac.

*Kao i Miodrag Bulatović.
Bulatović je prvi otvorio vrata ka evropskoj književnosti, bio prevođen, imao uticaja na neke pisce mlađe generacije. Mirko Kovač ga je posebno voleo i cenio. Crveni petao leti prema nebu i Đavoli dolaze su odlično napisane knjige. I Bule je danas, kako piše Kovač, zaboravljeni pisac. Ali, i Krleža je jedno vreme u Hrvatskoj bio zaboravljen, pa se ponovo vratio. Veliki pisci nadžive takve nepravde.

dallton wrote:SRBIJA DOBRICE ĆOSIĆA NIJE PORAŽENA

„Sarajevo je neka vrsta čuda, čudesan grad i za one koji ga vole, i za one koji ga nikada neće razumeti” – napisao je 1992. u jednom od svojih dirljivih pisama Mirku Kovaču beogradski pisac Filip David. U razgovoru za Dane, David govori o ratu u Bosni, Sarajevu, stradanju svoje porodice u nacistickim logorima, Danilu Kišu, Mirku Kovaču, Miodragu Bulatoviću, Milovanu Đilasu, antisemitizmu i poziciji „jevrejskog pisca” u Srbiji, o nacionalizmu, antikomunizmu, Borisu Tadiću, Amfilohiju Radoviću i Dobrici Ćosiću
Razgovarala: Tamara Nikčević /Fotografije: Dragan Kujudžić

„Prvi put nakon opsade, u Sarajevo sam otišao sa Mirkom Kovačem” – gotovo i ne sačekavši da sjednem, počinje Filip David. „Jureći da stignem na zakazanu konferenciju za štampu, iz automobila sam šokiran posmatrao razrušeni grad, simbol našeg varvarstva, buke i besa…Već su bili počeli kada sam unezveren uleteo u salu, i, u trenutku kada me je Senad Pećanin najavio i kada je trebalo nešto da kažem, iz mene je valjda provalila sva ta muka, stid, emocije, sećanje na deo života koji sam u tom gradu proveo, na ljude… Nisam mogao. Zaplakao sam”.

*Kako danas doživljavate Sarajevo?
Sarajevo je univerzalni simbol otpora fašizmu i varvarstvu. Osim toga, za nas koji smo, očajni i nemoćni, iz Beograda posmatrali šta se tamo događa, Sarajevo je bilo i simbol nade. Mislili smo: preživećemo ako Sarajevo preživi. Na radiju Frans International sam imao redovnu rubriku u kojoj sam, ne sanjajući da to neko tamo sluša, često govorio o Sarajevu. Međutim, kada sam prvi put posle opsade došao u Sarajevo, prilazili su mi ljudi na ulici, zahvaljivali, pričali da im je, dok su sedeli u podrumima i slušali, bivalo lakše kada su shvatili da i u Beogradu postoji neko ko saoseća sa njihovom patnjom. To me je zaista dirnulo.

* U Sarajevu ste proveli dio života?
Moj stric je živeo u Sarajevu do 1948, kada je na jednom partijskom sastanku, iako nije bio staljinista, postavio logično pitanje: kako to da je Staljin do juče bio uzor, a danas o njemu sve najgore. Rekli su mu da može da bira – odlazak na Goli otok ili da ostavi državi kuću i ode u Izrael. Odabrao je Izrael. U Izraelu je proveo desetak godina, nakon čega se, mučen nostalgijom, vratio sa porodicom u Sarajevo. Sa bratom, ocem i majkom, svakog sam ih leta posećivao. Živeli su u Kapetanovićevoj. Ne znam kako se ta ulica danas zove.

*Kako se Vaša porodica uopšte našla u Bosni?
O tome nemam bliža saznanja. Znam da su moji baba i deda po očevoj liniji pripadali poljsko–jevrejskoj aristokratiji i da su rođake imali i u Beču. Kada se otac rodio, porodica je dobila telegram čestitke od Sigmunda Frojda. Bio nam je daleki rođak. Dvadesetih godina XX veka, otac je vozom iz Sarajeva otputovao u Beč kako bi se sa njim sreo. Kasnije je u Beču studirao prava, odakle se vratio u Sarajevo, a potom, do početka rata, radio kao sudija u Sremskoj Mitrovici. Sklanjajući se od antijevrejskih zakona, otišao je u partizane.

* A porodica?
Skrivali smo se u jednom sremskom selu, promenili imena i to nam je spasilo živote. Zvao sam se Filip Kalinić, po domaćinu koji nas je primio i sve vreme rata čuvao. Divni, čestiti, hrabri ljudi! Zato nikada ne govorim u kategorijama naroda, nacije. To ne postoji. Postoje pojedinci, ljudi koji vam pomognu, kojima morate biti zahvalni na tome što ste još uvek živi i oni drugi, oni od kojih ste se morali kriti da ne biste nastradali. Preko pedeset članova moje porodice je stradalo, mnogi su završili u logorima. Majka, mlađi brat i ja smo takođe bili odvedeni u logor, ali smo, srećom, tamo proveli svega nekoliko dana.

*Koliko ste imali godina?
Dve i po. U trećem razredu osnovne škole napisao sam priču o tome kako smo majka, brat i ja pešačili četrnaest kilometara od sela u kome smo živeli do logora u Sremskoj Mitrovici. Fašisti nisu znali da smo Jevreji. Sećam se da je put bio mučan i težak, da sam bio izmoren i da nisam više mogao da hodam. Znajući da će svako ko zaostane biti streljan, majka je, kako bi me motivisala, rekla da se na kraju puta nalazi drvo trešnje – a voleo sam trešnje – i da će ga, ako ne stignemo na vreme, obrati ovi pre nas. Na konkursu, među četiri hiljade radova, osvojio sam prvu nagradu. Mnogo kasnije, Gordan Mihić me je pitao da li se sećam tog takmičenja. I sam je na njemu učestvovao i osvojio drugu nagradu.

*Danilo Kiš je imao sličnu sudbinu.
Njegov otac je preživeo tzv. hladne dane, bacanje pod led. Kada je na red došao njegov otac, rekli su – nema više mesta. Dunav je bio prepun. Kišovog oca su kasnije iz jednog od azila odveli u Aušvic, odakle se nikada nije vratio. Svog oca nisam doživljavao kao nekoga ko je bio spreman da donosi važne, krupne odluke. Bio je blag, učio nas da ne mrzimo, da suzbijemo želju za osvetom, da ne nanosimo zlo drugome upravo zbog tragičnih posledica koje je moja porodica doživela. U vreme bombardovanja 1999, kada sam saznao da sam na listi za likvidaciju, setio sam se te očeve odluke da ode u partizane. Nisam se bojao za sebe; razmišljao sam o porodici, deci. Skrenuta mi je pažnja da treba da se čuvam, da odem negde…

*Zašto niste?
Želeo sam da pokažem da sam ravnopravni građanin Srbije, da imam pravo da kažem, da protestujem, da se ne slažem. Možda i iz inata. Ne osuđujem ove koji su otišli, naprotiv – razumem i opravdavam. Znate, kod Jevreja postoji nešto što se zove jevrejska samomržnja. To je psihijatrijski pojam koji objašnjava zašto su Jevreji u nekim uzburkanim vremenima žešći nacionalisti od pripadnika većinskog naroda sa kojim žive. Objašnjenje leži u potrebi da se asimiluju u zajednicu čiji su deo a koja ih neće.

* Što je normalna ljudska potreba...
Jeste, ali često deformiše i ličnost i karakter. Upravo svestan toga, ostajući ovde, želeo sam i drugima i sebi da dokažem da sam deo društva, da imam pravo da govorim, ne vodeći računa o svom etničkom poreklu. Ako bih zbog toga što nisam etnički Srbin počeo da se ustručavam, da ne kritikujem nacionalizam, sebe bih stavio u poziciju građanina drugog reda. No, osnovni problem i nije u tome kako se osećate, nego u tome kako vas drugi vide.

*Kako su Vas vidjeli?
Kao jevrejskog pisca. Kiš se, recimo, užasavao takvih etiketa. Doživljavao ih je kao pokušaj izbacivanja iz književnosti. „Ako te označe kao jevrejskog pisca, u toj literaturi dobijaš status gosta” – govorio je. „A nas suštinski određuje jezik kojim pišemo”. To je tačno. Ko je jevrejski pisac? Da li je to onaj ko se rodio kao Jevrejin ili onaj ko piše o jevrejskim temama? Evo, Ivo Andrić je pisao jevrejske priče, pa šta to znači?! Niko ne kaže da su Sol Belou, Doktorov ili Filip Rot jevrejski pisci koji žive u Americi. Ne, oni su američki pisci.

*I sami ste mnogo puta pisali o tzv. jevrejskim temama. U posljednjem romanu San o ljubavi i smrti…
Jeste, bavim se time, to je moj svet, ali mislim da to nije toliko bitno. Roman koji pominjete je objavljen i u Hrvatskoj, pa me izdavač, Seid Serdarević, pitao da li da na kraju napravi spisak nepoznatih reči iz Kabale. Rekao sam da ne treba jer bi to samo odvuklo pažnju. Važna je priča koja ima univerzalno značenje.
Ko je jevrejski pisac? Da li je to onaj ko se rodio kao Jevrejin ili onaj ko piše o jevrejskim temama? Evo, Ivo Andrić je pisao jevrejske priče, pa šta to znači?! Niko ne kaže da su Sol Belou, Doktorov ili Filip Rot jevrejski pisci koji žive u Americi. Ne, oni su američki pisci

*Osim „židovskog nasleđa”, vaše teme i opsesije, kako kaže Mirko Kovač „djelimično izviru iz porodičnog nasleđa”.
To je tačno. Svi se mi, znate, teško oslobađamo trauma iz detinjstva. U mojim pričama i romanima ima fantastike, ali, što sam stariji, što se više bližim spisateljskom i svakom drugom kraju, češće se vraćam stvarnosti i vremenu u kome živimo. San o ljubavi i smrti ima dva dela: jedan je vezan za prošlost, za 19. vek, a drugi – za ove naše tragične devedesete godine. Miislim da će, više od svih dnevno angažovanih tekstova, književnost, čak i kada to ne čini direktno, biti najbolje svedočanstvo o vremenu u kojem smo živeli.

* Kojoj vi književnosti pripadate?
Hteo, ne hteo – srpskoj. Kada sam u maju sa Kovačem bio u Zagrebu, rekao sam mu, pomalo u šali, da je pisac koga svi hoće. Najčitaniji je i u Srbiji, u kojoj je Grad u zrcalu već doživeo dva izdanja! Ipak, za taj je roman dobio je visoka priznanja svuda sem u Beogradu. Prema njemu još uvek postoji otpor dela čaršije. Niko mu ne negira književni dar – Kovača sam, inače, uvek smatrao najdarovitijim piscem naše generacije – ali ga ne vole zbog onoga što je govorio. A govorio je hrabro, pošteno i direktno. Ne želim da ispadne neskromno, ali, za San o ljubavi i smrti dobio sam jako dobre kritike, ali od petstotina nagrada koje se u Srbiji dodeljuju, nisam se primakao nijednoj. Jer, eto, za neke ipak nisam „srpski pisac”.

*Kako na to reagujete? Da li vas to vređa?
To jeste uvredljivo. Pre dve godine je u Beogradu objavljena knjiga-pamflet Lažni car Sćepan Kiš čija je osnovna teza da su, nakon Drugog svetskog rata, srpskom kulturom upravljali Eli Finci, Oskar Davičo i Erik Koš; da je jevrejski lobi nastavio tu kontrolu preko Danila Kiša, koji je uspeh u svetu postigao zahvaljujući svom jevrejstvu.

*Da li je u Srbiji teško biti Jevrejin?
Meni nije. U gimnaziji, školi, pa čak i u literaturi, nositi ovakvo ime i prezime je bila prednost: brze vas zapamte. Kako je vreme prolazilo, stvari su se ipak menjale. Danas, priznajem, osećam izvesnu nelagodnost kada ga izgovaram.
*Pitam zato što ste početkom tzv. preporoda, 1987, bili predloženi za Andrićevu nagradu, ali su pojedini članovi žirija govorili: neka mu je Izrael da! Mirko Kovač, član žirija, sjetio se intervjua Ive Andrića Večernjim novostima, koji je, odgovarajući na pitanje koje pisce voli, rekao: „Volim Kiša, Kovača i Davida, a najviše Davida”. Tako ste dobili nagradu.
Znate i sami da se ovde često potežu slični „argumenti”. Ljudi vole da vas svrstavaju, tako im je lakše. Ali, kada ste već pomenuli tu epizodu, moram da kažem da je Andrićeva pohvala neutralisala svu neprijatnost potezanja mog nacionalnog identiteta kao argumenta „protiv”. Godila je. Andrića nikada nisam upoznao, ali sam ga voleo kao pisca. Kiš, Kovač, Bora Pekić, Glavurtić i ja, cela naša generacija, svi smo voleli Andrića, Krležu, Ranka Marinkovića…

*Osim vas, od te generacije u Beogradu nije ostao niko.
To je bila jedna izvanredna generacija, nedosegnuta u savremenoj exjugoslovenskoj književnosti. Uticaj Kovača i Kiša na mlade pisce i danas je veliki… Ali, tačno je to što kažete: Kovač i Miro Glavurtić su otišli u Hrvatsku, Kiš i Pekić, sa utiskom da su zbog nečega nepravedno kažnjeni, okončali su živote u tuđini …

* U knjizi „Pisanje ili nostalgija” Kovač kaže da se četrnaest godina nakon smrti i dalje pitate zašto je Kiš sahranjen po pravoslavnom običaju. Zašto je to toliko bitno?
Nije bitno, ali je bilo neobično. Bili smo na sahrani na kojoj je Amfilohije održao govor isto toliko neprijatan koliko je bio i onaj nad odrom Zorana Đinđića. Sa govornikom se nismo mogli složiti i siguran sam da bi se pre svih prvi užasnuo Danilo Kiš. Ako bi išta odgovaralo njegovom karakteru, onome što je pisao ili radio, bilo bi to da bude sahranjen bez ikakvih religioznih običaja. Ostala je tajna zašto je doneo suprotnu odluku. Postoji teorija po kojoj je to neka vrsta zahvalnosti pravoslavlju što mu je kao dečaku sačuvalo glavu. Moguće da je to bilo Danilovo vraćanje duga. Drugo tumačenje je da je, dok je boravio u Izraelu, jednom izrazio želju da bude tamo sahranjen. Međutim, neko mu je navodno rekao da ne može zbog toga što nije Jevrejin po majci. Naime, Danilova majka je bila Crnogorka. Osetio se, kažu, povređenim i pomislio – ako me neće ovi, hoće oni drugi. Ne verujem u tu teoriju.

*Pitam zato što mislim da Danilo Kiš i Zoran Đinđić ne mogu biti odgovorni za ono što je na njihovim sahranama izgovorio jedan besprizorni pop.
Naravno da ne. Međutim, nažalost, ostaje činjenica da su ih, nakon smrti, prigrabili oni koji su ih najviše kinjili. Kiš je odjednom postao „njihov” i to je posledica takvog pogreba. Ali tajnu svoga „preobraćenja”, ako ga je uopšte bilo, Danilo je odneo u grob.

*U tom „groznom vremenu” o kome ste govorili, srpska ili jugoslovenska kultura – kako hoćete – u periodu od 1989. do 1992. izgubila je Miru Trailović, Oskara Daviča, Danila Kiša, Miodraga Bulatovića i Borislava Pekića. To bi i za mnogo veće kulture bio ogroman gubitak.
Tako je. Živojin Pavlović je u svojim Dnevnicima rekao da je Titovo vreme bilo zlatno Periklovo doba jugoslovenske kulture. I to je istina. Zašto je bilo tako, ima mnogo razloga. Ali to je jedna druga tema. Kasnije se desio „populistički preporod”, nacionalizam, rat…


*A antisemitizam? Ovdje vlada mišljenje da u Srbiji nikada nije postojao antisemitizam.
Tačno je da su Nemci u Srbiju doneli nacističke zakone, ali je isto tako tačno da je prikupljanje podataka o Jevrejima, hapšenja i deportacije vršila policija Dragog Jovanovića. Deo posla je obavljen pre Milana Nedića, ali su srpske okupacione vlasti i kasnije revnosno učestvovale u poduhvatu deportacije i eliminacije jevrejskog stanovništva. Već 1940. uveden je numerus clausus za jevrejske učenike i studente, a to znači da je samo određen broj jevrejskih đaka mogao da se upiše na fakultete. Tako nešto je postojalo u Nemačkoj. Zaboravlja se da je već krajem 1941, pre zvanične odluke o rešavanju jevrejskog pitanja, iz Srbije odaslato obaveštenje centrali Trećeg rajha u Berlin kako je već preko 90% srpskih Jevreja istrebljeno. Najveći procenat u Evopi! Moram još jednom da naglasim kako za to nije kriv srpski narod, nego Nedićeva kvinslinška vlada.

*Zamjenik predsjednika Vlade Srbije, Ivica Dačić, traži da se Nedićeva fotografija izbaci iz zgrade vlade u kojoj su portreti svih srpskih premijera.
Na sceni je opšta konfuzija u kojoj se zapravo pokušava rehabilitovati jedan kolaboracionistički, fašistički režim. To je ta teza o opštem pomirenju, često vrlo nakaradna. Današnja vlast govori o tome i niko pametan ne može imati ništa protiv pomirenja. Međutim, ne možete se miriti ispod slike Milana Nedića ili Slobodana Miloševića, jer bi to značilo stvaranje društva bez temeljne moralne osnove, u kojem zapravo i nema nikavog morala.

*Mislite li da bi Zakon o zabrani nacističkih okupljanja i isicanja njihovih obilježja mogao nesto promijeniti?
Srpski ustav zabranjuje širenje rasne, verske i nacionalne mržnje, ali – ko to poštuje?! Pa, Savez jevrejskih opština je više puta zahtevao od države da zabrani štampanje antisemitske literature, da ne dozvoli prodaju, ali je od tužioca stizao odgovor da se knjige ne mogu zabranjivati, sve uz ciničnu poruku da bi čak Jevrejska opština trebalo da učestvuje u finansiranju tih izdanja kako bi ljudi navodno videli o kakvim glupostima je reč. Antisemitske knjige su štampane u nacističkoj Nemačkoj i niko se od toga nije opametio. Naprotiv, čitajući ih, pošli su za Hitlerom u istrebljenje.

*Gdje je izvor antisemitizma u Srbiji?
Verujem da koren antisemitizma leži u crkvi, nekim njenim dogmama i nekim organizacijama koje su joj bliske. U Glasniku srpske pravoslavne patrijaršije, zvaničnom glasilu Srpske pravoslavne crkve, u izveštaju iz 1937, kaže se da patrijarh Varnava, na kraju razgovora sa nemačkim predstavnicima u Beogradu, „daje izraze simpatija sa kojima prati borbu Firera i državnog kancelara protiv boljševičke svetske opasnosti”, nakon čega sledi citat: „Firer i veliki nemački narod zajedno vode borbu koja služi na korist celom čovečanstvu”. To su reči tadašnjeg srpskog patrijarha! Pogledajte: kada idem na neki razgovor ove vrste, sa sobom uvek nosim knjigu novoproglašenog sveca Nikolaja Velimirovića, Kroz tamnički prozor…

*Zašto?
Kako bih mogao da citiram „iz prve ruke”. Naime, postoji kod jednog broja ljudi neverica da je čovek napisao to što je napisao. Sa Nikolajem Velimirovićem nije problem samo što je antisemita, i to najgore vrste, ili to što je od Hitlera 1935. primio odlikovanje; u njegovim knjigama mozete naći jako teške reči o evropskoj kulturi koja je za njega pepeo, prah, ništa, „manje od jedinice”, kako sam kaže. Iz dna duše mrzi zapadnu evropsku civilizaciju, koja je, tvrdi, delo Jevreja i njihovog oca, đavola. On je predstavnik najkonzervativnije misli koju Mirko Đorđevic naziva trijumfom filozofije palanke. Kada kažete da bi se crkva morala ograditi od takvih stavova svoga sveca, oni se brane – to nije napisao.

*Zašto ne vjeruju?
Nekim povodom govorio sam na skupu na kome su bili prisutni ovi iz Obraza. Dok sam govorio dobacivali su: „Lažeš, lažeš”! Kada sam uzeo knjigu i pročitao neke izrazito antievropske i antisemitske delove, zapljeskali su i počeli da galame: „Bravo, bravo!” Uđite na neki od nacističkih sajtova kakvi su Krv i čast ili Nacionalini stroj, videćete da postoje dve ličnosti koje su za njih neprikosnovene: Nikolaj Velimirović i Ratko Mladić. Neobična veza…

Zaboravlja se da je već krajem 1941, pre zvanične odluke o rešavanju jevrejskog pitanja, iz Srbije odaslato obaveštenje centrali Trećeg rajha u Berlin kako je već preko 90% srpskih Jevreja istrebljeno. Najveći procenat u Evopi! Moram još jednom da naglasim kako za to nije kriv srpski narod, nego Nedićeva kvislinška vlada
*Mislim da uopste nije čudna!
U stvari, u pravu ste. U ovom trenutku, najradikalniji nacionalizam koji se graniči sa nacizmom nije na glavnoj sceni; prešao je u tabloide koji imaju ogromne tiraže i koji su puni tekstova čisto rasističke sadržine. Prošle godine sam napravio spisak od preko stotinu knjiga sa izrazito antisemitskim sadržajem, od kojih su neke preštampane iz perioda okupacije Srbije, kada je cvetala ta vrsta literature – od Protokola sionskih mudraca, koji je bestseler svakog Sajma, preko Kraljevstva Hazara, koja sadrži sve to antisemitsko đubre, pa do Mein Kampfa. Na kraju Kraljevstva Hazara, „autor” prilaže spisak jevrejskih prezimena na koja treba obratiti pažnju i sa kojima se, kada za to dođe vreme, treba obračunati. I to se štampa! Te se knjige odlično prodaju…

*Vaši dežurni kritičari bi jedva dočekali: pisac traži zabranu štampanja knjiga!
To nisu knjige, to su pamfleti. Iza Mein Kampfa ili Protokola stoje milioni mrtvih. To je uneto u program Hitlerove nacističke doktrine. Znate, uvek osećam nelagodu kada pišem o antisemitizmu zato što mislim da drugi moraju na to da reaguju. Kada branite „svoj narod”, dovodite sebe u situaciju na koju ne želite da pristanete: identifikacija sa plemenom! Kada protiv građana određene etničke pripadnosti krene hajka, u civilizovanim društvima reaguje većinska grupa. A to se, nažalost, ovde retko događa. Rekao sam Vam šta je moja porodica sve doživela, koliko je stradala… Verovatno da je i to jedan od razloga što sam tako osetljiv na ovaj naš domaći, prostački šovinizam. Znam da je zabrana knjiga delikatno pitanje, ali ne možete svako zločinačko đubre tretirati kao knjigu. Demokratija se nekada mora braniti kaznenim odredbama. Ako onim što pišete ili govorite ugrožavate nečiji život, onda to nije demokratija. Hitler je demokratskim putem došao na vlast i Vajmarska Republika nije umela da se odbrani. Više puta sam pisao o sličnosti između Srbije i Nemačke između dva rata.

*U čemu je vidite?
Pogledajte: teška ekonomska situacija, nezadovoljstvo izgubljenim ratovima, gubitak teritorije, jak nacionalizam, stalna želja za militarizacijom, osećaj poraženosti, populizam. Srećna okolnost je ta što svet više nije onakav kakav je bio između dva rata. Osim toga, mi nismo Nemačka, nemamo tu snagu, ekonomski potencijal. Da imamo, svašta bi bilo.

*I ovako smo problem.
U pravu ste. Stanje u regionu nije mir, nego primirje. Tomislav Nikolić kaže da nisu za granicu Karlovac–Karlobag–Virovitica zato što je to u ovom trenutku nerealno; vlast poručuje da vojska neće ići na Kosovo zato što sada nemamo snage, ali jednoga dana... Dakle, uvek postoji potencijalna opasnost i, kada se izmakne međunarodna kontrola, ukoliko nađemo saveznike, naoružaćemo se i ići ćemo dalje. To je ta stalna opasnost. S druge strane, prošlost se mitologizira, izvrće. Nedavno je rađena anketa po kojoj preko 60% građana Srbije ne zna zašto se sudi Radovanu Karadžiću.

*Profesore, moram da Vam kažem da ne vjerujem u to. U Izvorima totalitarizma, pozivajući se na podatke njemačke Službe bezbijednosti, Hana Arent tvrdi da su građani Njemačke dosta dobro bili obaviješteni o pokolju Jevreja u Poljskoj, pripremi za napad na SSSR, što nije slabilo opštu podršku Hitlerovom režimu. Dakle, ko „ne zna”, znači – neće da zna!
Ali kod nas mnogi stvarno ne znaju. Političke elite ponavljaju jednu te istu priču. Zato govorim o primirju. Pogledajte odnos prema Bosni! U Politici, kao predgovor knjizi Nikole Koljevića, danima ide feljton u kome Dobrica Ćosić ponavlja ono što je početkom devedesetih govorio Milorad Ekmečić. Ništa se suštinski nije promenilo. Za sve su, naravno, krivi Muslimani. Čak i za Srebrenicu, koja je, kaže Ćosić, „zločin, ali ne genocid”, kriv je Alija Izetbegović. Ili vrhunac: „U surovom bosanskom ratu, jedino je srpska vojna komanda ispoljila vitešku čast!” Govoriti tako nešto…

*Izvinite, moram da vam pročitam svoj omiljeni citat: „Moramo da uvidimo da su u tom odbrambenom ratu, očajno vođenom, Srbi počinili neoprostive političke greške i zločine”. Dakle, srpski nacionalisti zaista nisu Miloševića kritikovali zbog toga što ih je počeo, nego zbog toga što je „odbrambene ratove” tako „očajno vodio”.
Tačno. Kritika Miloševića se svodila na to da nije uradio ono što je obećao…

*A i bilo je mnogo krvi, što na CNN-u, priznaćete, zaista grozno izgleda! Da je barem moglo malo tiše, sa prigušivačem, anestezijom, e, to bi bilo ok! Tako mi zvuči ova Ćosićeva kritika.
Vidite: nakon rata, žrtava, genocida, logora, zločina, Dobrica Ćosić nas opet vraća u devedesete. Ponovo loši odnosi sa svim susedima, pokušaji da se iskoristi konstantno stanje nacionalnih tenzija u Bosni u kojoj sede evropske birokrate sa ogromnim platama, održavaju status quo i nemaju snage ili volje da stvari konačno reše. Kao da ništa nismo naučili. Sećam se da mi je početkom devedesetih Milovan Đilas govorio da će, ako počne rat u Bosni, biti toliko krvav da će Hrvatska i Slovenija delovati kao uvertira. Pisao je za Našu borbu, upozoravao šta se može dogoditi, jako dobro procenjivao situaciju, naročito opasnost od nacionalizma i ključanja bosanskog kotla. Bojao se. Ako se nacionalni odnosi jednom poremete, dugo će vremena proći dok se opet ne srede. Nisu ga slušali, kao što nisu slušali nikoga ko je govorio i mislio drugačije od ratobornih nacionalista.

*Kako ste upoznali Milovana Đilasa?
Upoznao me je Kovač. Kasnije, doselio sam se u njegovu neposrednu blizinu, u Palmotićevu ulicu. Čuo sam primedbe na njegov komunistički deo života, ali, šta god da je radio, mislim da je dugogodišnjim robijama iskupio grehe. Mnogi nisu. Sećam se da mi je otac – imao sam četrnaest godina – jednog dana doneo Novu misao i rekao da pročitam taj čuveni tekst. Bio je to moj prvi „susret” sa Đilasom.

*Anatomija jednog morala?
Da. To je bio početak mog slobodnog mišljenja. Kasnije sam čitao Susrete sa Staljinom, Novu klasu... Bio je jedini pravi disident. Načeo je sistem. Bio je antifašista i to mu ne možete sporiti…Uzgred, da li primećujete da su današnji najveći nacionalisti i borci protiv komunizma zapravo do nedavno bili veliki komunisti?


*Naravno. Pogledajte Pesnika revolucije na predsedničkom brodu!
On se, znate, i dalje „obračunava”! U svojoj nedavnoj besedi to čini sa tzv. drugom Srbijom, svojom omiljenom metom. Kaže: „Pisac kakav sam ja duhovno ima jednu, celu naciju. Ja sam pisac upravo te poražene, ozloglašene, osramoćene Srbije. Ona mi je dala jezik, hleb, dužnost i značaj”. Ne bih složio sa tim da je Ćosićeva Srbija poražena. Nije! Ona je, nažalost, još uvek dominantna. Poražena je ona druga, naša Srbija. Bez obzira na to ko je na vlasti, ovde još uvek dominira ličnost, misao i ideja Dobrice Ćosića. Ono što govori i zastupa Boris Tadić u velikoj je meri pod Ćosićevim uticajem, prema kome je, uostalom, više puta javno izražavao poštovanje. Za njega je Ćosić neprikosnoveni autoritet.

*A Vaša generacija? Kakav je ona imala odnos prema tom „autoritetu” i ostalim tzv. piscima NOB-a?
Zavisi o kome je reč.

*Na primer, Oskar Davičo?
Jako je voleo Kiša i Kovača, a podržavao je i mene. Bio je prznica, svađalica, imao svoja partijska ograničenja i zablude, ali je bio veliki pisac. Sjajan pesnik. Svojoj sam ćerki dao ime Hana po njegovoj istoimenoj pesmi. Njegov poslednji roman Gospodar zaborava, moderno, babeljevski napisan, uopste nije pročitan. Nažalost, Oskar je danas gotovo zaboravljeni pisac.

*Kao i Miodrag Bulatović.
Bulatović je prvi otvorio vrata ka evropskoj književnosti, bio prevođen, imao uticaja na neke pisce mlađe generacije. Mirko Kovač ga je posebno voleo i cenio. Crveni petao leti prema nebu i Đavoli dolaze su odlično napisane knjige. I Bule je danas, kako piše Kovač, zaboravljeni pisac. Ali, i Krleža je jedno vreme u Hrvatskoj bio zaboravljen, pa se ponovo vratio. Veliki pisci nadžive takve nepravde.

kuku njima, a kuku i nama s njima, a kuku i svima ostalima s nama

Da poslozimo kockice za desavanja u Srbiji..

Trenutno u Srbiji se desava pregrupisavanje snaga jer je Rusija po kozna koji put izdala Srbiju i platforma velikosrpske politike se mijenja i fokusirana je na dvije stvari...

Prva stvar je paralelno politicko angazovanje na podjeli Kosova i secesiji rs-a...Tadic i SANU kao idejni tvorac velikosrpske politike su uspjeli presvuci vecinu zlih po glasu SRS-ovaca u SNS(srpska napredna stranka) i tako stekli dojam kod MZ da su se u srbiji desile demokratske promjene a u stvari su samo kupili vrijeme i otupili medjunarodni pritisak na srbiju...posto je za srbiju(trenutno) Kosovo definitivno zavrsena prica,sad se pokusava izdejstvovati podjela kosova jer se time otvaraju dvije perspektive za velikosrpsku ideju a to su da bi podjelom Kosova se otvorio put u secesiju rs-a.a drugo podjelom Kosova bi se nastavila konfrotacija srbije sa albancima na Kosovu i odrzavala bi se histerija neprijateljstva sto bi za buducnost imalo mitoloski i nacionalni naboj da se vojnim sredstvima u buducnosti vrati cijelo Kosovo..Srbiji ide u prilog dolazak svjetske ekonomske krize, jer krizom se stvara nezadovoljstvo naroda a to nezadovoljstvo su velikosrbi majstori da pretvore u medjunacionalne sukobe jer uvijek optuze druge za kojekave zavjere i uzroke problema u kojem su se nasli srbi kao narod...

druga stvar je odrzavanje drugog fronta a to je rs...srbija konstantno huska BIH srbe na neposlusnost BIH i preko Dodika i slicnih zakuhvanjem stanja u BIH se popravlja srbijanska pozicija u vezi Kosova ...ukoliko propadne pokusaj srbije da podijeli kosovo oni ce najvjerovatnije ici na soluciju da Dodik raspise referendumm i samoproglasi nezavosnost rs-a od BIH..a velikosrbi u BIH konstantno rade na odrzavanju tenzija i drze narod u histeriji i stanju da su ugrozeni ako ostanu u BIH...velikosrbi su u BIH zavrsili demonizaciju sopstvenog naroda i sad se samo ceka povoljan trenutak da se i prakticno pokusa secesija...

Srbija jednostavno ne moze da podnese vojne ,moralne i politicke poraze u zadnjih 20-tak godina i oni srljaju iz krajnosti u krajnost...

Danom kad je srbija u skupstini koljace i cetnike draze mihajlovica izjednacila sa Titovim Partizanima je sebi presudila smrtnu presudu, jer je na ustavan nacin pretvorila srpski narod u buntovnike i varvare i na laznoj ideji o ugrozenosti srba u njihovo ime, pustila sa lanaca najveci sljam i zlocince(karadjica ,mladica,arkana ,seselja itd.) Srpski intelektualci koji su pokusali da se suprostave ovoj nemani su zavrsili vecinom pod zemljom, u godinama drzavnog terora,koji se nazalost i danas odvija istom zestinom samo prefrganijim metodama.. ..da bi se ostvarila ideja o velikoj srbiji koliko je bilo bitno druge poraziti vojno, jos je bitnije bilo pretvoriti srpski narod u varvare i zlocince sto su SANU i velikosrbi nazalost uradili sa srpskog naroda jer velika srbija i etnicka ciscenja se nisu mogla odraditi bez onolike kolicine zlocina i mrznje....
danas su srbi postali taoci te politike i onemoguceno im je da se izvuku iz tog beznadja i svaki pokusaj drugih da im pomognu se okarektarise kao zavjera i antisrpski cin..isto tako sto ce se okarekterisati ovaj moj post od velikosrpskih zombija..

problem je sto su srbi kao narod na pola puta ka propasti..a i nama ostalim valja sa njima u provaliju..takav nam grah pao

zavrzlama wrote:Nije dzaba...osigurat ce rusi srbiji politicku potporu da srpski narod povedu jos jednom na popravni za veliku srbiju

pesak wrote:

zavrzlama wrote:Nije dzaba...osigurat ce rusi srbiji politicku potporu da srpski narod povedu jos jednom na popravni za veliku srbiju

a meni se cini da srbi samo sluze u tome da naprave veliku rusiju.
velika srbija nema veze. u pitanju je vewlika rusija.

dallton wrote:dobro je neko rekao: srbija je sad kao weimarska republika