Dešavanja u Srbiji

[dallton]

za one koji se nadaju pomoci od rusije i s ove i s one strane drine

Val socijalnih nemira zbog nepopularnih odluka vlade već je zahvatio pojedine ruske gradove

ZAGREB - Rusko gospodarstvo, čiji veliki rast u nekoliko posljednjih godina stručnjaci najviše povezuju s izvozom nafte i ostalih energetskih sirovina, počelo je osjećati krizu u naftnoj industriji i pad cijene energenata, što bi moglo rezultirati socijalnim nemirima u toj državi, objavio je The Wall Street Journal.

Nacionalni naftni izvoz, koji Rusiji ostvaruje najveće prihode i najviše puni državni proračun, pogođen je daljnjim smanjenjem cijene sirove nafte, koja je u četvrtak dosegnula najnižu cijenu u posljednje četiri i pol godine, od 36,22 dolara po barelu, za 3,84 dolara manje od prethodnog dana. Čak ni drastična odluka zemalja OPEC-a da dodatno smanje proizvodnju nije pomogla u zaustavljanju pada cijena, a Rusija, koja je proračun za iduću godinu izglasovala računajući na mnogo veću cijenu te sirovine, našla se u velikim problemima kako popuniti proračunsku rupu.

Pomoć ugroženim tvrtkama

Premijer Vladimir Putin u četvrtak je objavio zabrinjavajuće podatke - više od 7500 tvrtki najavilo je otkaze za svoje djelatnike, a više od 207.000 radnika već radi po smanjenom radnom vremenu. Kako je Putin rekao, njegova vlada sastavila je popis najvažnijih tvrtki kojima će trebati državna pomoć da bi nadvladale krizu, a Kremlj je prije najavio kako je pripremio i oko 200 milijardi dolara za pomoć ugroženim tvrtkama. Iz ruskoga ministarstva gospodarstva objavljeno je kako gospodarstvo neće rasti sve do sredine iduće godine.

Val socijalnih nemira već je zahvatio Rusiju - prošloga vikenda tisuće stanovnika Vladivostoka blokirale su ulice prosvjedujući zbog povećanja poreza na strane polovne automobile (zbog čega su najavljeni prosvjedi u Moskvi i Sankt Peterburgu), a u sibirskom gradu Baranulu prosvjedovale su tisuće umirovljenika jer su izgubili pravo na besplatan javni prijevoz.

Teorije zavjere

I danas je u Vladivostoku prosvjedovalo petstotinjak ljudi, no policija ih je ubrzo rastjerala, a 20 osoba je privedeno zbog sudjelovanja u prosvjedu za koji nisu imali dozvolu.

Pojedini analitičari tvrde da je do pada cijene nafte, osim zbog kreditne krize, došlo i zbog odluke američkih geostrateških krugova da recesiju iskoriste i za smišljeno rušenje cijena naftne sirovine kako bi oslabili gospodarstva Rusija i Irana, država koje najviše zarađuju od izvoza “crnoga zlata”.

[dallton]

vijesti iz neposrednog nam okruzenja 2 republike - srpska policija ne da srpskim junacima da idu na srpsko kosovo

Srbija: Sukobili se ratni veterani i policija
Hiljadu rezervista pokušalo probiti blokadu na graničnom prijelazu Merdare s Kosovom...
21.12.2008. 18:00
Devetorica ljudi ranjena su, a četvorica uhapšena u nedjeljnim sukobima između policije i srpskih ratnih veterana na cesti Niš-Priština, blizu Kuršumlije.

Incident se dogodio na mostu preko rijeke Toplice na kojem su veterani pokušali probiti policijski kordon. Ranjena su šestorica policajaca i trojica prosvjednika.

U prosvjedima je hiljadu rezervista iz dvadesetak gradova u Srbiji zahtijevalo isplatu ratnih dnevnica za sudjelovanje u ratu na Kosovu 1999. i htjelo je probiti blokadu na graničnom prijelazu Merdare s Kosovom.

Stotine srpskih policajaca prepriječile su im put i izbili su sukobi.

mogu zamisliti kako je sukob izgledao, neko vice "udri ga mehmede" drugi odgovara "ne daj se azeme" treci vice "kosovo je srbija," prava kakofonija

evo pogledajte i video, cijepao sam se od smijeha

http://jutarnji.hr/svijet/clanak/art-20 ... ,145982.jl



Nego bez da mi iko imputira neku zluradost evo jedna prilicno katastrofalna vijest po srbiju

Član srpskog pregovaračkog tima za realizaciju energetskog sporazuma sa Rusijom Dušan Bajatović potvrdio je da su pregovori o prodaji Naftne industrije Srbije završeni.

Kako je agenciji Beta potvrđeno u krugovima bliskim pregovaračkom timu, ugovor o prodaji NIS-a trebalo bi da bude parafiran danas, a potpisivanje će najverovatnije biti u sredu 24. decembra u Moskvi, na najvišem državnom nivou.

Dokumenta će potpisati predsednici Srbije i Rusije Boris Tadić i Dimitrij Medvedev, izjavio je Dušan Mrakić, državni sekretar u Ministarstvu energetike.

Inače, Bajatović nije hteo da govori o detaljima dogovora, ali je kazao da će neko od članova pregovaračkog tima dati zvanično saopštenje.

pa stvarno cisto ekonomsko pitanje: jesul ti politicari u srbiji normalni? rasprodali maltene strateske resurse u zamjenu za najvjerojatnije neku fola "politicku podrsku", na duze staze ce ostati i bez onoga sto je mogao biti jak oslonac privrede, a politicka podrska je uvijek nesigurna, pogotovo s rusima...fakat ne kontam sta su mislili da ovim dobijaju

evo i komentari lokalaca sa b92

"Vlada Srbije će sa 49 odsto vlasništva u NIS-u imati prestavnike u upravnom i nadzornom odboru kompanije, a pojedina menadžerska mesta pripašće srpskoj strani"
E to je najbitnije da ste postigli, ima jos rodbine koja se nije uvukla u odbore.
Srpski narode sram te bilo sta dozvoljavas da ti rade
(ekonomista, 22. decembar 2008 11:00)
Preporučujem (+156)Ne preporučujem (-19)Šta je ovo
Po meni je trebalo, jednu rafineriju prodati jednom kupcu, drugu drugom, Srbijagas trecem, Nisove benzinske pumpe cetvrtom, a skladiste gasa u Banatskom Dvoru petom kupcu. E tu bi onda bilo konkurencije, a monopola vrlo malo. A gasovod treba graditi od drzavnih para i kreditnih linija EU za infrastrukturu...
(Sinbad, 22. decembar 2008 12:26)
Preporučujem (+60)Ne preporučujem (-25)Šta je ovo
Ode NIS
(Dejna, 22. decembar 2008 13:18)
Preporučujem (+2)Ne preporučujem (0)Šta je ovo
Ugovor o prodaji i SPORAZUM o gasovodu...

Sve je jasno k'o dan.
(Baki, 22. decembar 2008 13:21)
Preporučujem (+2)Ne preporučujem (0)Šta je ovo
I to bas na katolicki Bozic, u inat Vatikanu...
(Kanda, 22. decembar 2008 13:21)
Preporučujem (0)Ne preporučujem (0)Šta je ovo
Nadam se samo da nece biti po onoj poljskoj iz komunistickih vremena kada su Poljaci spoljnotrgovinsku razmenu sa SSSR-om opisivali recima: "Pa mi njima dajemo secer, a oni nama uzimaju ugalj"...
(Nikola, 22. decembar 2008 13:27)
Preporučujem (0)Ne preporučujem (0)Šta je ovo
Kad bih ja sad rekao da smo prodali stratešku firmu Rusima i postali njihova gubernija, vadikavi bi u "patrijotski" glas s ponosom uskliknuli:" A mogli ste da date Amerima Sartid". Zato ništa neću reći.
(petar petrovic, 22. decembar 2008 13:29)
Preporučujem (0)Ne preporučujem (0)Šta je ovo
A sta bi sa ekoloskim standardima, njih vise niko i ne pominje ??
(adam, 22. decembar 2008 13:31)
Preporučujem (0)Ne preporučujem (0)Šta je ovo
Svugde se kao simbol srece kaze "pronasao si naftu". Srbija odnosno NIS iz svojih busotina izvlaci 650000 tona nafte godisnje. Tom naftom ce Rusi isplatiti 400M za godinu dana. Zato su ruski tajkuni postali ovako bogati, zato sto sklapaju samo ovakve poslove a dobit ispod 20% ih ne interesuje, takodje ni tenderi.
(Dusan, 22. decembar 2008 13:37)
Preporučujem (+2)Ne preporučujem (0)Šta je ovo
Vrlo dobro. Sad znamo da prilikom sledeceg bombardovanja NATO barem nece udariti po ruskoj imovini.
(tovarisc, 22. decembar 2008 13:43)
Preporučujem (+2)Ne preporučujem (0)Šta je ovo

[pesak]

jel se to zove veleizdaja zemlje ?

[dallton]

jel se to zove veleizdaja zemlje ?

ne, nego srpska politika

[pesak]

jel se to zove veleizdaja zemlje ?

ne, nego srpska politika

Dosije: Lešinari u javnim preduzećima
Objavljeno: Pon, 22. 12. 2008. 16:05
KAKO SE PLJAČKA SRBIJA (1)
Kako se pljačka Srbija (1)

PHOTO: STOCK
Problem kvadrature kruga sasvim je jednostavan spram otimačine para po tzv. Javnim preduzećima, zvala se ona Srbijagas, Srbijašume, Srbijavode, EPS, Skloništa, Skijališta, Transnafta, Elektromreža, Elektrobandera ili Elektrošrafciger – svuda i na svakom mestu na delu je primenjena utopija: otima se od države i daje sebi! Za utehu, uzmite digitron i sabirajte tuđe zarade: učinite sebe srećnim zbog tuđe sreće!

Piše: Branislav Jelić

Srbija je u samrtnom ropcu pod teretom partitokratije. U tadićevsko- dačićevsko-proreformskoj Srbijici na proevropskom puževom putu, nije važno da li ste nadareni, da li ste stručni, vredni, dokazani, provereni, da li iza vašeg rada stoje opipljivi i pozitivni rezultati. Jedino i presudno merilo jeste stranačka pripadnost. Eventualno i basket drugarstvo. Burazerska politika je ringišpil na kome građevinac preko noći postaje stručnjak za izdavaštvo, lekar genije za agrikulturu, veterinar mag za vodoprivredu. U uređenim društvima umobolnik ide u duševnu bolnicu, u Srbiji takav postaje upravnik.

-.-PHOTO: STOCK-.-Po arapskom standardu: NIS kao srpski šeik
Po arapskom standardu: NIS kao srpski šeik
PHOTO: STOCK

Naftna industrija Srbije (NIS):
Direktor Miloš Saramandić (DS) zarađuje mesečno 6.896 evra.
Predsednica UO Biserka Jeftimijević-Drinjaković prima nadoknadu od 8.046 evra za mesec dana upravljanja.
Kako nemam iluzija da će poslovna tajna biti skinuta, tim pre što je reč o informacijama od javnog značaja, poći ću od nagađanja koje nije preterivanje: da UO popunjava pet članova sa nadoknadom od 1000 evra.
Posle obelodanjivanja šokantnih zarada, u NIS-u je zavladala epidemija poštenja, etike i uvažavanja realnosti pa je predsednica UO NIS, 6. decembra, uputila Skupštini NIS predlog izmene Odluke o poslovnoj tajni, odnosno izuzimanje zarada iz poslovne tajne. Ko će o tome odlučivati? Ministar Petar Škundrić koji se apsolutno slaže sa ovom inicijativom, pokušaće da ubedi Petra Škundrića, predsednika Skupštine NIS, koji je odlučno protiv da se otkrije poslovna tajna koja bi mogla narušiti bezbednost države i teritorijalnu celovitost.
-.-PHOTO: BETA/VLADIMIR GOGIĆ-.-Podeljena ličnost: Jedan od Škundrića
Podeljena ličnost: Jedan od Škundrića
PHOTO: BETA/VLADIMIR GOGIĆ

Kada se ima u vidu ovakva preraspodela dužnosti mnogo je lakše pratiti i razumeti upadljivu zainteresovanost ministra Škundrića da se NIS proda bud' zašto, uz dogovor na reč, kako je argumentovano, lepo i staloženo objasnio sa skupštinske govornice. Takav džentlmenski dogovor, naime, ne ostavlja trag koji bi ukazao na proviziju, ohrabrenje ili bombonjeru u znak pažnje za dobro obavljen posao.
Poslednja nada da će Srbija sačuvati suverenitet i nacionani ponos, u rukama je predsednika Skupštine akcionara Petra Škundrića na koga snažan pritisak vrši zainteresovani ministar energetike i rudarstva Petar Škundrić, koji insistira da je prodaja NIS-a za 400 miliona evra - sjajan biznis.
Informacije radi, hrvatska INA, koja je po strukturi, kapacitetima i drugim performansama slična NIS-u, prodala je 25% udela u kompaniji za oko dve milijarde evra.
Polazeći od dostupnih i nepotpunih podataka, matematika kaže da na godišnjem nivou direktor NIS-a prima 82.752 evra. Ako uzmemo u obzir da Vlada imenuje direktore javnih preduzeća u petogodišnjem mandatu, direktorska zarada dostiže fascinantnih 413.760 evra.
Predsednik Upravnog odbora za godinu dana prihoduje 96.552 evra. U periodu od četiri godine iznos se penje na 386.208 evra.
Petar Škundrić kao predsednik Skupštine NIS prima 2.874 evra. To je 34.488 evra godišnje i 137.952 evra za četiri godine.
Petar Škundrić ima i platu u Vladi Srbije od 1.150 evra ali to nije predmet razmatranja u ovom tekstu već samo mera gramzivosti.
Članovi Upravnog odbora (četiri, bez predsednika) u četvorogodišnjem mandatu koštaju, ukupno, 192.000 evra.
Pod uslovom da ne bude smenjena ili zamenjena, ova šampionska ekipa u ukupnom trajanju mandata „vredi“ - 1. 129.920 evra.

Srbijagas:
Direktor Dušan Bajatović, upamćen po pretećoj izjavi „Jedan je već platio glavom“ (govoreći o Zoranu Đinđiću, 2004), ničim izazvan postao je jedna od osnovnih spona proevropske veze između sopstvene Socijalističke partije i koalicione Demokratske stranke. Njegova mesečna plata je 3.310 evra.
-.-PHOTO:FONET-.-Lovac na gas: Bajatović sam sa sobom
Lovac na gas: Bajatović sam sa sobom
PHOTO:FONET

Međutim, vođen idejom ima se, može se, Bajatović kao potpredsednik Upravnog odbora u "Jugorosgasu" prima dodatnih 9.000 evra. Ali zato je predsednik Pokrajinskog odbora SPS za džabe, poslanik u NSRS za neku siću, potpredsednik stranke, potpredsednik Odbora za odbranu i bezbednost pri Skupštini Srbije i vlasnik i glavni urednik TV Most. Malo li je na ovu skupoću?
„Nisam oženjen i to planiram da obavim uskoro, ne samo zbog duga prema roditeljima, već i zbog produženja vrste“ opušteno će novosadski boem. Poreski obveznici imaju razloga da brinu. Bajatović, sasvim prirodno, sebe smatra bogatim čovekom u duhovnom i u materijalnom smislu. Ima kuću u Ravnom selu i veliku kuću u Kamenici. Vlasnik je i nešto obradive zemlje ali pošto je shvatio da je politika lakša od motike, bacio se na meke porniće i tvrde odnose sa onima čiji je lider platio glavom. Ako niste uočili duhovni momenat u prethodnoj rečenici, on je valjda sadržan u pornografskom sadržaju. Da, i u lovu. Voli da ide u lov sa prijateljima, ne zbog ulova, već zbog ubijanja: "Lovci su čudni ljudi koji sa sobom nose posebnu filozofiju i pogled na život. Njima nije važno šta se oko njih dešava, oni su opsednuti time ko kakvu pušku i nož ima“, izjavio je novosadski lovac, letos u intervjuu za „Danas“ (urednik: Mihalj Mihajlo Ramač) i nedvosmisleno razjasnio kontinuitet i pravac lovačkog života. I da niste poreski obveznik, razloga za brigu ne nedostaje.
Radosav Vujačić, zamenik direktora prima 2.574 evra mesečno.
Nadoknada predsednika UO Predraga Grgića iznosi 3.207 evra; ostalih osam članova UO prima po 690 evra.
Dušan Bajatović, samo po osnovu direktorovanja u Srbijagasu (Jugorosgas je strana firma), godišnje prima 39.720 evra a tokom pet godina rada i zalaganje taj iznos dostiže 198.600 evra.
Bajatovićev zamenik godišnje zaradi 30.888 evra, za pet godina 154.440 evra.
Predsednik UO prima na godišnjem nivou 38.484 evra, za četiri godine upravljanja 153.936 evra.
Osam članova UO dobija mesečno 5.520 evra, godišnje 66.240 evra, za ceo mandat 264.960 evra.
Ukupno, u toku celokupnog mandata ove gasne družine, trošak iznosi 771.936 EUR

-.-PHOTO: STOCK-.-Malo, fino preduzeće: Transnafta, transpare
Malo, fino preduzeće: Transnafta, transpare
PHOTO: STOCK

Transnafta:
Direktor Nebojša Lemajić zarađuje mesečno 3.793 evra.
Miodrag Manić Predsednik UO – svega 919 evra, a osam članova UO po 690 evra.
Preduzeće je nastalo 2005. izdvajanjem iz NIS i ne znači „nafta u transu“ (mada plate mogu izazvati trans), već transport nafte. Taj složeni posao nije mogao da obavlja NIS već je bilo racionalnije napraviti novu firmu, platiti novo poslovodstvo, još jedan upravni odbor i šta sve ne.
Transdirektor Lemajić ima jednog transzamenika i pet transpomoćnika. Kako i ne bi kada treba rukovoditi sa čak 84 zaposlena (ukjučujući sedmoro transičnih). Na deset zaposlenih po jedan direktor. Totalni trans!
Podaci administrativnog odbora govore da direktor za godinu dana zaradi 45.516 evra a za pet godina 227.580 evra.
Predsednik UO godišnje odvoji 11.028 evra, što za četiri godine iznosi 44.112 evra.Članovi UO (osam, bez predsednika) koštaju godišnje 66.240 evra, za ceo mandat 264.960 evra.
Ukupno: 536.652 EUR

-.-PHOTO: STOCK-.-Strujni udar: Plate na 220 evra u voltima
Strujni udar: Plate na 220 evra u voltima
PHOTO: STOCK

Elektroprivreda Srbije (EPS):
Vladimir dr Đorđević, direktor ima skromnu platu od 3.908 evra. Direktor ima tri savetnika i zamenika čije plate sigurno ne izazivaju sekiraciju kako prehraniti porodicu i istovremeno izdvojiti za dečije patike.
Predsednik UO Petar Knežević prima crkavicu od 1.149 evra, a deset članova UO po mizernih 747 evra.
Godišnja zarada direktora iznosi 46.896 evra, što u punom mandatu znači 234.480 evra.
Predsednik UO za godinu dan primi 13.788 evra, za četiri godine 55.152 evra.
Članovi UO godišnje podignu 89.640 evra, u toku trajanja punog mandata 358.560 evra.
Ukupno: 648.192 EUR

-.-PHOTO: STOCK-.-Umreženi honorari: Elektromreža, predhodnica Elektrobandere
Umreženi honorari: Elektromreža, predhodnica Elektrobandere
PHOTO: STOCK

JP Elektromreža Srbije:
Direktor Miloš Milanković (G17+) ima zgodnu platu od 4.678 evra, ali je, čim se pročulo o čašćavanju, dobio nekontrolisani napad samokritike: "Moja plata je bezobrazno visoka, s obzirom na ono što dobijaju drugi zaposleni u Srbiji, ali ona je bazirana na koeficijentu koji sam zatekao kada sam došao u EMS decembra prošle godine", izjavio je a zatečeno stanje nije mogao ili umeo da promeni. Nešto ga je opako sprečavalo u tom pravednom naumu koji nije stigao da sprovede od decembra 2007. "Ima sigurno razloga i prostora da se ta plata umanji i zaista jedva čekam da mi se smanji plata“, iskreno je zavapio Milanković.
Zamenik direktora zarađuje 1.667 evra.
Predsednik UO Aleksandar Milićević dobija nadoknadu od 1.241 evra, a devet članova UO po 575 evra.
Matematika jeste elektrošokantna ali nedovoljno da bi u Srbiji uznemirila indiferentnu javnost čijim se parama raspolaže na ovaj način. Godišnji troškovi za direktorsku zaradu, recimo, iznose 56.136 evra, a za pet godina 280.680 evra.
Zamenik direktora primi 20.000 evra za godinu dana i 80.000 za četiri godine.
Predsednik UO dobija godišnju nadoknadu od 14.892 evra i 59.568 evra u trajanju mandata.
Na članove UO ode 55.200 evra godišnje i 220.800 za pun mandat. Ukupno: 641.048 EUR.

-.-PHOTO: STOCK-.-Reklama za naivne: Putevi Srbije koji ne postoje
Reklama za naivne: Putevi Srbije koji ne postoje
PHOTO: STOCK

JP Putevi Srbije:
Direktor Zoran Drobnjak (DSS) – 2.000 evra.
Predsednik UO Zoran Pešović – 943 evra, devet članova UO po 782 evra.
Ipak, ne treba biti sitničav. Dovoljno je provozati se domaćim putevima pa videti da su ljudi zaslužili svaki cent. Pored toga, treba imati u vidu da je od 5. decembra 2008. na mesto predsednika UO postavljen gospodin Zoran Lilić (sa ili bez brkova, svejedno) koji je uspešno obavljao posao Predsednika republike Srbije, u tom svojstvu prešao hiljade kilometara srpskim drumovima, pedantno evidentirao svaku rupu na putu, te je osnovana nada da će značajno unaprediti rad ovog javnog preduzeća.
Direktor godišnje zasluži 24.000 evra, dok ga za mandat od pet godina u koverti čeka 120.000 evra.
Predsednik UO za godinu dana dobije 11.316 evra, za četiri sezone 45.264 evra.
Članovi UO godišnje koštaju 75.072 evra a mandat vredi 300.288 evra.
Ukupno, na l'equipe tokom trajanju ugovora potroši se 465.552 EUR.

-.-PHOTO: STOCK-.-Ovde se sastaje Upravni odbor: Šuma u Srbijašumi
Ovde se sastaje Upravni odbor: Šuma u Srbijašumi
PHOTO: STOCK

JP Srbijašume:
Direktor Duško Polić (zamenio Vladana Živadinovića) – plata od 2.184 evra.
Nadoknada predsednika UO iznosi 828 evra, članovi UO primaju po 690 evra (verovatno njih pet, možda i više).
Sudeći prema činjenici da tokom cele radne nedelje nije bilo moguće dobiti bilo koga od nadležnih koji bi mogli dati valjane odgovore, izgleda da je rukovodstvo Srbijašuma pobeglo u šumu. Drugog logičnog objašnjenja nema.
U ponedeljak se moglo saznati da šumari krvavo zarade svaki dinar: „Nikog nema...svi su na proslavi u Titelu“
Sredinom sedmice: „Biće tu za pola sata“. Da je vreme relativno jasno je posle saznanja da pola sata traje 48 sati.
U petak je nesrećna i neoprezna operaterka konačno uspela da me spoji sa menadžerkom za odnose sa javnošću, ali vešta trudbenica se nije dala iznenaditi: „Halo, halo, ne čujem...kššš...alo...šta je ovo...kššš“ i veza je prekinuta.
Petnaest sekundi kasnije gospođa sa centrale je imala novu informacija: „Menadžerka za odnose sa javnošću se nalazi van zgrade“.
Direktor van zgrade primi godišnje u zgradi 26.208 evra i 131.040 za pet godina.
Nepoznati predsednik UO van zgrade ima godišnju nadoknadu od 9.936 evra i 39.744 evra tokom mandata.
Članovi UO se počaste sa 33.120 evra godišnje i 132.480 evra za ceo mandat.
Ukupno: 303.264 EUR.

-.-PHOTO: STOCK-.-Srpska vodena površina: Tečna primanja u litrima evra
Srpska vodena površina: Tečna primanja u litrima evra
PHOTO: STOCK

JP Srbijavode:
Direktor Nikola Marjanović (G17+) - 3.414 evra.
Predsednik UO je Vladimir Bogićević a Upravni Odbor ima 11 čanova.
Kao i u slučaju mnogih drugih javnih preduzeća gde bi informacija o visini primanja trebalo da bude javni podatak i JP Srbijavode se odlučilo za proceduralno iznurivanje. Izvesni Stolović, valjda menadžer za odnose sa javnošću, zahtevao je „striktno pismeni zahtev“ da bi nam poslao uvežbanu izjavu „nakon preporuke Vlade Srbije...od 1. decembra...bla, bla, bla“.
-.-PHOTO: STOCK-.-

PHOTO: STOCK

Polazeći od plate direktora, pretpostavka je da je predsednik UO primao (do 1. decembra) dvostruko manju nakdnadu (1.707 evra) a svaki član UO četvrtinu direktorske zarade (850 evra). Izvedena računica otkriva:
Direktorski rad i zalaganje vrede 40.968 evra godišnje i 204.840 evra za pet godina stresnog rukovođenja.
Za godinu dana odlučivanja i rukovođenja predsednik UO se uteši sa 20.484 evra što u punom mandatu od četiri godine dostigne svoticu od 81.936 evra.
Na članove Upravnog odbora godišnje nepovratno ode 102.000 evra; za ceo mandat 408.000 evra.
Ukupno: 694.776 EUR.

JP skloništa:
Direktor – 1.276 evra.
Predsednik UO – 753 evra, članovi UO po 575 evra (5).
Kada birate broj telefona JP Skloništa (dobijen od službe „988“) + 381 3... preko fiksnog aparata, suočićete se sa permanentnim zauzećem, što je efikasna i česta strategija u odnosima javnih preduzeća sa javnošću koja ih finansira. Pozivom preko mobilnog telefona, bićete bogatiji za informaciju „invalid phone number“ i to jeste otežavajuća okolnost u komunikaciji ali je svakako iskreni pristup državnih službenika.
Za direktora JP Skloništa poreski obveznici odvoje godišnje 15.312 evra i 76.560 evra.
Predsednik UO ih košta svega 9.036 evra godišnje i 36.144 evra dok ga ne zameni neki drugi partijski vojnik.
Članovi UO nas koštaju 27.600 evra godišnje i 110.400 evra do novih višestranačkih dogovora.
Ukupno: 223.104 EUR.

-.-PHOTO: STOCK-.-Omiljeni Dinkićev pejzaž: Skijališta ispod ruke
Omiljeni Dinkićev pejzaž: Skijališta ispod ruke
PHOTO: STOCK

JP skijališta Srbije:
Direktor Nebojša Skorić (zamenio Nebojšu Nedeljkovića koji je bio direktor aerodroma „Nikola Tesla“, a sada direktoruje u IP Borba) zarađuje – 2.494 evra.
Malo li je, kad u izveštaju nezavisnog revizora o finansijskim izveštajima za 2007. piše: „JPSS nije vršilo procenu fer vrednosti niti nadoknadive vrednosti nekretnina i opreme. U poslovnim knjigama i finansijskim izveštajima iskazan je veći broj nekretnina i opreme bez knjigovodstvene vrednosti.
JPSS nije usaglasilo visinu osnovnog kapitala u poslovnim i javnim knjigama. U javnim je upisan osnovni kapital od 230.000 dinara (skoro kao jedna plata), dok u poslovnim toji iznos od 2.134.293,00 dinara.
JPSS nije ukalkulisalo kamate tekućeg perioda po dugoročnim kreditima iz inostranstva i tako u izveštajima prikazalo podcenjene rashode kamata i obaveze za kamate u iznosu od, tričavih, 112.022,72 EUR“.
Skorić je bio pomoćnik za imovinsko-pravne poslove kod Mlađana Dinkića koji je 2004. nastupao kao ministar finansija. Svestrani ekspert (Skorić a ne Dinkić) jedno vreme bio je i u rukovodstvu JAT-a.
Predsednik UO Saša Vitošević (G17+) je, prema dopisu bez zaglavlja, potpisa, bilo čega što bi moglo imati privid zvaničnog dokumenta, volonter! Šest članova UO, opet prema dostavljenom musavom word documentu, naknadu primaju tek od 1. decembra, naravski, prema neto prosečnoj zaradi. Zar može drugačije?
Gospodin Vitošević se inače bavio srodnim poslom jer je u dva mandata bio ministar poljoprivrede.
Tokom ministrovanja Vitošević je, valjda shodno ministarskom protokolu, imao i nekoliko telohranitelja što je kod njegove supruge izazvalo prilično uznemirenje kada ih je prvi put ugledala oko supruga: „Saša, jesu li te uhapsili?“, glasilo je pitanje uspaničene drage. Toliko o porodičnom poštenju.
Pošto gospodin Stolić, prema javnim knjigama, godišnje dobije 29.928 evra, tijekom mandata taj se iznos uveća na 149.640 evra.
-.-PHOTO: STOCK-.-Suvo skijanje: Smučari iz finansijskog tima G17+
Suvo skijanje: Smučari iz finansijskog tima G17+
PHOTO: STOCK

Realna je pretpostavka da su članovi UO primali četvrtinu godišnje zarade direktora što nas dovodi do godišnjeg iznosa od 37.410 evra koji za četiri godine naraste do 149.640 evra.
Ukupno: 299.280 EUR.

PTT Srbije:
Direktor Goran Ćirić (DS), bivši gradonačelnik Niša prihoduje 2.954 evra mesečno.
Predsednik UO, prof. dr Dragoslav Šumarac (DS), inženjer građevine sa nadnaravnim talentom za razvoj poštanskog saobraćaja dobija nadoknadu od 2.092 evra, dok devet članova Upravnog odbora prima po 1.816 evra.
Politički gubitnik u „derbiju“ sa Smiljkom Kostićem (Ćirić poražen na izborima u Nišu) godišnje se uteši sumom od 35.448 evra, što za mandat u punom trajanju vredi 177.240 evra.
Predsednik UO, popularni Šumi, godišnje „će se nabroji šuške“ u količini od 25.104 evra, što za četiri godine naraste na 100.416 evra.
Šumijevi saradnici tzv. Šumići, iz UO godišnje olakšaju kasu za 174.336 evra, za četiri godine 697.344 evra.
Ukupno, „poštari“ koštaju: 975.000 EUR.

-.-PHOTO: STOCK-.-Sve je lako kad Karića nema: Telekom imperija
Sve je lako kad Karića nema: Telekom imperija
PHOTO: STOCK

Telekom Srbije:
Ako slučajno i bez ikakve potrebe, kliknete na sajt Telekoma Srbije, lahko ćete uočiti koncept da se iz njega ništa ne sazna. U rubrici „o nama“ tj. o njima stoji samo „Upravni odbor“. Za znatiželjnika – dovoljno. Ipak, Google je otac istraživačkog novinarstva:
Direktor Branko Radujko (DS) zasluži po pravilniku 2.816 evra.
A zlobnici neka umuknu kad prime k znanju da je stručne kvalifikacije stekao kao Generalni sekretar predsednika Borisa Tadića. Nema veze što nigde nije radio pre toga, ako se ne računaju honorarne pozicije (zamenik predsednika UO Jugoimport SDPR, član UO HIP Petrohemije i Fonda PIO, kao i predsednik Nadzornog odbora Garancijskog fonda Srbije). Tek mu je 34 godine, ima vremena, mada se ovih dana žali na „težak teret monopola“.
Predsednik UO Dragor Hiber (DS, nekad GSS), koji raspolaže sa nešto manje vremena od Radujka, mesečno primi 2.300 evra; sedam članova UO po 1.840 evra, dok je osmi član srpski premijer (po pravilu „zlatne akcije“ da državi pripada odlučujući glas u upravljanju javnim preduzećima) koji takođe, zašto da ne, prima smešnu naknadu od pomenutih 1.840 evra.
Čim se pročulo za kakvu crkavicu trud trudnuju, skromni Dragor Hiber, nekad perjanica građanskog pokreta a sada državni ustavopisac i radnik na privremenom radu u UO Telekom Srbije, odlučio je da prihvati preporuku Vlade i smanji naknade članovima UO na nivo prosečnih zarada u Srbiji. Sa 1.840 evra, koliko se do sada plaćalo članstvo u Upravnom odboru, nadoknada je smanjena na ponižavajućih 390 evra.
Tužna matematika kaže da se Radujko godišnje raduje sa 33.792 evra, za pet godina sa 168.960 evra.
Dragor Hiber inkasira 27.600 evra godišnje a demokratski i studiozno - 110.400 evra za četvorogodišnji mandat.
Godišnja nadoknada za mukotrpan rad Upravnog odbora staje 176.640 evra, što za pun mandat dostiže vrtoglavih 706.560 evra.
Ukupno, to je 985.920 EUR.

-.-PHOTO: STOCK-.-Aplauz: Uspešno sletanje
Aplauz: Uspešno sletanje
PHOTO: STOCK

JAT Airways:
Direktor Saša Vlaisavljević, strani državljanin na čelu „Joke About Time Airways“ od 31. oktobra 2007. zarađuje 4.000 evra (Vlaisavljević je rođen u Bihaću; nije poznato da li je i kad dobio srpsko državljanstvo).
Predsednik UO dr Milan Vujanić, poznat po neopreznoj izjavi za list Vrele gume: „Političke stranke ne vode brigu o svojim glasačima koji su ih postavili da upravljaju ovom državom, jer dozvoljavaju da se toliko sredstava odliva, a taj novac je novac glasača“, dobija za uloženi rad – 1.724 evra, članovi UO po 1.150 evra (komada 11, a najčuveniji među njima Miloš Skromni Aligrudić).
Za godinu dana Saša iz Bihaća može da pošalje kući 48.000 evra. Za pet godina, sa 240.000 evra, mogao bi da prehrani pola kasabe.
Predsednik UO koji je osedeo zbog brige o glasačima, godišnje zbrine 20.688 evra a za četiri vrele godine u njegov džep se odlije 82.752 evra.
Održavanje Upravnog odbora godišnje košta 138.000 evra, što je 552.000 evra za ceo mandat.
Ukupno: 874.752 EUR.

http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=20425

[pesak]

ali, ministar zdravlja se brine o zdravlju naroda...
pa ko prezivi...pricace...a ko ne prezivi...nece pricati...a mozda i onaj koji prezivi nece pricati vise... nije luuuud.
http://www.e-novine.com/sr/drustvo/clanak.php?id=20426
ČLANCI ARHIVA
Nova kampanja protiv pušenja
Objavljeno: Pon, 22. 12. 2008. 16:40
DUVANSKI DIM JE SERIJSKI UBICA
Ministarstvo zdravlja i Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut” pokreću od ponedeljka, 22. decembra, kampanju pod nazivom „Duvanski dim je serijski ubica”, sa naglaskom na posledice koje ostavlja pasivno pušenje.
Lidija Franović

EVO GA STRASNI SERIJSKI UBICA _ DUVAN




-.-PHOTO: STOCK.XCHNG-.-Pušači ne smeju duvanskim dimom ugrožavati nepušače
Pušači ne smeju duvanskim dimom ugrožavati nepušače
PHOTO: STOCK.XCHNG

Nepušači, odnosno pasivni pušači, nevoljno ne udišu samo dim koji se oslobađa iz zapaljenog vrha cigarete već i onaj koji izlazi iz pluća pušača. Kako se navodi u saopštenju ministarstva i Instituta Batut, dim koji se oslobađa iz vrha cigarete sagoreva na nižim temperaturama od onih koje se stvaraju kad pušač udahne dim, pa su i koncentracije mnogih toksičnih materija više.

Duvanski dim koji se udiše zvanično je klasifikovan kao kancerogena materija koja najčešće izaziva rak, najčešće na plućima, akutne i hronične bolesti srca, često sa smrtnim ishodom, moždani udar, astmu... Deca izložena duvanskom dimu imaju češće infekcije donjih respiratornih puteva, astmu i infekcije srednjeg uha. Trudnice koje puše ili su izložene dimu mogu se suočiti sa težim začećem, patološkim razvojem placente, prevremenim porođajem. Godišnje u Evropi umre više od milion ljudi od posledica udisanja duvanskog dima. Procenjuje se da se 25 odsto svih smrti od malignih i 20 odsto smrti od kardiovaskularnih bolesti pripisuje posledicama pušenja.

Prema rezultatima iz Istraživanja zdravlja stanovništva Srbije za 2006, skoro dve trećine odraslih (61,7 odsto) izloženo je duvanskom dimu u svojoj kući, što je za četiri procenta manje u odnosu na 2000. Na radnom mestu je u 2006. duvanskom dimu bilo izloženo 44,9 odsto zaposlenih, što je za 10,6 odsto manje u odnosu na šest godina ranije.

Istraživanje o korišćenju duvana kod mladih iz 2008. pokazuje da 77 odsto mladih između 13 i 15 godina živi sa nekim ko puši u njihovom prisustvu, što je 20,4 odsto manje nego 2003. Ministar zdravlja dr Tomica Milosavljević istakao je na početku promocije da su deca u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Gruziji u tom smislu u najdramatičnijoj situaciji.

„Svaki građanin naše zemlje ima pravo na vazduh bez duvanskog dima”, smatra Milosavljević i podseća da ne postoji neškodljiva količina duvanskog dima. Prema njemu, jedna jedina cigareta popušena u prostoriji sa slabom ventilacijom stvara veću koncentraciju toksičnih materija nego izduvni gasovi iz vozila. Ministar je najavio da će u 2009. biti definisan jasan akcioni plan za zabranu pušenja na svim javnim i radnim mestima.

Početku kampanje prisustvovao je i Mark Danzon, regionalni direktor Svetske zdravstvene organizacije za Evropu. Duvanski dim smatra serijskim i najvećim ubicom, čije se dejstvo ipak može sprečiti. Potrebno je, dodaje on, imati snažno zakonodavstvo, ali i uskladiti poruke koje se šalju deci iz medija sa onima koje čuju u kući.

Dr Tanja Knežević, direktorka Instituta Batut, najavila je da će u januaru 2009. biti raspisan javni konkurs na temu Moja borba za okolinu bez duvanskog dima, te da će svakodnevno biti emitovani spotovi i oglasi u elektronskim i štampanim medijima. Promotivnim plakatima biće oblepljena vozila gradskog prevoza u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Subotici i Vranju. Do avgusta 2009. kampanja protiv duvanskog dima sprovodiće se pod sloganom Duvanski dim je serijski ubica, koji će zatim zameniti parola Izbaci duvanski dim.
-.--.-

[dallton]

taman srbija nadje pouzdanog ekonomski i politicki jakog saveznika, kad tamo

Oko dvjesto privedenih prosvjednika i novinara izvjestitelja u Vladivostoku, mnogi od njih pretučeni nakon intervencije zloglasnih elitinih postrojbi OMON - to je epilog drugog antivladina prosvjeda u najvećoj ruskoj pacifičkoj luci.Režim koji je utemeljio Vladimir Putin u gotovo devet godina svog postojanja nije se suočio s masovnim prosvjedima poput onih koji su se diljem Rusije događali u proteklih desetak dana, a sve to nakon što je posrnulu domaću autoindustriju vlada odlučila spasiti povećanjem carinskih pristojbi na inozemne automobile od čak 50 i više posto, piše Večernji.

Prvi se probudio Daleki istok, regija u kojoj devet od deset osobnih automobila čine rabljeni "japanci". Najljuće demonstracije buknule su u Vladivostoku, gdje deseci tisuća ljudi rade na uvozu mahom južnoazijskih automobila, pa sada, u danima kad premijer Putin priznaje da će stotine tisuća ljudi ostati bez posla, strahuju za svoju budućnost.


Prosvjednicima u Vladivostoku pretprošlog je vikenda uspjelo nešto što već godinama bezuspješno pokušava razvikana ulična opozicija Druga Rusija: okupili su, za ruske prilike golemih tri tisuće prosvjednika koji su automobilima potpuno blokirali promet u središtu grada.


Propuštali su samo bolnička kola i vatrogasce, a policija je bila nemoćna. Prosvjednici pritom nisu štedjeli "uvjerljivo najpopularnijeg ruskog političara" Putina poručujući mu da se počne voziti tramvajem, ili da "oligarhe počne podržavati iz vlastita džepa". Za protekli vikend prosvjedi su najavljeni u još 24 grada diljem zemlje, no većinom su to bili mirni, slabo posjećeni skupovi pod budnim okom policije. Jedino je u Vladivostoku ponovno bilo vruće, no režim je očito i tamo naučio lekciju te je, uz klasičnu izliku o "neodobrenom mitingu", silom spriječio nezadovoljnu masu. S jedne strane, ovo su prvi ozbiljniji znaci društvene panike u ekonomski ozbiljno uzdrmanoj Rusiji, no s druge - režim je još jednom pokazao da si može dopustiti i brutalnu represiju nad građanima kako bi i dalje kontrolirao poredak, i to bez ozbiljnijih kratkoročnih posljedica.

i jos jedna putinova sala na racun srbije, taman kupio rafinerije i sve uz to, i onda objavio nema vise jeftinog gasa

Putin: Prošlo je vrijeme jeftinog gasa
Pred početak skupa čule su se ocjene da ministri spremaju osnivanje organizacije koja bi funkcionirala po uzoru na OPEC...
23.12.2008. 17:29
Ruski premijer Vladimir Putin je u Moskvi poručio da je "prošlo vrijeme jeftinog gasa".

Putin je govorio na sastanku ministara više od deset zemalja, vodećih izvoznica zemnog gasa u svijetu.
Cilj sastanka u Moskvi je razgovor o intenzivnijoj saradnji izvoznica tog energenta.

Pred početak skupa čule su se ocjene da ministri spremaju osnivanje organizacije koja bi funkcionirala po uzoru na OPEC.

Međutim, analitičari navode da tehničke razlike između tržišta gasa i nafte za sada čine da takva ideja "ne djeluje ostvarivo".

Sastanku prisustvuju, između ostalih, predstavnici Irana, Libije i Venecuele.

otici ce srbija na ruski bubanj, ko sto je i makedonija otisla pod grcki bubanj, katastrofa

[pesak]

do 2025


Dosije: Lešinari u javnim preduzećima
Objavljeno: Uto, 23. 12. 2008. 16:00
KAKO SE PLJAČKA SRBIJA (2)
Kako se pljačka Srbija (2)

Izvor: static.guim.co.uk
Problem kvadrature kruga sasvim je jednostavan spram otimačine para po tzv. javnim preduzećima, zvala se ona Srbijagas, Srbijašume, Srbijavode, EPS, Skloništa, Skijališta, Transnafta, Elektromreža, Elektrobandera ili Elektrošrafciger – svuda i na svakom mestu na delu je primenjena utopija: otima se od države i daje sebi! Za utehu, uzmite digitron i sabirajte tuđe zarade: učinite sebe srećnim zbog tuđe sreće!

Piše: Branislav Jelić

-.-Izvor: http://www.airport-belgrade.co.yu-.-Teslino finansijsko oružje: Aerodrom kao Krez
Teslino finansijsko oružje: Aerodrom kao Krez
Izvor: http://www.airport-belgrade.co.yu

Aerodrom Nikola Tesla:
Koverta direktora aerodroma debela je 4.390 evra.
Sudeći prema zvaničnom sajtu beogradskom aerodroma (po cenu DSS biološkog opstanka nipošto nije smeo dobiti ime Zorana Đinđića) pošteni a nemoralni Bojan Krišto je i dalje direktor. Valjda u ostavci. O Upravnom odboru, njegovom predsedniku i broju članova nema ni reči. Mora da je državna tajna jer to je lokalna proevropska mantra kojom se daju sakriti sva nepočinstva.
Predsednik UO Miodrag Trikajlo – 2.300 evra, devet članova UO po 1.760 evra.
Kako na zvaničnom sajtu nije moguće doći do podatka koliko je članova u UO, još manje do informacije ko su ti ljudi, obratio sam se prošlog ponedeljka Anamariji Matić, menadžerki za odnose sa javnošću, i uredno ostavio mejl. Posle dva dana (valjda potrage za nadležnima i odgovarajućih konsultacija), ljubazna gospođa Matić se javila sa preporukom: „pogledajte Službeni glasnik, poslednji ili pretposlednji broj“ i to je bilo sve što je Aerodrom Nikola Tesla imao da poruči javnosti.
Na godišnjem nivou direktor aerodroma zaradi 52.680 evra, za pet godina 263.400 evra.
Vožd Upravnog odbora se znoji godinu dana za 27.600 evra, za pun mandat 110.400 evra.
Dični članovi i saradnici prime za 12 meseci 168.960 evra, u toku trajanja mandata 675.840 evra.
Ukupno: 1.049.640 EUR.

-.-PHOTO: http://www.eurovisionserbia.tv-.-

PHOTO: http://www.eurovisionserbia.tv

Radio televizija Srbije (RTS):
Direktor Aleksandar Saša Tijanić koji je za Đinđićevog vakta trpeo od gladi, sada za ćevape ima 2.930 evra mesečno. Predsednik UO Nikša Stipčević – 1.550 evra, devet članova UO po 1.000 evra.
Na zvaničnom sajtu RTV Srbija ne postoji nijedan podatak o poslovodstvu.
-.-PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ-.-A. Tijanić: Naše pravo da ne znamo ništa
A. Tijanić: Naše pravo da ne znamo ništa
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ

Šef je Tijanić, ostalo su sitnice, a naše pravo da znamo sve ne podrazumeva i informacije o Upravnom odboru, broju članova i uglednom sastavu. Zanimljivo je da ni u Poslovniku o radu UO radiodifuzne ustanove Srbije – RTS ne postoji podatak o broju članova UO. To, međutim, ne ometa Nikšu Stipčevića, potpisnika ovog dokumenta, da operiše pojmovima: većina, dvotrećinska većina, jedna trećina članova, dovoljan broj članova, kvorum, ukupan broj članova.
Ipak, internet je otac a nekome maćeha (zaustavite internet!). Posle tridesetak klikova saznajem da ima devet članova među kojima je i nacionalni radnik Dušan Savić, bivši fudbaler, aktuelni desničarski aktivista koji ne odbija 1000 evra u borbi za srpsku stvar.
Tijaniću dajemo godišnje 35.160 evra, odnosno 175.800 evra dok ne proceni da je vreme za novi prelet.
Stipčević nas godišnje košta 18.600 evra, što je teret od 74.400 evra za četiri godine.
Na Upravni odbor ode 96.000 evra i nepovratnih 384.000 evra tokom trajanja mandata.
Ukupno: 634.200 EUR.

Službenik glasnik:
Direktor i glavni urednik Slobodan Gavrilović (DS) ima mesečnu platu od 2.839 evra. Ovaj kolekcionar funkcija, bivši marksista, iako skoro dve decenije u Demokratskoj stranci, svoje malo parče slave stekao je podrškom Slobodanu Vuksanoviću i „Grupi 37“ u večnoj borbi protiv Zorana Đinđića.
-.--.-



Kada su se konačno stekli koalicioni i proevropski uslovi (2003 - 2008) da se jedini demokratski premijer pokopa dublje od dva metra, Gavrilović se iskazao u punom kapacitetu, izbacujući mrtvog Đinđića iz spiska najznačajnih Srba.
U trenucima stvaralačkog zanosa „Službeni glsnik“ štampa knjige Slaviše Lekića, čime se duže vreme zabavljaju istražni organi.
Predsednik UO dr Vukašin Pavlović prima – 1.023 evra, sedam članova UO po 764 evra.
Gavrilović godišnje košta državu 34.068 evra i dok ga ne zameni neki stranački kolega ceh će dostići 170.340 evra.
Predsednik UO će primiti svega 12.276 evra za godinu dana ili 49.104 evra tokom mandata.
Upravni odbor je na ivici štrajka sa sitnišem od 55.008 evra godišnje i 220.032 evra dok ne dođe nova kožna garnitura.
Ukupno: 439.476 EUR.

Agencija za privatizaciju:
Direktorka Vesna Džinić prima 3.470 evra. Prema tvrdnji Mlađana Dinkića, nije članica G17+ ali jeste njegova bliska saradnica. Vesna Džinić je u vreme kada je Dinkić bio guverner Narodne banke Srbije (NBS) bila direktorka Agencije za osiguranje, sanaciju stečaja i banaka, a zatim direktorka trezora za vreme njegovog mandata kao ministra finansija.
Na zvaničnom sajtu Agencije za privatizaciju postoji broj telefona 30 20 800 ali sa podignutom slušalicom. Tokom tri dana pozivanja, u različita vremena a svakako pre 15h, jedina informacija koju možete dobiti glasi: „tutu...tutu...tutu“.
U ćutanju je zlato a u zaboravu spas – osnov za Dinkićevo poverenje.
Žena od besomučnog Dinkićevog poverenja, svoje usluge naplaćuje 41.640 evra za godinu i naplatiće 208.200 evra ukoliko patrona Mlađana ne oteraju pre vremena.
Ako predsednik/ca UO ili zamenik direktorice zarađuje dvostruko manje od večne pratilje, to je godišnje 20.820 evra, do neke nove funkcije 104.100 evra.
Ukupno: 312.300 EUR.

-.-Izvor: http://www.apr.gov.rs-.-

Izvor: http://www.apr.gov.rs

Agencija za privredne registre (APR):
Direktor Zvonko Obradović– 2.736 evra.
Na zvaničnom sajtu Agencije, gde možete videti baner „Poslovne informacije na tacni“ i pročitati informaciju da „u okviru registra koji vodi, APR omogućava besplatnu pretragu javno dostupnih podataka“, nigde ne možete pronaći ko je direktor/ka agencije, niti jedan podatak o Upravnom odboru.
U okviru pretrage privrednih subjekata, na upite možete dobiti samo: „Nijedan podatak ne odgovara kriterijumima pretrage“.
-.-Izvor: http://www.ekapija.com-.-Ekspert za dopunske pare: Zvonko G17 Obradović Plus
Ekspert za dopunske pare: Zvonko G17 Obradović Plus
Izvor: http://www.ekapija.com

Doduše, možda je kriterijum bio previše bizaran. Prvi: Agencija za privedne registre, a drugi: Matični broj 17580175. Ili ovo ne spada u poslovne informacije?
Ako ste uporni pa pročitate i izveštaj za poslovnu 2007, opet nećete saznati ko upravlja agencijom, tj. pomoćnim poslovima za funkcionisanje države. Osim ukoliko se direktor ne zove Zakonski Zastupnik (potpis nečitak). Napokon, iz Ibarskih novosti, saznajem da je reč o Zvonku Obradoviću iz, slutite, G17+.
Naime, u jednoj vesti može se pročitati sledeće: „Stranka G 17 plus saopštila je nedavno na konferenciji za novinare da je njen kandidat na predstojećim izborima za predsednika opštine Kraljevo Zvonko Obradović, diplomirani pravnik iz Kraljeva“. Zvonko Obradović je rođen 1966. a Pravni fakultet je završio u Kragujevcu (uf!). Pet godina je bio advokatski pripravnik i advokat, tri godine predsednik Izvršnog odbora SO Kraljevo, potom još tri godine stručni konsultant nečega što se kliče STNj Fondacije-Nemačka. Od 2003. savezni je poslanik u Skupštini Srbije i Crne Gore sve dok se tvorevina nije raspala. All round ekspert Obradović uspeo je da bude i državni sekretar za odbranu u Vladi Vojislava Koštunice. I najvažnije, član je najužeg rukovodstva stranke G17+.
Posle nekoliko poziva uspevam da dođem do odgovorne osobe Gabrijele Petković-Jovanović, jedinog prijatnog iznenađenja u ovom istraživanju. U otvorenom razgovoru, saznajem da je APR samofinansirajuća agencija koja svoje zarade ne crpi od poreskih obveznika već isključivo na osnovu prihoda delatnosti koju obavlja.
Krug se tako zatvara u trakalici legalnog i legitimnog. Legalno je da direktor Obradović17+ prihoduje 32.832 evra godišnje i 164.160 evra dok ne bude premešten na novu funkciju. Koliko je legitimno u zemlji gde je 600.000 ljudi na ivici siromaštva – prosudite sami.
Ukupno: 164.160 EUR.

-.-Izvor: http://www.airport-belgrade.co.yu-.-Nebo je limit za plate: Agencija za kontrolu novčanog leta
Nebo je limit za plate: Agencija za kontrolu novčanog leta
Izvor: http://www.airport-belgrade.co.yu

Agencija za kontrolu letenja:
Predsednik UO Nikola Stankov obavlja ujedno i direktorske poslove i za to prima – 5.368 evra, dok pet članova UO dobijaju po 1.908 evra.
U slučaju tajne organizacije AKL čak i moćni internet posustaje. Podatak o tome koliko članova broji Upravni odbor nigde nećete naći. Koliko novca primaju članovi tog tela spada u sferu naučne fantastike i pored Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Za računicu koja se izvodi u ovom tekstu poći ću od pretpostavke da se radi o pet članova UO.
Stankov godišnje zaradi 64.416 evra, što na petogodišnjem nivou iznosi 322.080 evra.
Ni članstvo u UO nije za bacanje. Za godinu dana ukupna UO nadoknada je 91.584 evra, za četiri godine 366.336 evra.
Ukupno: 688.416 EUR.

-.--.-



Republička agencija za telekomunikacije (RATEL):
Direktor agencije i predsednik UO funkcije su spojene u jedinstvenu ličnost dr Jovana Radunovića čija je plata 2.300 evra. Tu su još i izvršni direktor i još četiri člana Upravnog odbora.
Ako pretpostavimo da Izvršni prima dvostruko manje a članovi UO četiri puta manje od Dvojnog, računica je sledeća:
Na direktora i predsednika UO. poreski obveznici izdvoje godišnje 27.600 evra a za njegov petogodišnji rad – 138.000 evra.
Izvršni direktor vredi godišnje 13.800 evra, što se za četiri godine penje do 55.200 evra.
Za članove UO godišnje treba spremiti 27.600 evra a dok ne dođu neki drugi, još 138.000 evra.
Ukupno: 331.200 EUR.

-.-PHOTO: http://www.serbianlogo.com-.-

PHOTO: http://www.serbianlogo.com

Zavod za nastavna sredstva i udžbenike:
Direktor Miloljub Albijanić (G17+) je nasledio Radoša Ljušića decembra 2007. ali je sa radom i problemima Zavoda već bio upoznat u svojstvu predsednika UO ove firme. Nije moguće doći do podatka koliko je primao na ime naknade za rad u UO ali kao direktor prihoduje svega – 2.563 evra.
Upravni odbor u punom sastavu broji pet članova i njime predsedava zamenik.
-.-PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ-.-U intelektualnom transu: Albijanić u ulozi Rodenovog mislioca
U intelektualnom transu: Albijanić u ulozi Rodenovog mislioca
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ

Na upit o podacima koji se tiču primanja članova UO, na adresu e-novina stigao je dopis u kome direktor i zamenik predsednika glume Engleze. U mejlu koji niko ne potpisuje, što se može tumačiti kao savest u tragovima ali i kao alibi da se otpusti kafe kuvarica, može se utvrditi da za Zavod vreme počinje da teče od 1. decembra 2008. Za Albijanića je nova era tek počela. Odjednom je prosečna neto zarada postala Albijanićeva biblija sa tri sveta slova RZS (Republički zavod za statistiku). O ekstremnim vrednostima koje su važile u oktobru i ko zna koliko pre toga, nema nijedne reči. Šta je bilo, bilo je, pojeo vuk Albijanića, ostalo ih je G16+. Nema veze, makar su nam udžbenici dobri. Još kad iz njih, po uzoru na Gavrilovićevu ideju, izbace da je Zoran Đinđić ubijen u nikad razjašnjenom političkom atentatu, ima đavo da nas vidi.
Najzanimljivije iz predočenih podataka su ograđivanje, stid i bes koji se čitaju između redove zastrašenih službenika Zavoda: „napominjemo da članovi Upravnog i Nadzornog odbora iz redova zaposlenih ne primaju naknadu“.
Zato polazim od pretpostavke da mesto predsednika UO zavređuje makar polovinu Albijanićevih prihoda a naknade članova UO iz redova partijskih četvrtinu te skromne svotice.
Izvedena računica pokazuje da se na Albijanića godišnje baci 30.756 evra, dok se iznos rashoda u petogodišnjem mandatu penje na 153.780 evra.
Predstavnicima stranaka je do 1. decembra, razume se, pripadalo 30.756 evra godišnje i 123.024 evra za pun mandat.
Ukupno: 276.804 EUR.

-.-PHOTO: http://www.prosvetni-pregled.co.yu-.-

PHOTO: http://www.prosvetni-pregled.co.yu

Prosvetni pregled:
Direktorka Vesna Antelj – 1.897 evra.
Prosvetni pregled nema Upravni odbor što je verovatno najracionalnija vest dobijena u teškom uspostavljanju kontakta sa javnim preduzećima koje finansiraju poreski obveznici.
Za godinu dana rada direktorka Antelj zaradi 22.764 što za pet godina iznosi ukupno: 113.820 EUR.

-.-PHOTO: http://www.yurail.co.yu-.-

PHOTO: http://www.yurail.co.yu

Železnica Srbije:
Direktor Milovan Marković (DS) zarađuje 3.586 evra.
Kao svestrana ličnost u otvorenom sukobu sa zakonima fizike, Marković je poslanik u Narodnoj skupštini republike Srbije (NSRS), zamenik predsednika Odbora za saobraćaj i veze i član skupštinskog Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije, kao i šef Opštinskog odbora DS u Valjevu. Ranije je bio direktor Direkcije za izgradnju u Valjevu, iz čega sasvim logično proizilazi osposobljenost za upravljanje poslovima u železničkom saobraćaju.
Predsednik UO Zoran Anđelković-Baki (SPS) – 1.380 evra, članovi UO po – 1.070 evra (njih 11).
Deprimirajuća računica govori da direktor derutne železnice godišnje zaradi 43.032 evra. Za četiri godine unapređivanja železničkog saobraćaja suma je 172.128 evra.
Reanimirani Anđelković štrpne 16.560 evra godišnje, ili, 66.240 evra dok ne ode u neki novi UO.
Članovima UO se za godinu dana nadoknadi 128.400 evra. Za četiri godine 513.600 evra.
Ukupno: 751.968 EUR.

Republička direkcija za imovinu:
Direktor zarađuje 1.724 evra, zamenik direktora – 1.264 evra a predsednik UO – 1.260 evra. Pretpostavka je da članovi UO primaju dvostruko manju nadoknadu od predsedavajućeg i da ih ima ne manje od pet.
Godišnja zarada direktora iznosi 20.688 evra a za pet godina sumica dostiže 103.440 evra.
Zamenik skupo plaćenog direktora primi 15.168 evra tokom godine i 75.840 za vreme trajanja mandata.
Predsedniku UO se nadoknadi 15.120 evra za jednu, i 60.480 evra za četiri godine.
Članovima UO sleduje 30.240 evra za godinu i 120.960 za ceo mandat.
Ukupno: 360.720 EUR.

Centralni registar za HOV:
Direktorka Vida Uzelac je istovremeno i predsednica UO i za taj napor prima – 4.080 evra. To je 48.960 evra godišnje i 195.840 evra za četiri godine.
Ukupno: 195.840 EUR.

-.-Izvor: http://www.aman-alliance.org-.-

Izvor: http://www.aman-alliance.org

Tanjug:
Direktor – 1.530 evra.
Predsednik UO – 356 evra, članovi UO ne primaju nadoknadu za rad.
U poređenju sa prethodnim podacima mogao bi se steći utisak da je državna informativna služba najskromnija od svih pomenutih preduzeća. Međutim, kada se ima u vidu doprinos Telegrafske agencije nove ali davno umrle Jugoslavije, svaki cent je novac bačen u bunar. Da je sreće i pameti pa da je istinita informacija kad kliknete na rubriku „O Tanjugu“: The page you are looking for might have been removed.
Do tada, direktor će zarađivati 18.360 evra godišnje i 91.800 evra za ceo mandat.
Godišnja nadoknada predsednika UO iznosi 4.272 evra i 17.088 evra u četvorogodišnjem mandatu.
Ukupno: 108.888 EUR.
Istine radi, iznose koji se tiču članova upravnih odbora treba umanjiti za 15-20% zbog ljudi koji u tim UO sede po osnovu članstva „iz redova zaposlenih“. Oni su, naime, prinuđeni da posle punog radnog vremena, bez ikakve nadoknade slušaju stranačke aranžmane i prepucavanja za masne pare.

***

Nisu, međutim, samo plate direktora državnih firmi i nadoknade za rad u Upravnim odborima ono zbog čega treba da se zamisle poreski obveznici. Pored tih par hiljada evra, postoje i druge privilegije za prezaposlene partijske trudbenike. Tu su i službeni stanovi, kompanijske kartice kojima plaćaju službene ručkove, kolokvijalno „reprezentacija“, specijalni dodaci, dnevnice za putovanja, naknade za odvojen život, besplatni mobilni telefoni čiji računi takođe prevazilaze jadnički prosek zarade, vozači, luksuzni automobili, telohranitelji...
Obaška nepomenuti direktori i Upravni odbori, pa sve to isto na gradskom nivou i tajne zarade u njima. Pomenuti podaci sasvim dovoljno kazuju o prirodi ove vlasti na grbači sluđenih i strašljivih građana.
Naravno, da se ne bi istrošili, da bi koji dinar uštedeli, funkcioneri za gubljenje vremena o trošku poreskih obveznika raspolažu i „reprezentacijom“ (ostalo im iz vokabulara koji su ranije uvežbali).

Tabela „reprezentativaca“:

NIS – 2.091.954 evra.
Valjalo je votku pred deripaske izneti, na tost kavijar razmazati, za kuče ostatke poneti. Sve, samo da se ne obrukaju gospoda Škundrić i Škundrić i ostala bratija. Imalo se rašta i trošiti i za meze 0,5% od NIS-a potrošiti. Malo li je ako vanrednom Šojguu to radost čini?

Telekom Srbije – 850.600 evra.

Srbijašume – 550.000 evra

PTT Srbije – 483.000 evra

RTS – 287.000 evra

EPS – 253.000 evra

JAT Airways – 195.000 evra

Srbijagas – 184.000 evra

Elektromreža – 150.000 evra

Aerodrom NT – 126.000 evra

Agencija za kontrolu letenja – 95.000 evra

Službeni glasnik – 76.000 evra

Zavod za udžbenike – 69.000 evra

Agencija za privatizaciju – 69.000 evra

Agencija za telkomunikacije – 50.000 evra

Tanjug – 17.000 evra.

Pomenute firme su ukupno potrošile na „repku“ - 2.604.000 evra. Prevedeno na jezik bede, na prosečnu neto zaradu za oktobar 2008. od 394,4 evra, to znači da je na iće i piće proćerdano 6.602 prosečne plate.
Još slikovitije; firma sa 100 zaposlenih radnika, sve uz plaćanje poreza i doprinosa, mogla je sa tim novcem da isplaćuje zarade skoro četiri (4) godine.
U borbi za očuvanje Kosova, sa tim parama je svaki preostali stanovnik mogao dobiti po 26 evra. Nije mnogo ali je svakako više od histeričnog poziranja i lažne brige lokalnih skupo plaćenih patriota.
http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=20475

[pesak]

Tadićev novogodišnji dar
Objavljeno: Uto, 23. 12. 2008. 18:03

SRBIJA POKLONILA NIS RUSIJI

Srbija poklonila NIS Rusiji

Sve je vaše: Tadić poklanja Srbiju

PHOTO: EPA



Nekadašnja patriotska parola: „Srbija se saginjati neće“, od danas i zvanično više ne važi; Srbija se ne samo sagla nego i klekla pred zahtevima Rusije da pošto-poto kupi Naftnu industriju Srbije (NIS) za tričavih 400 miliona evra, uz obećanje-ludom-radovanje da će jednom možda gasovod „Južni tok“ proći kroz Tadićevu guberniju. Ako se Rusi budu smilovali

Tim E-novina

Teza omiljenog miloševićevskog pesnika Matije Bećkovića da je „Kosovo – najskuplja srpska reč“ umalo se pokazala tačnom; ispravna nacionalistička parola bila bi da je „Kosovo – jevtin ruski NIS“, makar zbog zlokobne činjenice da su se Velika Rusija i Mala Srbija konačno dogovorile kako da Rusi za bedne novce uzmu od Srbije ono što, de facto, jeste najvrednije: čitavu naftnu industriju za tričavih 400 miliona evra. Kao što obično biva u filmovima za decu, ruski „Gasprom“ se obavezao (!) da investira 550 miliona evra u modernizaciju NIS-a (490 miliona za obnovu rafinerija i 60 miliona evra za zaštitu životne sredine), bez dodatnog zaduživanja NIS-a, uz mogućnost raskida ugovora ako tako ne bude. Prilikom ovog sporazuma dogovoreno je i da odgovornost Srbije za eventualne ekološke štete bude 25 odsto od kupoprodajne cene; drugim rečima – Rusi zagađuju, mi plaćamo! Odbijen je zahtev Srbije da ekološke akcidente plaća pet odsto, koliko je svetski standard; Boris Tadić i njegova ekipa velikodušno su Rusima dali mogućnost za opšte trovanje koje ćemo sami plaćati!

-.-PHOTO: EPA/SERGEI CHIRIKOV-.-Tadićev stih: Druže Putin, mi ti se kunemo, da sa naftnog puta ne skrenemo
Tadićev stih: Druže Putin, mi ti se kunemo, da sa naftnog puta ne skrenemo
PHOTO: EPA/SERGEI CHIRIKOV

Velikodušni „Gasprom“ najavio je da će monopol na proizvodnju nafte u Srbiji ukinuti već do kraja 2010, što se smatra veličanstvenim uspehom Srbije – Rusi su, naime, zahtevali da monopol traje do 2014. godine, što je u suprotnosti sa svim zakonima Evropske unije, ali se na kraju našao kakav-takav kompomis koji ruski mediji, cnično, opisuju kao „veliki uspeh srpske pregovaračke strane“. Isti ruski mediji javljaju da je obezbeđena obaveza „Gasproma“ da do kraja 2012. ne sme da otpušta radnike NIS-a, a da će radnicima koji odluče da napuste kompaniju isplaćivati nadoknadu od 750 evra po godini radnog staža.
Ono što jeste najbitnije za Srbije – ne pominje se u ugovoru; nigde nema ni reči o izgradnji gasovoda „Južni tok“ niti o skladištu gasa u Banatskom dvoru, a jedina garancija da će do toga možda, evetualno, nekad (čitaj: nikad) doći biće tzv. krovni sporazum koji će potpisati predsednici Medvedev i Tadić. Makar iz toga se vidi da je u pitanju sasvim neobavezujući hippie sporazum koji počiva na političkim ustupcima; Rusima dajemo NIS besplatno jer Rusi brane tzv. Srpsko Kosovo, podržavaju politiku Borisa Tadića i Vuka Jeremića, ali to neće da rade besplatno – valja ih lepo platiti.

Otud NIS kao poklon Rusima: bez obzira na to što NIS vredi barem dve milijarde dolara – Tadić i njegov politički tim odlučili su da za političke usluge Rusima daruju naftni sistem koji će i bezbedonosno ovu državu pretvoriti u večitog srpskog taoca. Čak je i nesrećni srpski premijer Mirko Cvetković naveo da je Srbija u pregovaračkom timu zastupala stav da joj je isplativa samo celina, odnosno realizacija sva tri sporazuma, za šta je tražila finansijske i pravne garancije, ali da „sada više nismo toliko sigurni u to“.

Kad se sve sabere – Rusi su maestralno iskoristili bolećivost Borisa Tadića i patriotske Srbije zaljubljene u Vladimira Putina; uzeli su NIS, postali naftni monopolisti u Srbiji, ušli na srpsko tržište kao budući gospodari, pametno izbegli da obećaju gasovod „Južni tok“, sasvim zaboravili na srpsko skladište gasa, naterali Srbiju da plaća buduće ekološke katastrofe – a za uzvrat, obećali su, majke mi, podržaće Srbiju u svakoj besmislenoj inicijativi da se opet pregovara o Kosovu kao o „srpskoj naftnoj pokrajini“.

Putin i Medvedev odavno nisu imali lakši i lepši posao: naći budale koje veruju da je Rusija garant bilo čega – savršena je pravoslavna a novogodišnja zabava!

[zavrzlama]

Nije dzaba...osigurat ce rusi srbiji politicku potporu da srpski narod povedu jos jednom na popravni za veliku srbiju

[dallton]

Nije dzaba...osigurat ce rusi srbiji politicku potporu da srpski narod povedu jos jednom na popravni za veliku srbiju

s obzirom kakva su tri zadnja ispita bila, pasce i na ovom popravnom

[LAIBACH KUNST]

Nije dzaba...osigurat ce rusi srbiji politicku potporu da srpski narod povedu jos jednom na popravni za veliku srbiju

Pa zašto na već postojeću Srbiju ne sagrade još jedan sprat Srbije i gotova stvar?

[dallton]

Nije dzaba...osigurat ce rusi srbiji politicku potporu da srpski narod povedu jos jednom na popravni za veliku srbiju

Pa zašto na već postojeću Srbiju ne sagrade još jedan sprat Srbije i gotova stvar?

kako ce kad su prodali i gradjevinsku industriju, a rusi nece dzaba da rade

[vee-jay]

ovi u Srbiji su svi

[dallton]

Tači: Plan od šest tačaka ne važi
23. decembar 2008. | 20:15 | Izvor: Tanjug
Prag -- Premijer Kosova Hašim Tači rekao je da plan od šest tačaka nema nikakvu važnost na Kosovu.

"Plan od šest tačaka ne postoji, nema takvog dokumenta, ni na stolu, ni u rečniku političara, on nije naš prioritet, a ni prioritet međunarodne zajednice," rekao je Tači u intervjuu za radio Slobodna Evropa. "Institucije Kosova u potpunosti poštuju plan Martija Ahtisarija i ustav Kosova, a plan od šest tačaka nije na dnevnom redu i zato nije obavezujući," smatra Tači.

Tači je, takođe, rekao da će dolaskom Euleksa na sever Kosova, uslediti integracija tog dela teritorije.

"Posle devet godina čekanja, međunarodne civilne vlasti su počele da sprovode svoju vlast na severu Mitrovice. Ubrzo će to uraditi i legitimne kosovske institucije.

Neće više biti paralelnih i nelegitimnih struktura. Doći će do integracije srpske zajednice u kosovsko društvo i institucije", dodao je Tači.

Tači je ocenio da, posle proglašenja nezavisnosti, Kosovu i Metohiji predstoji jačanje na unutrašnjem planu i integracija u međunarodne institucije kao što su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, a u skorijoj budućnosti i NATO, UN i EU, prenosi Slobodna Evropa.

Ne daj Taci podjelu ni pod koju cijenu

[dallton]

SRBIJA DOBRICE ĆOSIĆA NIJE PORAŽENA

„Sarajevo je neka vrsta čuda, čudesan grad i za one koji ga vole, i za one koji ga nikada neće razumeti” – napisao je 1992. u jednom od svojih dirljivih pisama Mirku Kovaču beogradski pisac Filip David. U razgovoru za Dane, David govori o ratu u Bosni, Sarajevu, stradanju svoje porodice u nacistickim logorima, Danilu Kišu, Mirku Kovaču, Miodragu Bulatoviću, Milovanu Đilasu, antisemitizmu i poziciji „jevrejskog pisca” u Srbiji, o nacionalizmu, antikomunizmu, Borisu Tadiću, Amfilohiju Radoviću i Dobrici Ćosiću
Razgovarala: Tamara Nikčević /Fotografije: Dragan Kujudžić

„Prvi put nakon opsade, u Sarajevo sam otišao sa Mirkom Kovačem” – gotovo i ne sačekavši da sjednem, počinje Filip David. „Jureći da stignem na zakazanu konferenciju za štampu, iz automobila sam šokiran posmatrao razrušeni grad, simbol našeg varvarstva, buke i besa…Već su bili počeli kada sam unezveren uleteo u salu, i, u trenutku kada me je Senad Pećanin najavio i kada je trebalo nešto da kažem, iz mene je valjda provalila sva ta muka, stid, emocije, sećanje na deo života koji sam u tom gradu proveo, na ljude… Nisam mogao. Zaplakao sam”.

*Kako danas doživljavate Sarajevo?
Sarajevo je univerzalni simbol otpora fašizmu i varvarstvu. Osim toga, za nas koji smo, očajni i nemoćni, iz Beograda posmatrali šta se tamo događa, Sarajevo je bilo i simbol nade. Mislili smo: preživećemo ako Sarajevo preživi. Na radiju Frans International sam imao redovnu rubriku u kojoj sam, ne sanjajući da to neko tamo sluša, često govorio o Sarajevu. Međutim, kada sam prvi put posle opsade došao u Sarajevo, prilazili su mi ljudi na ulici, zahvaljivali, pričali da im je, dok su sedeli u podrumima i slušali, bivalo lakše kada su shvatili da i u Beogradu postoji neko ko saoseća sa njihovom patnjom. To me je zaista dirnulo.

* U Sarajevu ste proveli dio života?
Moj stric je živeo u Sarajevu do 1948, kada je na jednom partijskom sastanku, iako nije bio staljinista, postavio logično pitanje: kako to da je Staljin do juče bio uzor, a danas o njemu sve najgore. Rekli su mu da može da bira – odlazak na Goli otok ili da ostavi državi kuću i ode u Izrael. Odabrao je Izrael. U Izraelu je proveo desetak godina, nakon čega se, mučen nostalgijom, vratio sa porodicom u Sarajevo. Sa bratom, ocem i majkom, svakog sam ih leta posećivao. Živeli su u Kapetanovićevoj. Ne znam kako se ta ulica danas zove.

*Kako se Vaša porodica uopšte našla u Bosni?
O tome nemam bliža saznanja. Znam da su moji baba i deda po očevoj liniji pripadali poljsko–jevrejskoj aristokratiji i da su rođake imali i u Beču. Kada se otac rodio, porodica je dobila telegram čestitke od Sigmunda Frojda. Bio nam je daleki rođak. Dvadesetih godina XX veka, otac je vozom iz Sarajeva otputovao u Beč kako bi se sa njim sreo. Kasnije je u Beču studirao prava, odakle se vratio u Sarajevo, a potom, do početka rata, radio kao sudija u Sremskoj Mitrovici. Sklanjajući se od antijevrejskih zakona, otišao je u partizane.

* A porodica?
Skrivali smo se u jednom sremskom selu, promenili imena i to nam je spasilo živote. Zvao sam se Filip Kalinić, po domaćinu koji nas je primio i sve vreme rata čuvao. Divni, čestiti, hrabri ljudi! Zato nikada ne govorim u kategorijama naroda, nacije. To ne postoji. Postoje pojedinci, ljudi koji vam pomognu, kojima morate biti zahvalni na tome što ste još uvek živi i oni drugi, oni od kojih ste se morali kriti da ne biste nastradali. Preko pedeset članova moje porodice je stradalo, mnogi su završili u logorima. Majka, mlađi brat i ja smo takođe bili odvedeni u logor, ali smo, srećom, tamo proveli svega nekoliko dana.

*Koliko ste imali godina?
Dve i po. U trećem razredu osnovne škole napisao sam priču o tome kako smo majka, brat i ja pešačili četrnaest kilometara od sela u kome smo živeli do logora u Sremskoj Mitrovici. Fašisti nisu znali da smo Jevreji. Sećam se da je put bio mučan i težak, da sam bio izmoren i da nisam više mogao da hodam. Znajući da će svako ko zaostane biti streljan, majka je, kako bi me motivisala, rekla da se na kraju puta nalazi drvo trešnje – a voleo sam trešnje – i da će ga, ako ne stignemo na vreme, obrati ovi pre nas. Na konkursu, među četiri hiljade radova, osvojio sam prvu nagradu. Mnogo kasnije, Gordan Mihić me je pitao da li se sećam tog takmičenja. I sam je na njemu učestvovao i osvojio drugu nagradu.

*Danilo Kiš je imao sličnu sudbinu.
Njegov otac je preživeo tzv. hladne dane, bacanje pod led. Kada je na red došao njegov otac, rekli su – nema više mesta. Dunav je bio prepun. Kišovog oca su kasnije iz jednog od azila odveli u Aušvic, odakle se nikada nije vratio. Svog oca nisam doživljavao kao nekoga ko je bio spreman da donosi važne, krupne odluke. Bio je blag, učio nas da ne mrzimo, da suzbijemo želju za osvetom, da ne nanosimo zlo drugome upravo zbog tragičnih posledica koje je moja porodica doživela. U vreme bombardovanja 1999, kada sam saznao da sam na listi za likvidaciju, setio sam se te očeve odluke da ode u partizane. Nisam se bojao za sebe; razmišljao sam o porodici, deci. Skrenuta mi je pažnja da treba da se čuvam, da odem negde…

*Zašto niste?
Želeo sam da pokažem da sam ravnopravni građanin Srbije, da imam pravo da kažem, da protestujem, da se ne slažem. Možda i iz inata. Ne osuđujem ove koji su otišli, naprotiv – razumem i opravdavam. Znate, kod Jevreja postoji nešto što se zove jevrejska samomržnja. To je psihijatrijski pojam koji objašnjava zašto su Jevreji u nekim uzburkanim vremenima žešći nacionalisti od pripadnika većinskog naroda sa kojim žive. Objašnjenje leži u potrebi da se asimiluju u zajednicu čiji su deo a koja ih neće.

* Što je normalna ljudska potreba...
Jeste, ali često deformiše i ličnost i karakter. Upravo svestan toga, ostajući ovde, želeo sam i drugima i sebi da dokažem da sam deo društva, da imam pravo da govorim, ne vodeći računa o svom etničkom poreklu. Ako bih zbog toga što nisam etnički Srbin počeo da se ustručavam, da ne kritikujem nacionalizam, sebe bih stavio u poziciju građanina drugog reda. No, osnovni problem i nije u tome kako se osećate, nego u tome kako vas drugi vide.

*Kako su Vas vidjeli?
Kao jevrejskog pisca. Kiš se, recimo, užasavao takvih etiketa. Doživljavao ih je kao pokušaj izbacivanja iz književnosti. „Ako te označe kao jevrejskog pisca, u toj literaturi dobijaš status gosta” – govorio je. „A nas suštinski određuje jezik kojim pišemo”. To je tačno. Ko je jevrejski pisac? Da li je to onaj ko se rodio kao Jevrejin ili onaj ko piše o jevrejskim temama? Evo, Ivo Andrić je pisao jevrejske priče, pa šta to znači?! Niko ne kaže da su Sol Belou, Doktorov ili Filip Rot jevrejski pisci koji žive u Americi. Ne, oni su američki pisci.

*I sami ste mnogo puta pisali o tzv. jevrejskim temama. U posljednjem romanu San o ljubavi i smrti…
Jeste, bavim se time, to je moj svet, ali mislim da to nije toliko bitno. Roman koji pominjete je objavljen i u Hrvatskoj, pa me izdavač, Seid Serdarević, pitao da li da na kraju napravi spisak nepoznatih reči iz Kabale. Rekao sam da ne treba jer bi to samo odvuklo pažnju. Važna je priča koja ima univerzalno značenje.
Ko je jevrejski pisac? Da li je to onaj ko se rodio kao Jevrejin ili onaj ko piše o jevrejskim temama? Evo, Ivo Andrić je pisao jevrejske priče, pa šta to znači?! Niko ne kaže da su Sol Belou, Doktorov ili Filip Rot jevrejski pisci koji žive u Americi. Ne, oni su američki pisci

*Osim „židovskog nasleđa”, vaše teme i opsesije, kako kaže Mirko Kovač „djelimično izviru iz porodičnog nasleđa”.
To je tačno. Svi se mi, znate, teško oslobađamo trauma iz detinjstva. U mojim pričama i romanima ima fantastike, ali, što sam stariji, što se više bližim spisateljskom i svakom drugom kraju, češće se vraćam stvarnosti i vremenu u kome živimo. San o ljubavi i smrti ima dva dela: jedan je vezan za prošlost, za 19. vek, a drugi – za ove naše tragične devedesete godine. Miislim da će, više od svih dnevno angažovanih tekstova, književnost, čak i kada to ne čini direktno, biti najbolje svedočanstvo o vremenu u kojem smo živeli.

* Kojoj vi književnosti pripadate?
Hteo, ne hteo – srpskoj. Kada sam u maju sa Kovačem bio u Zagrebu, rekao sam mu, pomalo u šali, da je pisac koga svi hoće. Najčitaniji je i u Srbiji, u kojoj je Grad u zrcalu već doživeo dva izdanja! Ipak, za taj je roman dobio je visoka priznanja svuda sem u Beogradu. Prema njemu još uvek postoji otpor dela čaršije. Niko mu ne negira književni dar – Kovača sam, inače, uvek smatrao najdarovitijim piscem naše generacije – ali ga ne vole zbog onoga što je govorio. A govorio je hrabro, pošteno i direktno. Ne želim da ispadne neskromno, ali, za San o ljubavi i smrti dobio sam jako dobre kritike, ali od petstotina nagrada koje se u Srbiji dodeljuju, nisam se primakao nijednoj. Jer, eto, za neke ipak nisam „srpski pisac”.

*Kako na to reagujete? Da li vas to vređa?
To jeste uvredljivo. Pre dve godine je u Beogradu objavljena knjiga-pamflet Lažni car Sćepan Kiš čija je osnovna teza da su, nakon Drugog svetskog rata, srpskom kulturom upravljali Eli Finci, Oskar Davičo i Erik Koš; da je jevrejski lobi nastavio tu kontrolu preko Danila Kiša, koji je uspeh u svetu postigao zahvaljujući svom jevrejstvu.

*Da li je u Srbiji teško biti Jevrejin?
Meni nije. U gimnaziji, školi, pa čak i u literaturi, nositi ovakvo ime i prezime je bila prednost: brze vas zapamte. Kako je vreme prolazilo, stvari su se ipak menjale. Danas, priznajem, osećam izvesnu nelagodnost kada ga izgovaram.
*Pitam zato što ste početkom tzv. preporoda, 1987, bili predloženi za Andrićevu nagradu, ali su pojedini članovi žirija govorili: neka mu je Izrael da! Mirko Kovač, član žirija, sjetio se intervjua Ive Andrića Večernjim novostima, koji je, odgovarajući na pitanje koje pisce voli, rekao: „Volim Kiša, Kovača i Davida, a najviše Davida”. Tako ste dobili nagradu.
Znate i sami da se ovde često potežu slični „argumenti”. Ljudi vole da vas svrstavaju, tako im je lakše. Ali, kada ste već pomenuli tu epizodu, moram da kažem da je Andrićeva pohvala neutralisala svu neprijatnost potezanja mog nacionalnog identiteta kao argumenta „protiv”. Godila je. Andrića nikada nisam upoznao, ali sam ga voleo kao pisca. Kiš, Kovač, Bora Pekić, Glavurtić i ja, cela naša generacija, svi smo voleli Andrića, Krležu, Ranka Marinkovića…

*Osim vas, od te generacije u Beogradu nije ostao niko.
To je bila jedna izvanredna generacija, nedosegnuta u savremenoj exjugoslovenskoj književnosti. Uticaj Kovača i Kiša na mlade pisce i danas je veliki… Ali, tačno je to što kažete: Kovač i Miro Glavurtić su otišli u Hrvatsku, Kiš i Pekić, sa utiskom da su zbog nečega nepravedno kažnjeni, okončali su živote u tuđini …

* U knjizi „Pisanje ili nostalgija” Kovač kaže da se četrnaest godina nakon smrti i dalje pitate zašto je Kiš sahranjen po pravoslavnom običaju. Zašto je to toliko bitno?
Nije bitno, ali je bilo neobično. Bili smo na sahrani na kojoj je Amfilohije održao govor isto toliko neprijatan koliko je bio i onaj nad odrom Zorana Đinđića. Sa govornikom se nismo mogli složiti i siguran sam da bi se pre svih prvi užasnuo Danilo Kiš. Ako bi išta odgovaralo njegovom karakteru, onome što je pisao ili radio, bilo bi to da bude sahranjen bez ikakvih religioznih običaja. Ostala je tajna zašto je doneo suprotnu odluku. Postoji teorija po kojoj je to neka vrsta zahvalnosti pravoslavlju što mu je kao dečaku sačuvalo glavu. Moguće da je to bilo Danilovo vraćanje duga. Drugo tumačenje je da je, dok je boravio u Izraelu, jednom izrazio želju da bude tamo sahranjen. Međutim, neko mu je navodno rekao da ne može zbog toga što nije Jevrejin po majci. Naime, Danilova majka je bila Crnogorka. Osetio se, kažu, povređenim i pomislio – ako me neće ovi, hoće oni drugi. Ne verujem u tu teoriju.

*Pitam zato što mislim da Danilo Kiš i Zoran Đinđić ne mogu biti odgovorni za ono što je na njihovim sahranama izgovorio jedan besprizorni pop.
Naravno da ne. Međutim, nažalost, ostaje činjenica da su ih, nakon smrti, prigrabili oni koji su ih najviše kinjili. Kiš je odjednom postao „njihov” i to je posledica takvog pogreba. Ali tajnu svoga „preobraćenja”, ako ga je uopšte bilo, Danilo je odneo u grob.

*U tom „groznom vremenu” o kome ste govorili, srpska ili jugoslovenska kultura – kako hoćete – u periodu od 1989. do 1992. izgubila je Miru Trailović, Oskara Daviča, Danila Kiša, Miodraga Bulatovića i Borislava Pekića. To bi i za mnogo veće kulture bio ogroman gubitak.
Tako je. Živojin Pavlović je u svojim Dnevnicima rekao da je Titovo vreme bilo zlatno Periklovo doba jugoslovenske kulture. I to je istina. Zašto je bilo tako, ima mnogo razloga. Ali to je jedna druga tema. Kasnije se desio „populistički preporod”, nacionalizam, rat…


*A antisemitizam? Ovdje vlada mišljenje da u Srbiji nikada nije postojao antisemitizam.
Tačno je da su Nemci u Srbiju doneli nacističke zakone, ali je isto tako tačno da je prikupljanje podataka o Jevrejima, hapšenja i deportacije vršila policija Dragog Jovanovića. Deo posla je obavljen pre Milana Nedića, ali su srpske okupacione vlasti i kasnije revnosno učestvovale u poduhvatu deportacije i eliminacije jevrejskog stanovništva. Već 1940. uveden je numerus clausus za jevrejske učenike i studente, a to znači da je samo određen broj jevrejskih đaka mogao da se upiše na fakultete. Tako nešto je postojalo u Nemačkoj. Zaboravlja se da je već krajem 1941, pre zvanične odluke o rešavanju jevrejskog pitanja, iz Srbije odaslato obaveštenje centrali Trećeg rajha u Berlin kako je već preko 90% srpskih Jevreja istrebljeno. Najveći procenat u Evopi! Moram još jednom da naglasim kako za to nije kriv srpski narod, nego Nedićeva kvinslinška vlada.

*Zamjenik predsjednika Vlade Srbije, Ivica Dačić, traži da se Nedićeva fotografija izbaci iz zgrade vlade u kojoj su portreti svih srpskih premijera.
Na sceni je opšta konfuzija u kojoj se zapravo pokušava rehabilitovati jedan kolaboracionistički, fašistički režim. To je ta teza o opštem pomirenju, često vrlo nakaradna. Današnja vlast govori o tome i niko pametan ne može imati ništa protiv pomirenja. Međutim, ne možete se miriti ispod slike Milana Nedića ili Slobodana Miloševića, jer bi to značilo stvaranje društva bez temeljne moralne osnove, u kojem zapravo i nema nikavog morala.

*Mislite li da bi Zakon o zabrani nacističkih okupljanja i isicanja njihovih obilježja mogao nesto promijeniti?
Srpski ustav zabranjuje širenje rasne, verske i nacionalne mržnje, ali – ko to poštuje?! Pa, Savez jevrejskih opština je više puta zahtevao od države da zabrani štampanje antisemitske literature, da ne dozvoli prodaju, ali je od tužioca stizao odgovor da se knjige ne mogu zabranjivati, sve uz ciničnu poruku da bi čak Jevrejska opština trebalo da učestvuje u finansiranju tih izdanja kako bi ljudi navodno videli o kakvim glupostima je reč. Antisemitske knjige su štampane u nacističkoj Nemačkoj i niko se od toga nije opametio. Naprotiv, čitajući ih, pošli su za Hitlerom u istrebljenje.

*Gdje je izvor antisemitizma u Srbiji?
Verujem da koren antisemitizma leži u crkvi, nekim njenim dogmama i nekim organizacijama koje su joj bliske. U Glasniku srpske pravoslavne patrijaršije, zvaničnom glasilu Srpske pravoslavne crkve, u izveštaju iz 1937, kaže se da patrijarh Varnava, na kraju razgovora sa nemačkim predstavnicima u Beogradu, „daje izraze simpatija sa kojima prati borbu Firera i državnog kancelara protiv boljševičke svetske opasnosti”, nakon čega sledi citat: „Firer i veliki nemački narod zajedno vode borbu koja služi na korist celom čovečanstvu”. To su reči tadašnjeg srpskog patrijarha! Pogledajte: kada idem na neki razgovor ove vrste, sa sobom uvek nosim knjigu novoproglašenog sveca Nikolaja Velimirovića, Kroz tamnički prozor…

*Zašto?
Kako bih mogao da citiram „iz prve ruke”. Naime, postoji kod jednog broja ljudi neverica da je čovek napisao to što je napisao. Sa Nikolajem Velimirovićem nije problem samo što je antisemita, i to najgore vrste, ili to što je od Hitlera 1935. primio odlikovanje; u njegovim knjigama mozete naći jako teške reči o evropskoj kulturi koja je za njega pepeo, prah, ništa, „manje od jedinice”, kako sam kaže. Iz dna duše mrzi zapadnu evropsku civilizaciju, koja je, tvrdi, delo Jevreja i njihovog oca, đavola. On je predstavnik najkonzervativnije misli koju Mirko Đorđevic naziva trijumfom filozofije palanke. Kada kažete da bi se crkva morala ograditi od takvih stavova svoga sveca, oni se brane – to nije napisao.

*Zašto ne vjeruju?
Nekim povodom govorio sam na skupu na kome su bili prisutni ovi iz Obraza. Dok sam govorio dobacivali su: „Lažeš, lažeš”! Kada sam uzeo knjigu i pročitao neke izrazito antievropske i antisemitske delove, zapljeskali su i počeli da galame: „Bravo, bravo!” Uđite na neki od nacističkih sajtova kakvi su Krv i čast ili Nacionalini stroj, videćete da postoje dve ličnosti koje su za njih neprikosnovene: Nikolaj Velimirović i Ratko Mladić. Neobična veza…

Zaboravlja se da je već krajem 1941, pre zvanične odluke o rešavanju jevrejskog pitanja, iz Srbije odaslato obaveštenje centrali Trećeg rajha u Berlin kako je već preko 90% srpskih Jevreja istrebljeno. Najveći procenat u Evopi! Moram još jednom da naglasim kako za to nije kriv srpski narod, nego Nedićeva kvislinška vlada
*Mislim da uopste nije čudna!
U stvari, u pravu ste. U ovom trenutku, najradikalniji nacionalizam koji se graniči sa nacizmom nije na glavnoj sceni; prešao je u tabloide koji imaju ogromne tiraže i koji su puni tekstova čisto rasističke sadržine. Prošle godine sam napravio spisak od preko stotinu knjiga sa izrazito antisemitskim sadržajem, od kojih su neke preštampane iz perioda okupacije Srbije, kada je cvetala ta vrsta literature – od Protokola sionskih mudraca, koji je bestseler svakog Sajma, preko Kraljevstva Hazara, koja sadrži sve to antisemitsko đubre, pa do Mein Kampfa. Na kraju Kraljevstva Hazara, „autor” prilaže spisak jevrejskih prezimena na koja treba obratiti pažnju i sa kojima se, kada za to dođe vreme, treba obračunati. I to se štampa! Te se knjige odlično prodaju…

*Vaši dežurni kritičari bi jedva dočekali: pisac traži zabranu štampanja knjiga!
To nisu knjige, to su pamfleti. Iza Mein Kampfa ili Protokola stoje milioni mrtvih. To je uneto u program Hitlerove nacističke doktrine. Znate, uvek osećam nelagodu kada pišem o antisemitizmu zato što mislim da drugi moraju na to da reaguju. Kada branite „svoj narod”, dovodite sebe u situaciju na koju ne želite da pristanete: identifikacija sa plemenom! Kada protiv građana određene etničke pripadnosti krene hajka, u civilizovanim društvima reaguje većinska grupa. A to se, nažalost, ovde retko događa. Rekao sam Vam šta je moja porodica sve doživela, koliko je stradala… Verovatno da je i to jedan od razloga što sam tako osetljiv na ovaj naš domaći, prostački šovinizam. Znam da je zabrana knjiga delikatno pitanje, ali ne možete svako zločinačko đubre tretirati kao knjigu. Demokratija se nekada mora braniti kaznenim odredbama. Ako onim što pišete ili govorite ugrožavate nečiji život, onda to nije demokratija. Hitler je demokratskim putem došao na vlast i Vajmarska Republika nije umela da se odbrani. Više puta sam pisao o sličnosti između Srbije i Nemačke između dva rata.

*U čemu je vidite?
Pogledajte: teška ekonomska situacija, nezadovoljstvo izgubljenim ratovima, gubitak teritorije, jak nacionalizam, stalna želja za militarizacijom, osećaj poraženosti, populizam. Srećna okolnost je ta što svet više nije onakav kakav je bio između dva rata. Osim toga, mi nismo Nemačka, nemamo tu snagu, ekonomski potencijal. Da imamo, svašta bi bilo.

*I ovako smo problem.
U pravu ste. Stanje u regionu nije mir, nego primirje. Tomislav Nikolić kaže da nisu za granicu Karlovac–Karlobag–Virovitica zato što je to u ovom trenutku nerealno; vlast poručuje da vojska neće ići na Kosovo zato što sada nemamo snage, ali jednoga dana... Dakle, uvek postoji potencijalna opasnost i, kada se izmakne međunarodna kontrola, ukoliko nađemo saveznike, naoružaćemo se i ići ćemo dalje. To je ta stalna opasnost. S druge strane, prošlost se mitologizira, izvrće. Nedavno je rađena anketa po kojoj preko 60% građana Srbije ne zna zašto se sudi Radovanu Karadžiću.

*Profesore, moram da Vam kažem da ne vjerujem u to. U Izvorima totalitarizma, pozivajući se na podatke njemačke Službe bezbijednosti, Hana Arent tvrdi da su građani Njemačke dosta dobro bili obaviješteni o pokolju Jevreja u Poljskoj, pripremi za napad na SSSR, što nije slabilo opštu podršku Hitlerovom režimu. Dakle, ko „ne zna”, znači – neće da zna!
Ali kod nas mnogi stvarno ne znaju. Političke elite ponavljaju jednu te istu priču. Zato govorim o primirju. Pogledajte odnos prema Bosni! U Politici, kao predgovor knjizi Nikole Koljevića, danima ide feljton u kome Dobrica Ćosić ponavlja ono što je početkom devedesetih govorio Milorad Ekmečić. Ništa se suštinski nije promenilo. Za sve su, naravno, krivi Muslimani. Čak i za Srebrenicu, koja je, kaže Ćosić, „zločin, ali ne genocid”, kriv je Alija Izetbegović. Ili vrhunac: „U surovom bosanskom ratu, jedino je srpska vojna komanda ispoljila vitešku čast!” Govoriti tako nešto…

*Izvinite, moram da vam pročitam svoj omiljeni citat: „Moramo da uvidimo da su u tom odbrambenom ratu, očajno vođenom, Srbi počinili neoprostive političke greške i zločine”. Dakle, srpski nacionalisti zaista nisu Miloševića kritikovali zbog toga što ih je počeo, nego zbog toga što je „odbrambene ratove” tako „očajno vodio”.
Tačno. Kritika Miloševića se svodila na to da nije uradio ono što je obećao…

*A i bilo je mnogo krvi, što na CNN-u, priznaćete, zaista grozno izgleda! Da je barem moglo malo tiše, sa prigušivačem, anestezijom, e, to bi bilo ok! Tako mi zvuči ova Ćosićeva kritika.
Vidite: nakon rata, žrtava, genocida, logora, zločina, Dobrica Ćosić nas opet vraća u devedesete. Ponovo loši odnosi sa svim susedima, pokušaji da se iskoristi konstantno stanje nacionalnih tenzija u Bosni u kojoj sede evropske birokrate sa ogromnim platama, održavaju status quo i nemaju snage ili volje da stvari konačno reše. Kao da ništa nismo naučili. Sećam se da mi je početkom devedesetih Milovan Đilas govorio da će, ako počne rat u Bosni, biti toliko krvav da će Hrvatska i Slovenija delovati kao uvertira. Pisao je za Našu borbu, upozoravao šta se može dogoditi, jako dobro procenjivao situaciju, naročito opasnost od nacionalizma i ključanja bosanskog kotla. Bojao se. Ako se nacionalni odnosi jednom poremete, dugo će vremena proći dok se opet ne srede. Nisu ga slušali, kao što nisu slušali nikoga ko je govorio i mislio drugačije od ratobornih nacionalista.

*Kako ste upoznali Milovana Đilasa?
Upoznao me je Kovač. Kasnije, doselio sam se u njegovu neposrednu blizinu, u Palmotićevu ulicu. Čuo sam primedbe na njegov komunistički deo života, ali, šta god da je radio, mislim da je dugogodišnjim robijama iskupio grehe. Mnogi nisu. Sećam se da mi je otac – imao sam četrnaest godina – jednog dana doneo Novu misao i rekao da pročitam taj čuveni tekst. Bio je to moj prvi „susret” sa Đilasom.

*Anatomija jednog morala?
Da. To je bio početak mog slobodnog mišljenja. Kasnije sam čitao Susrete sa Staljinom, Novu klasu... Bio je jedini pravi disident. Načeo je sistem. Bio je antifašista i to mu ne možete sporiti…Uzgred, da li primećujete da su današnji najveći nacionalisti i borci protiv komunizma zapravo do nedavno bili veliki komunisti?


*Naravno. Pogledajte Pesnika revolucije na predsedničkom brodu!
On se, znate, i dalje „obračunava”! U svojoj nedavnoj besedi to čini sa tzv. drugom Srbijom, svojom omiljenom metom. Kaže: „Pisac kakav sam ja duhovno ima jednu, celu naciju. Ja sam pisac upravo te poražene, ozloglašene, osramoćene Srbije. Ona mi je dala jezik, hleb, dužnost i značaj”. Ne bih složio sa tim da je Ćosićeva Srbija poražena. Nije! Ona je, nažalost, još uvek dominantna. Poražena je ona druga, naša Srbija. Bez obzira na to ko je na vlasti, ovde još uvek dominira ličnost, misao i ideja Dobrice Ćosića. Ono što govori i zastupa Boris Tadić u velikoj je meri pod Ćosićevim uticajem, prema kome je, uostalom, više puta javno izražavao poštovanje. Za njega je Ćosić neprikosnoveni autoritet.

*A Vaša generacija? Kakav je ona imala odnos prema tom „autoritetu” i ostalim tzv. piscima NOB-a?
Zavisi o kome je reč.

*Na primer, Oskar Davičo?
Jako je voleo Kiša i Kovača, a podržavao je i mene. Bio je prznica, svađalica, imao svoja partijska ograničenja i zablude, ali je bio veliki pisac. Sjajan pesnik. Svojoj sam ćerki dao ime Hana po njegovoj istoimenoj pesmi. Njegov poslednji roman Gospodar zaborava, moderno, babeljevski napisan, uopste nije pročitan. Nažalost, Oskar je danas gotovo zaboravljeni pisac.

*Kao i Miodrag Bulatović.
Bulatović je prvi otvorio vrata ka evropskoj književnosti, bio prevođen, imao uticaja na neke pisce mlađe generacije. Mirko Kovač ga je posebno voleo i cenio. Crveni petao leti prema nebu i Đavoli dolaze su odlično napisane knjige. I Bule je danas, kako piše Kovač, zaboravljeni pisac. Ali, i Krleža je jedno vreme u Hrvatskoj bio zaboravljen, pa se ponovo vratio. Veliki pisci nadžive takve nepravde.

kuku njima, a kuku i nama s njima, a kuku i svima ostalima s nama

[zavrzlama]

SRBIJA DOBRICE ĆOSIĆA NIJE PORAŽENA

„Sarajevo je neka vrsta čuda, čudesan grad i za one koji ga vole, i za one koji ga nikada neće razumeti” – napisao je 1992. u jednom od svojih dirljivih pisama Mirku Kovaču beogradski pisac Filip David. U razgovoru za Dane, David govori o ratu u Bosni, Sarajevu, stradanju svoje porodice u nacistickim logorima, Danilu Kišu, Mirku Kovaču, Miodragu Bulatoviću, Milovanu Đilasu, antisemitizmu i poziciji „jevrejskog pisca” u Srbiji, o nacionalizmu, antikomunizmu, Borisu Tadiću, Amfilohiju Radoviću i Dobrici Ćosiću
Razgovarala: Tamara Nikčević /Fotografije: Dragan Kujudžić

„Prvi put nakon opsade, u Sarajevo sam otišao sa Mirkom Kovačem” – gotovo i ne sačekavši da sjednem, počinje Filip David. „Jureći da stignem na zakazanu konferenciju za štampu, iz automobila sam šokiran posmatrao razrušeni grad, simbol našeg varvarstva, buke i besa…Već su bili počeli kada sam unezveren uleteo u salu, i, u trenutku kada me je Senad Pećanin najavio i kada je trebalo nešto da kažem, iz mene je valjda provalila sva ta muka, stid, emocije, sećanje na deo života koji sam u tom gradu proveo, na ljude… Nisam mogao. Zaplakao sam”.

*Kako danas doživljavate Sarajevo?
Sarajevo je univerzalni simbol otpora fašizmu i varvarstvu. Osim toga, za nas koji smo, očajni i nemoćni, iz Beograda posmatrali šta se tamo događa, Sarajevo je bilo i simbol nade. Mislili smo: preživećemo ako Sarajevo preživi. Na radiju Frans International sam imao redovnu rubriku u kojoj sam, ne sanjajući da to neko tamo sluša, često govorio o Sarajevu. Međutim, kada sam prvi put posle opsade došao u Sarajevo, prilazili su mi ljudi na ulici, zahvaljivali, pričali da im je, dok su sedeli u podrumima i slušali, bivalo lakše kada su shvatili da i u Beogradu postoji neko ko saoseća sa njihovom patnjom. To me je zaista dirnulo.

* U Sarajevu ste proveli dio života?
Moj stric je živeo u Sarajevu do 1948, kada je na jednom partijskom sastanku, iako nije bio staljinista, postavio logično pitanje: kako to da je Staljin do juče bio uzor, a danas o njemu sve najgore. Rekli su mu da može da bira – odlazak na Goli otok ili da ostavi državi kuću i ode u Izrael. Odabrao je Izrael. U Izraelu je proveo desetak godina, nakon čega se, mučen nostalgijom, vratio sa porodicom u Sarajevo. Sa bratom, ocem i majkom, svakog sam ih leta posećivao. Živeli su u Kapetanovićevoj. Ne znam kako se ta ulica danas zove.

*Kako se Vaša porodica uopšte našla u Bosni?
O tome nemam bliža saznanja. Znam da su moji baba i deda po očevoj liniji pripadali poljsko–jevrejskoj aristokratiji i da su rođake imali i u Beču. Kada se otac rodio, porodica je dobila telegram čestitke od Sigmunda Frojda. Bio nam je daleki rođak. Dvadesetih godina XX veka, otac je vozom iz Sarajeva otputovao u Beč kako bi se sa njim sreo. Kasnije je u Beču studirao prava, odakle se vratio u Sarajevo, a potom, do početka rata, radio kao sudija u Sremskoj Mitrovici. Sklanjajući se od antijevrejskih zakona, otišao je u partizane.

* A porodica?
Skrivali smo se u jednom sremskom selu, promenili imena i to nam je spasilo živote. Zvao sam se Filip Kalinić, po domaćinu koji nas je primio i sve vreme rata čuvao. Divni, čestiti, hrabri ljudi! Zato nikada ne govorim u kategorijama naroda, nacije. To ne postoji. Postoje pojedinci, ljudi koji vam pomognu, kojima morate biti zahvalni na tome što ste još uvek živi i oni drugi, oni od kojih ste se morali kriti da ne biste nastradali. Preko pedeset članova moje porodice je stradalo, mnogi su završili u logorima. Majka, mlađi brat i ja smo takođe bili odvedeni u logor, ali smo, srećom, tamo proveli svega nekoliko dana.

*Koliko ste imali godina?
Dve i po. U trećem razredu osnovne škole napisao sam priču o tome kako smo majka, brat i ja pešačili četrnaest kilometara od sela u kome smo živeli do logora u Sremskoj Mitrovici. Fašisti nisu znali da smo Jevreji. Sećam se da je put bio mučan i težak, da sam bio izmoren i da nisam više mogao da hodam. Znajući da će svako ko zaostane biti streljan, majka je, kako bi me motivisala, rekla da se na kraju puta nalazi drvo trešnje – a voleo sam trešnje – i da će ga, ako ne stignemo na vreme, obrati ovi pre nas. Na konkursu, među četiri hiljade radova, osvojio sam prvu nagradu. Mnogo kasnije, Gordan Mihić me je pitao da li se sećam tog takmičenja. I sam je na njemu učestvovao i osvojio drugu nagradu.

*Danilo Kiš je imao sličnu sudbinu.
Njegov otac je preživeo tzv. hladne dane, bacanje pod led. Kada je na red došao njegov otac, rekli su – nema više mesta. Dunav je bio prepun. Kišovog oca su kasnije iz jednog od azila odveli u Aušvic, odakle se nikada nije vratio. Svog oca nisam doživljavao kao nekoga ko je bio spreman da donosi važne, krupne odluke. Bio je blag, učio nas da ne mrzimo, da suzbijemo želju za osvetom, da ne nanosimo zlo drugome upravo zbog tragičnih posledica koje je moja porodica doživela. U vreme bombardovanja 1999, kada sam saznao da sam na listi za likvidaciju, setio sam se te očeve odluke da ode u partizane. Nisam se bojao za sebe; razmišljao sam o porodici, deci. Skrenuta mi je pažnja da treba da se čuvam, da odem negde…

*Zašto niste?
Želeo sam da pokažem da sam ravnopravni građanin Srbije, da imam pravo da kažem, da protestujem, da se ne slažem. Možda i iz inata. Ne osuđujem ove koji su otišli, naprotiv – razumem i opravdavam. Znate, kod Jevreja postoji nešto što se zove jevrejska samomržnja. To je psihijatrijski pojam koji objašnjava zašto su Jevreji u nekim uzburkanim vremenima žešći nacionalisti od pripadnika većinskog naroda sa kojim žive. Objašnjenje leži u potrebi da se asimiluju u zajednicu čiji su deo a koja ih neće.

* Što je normalna ljudska potreba...
Jeste, ali često deformiše i ličnost i karakter. Upravo svestan toga, ostajući ovde, želeo sam i drugima i sebi da dokažem da sam deo društva, da imam pravo da govorim, ne vodeći računa o svom etničkom poreklu. Ako bih zbog toga što nisam etnički Srbin počeo da se ustručavam, da ne kritikujem nacionalizam, sebe bih stavio u poziciju građanina drugog reda. No, osnovni problem i nije u tome kako se osećate, nego u tome kako vas drugi vide.

*Kako su Vas vidjeli?
Kao jevrejskog pisca. Kiš se, recimo, užasavao takvih etiketa. Doživljavao ih je kao pokušaj izbacivanja iz književnosti. „Ako te označe kao jevrejskog pisca, u toj literaturi dobijaš status gosta” – govorio je. „A nas suštinski određuje jezik kojim pišemo”. To je tačno. Ko je jevrejski pisac? Da li je to onaj ko se rodio kao Jevrejin ili onaj ko piše o jevrejskim temama? Evo, Ivo Andrić je pisao jevrejske priče, pa šta to znači?! Niko ne kaže da su Sol Belou, Doktorov ili Filip Rot jevrejski pisci koji žive u Americi. Ne, oni su američki pisci.

*I sami ste mnogo puta pisali o tzv. jevrejskim temama. U posljednjem romanu San o ljubavi i smrti…
Jeste, bavim se time, to je moj svet, ali mislim da to nije toliko bitno. Roman koji pominjete je objavljen i u Hrvatskoj, pa me izdavač, Seid Serdarević, pitao da li da na kraju napravi spisak nepoznatih reči iz Kabale. Rekao sam da ne treba jer bi to samo odvuklo pažnju. Važna je priča koja ima univerzalno značenje.
Ko je jevrejski pisac? Da li je to onaj ko se rodio kao Jevrejin ili onaj ko piše o jevrejskim temama? Evo, Ivo Andrić je pisao jevrejske priče, pa šta to znači?! Niko ne kaže da su Sol Belou, Doktorov ili Filip Rot jevrejski pisci koji žive u Americi. Ne, oni su američki pisci

*Osim „židovskog nasleđa”, vaše teme i opsesije, kako kaže Mirko Kovač „djelimično izviru iz porodičnog nasleđa”.
To je tačno. Svi se mi, znate, teško oslobađamo trauma iz detinjstva. U mojim pričama i romanima ima fantastike, ali, što sam stariji, što se više bližim spisateljskom i svakom drugom kraju, češće se vraćam stvarnosti i vremenu u kome živimo. San o ljubavi i smrti ima dva dela: jedan je vezan za prošlost, za 19. vek, a drugi – za ove naše tragične devedesete godine. Miislim da će, više od svih dnevno angažovanih tekstova, književnost, čak i kada to ne čini direktno, biti najbolje svedočanstvo o vremenu u kojem smo živeli.

* Kojoj vi književnosti pripadate?
Hteo, ne hteo – srpskoj. Kada sam u maju sa Kovačem bio u Zagrebu, rekao sam mu, pomalo u šali, da je pisac koga svi hoće. Najčitaniji je i u Srbiji, u kojoj je Grad u zrcalu već doživeo dva izdanja! Ipak, za taj je roman dobio je visoka priznanja svuda sem u Beogradu. Prema njemu još uvek postoji otpor dela čaršije. Niko mu ne negira književni dar – Kovača sam, inače, uvek smatrao najdarovitijim piscem naše generacije – ali ga ne vole zbog onoga što je govorio. A govorio je hrabro, pošteno i direktno. Ne želim da ispadne neskromno, ali, za San o ljubavi i smrti dobio sam jako dobre kritike, ali od petstotina nagrada koje se u Srbiji dodeljuju, nisam se primakao nijednoj. Jer, eto, za neke ipak nisam „srpski pisac”.

*Kako na to reagujete? Da li vas to vređa?
To jeste uvredljivo. Pre dve godine je u Beogradu objavljena knjiga-pamflet Lažni car Sćepan Kiš čija je osnovna teza da su, nakon Drugog svetskog rata, srpskom kulturom upravljali Eli Finci, Oskar Davičo i Erik Koš; da je jevrejski lobi nastavio tu kontrolu preko Danila Kiša, koji je uspeh u svetu postigao zahvaljujući svom jevrejstvu.

*Da li je u Srbiji teško biti Jevrejin?
Meni nije. U gimnaziji, školi, pa čak i u literaturi, nositi ovakvo ime i prezime je bila prednost: brze vas zapamte. Kako je vreme prolazilo, stvari su se ipak menjale. Danas, priznajem, osećam izvesnu nelagodnost kada ga izgovaram.
*Pitam zato što ste početkom tzv. preporoda, 1987, bili predloženi za Andrićevu nagradu, ali su pojedini članovi žirija govorili: neka mu je Izrael da! Mirko Kovač, član žirija, sjetio se intervjua Ive Andrića Večernjim novostima, koji je, odgovarajući na pitanje koje pisce voli, rekao: „Volim Kiša, Kovača i Davida, a najviše Davida”. Tako ste dobili nagradu.
Znate i sami da se ovde često potežu slični „argumenti”. Ljudi vole da vas svrstavaju, tako im je lakše. Ali, kada ste već pomenuli tu epizodu, moram da kažem da je Andrićeva pohvala neutralisala svu neprijatnost potezanja mog nacionalnog identiteta kao argumenta „protiv”. Godila je. Andrića nikada nisam upoznao, ali sam ga voleo kao pisca. Kiš, Kovač, Bora Pekić, Glavurtić i ja, cela naša generacija, svi smo voleli Andrića, Krležu, Ranka Marinkovića…

*Osim vas, od te generacije u Beogradu nije ostao niko.
To je bila jedna izvanredna generacija, nedosegnuta u savremenoj exjugoslovenskoj književnosti. Uticaj Kovača i Kiša na mlade pisce i danas je veliki… Ali, tačno je to što kažete: Kovač i Miro Glavurtić su otišli u Hrvatsku, Kiš i Pekić, sa utiskom da su zbog nečega nepravedno kažnjeni, okončali su živote u tuđini …

* U knjizi „Pisanje ili nostalgija” Kovač kaže da se četrnaest godina nakon smrti i dalje pitate zašto je Kiš sahranjen po pravoslavnom običaju. Zašto je to toliko bitno?
Nije bitno, ali je bilo neobično. Bili smo na sahrani na kojoj je Amfilohije održao govor isto toliko neprijatan koliko je bio i onaj nad odrom Zorana Đinđića. Sa govornikom se nismo mogli složiti i siguran sam da bi se pre svih prvi užasnuo Danilo Kiš. Ako bi išta odgovaralo njegovom karakteru, onome što je pisao ili radio, bilo bi to da bude sahranjen bez ikakvih religioznih običaja. Ostala je tajna zašto je doneo suprotnu odluku. Postoji teorija po kojoj je to neka vrsta zahvalnosti pravoslavlju što mu je kao dečaku sačuvalo glavu. Moguće da je to bilo Danilovo vraćanje duga. Drugo tumačenje je da je, dok je boravio u Izraelu, jednom izrazio želju da bude tamo sahranjen. Međutim, neko mu je navodno rekao da ne može zbog toga što nije Jevrejin po majci. Naime, Danilova majka je bila Crnogorka. Osetio se, kažu, povređenim i pomislio – ako me neće ovi, hoće oni drugi. Ne verujem u tu teoriju.

*Pitam zato što mislim da Danilo Kiš i Zoran Đinđić ne mogu biti odgovorni za ono što je na njihovim sahranama izgovorio jedan besprizorni pop.
Naravno da ne. Međutim, nažalost, ostaje činjenica da su ih, nakon smrti, prigrabili oni koji su ih najviše kinjili. Kiš je odjednom postao „njihov” i to je posledica takvog pogreba. Ali tajnu svoga „preobraćenja”, ako ga je uopšte bilo, Danilo je odneo u grob.

*U tom „groznom vremenu” o kome ste govorili, srpska ili jugoslovenska kultura – kako hoćete – u periodu od 1989. do 1992. izgubila je Miru Trailović, Oskara Daviča, Danila Kiša, Miodraga Bulatovića i Borislava Pekića. To bi i za mnogo veće kulture bio ogroman gubitak.
Tako je. Živojin Pavlović je u svojim Dnevnicima rekao da je Titovo vreme bilo zlatno Periklovo doba jugoslovenske kulture. I to je istina. Zašto je bilo tako, ima mnogo razloga. Ali to je jedna druga tema. Kasnije se desio „populistički preporod”, nacionalizam, rat…


*A antisemitizam? Ovdje vlada mišljenje da u Srbiji nikada nije postojao antisemitizam.
Tačno je da su Nemci u Srbiju doneli nacističke zakone, ali je isto tako tačno da je prikupljanje podataka o Jevrejima, hapšenja i deportacije vršila policija Dragog Jovanovića. Deo posla je obavljen pre Milana Nedića, ali su srpske okupacione vlasti i kasnije revnosno učestvovale u poduhvatu deportacije i eliminacije jevrejskog stanovništva. Već 1940. uveden je numerus clausus za jevrejske učenike i studente, a to znači da je samo određen broj jevrejskih đaka mogao da se upiše na fakultete. Tako nešto je postojalo u Nemačkoj. Zaboravlja se da je već krajem 1941, pre zvanične odluke o rešavanju jevrejskog pitanja, iz Srbije odaslato obaveštenje centrali Trećeg rajha u Berlin kako je već preko 90% srpskih Jevreja istrebljeno. Najveći procenat u Evopi! Moram još jednom da naglasim kako za to nije kriv srpski narod, nego Nedićeva kvinslinška vlada.

*Zamjenik predsjednika Vlade Srbije, Ivica Dačić, traži da se Nedićeva fotografija izbaci iz zgrade vlade u kojoj su portreti svih srpskih premijera.
Na sceni je opšta konfuzija u kojoj se zapravo pokušava rehabilitovati jedan kolaboracionistički, fašistički režim. To je ta teza o opštem pomirenju, često vrlo nakaradna. Današnja vlast govori o tome i niko pametan ne može imati ništa protiv pomirenja. Međutim, ne možete se miriti ispod slike Milana Nedića ili Slobodana Miloševića, jer bi to značilo stvaranje društva bez temeljne moralne osnove, u kojem zapravo i nema nikavog morala.

*Mislite li da bi Zakon o zabrani nacističkih okupljanja i isicanja njihovih obilježja mogao nesto promijeniti?
Srpski ustav zabranjuje širenje rasne, verske i nacionalne mržnje, ali – ko to poštuje?! Pa, Savez jevrejskih opština je više puta zahtevao od države da zabrani štampanje antisemitske literature, da ne dozvoli prodaju, ali je od tužioca stizao odgovor da se knjige ne mogu zabranjivati, sve uz ciničnu poruku da bi čak Jevrejska opština trebalo da učestvuje u finansiranju tih izdanja kako bi ljudi navodno videli o kakvim glupostima je reč. Antisemitske knjige su štampane u nacističkoj Nemačkoj i niko se od toga nije opametio. Naprotiv, čitajući ih, pošli su za Hitlerom u istrebljenje.

*Gdje je izvor antisemitizma u Srbiji?
Verujem da koren antisemitizma leži u crkvi, nekim njenim dogmama i nekim organizacijama koje su joj bliske. U Glasniku srpske pravoslavne patrijaršije, zvaničnom glasilu Srpske pravoslavne crkve, u izveštaju iz 1937, kaže se da patrijarh Varnava, na kraju razgovora sa nemačkim predstavnicima u Beogradu, „daje izraze simpatija sa kojima prati borbu Firera i državnog kancelara protiv boljševičke svetske opasnosti”, nakon čega sledi citat: „Firer i veliki nemački narod zajedno vode borbu koja služi na korist celom čovečanstvu”. To su reči tadašnjeg srpskog patrijarha! Pogledajte: kada idem na neki razgovor ove vrste, sa sobom uvek nosim knjigu novoproglašenog sveca Nikolaja Velimirovića, Kroz tamnički prozor…

*Zašto?
Kako bih mogao da citiram „iz prve ruke”. Naime, postoji kod jednog broja ljudi neverica da je čovek napisao to što je napisao. Sa Nikolajem Velimirovićem nije problem samo što je antisemita, i to najgore vrste, ili to što je od Hitlera 1935. primio odlikovanje; u njegovim knjigama mozete naći jako teške reči o evropskoj kulturi koja je za njega pepeo, prah, ništa, „manje od jedinice”, kako sam kaže. Iz dna duše mrzi zapadnu evropsku civilizaciju, koja je, tvrdi, delo Jevreja i njihovog oca, đavola. On je predstavnik najkonzervativnije misli koju Mirko Đorđevic naziva trijumfom filozofije palanke. Kada kažete da bi se crkva morala ograditi od takvih stavova svoga sveca, oni se brane – to nije napisao.

*Zašto ne vjeruju?
Nekim povodom govorio sam na skupu na kome su bili prisutni ovi iz Obraza. Dok sam govorio dobacivali su: „Lažeš, lažeš”! Kada sam uzeo knjigu i pročitao neke izrazito antievropske i antisemitske delove, zapljeskali su i počeli da galame: „Bravo, bravo!” Uđite na neki od nacističkih sajtova kakvi su Krv i čast ili Nacionalini stroj, videćete da postoje dve ličnosti koje su za njih neprikosnovene: Nikolaj Velimirović i Ratko Mladić. Neobična veza…

Zaboravlja se da je već krajem 1941, pre zvanične odluke o rešavanju jevrejskog pitanja, iz Srbije odaslato obaveštenje centrali Trećeg rajha u Berlin kako je već preko 90% srpskih Jevreja istrebljeno. Najveći procenat u Evopi! Moram još jednom da naglasim kako za to nije kriv srpski narod, nego Nedićeva kvislinška vlada
*Mislim da uopste nije čudna!
U stvari, u pravu ste. U ovom trenutku, najradikalniji nacionalizam koji se graniči sa nacizmom nije na glavnoj sceni; prešao je u tabloide koji imaju ogromne tiraže i koji su puni tekstova čisto rasističke sadržine. Prošle godine sam napravio spisak od preko stotinu knjiga sa izrazito antisemitskim sadržajem, od kojih su neke preštampane iz perioda okupacije Srbije, kada je cvetala ta vrsta literature – od Protokola sionskih mudraca, koji je bestseler svakog Sajma, preko Kraljevstva Hazara, koja sadrži sve to antisemitsko đubre, pa do Mein Kampfa. Na kraju Kraljevstva Hazara, „autor” prilaže spisak jevrejskih prezimena na koja treba obratiti pažnju i sa kojima se, kada za to dođe vreme, treba obračunati. I to se štampa! Te se knjige odlično prodaju…

*Vaši dežurni kritičari bi jedva dočekali: pisac traži zabranu štampanja knjiga!
To nisu knjige, to su pamfleti. Iza Mein Kampfa ili Protokola stoje milioni mrtvih. To je uneto u program Hitlerove nacističke doktrine. Znate, uvek osećam nelagodu kada pišem o antisemitizmu zato što mislim da drugi moraju na to da reaguju. Kada branite „svoj narod”, dovodite sebe u situaciju na koju ne želite da pristanete: identifikacija sa plemenom! Kada protiv građana određene etničke pripadnosti krene hajka, u civilizovanim društvima reaguje većinska grupa. A to se, nažalost, ovde retko događa. Rekao sam Vam šta je moja porodica sve doživela, koliko je stradala… Verovatno da je i to jedan od razloga što sam tako osetljiv na ovaj naš domaći, prostački šovinizam. Znam da je zabrana knjiga delikatno pitanje, ali ne možete svako zločinačko đubre tretirati kao knjigu. Demokratija se nekada mora braniti kaznenim odredbama. Ako onim što pišete ili govorite ugrožavate nečiji život, onda to nije demokratija. Hitler je demokratskim putem došao na vlast i Vajmarska Republika nije umela da se odbrani. Više puta sam pisao o sličnosti između Srbije i Nemačke između dva rata.

*U čemu je vidite?
Pogledajte: teška ekonomska situacija, nezadovoljstvo izgubljenim ratovima, gubitak teritorije, jak nacionalizam, stalna želja za militarizacijom, osećaj poraženosti, populizam. Srećna okolnost je ta što svet više nije onakav kakav je bio između dva rata. Osim toga, mi nismo Nemačka, nemamo tu snagu, ekonomski potencijal. Da imamo, svašta bi bilo.

*I ovako smo problem.
U pravu ste. Stanje u regionu nije mir, nego primirje. Tomislav Nikolić kaže da nisu za granicu Karlovac–Karlobag–Virovitica zato što je to u ovom trenutku nerealno; vlast poručuje da vojska neće ići na Kosovo zato što sada nemamo snage, ali jednoga dana... Dakle, uvek postoji potencijalna opasnost i, kada se izmakne međunarodna kontrola, ukoliko nađemo saveznike, naoružaćemo se i ići ćemo dalje. To je ta stalna opasnost. S druge strane, prošlost se mitologizira, izvrće. Nedavno je rađena anketa po kojoj preko 60% građana Srbije ne zna zašto se sudi Radovanu Karadžiću.

*Profesore, moram da Vam kažem da ne vjerujem u to. U Izvorima totalitarizma, pozivajući se na podatke njemačke Službe bezbijednosti, Hana Arent tvrdi da su građani Njemačke dosta dobro bili obaviješteni o pokolju Jevreja u Poljskoj, pripremi za napad na SSSR, što nije slabilo opštu podršku Hitlerovom režimu. Dakle, ko „ne zna”, znači – neće da zna!
Ali kod nas mnogi stvarno ne znaju. Političke elite ponavljaju jednu te istu priču. Zato govorim o primirju. Pogledajte odnos prema Bosni! U Politici, kao predgovor knjizi Nikole Koljevića, danima ide feljton u kome Dobrica Ćosić ponavlja ono što je početkom devedesetih govorio Milorad Ekmečić. Ništa se suštinski nije promenilo. Za sve su, naravno, krivi Muslimani. Čak i za Srebrenicu, koja je, kaže Ćosić, „zločin, ali ne genocid”, kriv je Alija Izetbegović. Ili vrhunac: „U surovom bosanskom ratu, jedino je srpska vojna komanda ispoljila vitešku čast!” Govoriti tako nešto…

*Izvinite, moram da vam pročitam svoj omiljeni citat: „Moramo da uvidimo da su u tom odbrambenom ratu, očajno vođenom, Srbi počinili neoprostive političke greške i zločine”. Dakle, srpski nacionalisti zaista nisu Miloševića kritikovali zbog toga što ih je počeo, nego zbog toga što je „odbrambene ratove” tako „očajno vodio”.
Tačno. Kritika Miloševića se svodila na to da nije uradio ono što je obećao…

*A i bilo je mnogo krvi, što na CNN-u, priznaćete, zaista grozno izgleda! Da je barem moglo malo tiše, sa prigušivačem, anestezijom, e, to bi bilo ok! Tako mi zvuči ova Ćosićeva kritika.
Vidite: nakon rata, žrtava, genocida, logora, zločina, Dobrica Ćosić nas opet vraća u devedesete. Ponovo loši odnosi sa svim susedima, pokušaji da se iskoristi konstantno stanje nacionalnih tenzija u Bosni u kojoj sede evropske birokrate sa ogromnim platama, održavaju status quo i nemaju snage ili volje da stvari konačno reše. Kao da ništa nismo naučili. Sećam se da mi je početkom devedesetih Milovan Đilas govorio da će, ako počne rat u Bosni, biti toliko krvav da će Hrvatska i Slovenija delovati kao uvertira. Pisao je za Našu borbu, upozoravao šta se može dogoditi, jako dobro procenjivao situaciju, naročito opasnost od nacionalizma i ključanja bosanskog kotla. Bojao se. Ako se nacionalni odnosi jednom poremete, dugo će vremena proći dok se opet ne srede. Nisu ga slušali, kao što nisu slušali nikoga ko je govorio i mislio drugačije od ratobornih nacionalista.

*Kako ste upoznali Milovana Đilasa?
Upoznao me je Kovač. Kasnije, doselio sam se u njegovu neposrednu blizinu, u Palmotićevu ulicu. Čuo sam primedbe na njegov komunistički deo života, ali, šta god da je radio, mislim da je dugogodišnjim robijama iskupio grehe. Mnogi nisu. Sećam se da mi je otac – imao sam četrnaest godina – jednog dana doneo Novu misao i rekao da pročitam taj čuveni tekst. Bio je to moj prvi „susret” sa Đilasom.

*Anatomija jednog morala?
Da. To je bio početak mog slobodnog mišljenja. Kasnije sam čitao Susrete sa Staljinom, Novu klasu... Bio je jedini pravi disident. Načeo je sistem. Bio je antifašista i to mu ne možete sporiti…Uzgred, da li primećujete da su današnji najveći nacionalisti i borci protiv komunizma zapravo do nedavno bili veliki komunisti?


*Naravno. Pogledajte Pesnika revolucije na predsedničkom brodu!
On se, znate, i dalje „obračunava”! U svojoj nedavnoj besedi to čini sa tzv. drugom Srbijom, svojom omiljenom metom. Kaže: „Pisac kakav sam ja duhovno ima jednu, celu naciju. Ja sam pisac upravo te poražene, ozloglašene, osramoćene Srbije. Ona mi je dala jezik, hleb, dužnost i značaj”. Ne bih složio sa tim da je Ćosićeva Srbija poražena. Nije! Ona je, nažalost, još uvek dominantna. Poražena je ona druga, naša Srbija. Bez obzira na to ko je na vlasti, ovde još uvek dominira ličnost, misao i ideja Dobrice Ćosića. Ono što govori i zastupa Boris Tadić u velikoj je meri pod Ćosićevim uticajem, prema kome je, uostalom, više puta javno izražavao poštovanje. Za njega je Ćosić neprikosnoveni autoritet.

*A Vaša generacija? Kakav je ona imala odnos prema tom „autoritetu” i ostalim tzv. piscima NOB-a?
Zavisi o kome je reč.

*Na primer, Oskar Davičo?
Jako je voleo Kiša i Kovača, a podržavao je i mene. Bio je prznica, svađalica, imao svoja partijska ograničenja i zablude, ali je bio veliki pisac. Sjajan pesnik. Svojoj sam ćerki dao ime Hana po njegovoj istoimenoj pesmi. Njegov poslednji roman Gospodar zaborava, moderno, babeljevski napisan, uopste nije pročitan. Nažalost, Oskar je danas gotovo zaboravljeni pisac.

*Kao i Miodrag Bulatović.
Bulatović je prvi otvorio vrata ka evropskoj književnosti, bio prevođen, imao uticaja na neke pisce mlađe generacije. Mirko Kovač ga je posebno voleo i cenio. Crveni petao leti prema nebu i Đavoli dolaze su odlično napisane knjige. I Bule je danas, kako piše Kovač, zaboravljeni pisac. Ali, i Krleža je jedno vreme u Hrvatskoj bio zaboravljen, pa se ponovo vratio. Veliki pisci nadžive takve nepravde.

kuku njima, a kuku i nama s njima, a kuku i svima ostalima s nama

dodas ovo ista stvar

Da poslozimo kockice za desavanja u Srbiji..

Trenutno u Srbiji se desava pregrupisavanje snaga jer je Rusija po kozna koji put izdala Srbiju i platforma velikosrpske politike se mijenja i fokusirana je na dvije stvari...

Prva stvar je paralelno politicko angazovanje na podjeli Kosova i secesiji rs-a...Tadic i SANU kao idejni tvorac velikosrpske politike su uspjeli presvuci vecinu zlih po glasu SRS-ovaca u SNS(srpska napredna stranka) i tako stekli dojam kod MZ da su se u srbiji desile demokratske promjene a u stvari su samo kupili vrijeme i otupili medjunarodni pritisak na srbiju...posto je za srbiju(trenutno) Kosovo definitivno zavrsena prica,sad se pokusava izdejstvovati podjela kosova jer se time otvaraju dvije perspektive za velikosrpsku ideju a to su da bi podjelom Kosova se otvorio put u secesiju rs-a.a drugo podjelom Kosova bi se nastavila konfrotacija srbije sa albancima na Kosovu i odrzavala bi se histerija neprijateljstva sto bi za buducnost imalo mitoloski i nacionalni naboj da se vojnim sredstvima u buducnosti vrati cijelo Kosovo..Srbiji ide u prilog dolazak svjetske ekonomske krize, jer krizom se stvara nezadovoljstvo naroda a to nezadovoljstvo su velikosrbi majstori da pretvore u medjunacionalne sukobe jer uvijek optuze druge za kojekave zavjere i uzroke problema u kojem su se nasli srbi kao narod...

druga stvar je odrzavanje drugog fronta a to je rs...srbija konstantno huska BIH srbe na neposlusnost BIH i preko Dodika i slicnih zakuhvanjem stanja u BIH se popravlja srbijanska pozicija u vezi Kosova ...ukoliko propadne pokusaj srbije da podijeli kosovo oni ce najvjerovatnije ici na soluciju da Dodik raspise referendumm i samoproglasi nezavosnost rs-a od BIH..a velikosrbi u BIH konstantno rade na odrzavanju tenzija i drze narod u histeriji i stanju da su ugrozeni ako ostanu u BIH...velikosrbi su u BIH zavrsili demonizaciju sopstvenog naroda i sad se samo ceka povoljan trenutak da se i prakticno pokusa secesija...

Srbija jednostavno ne moze da podnese vojne ,moralne i politicke poraze u zadnjih 20-tak godina i oni srljaju iz krajnosti u krajnost...

Danom kad je srbija u skupstini koljace i cetnike draze mihajlovica izjednacila sa Titovim Partizanima je sebi presudila smrtnu presudu, jer je na ustavan nacin pretvorila srpski narod u buntovnike i varvare i na laznoj ideji o ugrozenosti srba u njihovo ime, pustila sa lanaca najveci sljam i zlocince(karadjica ,mladica,arkana ,seselja itd.) Srpski intelektualci koji su pokusali da se suprostave ovoj nemani su zavrsili vecinom pod zemljom, u godinama drzavnog terora,koji se nazalost i danas odvija istom zestinom samo prefrganijim metodama.. ..da bi se ostvarila ideja o velikoj srbiji koliko je bilo bitno druge poraziti vojno, jos je bitnije bilo pretvoriti srpski narod u varvare i zlocince sto su SANU i velikosrbi nazalost uradili sa srpskog naroda jer velika srbija i etnicka ciscenja se nisu mogla odraditi bez onolike kolicine zlocina i mrznje....
danas su srbi postali taoci te politike i onemoguceno im je da se izvuku iz tog beznadja i svaki pokusaj drugih da im pomognu se okarektarise kao zavjera i antisrpski cin..isto tako sto ce se okarekterisati ovaj moj post od velikosrpskih zombija..

problem je sto su srbi kao narod na pola puta ka propasti..a i nama ostalim valja sa njima u provaliju..takav nam grah pao

[pesak]

Nije dzaba...osigurat ce rusi srbiji politicku potporu da srpski narod povedu jos jednom na popravni za veliku srbiju

a meni se cini da srbi samo sluze u tome da naprave veliku rusiju.
velika srbija nema veze. u pitanju je vewlika rusija.

[pesak]

[pesak]

onaj putin, verujem da je impotentan.
sta ce mu inace onolika moc ...
samo impotentnima treba moc. stara stvar.

[walkabout]

pedofil

[dallton]

Nije dzaba...osigurat ce rusi srbiji politicku potporu da srpski narod povedu jos jednom na popravni za veliku srbiju

a meni se cini da srbi samo sluze u tome da naprave veliku rusiju.
velika srbija nema veze. u pitanju je vewlika rusija.

to oni izgleda opet zaboravili kako je svaki plan rusije o bilo cemu "velikom" zavrsavao...pa ti ljudi su dosad pokusali tri carstva napraviti i svako se raspalo

[pesak]

Tadić, ruski Deda Mraz
Objavljeno: Sre, 24. 12. 2008. 16:59
ELEMENTARNO, DRAGI BORISE!
Elementarno, dragi Borise!
Ja tebi sve, ti meni ništa: Tadić svečano predaje Srbiju Medvedevu
PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV
Nakon što Rusi preuzmu NIS u Pančevu, građanima će biti održan prigodan govor: „Vrhovna komanda Borisa Tadića izbrisala je vaš grad iz svog brojnog stanja. Vaš grad je žrtvovan za čast Naftnog sporazuma i Rusije. Vi nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje. Zato napred, u slavu! Živeo Medvedev, živeo Tadić“
Pišu: Petar Luković & Tomislav Marković

Rusofili u Srbiji mogu da odahnu: u sredu popodne, oko 14 sati, konačno je u Moskvi, u srcu naftnog Informbiroa, potpisan najsramniji ugovor u novijoj srpskoj istoriji; Boris Tadić je, kao da je reč o njegovom ličnom vlasništvu, voljenoj Rusiji poklonio Naftnu industriju Srbije (NIS) pod takvim ponižavajućim uslovima prema kojima je i nemačka kapitulacija u Prvom svetskom ratu izgledala časno. Ovde više nije reč samo o bednih 400 miliona evra za koliko je prodat 51 odsto NIS-a (vidi okvir: Ovo je sve rusko!), jer vredi podsetiti da je Srbija pod Koštunicom dr Vojislavom u duševnom ludilu pre nekoliko godina kupila Telekom Republike Srpske za suludih 600 miliona evra, mada je sledeća ponuda na tenderu bila čak 200 miliona niža; ovde je reč o političkom sporazumu koji sa ekonomijom i realnim cenama nema nikakve veze – sasvim prosto, Boris Tadić vraća nekakav dug Rusiji, poklanjajući joj maltene najvrednije što Srbija ima!

Ovo je sve rusko!

Zgrada NIS-a u Beogradu
Zgrada NIS-a u Novom Sadu
Rafinerija u Pančevu
Rafinerija u Novom Sadu
Rafinerija gasa u Elemiru kod Zrenjanina
497 benzinskih stanica
1.600 internih benzinskih stanica
44 stovarišta za snabdevanje kerozinom
Cisterne za prevoz tečnih goriva ukupnog kapaciteta 18.250 tona
Oko 10.000 kvadratnih metara prodajnog prostora za motorna ulja i auto-delove
Akcije u drugim kompanijama
Nalazišta nafte u Vojvodini
Nalazišta nafte u Angoli
11 hotela, motela i odmarališta

Za ovakvu iracionalnu odluku, da se ne zajebavamo, postoje samo tri racionalna objašnjenja: a) ili su Tadić & DS sasvim mentalno poremećeni, psihotično a šizofreno raspolućeni između Rusije i Putina, što je blisko istini ali nedovoljno da objasni ovakvu prodaju zemlje; b) ili je u pitanju osmocifrena provizija čijem neodoljivom šarmu ni najpošteniji srpski demokrata ne može da odoli; c) ili je u pitanju ucena s naglaskom na seksualne orgije animalnog tipa, jer ordinarni pornići više nisu nikakva novost za srpske i ruske tabloide.

Samo neko ko je sebe našao u jednoj od ovih abc-varijanti, mogao je da pristane na robovlasničke odredbe ugovora u kojem se nalaze i sledeći crni, naftni biseri.

Laž o investicijama

Tvrdnje Tadićevih zvaničnika da NIS neće biti kreditno zadužen, već da će kredit ići na teret „Gaspromnjefta“ – klasična je obmana. Ispostavilo se da će kupac (tj. Gaspromnjeft) obezbediti NIS-u „putem zajmova 500 miliona evra i to do 31. decembra 2012. godine”. Kamate za ovaj kredit dospevaće kvartalno i biće višestruko veće od onih koje bi NIS sada mogao da dobije od Evropske investicione banke. Kredit će se otplaćivati u roku od 14 godina. U članu 2 stoji doslovce da će „modernizacija NIS-a najverovatnije zahtevati investicije od 547 miliona evra” (487 za modernizaciju postrojenja, a 60 za ekološke projekte). U prilogu stoji da će obe strane „uložiti napore“ da se to ostvari, ali nema garancija da će tako biti.

Ovakva vrsta ugovora u kojem se pominju reči „najverovatnije“ i „uložiti napore“ predstavlja bizarnu inovaciju u svetu biznisa; čak i kad prodajete stari, cno-beli televizor na buvljoj pijaci, proglasiće vas budalom ako poslujete s kupcem koji vam kaže da će vam „najverovatnije“ platiti, nakon što „uloži napor“. Toliko o ekonomskom tadićizmu!

Vi trujete, mi plaćamo!

Srbija se u ugovoru sa Rusijom sagla do puzećeg položaja: samo iz te seksualno primajuće poze mogućno je Rusima garantovati ono što su Tadić & Comp. potpisali: recimo, klauzulom 6.3. ugovora Srbija se obavezala da će pokrivati ekološku štetu u vrednosti do 25 odsto kupoprodajne cene, odnosno do 100 miliona evra u svakom od ovih slučajeva! Prevedeno na jezik razuma znači da je Rusima dozvoljeno, čak se preporučuje, da svoju poznatu ekološku svest (šifra: Černobilj) što češće primenjuju u Srbiji; em je zabavno, em ih ništa ne košta. Srbija plaća! Ima se, može se!

Posebni je sadomazohizam klauzula 8.3, kojom se Srbija obavezala da „neće preduzimati nikakve sankcije protiv NIS-a u slučajevima zagađenja usled zastarelosti opreme sve do momenta modernizacije opreme“. Pri tome, logično, u ugovoru nije naveden rok za modernizaciju.

-.-PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV -.-Novogodišnja želja: Jedva čekam ekološku katastrofu
Novogodišnja želja: Jedva čekam ekološku katastrofu
PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV

Kao šlag na torti u ovom gasnom samobičevanju izgleda član ugovora u kome se država obavezala „da će povući sve tužbe i zahteve protiv NIS-a od strane bilo kog državnog organa (MUP-a, javnih preduzeća, ekološke inspekcije), te garantuje da neće postojati bilo kakva odgovornost NIS-a“.

Opet prevedeno na jezik zaboravljenog zdravog razuma: ruski NIS je država u državi, za njih ne važe zakoni Srbije, u okviru ruskog NIS-a sve je dozvoljeno: masakri, silovanja, zakopavanje živih Čečena, masovno ubijanje radnika koji su verovali da su tehnološki višak, javna vešanja članova zabranjenog sindikata, sve, sve, sve!

Međutim, kako Tadić & DS Comp. brinu o građanima Srbije, uspeli su da se u teškim, nadčovečanskim pregovorima, junački izbore da jedini izuzetak od ovog svojevrsnog imuniteta bude slučaj „teške industrijske havarije”: po najnižim kriterijumima broja mrtvih – TIH (Teška Industrijska Havarija) podrazumeva bar 100.000 žrtava, taman koliko je današnje Pančevo pod budućim vlasništvom Rusa!

Da parafraziramo naftnog majora Gavrilovića: „Vrhovna komanda Borisa Tadića izbrisala je vaš grad iz svog brojnog stanja. Vaš grad je žrtvovan za čast Naftnog sporazuma i Rusije. Vi nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje. Zato napred, u slavu! Živeo Medvedev, živeo Tadić“.

Zakon ne važi za Ruse

Sukladno već prepoznatoj ideji da se Srbija svega svega odriče u korist Prijatelja, država Borisa Tadića se takođe obavezala da neće deliti dividendu za 2008. godinu (tokom koje je bila stopostotni vlasnik), te je jasno da je ovaj iznos, koji je prošle godine iznosio 50 miliona evra, dodatni poklon ruskoj strani. Bakšiš!
U završnim odredbama ugovora, Srbija je skroz skinula gaće: napismeno je priznala i potpisala „da za ovu prodaju ne važi srpski Zakon o privatizaciji“. Tako u članu 10.2 doslovce stoji da se „prodavac (Srbija) odriče svih prava na povlačenje ili raskid ugovora koje bi u drugim slučajevima imao usled kršenja važećih srpskih privatizacionih uslova”.

Ovo više nije ugovor već dobrovoljno ropstvo: samo neko ko se zove Boris Tadić može da potpiše papir kojim otvoreno priznaje da za The Russians nijedan zakon ne važi.

Ali, šta kaže Boris?

Boris kaže: „Uveren sam da imamo dobar sporazum koji na kraju treba da rezultira izgradnjom gasovoda 'Južni tok' i imamo određenu potvrdu ili garancije da će taj gasovod konačno doći u naše krajeve”. Kakva je to „određena potvrda“? Da li je to ono kad Medvedev šapuće na uho Borisu i kaže „majke mi“? Ili je „određena potvrda“ rusko obećanje da će gasovoda, ipak, jednog dana, biti?

I onda Boris sanjari: „Garancije su na nivou dokumenta koji ćemo potpisati predsednik Ruske Federacije gospodin Medvedev i ja, kao predsednik Srbije, gde će naše države stati iza realizacije ovih sporazuma”. Treba biti idiot pa poverovati da je Medvedev nekakva vlast ili stvarni predsednik Rusije; ono što Medvedev potpisuje jednako je svakom potpisu nepostojećeg Mirka Cvetkovića, fiktivnog srpskog premijera, večito zbunjenog šta mu se ovih meseci dešava.

-.-PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV -.-A sad nešto da prezalogajimo: Nafta na meniju
A sad nešto da prezalogajimo: Nafta na meniju
PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV

Uporni Tadić ima dojavu o novim garancijama za gasovod, pa kaže: „Još jedna garancija, koja je možda veća i od svih ostalih, činjenica da je Evropi potrebno 200 milijardi kubnih metara gasa u narednih pet godina”. Znači li to da će Evropa ostati bez gasa ako gasovod ne ide preko Srbije – Tadić nije rekao; šta ako gasovod u Evropu bude išao preko Mađarske i Hrvatske, a?

A onda šta veli? Tadić je naveo i da je Srbija obezbedila „najveći mogući nivo garancija da će sva tri dela sporazuma biti poštovana“. Koje su to garancije, Tadić, naravno, nije objasnio, ali je zato požurio da obraduje buduće ruske robove zaposlene u NIS-u: „Imamo garancije i kada je u pitanju NIS. Štiteći standard naših ljudi koji rade u NIS-u, izborili smo se za socijalni program, koji je takođe bio predmet pregovora. Izborili smo se i za ekološku zaštitu, izborili smo se za garancije vezane za investicije. Tako da će više od 500 miliona evra u narednim godinama biti investirano u NIS”.

Da se podsetimo: ovih 500 miliona o kojima govori drogirani Tadić – jesu pare koje će Rusi uzeti iz kredita, a Srbija ga plaćati; a posebno, obratite pažnju na semantički lapsus lingue – glagol „izboriti“, kao da mi kupujemo NIS od Rusa, kao da smo se mi izborili za dobre uslove i cene, kao da nas Rusi ucenjuju a mi se ne damo!

-.-PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV -.-A da kupiš crno-beli TV: Prodavac i kupac
A da kupiš crno-beli TV: Prodavac i kupac
PHOTO: EPA/DMITRY ASTAKHOV

Da se vratimo prodavcu onog crno-belog televizora koji bi u tadićevskom ushićenju uskliknuo da se „izborio“ za garancije vezane za „plaćanje“, sve pod uslovom da će budući kupac „najverovatnije uložiti napor“ da mu plati jebeni televizor!

Što bi rekao Šerlok Holms da je imao nesreću da mu Tadić bude pomoćnik: „Elementarno, dragi Borise!“.

P.S. Ako Boris Tadić ili neko iz vrha Demokratske stranke – Jeremić, Šutanovac, Milosavljević, Cvetković, Vlahović – ima nameru da proda bilo šta od svoje imovine (stan, kola, kompjuter, ribice, suprugu, decu, čačkalice, naftnu peć, upaljač na gas) pod identičnim uslovima sveže potpisanog ugovora sa Rusima, redakcija e-novina kupuje na neviđeno. Tražimo samo ono što su Rusi već dobili: da nam se policija, tužilaštvo, sudovi i ostali državni organi ne mešaju u kupoprodajne odnose; da nam je dozvoljeno da u centru grada eksperimentišemo sa ekološkim havarijama i da za njih država Srbija plaća odštetu; da za nas ne važe srpski zakoni; da nam budući prodavci obezbede kredit koji će oni sami plaćati; a naša najveća garancija biće „najverovatnije“ činjenica da ćemo „uložiti napor“ da poštujemo ugovor kojim mi dobijamo sve, a DS ništa! Tadić, pošteno!
http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=20537

Povezani članci:

[dallton]

dobro je neko rekao: srbija je sad kao weimarska republika

[pesak]

dobro je neko rekao: srbija je sad kao weimarska republika

pa nemoj tako...valjda znaju braca francuzi kome daju nagrade, podrsku, prtijateljstvo... i bre... pa znas ono- bratsvo, jednakost -sloboda...i to... tako...

kako mozes tako biti surov i neuctiv ?????