Dešavanja u Srbiji

[Kinder]

samo ti pesak pisi imas odlican izbor tekstova, a u pauzi mozes pojesti kinder cokoladu za rucak

Što je ložite da piše a ne diskutujete sa njom?

[vee-jay]

samo ti pesak pisi imas odlican izbor tekstova, a u pauzi mozes pojesti kinder cokoladu za rucak

Što je ložite da piše a ne diskutujete sa njom?

O cemu, ako smo u 99,9% slucajeva istog misljenja?
Meni licno ova tema sluzi za informisanje jer o Srbiji znam samo ono sto procitam na e-novinama i sto govore "nasi" mediji. Tako da mi pesak bude nesto kao moj Serbia-Google-News.

Pesak, HVALA!

[pesak]

e, sad, sta li sam ono htela reci...


Zamjenik Visokog predstavnika BiH Objavljeno: Sre, 26. 11. 2008. 15:50 DODIK OKRUŽEN KRIMINALCIMA

PHOTO: STOCK

Zamjenik visokog predstavnika u BiH Rafi Gregorijan, u intervjuu za sarajevski „Dnevni avaz”, izjavio je da se neki ljudi koji su povezani s organizovanim kriminalom u Srbiji i mrežom pomagača Ratka Mladića sada nalaze u okruženju premijera Republike Srpske Milorada Dodika. Dženana Karabegović, Sarajevo
On nije želio da saopšti imena, ali je istakao da je riječ o ljudima koji su bili pripadnici ili bliski sa 410. obavještajnim centrom RS, koji je 2003. godine rasformisan zbog ilegalnog prisluškivanja.

„Neki od tih ljudi, koji su sada u Dodikovom okruženju, nekadašnji su visoki zvaničnici vojnih i sigurnosnih strukura RS”, rekao je Gregorijan.

On je rekao da je premijer RS više puta obećavao da će dostaviti dokumentaciju koju od njega traži Tužilaštvo BiH, te da će vjerovati „njegovim djelima, a ne riječima”.

„Nadam se da će dokumentacija konačno biti predata. Očekujem, takođe, da će državnim organima biti dostavljeni svi papiri, a ne samo ono što Dodik želi da oni imaju”, kazao je Gregorijan.

Zamjenik visokog predstavnika je također rekao da je Dodik „jedina osoba koja šteti imidžu Republike Srpske”. Upitan da prokomentariše Dodikovu najavu da će ga tužiti, Gregorijan je rekao da mu nije jasno za šta ga optužuje.

„Dodika sam prijateljski upozorio još prije godinu da se oko njega skupljaju ljudi koji nemaju na umu i srcu najbolje za RS, pa i njega samoga. Sudeći prema reakciji na to upozorenje, te nedavnim ličnim napadima na mene, čini mi se da moja upozorenja nisu naišla na odgovarajuću reakciju”, kazao je Gregorijan.

Prema riječima Rafija Gregorijana, Dodik je najavio tužbe nakon što su članovi Upravnog odbora Vijeća za provođenje mira pozvali premijera RS da poštuje vladavinu zakona u BiH.

„Očito je da se radi o strategiji skretanja pažnje i ponovnom korišćenju institucija RS za progon novinara i državnih institucija. To je napor Vlade RS da slomi nezavisne vlasti, bilo da su u pitanju pravosudne institucije BiH, nevladine organizacije ili novinari. To je već uhodani put aktivnosti kojeg odlikuju i napadi na Transparency International, nezavisne novinare i medije, te prijetnje tužbama protiv novinara ili nevladinih organizacija koje su na sudovima odbačene”, rekao je Gregorijan

[Umjetnik a]

Aleksandar Vučić opet ima izliv pameti u mozak

Meni su DSS, radikali i LDP potpuno isti – ekstremisti, samo na dve različite strane.
Zamenik predsednika Srpske napredne stranke u intervjuu za Politiku

[behavac]

Aleksandar Vučić opet ima izliv pameti u mozak

Meni su DSS, radikali i LDP potpuno isti – ekstremisti, samo na dve različite strane.
Zamenik predsednika Srpske napredne stranke u intervjuu za Politiku

Pa za LDP i SRS nije nepoznato da imaju radiklane stavove, samo jedni lijevog a drugi desnog coska .
Iako stoji da je SRS u pravom smislu radikalna.

A DSS bi trebao biti u nekom desnom centru zajednom sa tom novom SNS-om ali je DSS postaao jos vise radikalan.
Sad vidjecemo sta ce biti u buducnosti.

[Abacija]

Aleksandar Vučić opet ima izliv pameti u mozak

Meni su DSS, radikali i LDP potpuno isti – ekstremisti, samo na dve različite strane.
Zamenik predsednika Srpske napredne stranke u intervjuu za Politiku

Pa za LDP i SRS nije nepoznato da imaju radiklane stavove, samo jedni lijevog a drugi desnog coska .
Iako stoji da je SRS u pravom smislu radikalna.

A DSS bi trebao biti u nekom desnom centru zajednom sa tom novom SNS-om ali je DSS postaao jos vise radikalan.
Sad vidjecemo sta ce biti u buducnosti.

@behavac opet ima izliv pameti u mozak

[behavac]

@behavac opet ima izliv pameti u mozak

Srecom pa ti nemas te izlive, kao ni elemenata iz cega i u sta se to izliva !!!

[Umjetnik a]

a koji su to radikalni stavovi LDP-a

[zavrzlama]

a koji su to radikalni stavovi LDP-a

istina.....a to u srbiji je zabranjena disciplina..

[behavac]

a koji su to radikalni stavovi LDP-a

istina.....a to u srbiji je zabranjena disciplina..

Izmedju ostalog da treba priznati nezavisnost Kosova sto je protivno ustavu te drzave a ima jos nekih stvari...

[Kinder]

a koji su to radikalni stavovi LDP-a

istina.....a to u srbiji je zabranjena disciplina..

Izmedju ostalog da treba priznati nezavisnost Kosova sto je protivno ustavu te drzave a ima jos nekih stvari...

..."koka".....

[hue]

a koji su to radikalni stavovi LDP-a

istina.....a to u srbiji je zabranjena disciplina..

ko to kaze, ko to laze...





http://www.zamirzine.net/spip.php?article7149

[hue]

ne cuje se b92 radio

ali, zato, http://www.b92.net ...mozda radi ..ima jedna opaka emisija sad..

[hue]

real life in serbia ovo vazi za sve koji nisu srbovi...

http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=19702
Na tragu Obamine pobjede
Objavljeno: Sre, 03. 12. 2008. 16:28
EVROPSKI RASIZAM
Evropski rasizam
Evropski pozdrav iz Srbije: Hrabri da kažu šta misle

Moji briselski prijatelji, koji, kada se stišaju vaši aplauzi, ipak nećete odobriti ulazak Turske u Evropsku uniju; moji francuski prijatelji, koji ipak niste spremni da sutra glasate Arapina za predsjednika Francuske; moji njemački prijatelji, koji mislite da ipak još uvijek nije pravi trenutak da Turčin postane njemački kancelar; moji italijanski prijatelji, koji držite kako još uvijek nije realno da Italiju vodi sin imigranta iz Maroka ili iz Prištine; moji britanski prijatelji, koji ipak niste sigurni da bi Pakistanac bio dovoljno stručan da bude britanski premijer...

Piše: Andrej Nikolaidis

Orhan B. rođen je u Kelnu, gradu u koji je njegov otac šezdesetih godina XX vijeka stigao kao ilegalni imigrant. Otac je radio teške fizičke poslove. Naporni rad, iako slabo plaćen, njegovo je tijelo održavao u vrhunskoj formi. Oni koji ga pamte iz mladalačkih dana, kažu da nije bilo žene koja bi odoljela njegovoj izmirskoj ljepoti. Orhanova majka, Njemica iz dobrostojeće, stare kelnske porodice, kći slobodoumnih ljudi koji su se do smrti stidjeli zbog njemačke nacističke prošlosti, srela ga je u nekoj krčmi gdje je njeno društvo voljelo piti u društvu radnika, priprostoga svijeta čijoj su se vitalnosti i duhovnom zdravlju divili, a to divljenje znali uvjerljivo izraziti povremenim seksom sa njima.

Kada je čovjeka svoga života predstavila svojim roditeljima, oni su bili sretni i ponosni. Ona je bila trudna.

Hoće li Evropa, čiji lideri sada ističu kako je „Amerika pobijedila svoju rasističku prošlost”, uspjeti pobijediti svoju, evropski otmjeno i delikatno upakovanu rasističku sadašnjost?

Orhan B. odrastao je u blagostanju, okružen ljubavlju i pažnjom. Danas zna reći kako ga je katkada gušila majčina ambicija, zbog koje je u njemu sudiju ili poslanika vidjela češće nego sina. Pa ipak, da nije bilo nje, ja danas ne bih bio ovdje, običava govoriti Orhan na svojim predizbornim skupovima.

Ovaj doktor pravnih nauka, naoružan majčinom upornošću i obdaren očevom ljepotom, namjerava postati prvi njemački kancelar turskoga porijekla. Ako neko zna zašto Orhan B. ne bi trebao voditi Njemačku, neka kaže sada, ili neka zauvijek ćuti.

Abdulrahman D. nikada nije putovao u Alžir, zemlju iz koje je njegov otac, prkoseći volji svoje porodice, prkoseći moru koje je dva puta prevrtalo čamac kojim se pokušavao domoći Evrope, prkoseći hladnoći, gladi i groznici, dospio u Pariz. Godine teškog života nisu ga pokolebale u odluci da Francuska bude zemlja u kojoj će ostvariti sne onog alžirskog dječaka koji je, uvijek tiši, uvijek povučeniji od svojih vršnjaka, popodneva provodio pod osamljenom palmom maštajući o crnom peugeotu kojim prolazi kraj Ajfelove kule, dok se plava kosa njegove žene na vjetru viori, ljepša od svake zastave. Nikada nije prestao da vjeruje, zato je ostvario svoj Francuski san: dobio je crni peugeot i plavu ženu. Dobio je i sina, i nazvao ga Abdulrahman, po stricu koga su strijeljali francuski vojnici.

I Abdulrahman D. ima svoj san: dok gleda fotografiju Baraka Obame u novinama, zamišlja sebe kao predsjednika Francuske. Prva zemlja koju ću posjetiti nakon izbornog trijumfa, misli Abdulrahman D, biće Alžir.

Šaćir K. je u Milano stigao iz Prištine, u utrobi majke Chiare koja se, dok je avionu letio iznad Jadrana, sva u suzama zahvaljivala Isusu i Djevi Mariji na djetetu koje je njihovom milošću dobila. Kad smo već kod zasluga, poneku je za Chiarinu trudnoću imao i njen suprug Paolo, bogati ali nažalost neplodni vlasnik fabrike tepiha. Chiara je, dakle, očajnički željela dijete. Bila je to jedina (avaj, i najveća!) želja koju joj Paolo nije mogao ispuniti. Budući dobri katolici, Chiara i Paolo spas nisu potražili u vještačkoj oplodnji. Razapet između njene želje i vlastitih tjelesnih ograničenja, Paolo je na koncu, za ljubav svoje žene, pristao da Chiara zatrudni sa drugim muškarcem. Dijete ću odgojiti kao svoje, obećao je: imaće svu moju ljubav. Ne samo da je obećanje ispunio, nego je i pronašao (ne manje bitno: i platio) budućeg oca djeteta svoje žene.

Biološki otac Šaćira K. nije se cjenjkao. Imao je samo dva uslova: da njegov sin bude začet u njegovoj rodnoj Prištini, i da on djetetu da ime. Taj naočiti čovjek, o čijoj ljepoti se među Romima u Milanu i dalje raspredaju bajkolike priče, izvjesno nije čitao Lacana, ali je očito bio svjestan značaja onoga što je francuski mislilac nazvao Ime-oca.

Nije dočekao rođenje svoga sina. Od honorara koji mu je isplatio Paolo, on je u Beogradu kupio bijeli mercedes kojim je krenuo na svoje posljednje putovanje, natrag u Prištinu. Umor i alkohol savladali su ga negdje kod Niša.

Danas je Šaćir K. vlasnik fabrike koju je naslijedio od oca Paola. Fabrika danas proizvodi i prodaje više tepiha nego ikada. Šaćir K. je danas jedan od najbogatijih ljudi italijanskog sjevera i želi politički uticaj: želi postati premijer Italije.

Hoće li uspjeti u svojoj namjeri?

Rekao bih da ne bih rekao, mada mi ono malo životne mudrosti što imam nalaže da kažem: ne znam.

Hoće li Evropa, čiji lideri sada ističu kako je “Amerika pobijedila svoju rasističku prošlost”, uspjeti pobijediti svoju, evropski otmjeno i delikatno upakovanu rasističku sadašnjost – ni to ne znam.

Kao što ne znam ni hoće li Obama biti američki Gorbačov, koji će postati stečajni upravnik imperije čiji pad niko više ne može spriječiti, pa po završetku svojih mandata primiti Nobelovu nagradu za mir/književnost, ili će, kako je najavio u svom pobjedničkom govoru, otvoriti novu eru američkog globalnog liderstva, pa Americi vratiti imidž imperije sa ljudskim likom.

Povrh svega, donosi li Obama, kako je najavila gospođa Klinton, “zoru novog američkog liderstva”? Ta fraza nosi sljedeću poruku: mi, Amerikanci, za predsjednika smo izabrali crnca, što znači da je naša demokratija savršenija od vaše. Zato što je tako, mi ćemo vas voditi, a vi ćete nas slijediti: ne zbog snage našeg oružja, ili našeg bogatstva, već zbog snage naših idela, kako je to formulisao Obama. Teroristi u Bombaju nisu se pretvarali da su američku hegemoniju spremni trpjeti zbog snage američkih ideala: umjesto da na tu argumentaciju puknu od smijeha (kao što su brutalnim ismijavanjem reagovali italijanski i poljski zvaničnici), oni su pucali. Kako će Obama reagovati na teror?

Ko će to znati?
Ali znam jedno.
Dragi moji prijatelji, koji ste tako strasno prezirali nasilnu, redneck i glupavu Ameriku Georgea Busha, vi koji ste sve ove mjesece tako srčano navijali za Obamu, a u ujutro nakon izbora aplaudirali novoj, demokratskoj Americi u kojoj rasa i porijeklo više nisu bitni: moji briselski prijatelji, koji, kada se stišaju vaši aplauzi, ipak nećete odobriti ulazak Turske u Evropsku uniju; moji francuski prijatelji, koji ipak niste spremni da sutra glasate Arapina za predsjednika Francuske; moji njemački prijatelji, koji mislite da ipak još uvijek nije pravi trenutak da Turčin postane njemački kancelar; moji italijanski prijatelji, koji držite kako još uvijek nije realno da Italiju vodi sin imigranta iz Maroka ili iz Prištine; moji britanski prijatelji, koji ipak niste sigurni da bi Pakistanac bio dovoljno stručan da bude britanski premijer; moji albanski prijatelji, koji ne biste pristali da Srbin bude predsjednik Kosova; moji srpski prijatelji, koji muslimana iz Sandžaka ipak radije ne biste vidjeli kao lidera Srbije; moji crnogorski prijatelji, koji mislite da za stabilnost Crne Gore u ovom trenutku ne bi bilo dobro da Albanac postane Milo nakon Mila; moji bošnjački prijatelji, koji još uvijek niste spremni da Bosnom iz Sarajeva vlada Hrvat; moji arapski prijatelji, kojima nije bliska ideja da Saudijsku Arabiju vodi sin američkog radnika na naftnoj bušotini koji je u vašu krasnu pustinjsku zemlju došao prije 40 godina i u njoj ostao; moji hrvatski prijatelji, koji ne biste aplaudirali dubrovačkom muslimanu koji bi postao predsjednik Hrvatske... kako veliko je vaše licemjerje.

Veliko kao Amerika.


Povezani članci:

[Vlajko]

http://www.militaryphotos.net/forums/sh ... count=1488 sa jucerasnjeg pretresa Mladiceve gajbe

[hue]

Nova akcija zaludnog
Vojislava Koštunice
Objavljeno: Pet, 05. 12. 2008. 15:51
IMAŠ GROBLJE, VRATI SPOMENIK
Imaš groblje, vrati spomenik
Spreman za humano preseljenje: Spomenik srpskom vojniku
PHOTO: STOCK
Inicijalna kapisla za akciju „Srpski vojnik na braniku Novog Beograda“ sevnula je u malokalibarskom mozgu Vojislava Koštunice nakon što je čuo prigodnu odu posvećenu sebi iz usta zaljubljenog Milovana Danojlića, povodom dodele nekakve nagrade društvenom radniku godine (Zadužbina „Topalović“)
Pišu: Tomislav Marković & Petar Luković

Budući da je od pisanja o Vojislavu Koštunici dosadnije jedino biti – Koštunica Vojislav, svaka vest u kojoj se pominje bivši premijer ili njegova nesrećna stranka (DSS) po defaultu je pravo mučilište; ipak, ponekad je teško odoleti tom zovu dosade, naročito kad je vaseljenska dosada razlog što je stranka Koštunice dr Voje, ničim izazvana, danas, u petak, objavila priopćenje kao legalistički dokaz da baš svi u partiji nisu pomrli i da ima nekolicina živih koji pišu ovakve bedastoće.

Šta sad muči umornog Vojislava?
Ostaci Vojine zaklane stranke, u nastupu grobljanskog nadahnuća militarističkog tipa, zatražili su „od vlasti Beograda da odrede mesto u gradu gde bi mogao da se sa Novog groblja premesti spomenik srpskom vojniku“. Na ovu ideju nisu došli slučajno, zahtevu je prethodila ozbiljna naučna analiza, čiji je zaključak da „nijedan trg ni ulica u Beogradu nemaju spomenik posvećen pobedi srpske vojske u Prvom svetskom ratu“. Poznata DSS temeljitost u detaljima dovela ih je do konačnog rešenja spomeničkog pitanja: idealno mesto za humano preseljenje spomenika je netaknuti Novi Beograd, „s obzirom da u ovom delu grada ima dovoljno neiskorišćenih površina".

Ova grandiozna ideja nije nastala slučajno. Ona je plod višednevnih kontemplacija, pasivnog razmišljanja, melanholije – ukrštenih sa kategoričkim imperativom da se stranka oglasi bilo kakvim, pa čak i kamenim povodom. Inicijalna kapisla za akciju „Srpski vojnik na braniku Novog Beograda“ sevnula je u malokalibarskom mozgu Vojislava Koštunice nakon što je čuo prigodnu odu posvećenu sebi iz usta zaljubljenog Milovana Danojlića, povodom dodele nekakve nagrade društvenom radniku godine (Zadužbina „Topalović“). Istog onog dana kad je nacionalno onesvešćeni NIN u celini preneo inspirativnu besedu zanesenog Danojlića, na krilima žanrovskog otkrića da je Koštunica goloruki čovek i žena u jednom telu, srpski ratnik zarobljen u knjiškom čoveku, pravoslavni David, večiti predsednik vlade – prosvetljeni Vojislav odlučio je da pokrene akciju „Imaš groblje, vrati spomenik“.

Nema razloga da čitaoci e-novina ostanu uskraćeni za Milovanove komplimente upućene voljenom Vojislavu. Između ostalog, neka bude upamćeno, ovako je Pesnik govorio o Ratniku:

-.--.-Primer ženske mudrosti: Vojislav u džemperu
Primer ženske mudrosti: Vojislav u džemperu


„Odbrana Kosova, neposredan povod za dodelu ovog priznanja, jeste letopis trogodišnje borbe da se razgovor o statusu naše nesrećne pokrajine postavi u koordinate istorije i u okvire vladajućeg međunarodnog prava. To je bolan, potresan dokument, ratni dnevnik sročen tačnim i jasnim jezikom pravnika koji poseduje široku opštu kulturu i sluh za maternji jezik. U tom zborniku, gde je svaka reč dva puta odvagana, prisustvujemo rvanju Davida sa Golijatom; to je crna knjiga našeg postradanja, ali i našeg slobodoljublja, te izvesnog shvatanja časti i dostojanstva. Dugi monolog pred gluvim zidom, uzaludan pokušaj urazumljivanja svetskih silnika i pljačkaša, vođen sa taktikom koju goloruki ljudi, i žene, primenjuju u nastojanju da umire ulične napasnike. Teško je, u ovim tekstovima, povući granicu između čestite naivnosti, diplomatskih konvencija i lukavog plana da se neprijateljski nastrojen sudija, koji u džepu drži potpisanu smrtnu presudu, tretira kao nepristrasni sagovornik. Primer ženske mudrosti: sa divljakom i bezumnikom govoriti mirno, sa naglašenim poverenjem u njegovu čovečnost. Takav nastup, ponekad, smiruje besprizornike; ali, ono što prolazi kod uličnih nasrtljivaca, nije prošlo kod svetskih silnika.“

Još nije kraj, Danojlić najviše voli da odlaže zasluženi vrhunac, pa nastavlja u predorgazmičkom transu:
„Moralna pobeda našeg predsednika s vremenom će postajati sve nesumnjivija i podsticajnija. Njegova upornost je svojstvena ovom tlu, a sažeta je u životnom geslu hromog Vuka: 'Ne da se, ali će se dati.' Časno je izvršio nacionalnu dužnost u borbi protiv vojnički i ekonomski nadmoćnog neprijatelja, sto puta jačeg od onog koji se u junu 1389. ulogorio između Sitnice i Laba...
Viševekovnu tradiciju borbe protiv tuđinske vlasti u našem vremenu nastavlja jedan miran, povučeni intelektualac, takoreći knjiški čovek, u čijem se duhu, a i prezimenu, zadržala koštunjava čvrstina našeg plemena. Svoje poznavanje međunarodnog prava pretvorio je u oružje kome moćnici nisu ni pokušali da se suprotstave. Pozivali su se na 'stvoreno stanje', koje su sami, sa planom, stvorili, i koje je, po rečima jednog od njihovih izveštača, na Kosovu mračno. Uveren u vrednost načela u ime kojih je došao na čelo države, a čija je priroda univerzalna, poveo je spor protiv svetske vlade koju je zajahao njen trenutno najjači član. Stavio je glavu na panj, i izgubio sve, osim časti. Ponovila se žrtva svetog kneza: bitka se morala dati da bismo danas gledali sebi u oči, i da se ne bismo, koliko sutra, stideli pred potomstvom.“

Kad se naivnom čitaocu učinilo da se više nema šta reći, Danojlić je smogao snage za završni udarac: „Zbornik Koštuničinih nastupa tvori kodeks našeg istorijskog prava, i daje primer kako se treba boriti kad je ishod neizvestan, a neprijatelj neuporedivo jači. Jači od svega, osim od našeg shvatanja časti, i našeg samopoštovanja.“
http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=19786

[Abacija]

real life in serbia ovo vazi za sve koji nisu srbovi...

http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=19702
Na tragu Obamine pobjede
Objavljeno: Sre, 03. 12. 2008. 16:28
EVROPSKI RASIZAM
Evropski rasizam
Evropski pozdrav iz Srbije: Hrabri da kažu šta misle

Moji briselski prijatelji, koji, kada se stišaju vaši aplauzi, ipak nećete odobriti ulazak Turske u Evropsku uniju; moji francuski prijatelji, koji ipak niste spremni da sutra glasate Arapina za predsjednika Francuske; moji njemački prijatelji, koji mislite da ipak još uvijek nije pravi trenutak da Turčin postane njemački kancelar; moji italijanski prijatelji, koji držite kako još uvijek nije realno da Italiju vodi sin imigranta iz Maroka ili iz Prištine; moji britanski prijatelji, koji ipak niste sigurni da bi Pakistanac bio dovoljno stručan da bude britanski premijer...

Piše: Andrej Nikolaidis

Orhan B. rođen je u Kelnu, gradu u koji je njegov otac šezdesetih godina XX vijeka stigao kao ilegalni imigrant. Otac je radio teške fizičke poslove. Naporni rad, iako slabo plaćen, njegovo je tijelo održavao u vrhunskoj formi. Oni koji ga pamte iz mladalačkih dana, kažu da nije bilo žene koja bi odoljela njegovoj izmirskoj ljepoti. Orhanova majka, Njemica iz dobrostojeće, stare kelnske porodice, kći slobodoumnih ljudi koji su se do smrti stidjeli zbog njemačke nacističke prošlosti, srela ga je u nekoj krčmi gdje je njeno društvo voljelo piti u društvu radnika, priprostoga svijeta čijoj su se vitalnosti i duhovnom zdravlju divili, a to divljenje znali uvjerljivo izraziti povremenim seksom sa njima.

Kada je čovjeka svoga života predstavila svojim roditeljima, oni su bili sretni i ponosni. Ona je bila trudna.

Hoće li Evropa, čiji lideri sada ističu kako je „Amerika pobijedila svoju rasističku prošlost”, uspjeti pobijediti svoju, evropski otmjeno i delikatno upakovanu rasističku sadašnjost?

Orhan B. odrastao je u blagostanju, okružen ljubavlju i pažnjom. Danas zna reći kako ga je katkada gušila majčina ambicija, zbog koje je u njemu sudiju ili poslanika vidjela češće nego sina. Pa ipak, da nije bilo nje, ja danas ne bih bio ovdje, običava govoriti Orhan na svojim predizbornim skupovima.

Ovaj doktor pravnih nauka, naoružan majčinom upornošću i obdaren očevom ljepotom, namjerava postati prvi njemački kancelar turskoga porijekla. Ako neko zna zašto Orhan B. ne bi trebao voditi Njemačku, neka kaže sada, ili neka zauvijek ćuti.

Abdulrahman D. nikada nije putovao u Alžir, zemlju iz koje je njegov otac, prkoseći volji svoje porodice, prkoseći moru koje je dva puta prevrtalo čamac kojim se pokušavao domoći Evrope, prkoseći hladnoći, gladi i groznici, dospio u Pariz. Godine teškog života nisu ga pokolebale u odluci da Francuska bude zemlja u kojoj će ostvariti sne onog alžirskog dječaka koji je, uvijek tiši, uvijek povučeniji od svojih vršnjaka, popodneva provodio pod osamljenom palmom maštajući o crnom peugeotu kojim prolazi kraj Ajfelove kule, dok se plava kosa njegove žene na vjetru viori, ljepša od svake zastave. Nikada nije prestao da vjeruje, zato je ostvario svoj Francuski san: dobio je crni peugeot i plavu ženu. Dobio je i sina, i nazvao ga Abdulrahman, po stricu koga su strijeljali francuski vojnici.

I Abdulrahman D. ima svoj san: dok gleda fotografiju Baraka Obame u novinama, zamišlja sebe kao predsjednika Francuske. Prva zemlja koju ću posjetiti nakon izbornog trijumfa, misli Abdulrahman D, biće Alžir.

Šaćir K. je u Milano stigao iz Prištine, u utrobi majke Chiare koja se, dok je avionu letio iznad Jadrana, sva u suzama zahvaljivala Isusu i Djevi Mariji na djetetu koje je njihovom milošću dobila. Kad smo već kod zasluga, poneku je za Chiarinu trudnoću imao i njen suprug Paolo, bogati ali nažalost neplodni vlasnik fabrike tepiha. Chiara je, dakle, očajnički željela dijete. Bila je to jedina (avaj, i najveća!) želja koju joj Paolo nije mogao ispuniti. Budući dobri katolici, Chiara i Paolo spas nisu potražili u vještačkoj oplodnji. Razapet između njene želje i vlastitih tjelesnih ograničenja, Paolo je na koncu, za ljubav svoje žene, pristao da Chiara zatrudni sa drugim muškarcem. Dijete ću odgojiti kao svoje, obećao je: imaće svu moju ljubav. Ne samo da je obećanje ispunio, nego je i pronašao (ne manje bitno: i platio) budućeg oca djeteta svoje žene.

Biološki otac Šaćira K. nije se cjenjkao. Imao je samo dva uslova: da njegov sin bude začet u njegovoj rodnoj Prištini, i da on djetetu da ime. Taj naočiti čovjek, o čijoj ljepoti se među Romima u Milanu i dalje raspredaju bajkolike priče, izvjesno nije čitao Lacana, ali je očito bio svjestan značaja onoga što je francuski mislilac nazvao Ime-oca.

Nije dočekao rođenje svoga sina. Od honorara koji mu je isplatio Paolo, on je u Beogradu kupio bijeli mercedes kojim je krenuo na svoje posljednje putovanje, natrag u Prištinu. Umor i alkohol savladali su ga negdje kod Niša.

Danas je Šaćir K. vlasnik fabrike koju je naslijedio od oca Paola. Fabrika danas proizvodi i prodaje više tepiha nego ikada. Šaćir K. je danas jedan od najbogatijih ljudi italijanskog sjevera i želi politički uticaj: želi postati premijer Italije.

Hoće li uspjeti u svojoj namjeri?

Rekao bih da ne bih rekao, mada mi ono malo životne mudrosti što imam nalaže da kažem: ne znam.

Hoće li Evropa, čiji lideri sada ističu kako je “Amerika pobijedila svoju rasističku prošlost”, uspjeti pobijediti svoju, evropski otmjeno i delikatno upakovanu rasističku sadašnjost – ni to ne znam.

Kao što ne znam ni hoće li Obama biti američki Gorbačov, koji će postati stečajni upravnik imperije čiji pad niko više ne može spriječiti, pa po završetku svojih mandata primiti Nobelovu nagradu za mir/književnost, ili će, kako je najavio u svom pobjedničkom govoru, otvoriti novu eru američkog globalnog liderstva, pa Americi vratiti imidž imperije sa ljudskim likom.

Povrh svega, donosi li Obama, kako je najavila gospođa Klinton, “zoru novog američkog liderstva”? Ta fraza nosi sljedeću poruku: mi, Amerikanci, za predsjednika smo izabrali crnca, što znači da je naša demokratija savršenija od vaše. Zato što je tako, mi ćemo vas voditi, a vi ćete nas slijediti: ne zbog snage našeg oružja, ili našeg bogatstva, već zbog snage naših idela, kako je to formulisao Obama. Teroristi u Bombaju nisu se pretvarali da su američku hegemoniju spremni trpjeti zbog snage američkih ideala: umjesto da na tu argumentaciju puknu od smijeha (kao što su brutalnim ismijavanjem reagovali italijanski i poljski zvaničnici), oni su pucali. Kako će Obama reagovati na teror?

Ko će to znati?
Ali znam jedno.
Dragi moji prijatelji, koji ste tako strasno prezirali nasilnu, redneck i glupavu Ameriku Georgea Busha, vi koji ste sve ove mjesece tako srčano navijali za Obamu, a u ujutro nakon izbora aplaudirali novoj, demokratskoj Americi u kojoj rasa i porijeklo više nisu bitni: moji briselski prijatelji, koji, kada se stišaju vaši aplauzi, ipak nećete odobriti ulazak Turske u Evropsku uniju; moji francuski prijatelji, koji ipak niste spremni da sutra glasate Arapina za predsjednika Francuske; moji njemački prijatelji, koji mislite da ipak još uvijek nije pravi trenutak da Turčin postane njemački kancelar; moji italijanski prijatelji, koji držite kako još uvijek nije realno da Italiju vodi sin imigranta iz Maroka ili iz Prištine; moji britanski prijatelji, koji ipak niste sigurni da bi Pakistanac bio dovoljno stručan da bude britanski premijer; moji albanski prijatelji, koji ne biste pristali da Srbin bude predsjednik Kosova; moji srpski prijatelji, koji muslimana iz Sandžaka ipak radije ne biste vidjeli kao lidera Srbije; moji crnogorski prijatelji, koji mislite da za stabilnost Crne Gore u ovom trenutku ne bi bilo dobro da Albanac postane Milo nakon Mila; moji bošnjački prijatelji, koji još uvijek niste spremni da Bosnom iz Sarajeva vlada Hrvat; moji arapski prijatelji, kojima nije bliska ideja da Saudijsku Arabiju vodi sin američkog radnika na naftnoj bušotini koji je u vašu krasnu pustinjsku zemlju došao prije 40 godina i u njoj ostao; moji hrvatski prijatelji, koji ne biste aplaudirali dubrovačkom muslimanu koji bi postao predsjednik Hrvatske... kako veliko je vaše licemjerje.

Veliko kao Amerika.

Je li ovaj Andrej Nikolaidis spavao zimski san dok je Bosnom vladao Zeljko Komsic?!

[hue]

KOja SU desavanja u srbiji?
prosto. na vlasti su novi milosevicevci koji imaju maske...dakle, u srbiji se desava jedna velika zurka pod maskama...sto ce reci- MASKENBAL>

ko hoce da ucestvuje na MASKENBALU, MOZE...

ja necu...

[hue]

http://www.slobodnaevropa.org/content/A ... 56797.html

05.12.2008
Omer Karabeg

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je da li Zapadni Balkan ponovo postaje krizno žarište. Sagovornici su bili dva inostrana stručnjaka za Balkan: Florijan Biber (Florian Bieber), profesor političkih nauka na Univerzitetu Kent u Velikoj Britaniji, i Džejms Lajon (James Lyon), ekspert Saveta za demokratizaciju, internacionalne nevladine organizacije sa sedištem u Vašingtonu.

Razgovaralo se o tome može li se desiti da se Republika Srpska izdvoji iz Bosne i Hercegovine, zašto Evropska unija i Sjedinjene Američke države imaju pasivan odnos prema krizi u Bosni i Hercegovini, zašto vladi Srbije odgovara neformalna podela Kosova, da li se ogorčenje Albanaca zbog nedavne odluke o raspoređivanju Euleksa pod uslovima koje je tražila Srbija može prevoriti u proteste većih razmera, kao i o tome ko drži ključ stabilnosti Zapadnog Balkana.


Omer Karabeg: Koja su u ovom trenutku potencijalna žarišta krize na području bivše Jugoslavije?


Florijan Biber: Ja bih rekao da trenutno postoje dva. Jedan u Bosni i Hercegovini, a drugi na Kosovu. Sumnjam da postoji moguhnost da dođe do nekog oružanag sukoba ili nečeg sličnog, ali postoji potencijal za krizu, pogotovo u Bosni i Hercegovini i na severu Kosova.


Džejms Lajon: Po mom mišljenju Bosna i Hercegovina je u ovom trenutku krizno žarište broj jedan. Kosovo je na drugom mestu, ali postoji i opasnost od uticaja krize na Kosovu na situaciju u Makdeoniji.


Omer Karabeg: Šta je glavni uzrok sadašnje, duboke krize u Bosni i Hercegovini?


Florijan Biber: Prvo bih rekao da je sada kriza možda nešto malo manja nego što je bila pre lokalnih izbora u oktobru zato što nije više tako izražen sukob između Harisa Silajdžića i Milorada Dodika. Ali slažem se da se Bosna i Hercegovina nalazi u dubokoj krizi. Glavni razlog je nedostatak konsenzusa između tri naroda o tome kakva treba da bude buduća država. Ne postoji nikakav prostor za razgovor o tome.


Džejms Lajon: Ustavne promene su verovatno najvažnije pitanje u ovom trenutku, s obzirom da je Dejtonski ustav bio jedno kompromisno rešenje nastalo odmah nakon završetka rata. Danas su potrebe Bosne i Hercegovine prevazišle taj ustav i sada bi političari trebalo da sednu i da se dogovore o novoj državnoj strukturi. Da li će to značiti novi ustav ili amandmane na postojeći nije bitno, ali očigledno je da Dejtonski ustav ne odgovara aktuelnoj situaciji.


Omer Karabeg: Mislite li da bi u budućnosti moglo doći do otcepljenja Republike Srpske, mada rukovodsvo tog entiteta stalno ističe da mu to nije cilj? Oni kažu da prete referendumom o samoopredeljenju samo zato da bi se suprodstavili onima koji hoće da ukinu Republiku Srpsku. Cilj im je, kako tvrde, očuvanje Republike Spske, a ne njeno izdvajanje iz Bosne i Hercegovine.


Florijan Biber: Ja mislim da je samostalnost Republike Srpske nemoguća u njenim sadašnjim granicama. Republika Srpska je podeljena na dva dela, postoji Distrikt Brčko koji deli taj entitet na dva dela, i ne znam kako bi Republika Srpska mogla da funkcioniše kao nezavisna država. Pogotovo ne vidim kako bi Srbija mogla da uspostavi odnose sa nezavisnom Republikom Srpskom i da ide dalje u pravcu evropskih integracija. S druge strane, ja verujem da je vođstvo Republike Srpske više zainteresovano da diže tenzije u Bosni i Hercegovini nego da rešava problem statusa Republike Srpske. Ne verujem da su lideri Republike Srpske zainteresovani za otcepljenje tog entiteta.


Omer Karabeg: Vi mislite da je osamostaljenje Republike Srpske u posebnu državu potpuno isključeno?


Mnogo je verovatnije da su lideri Republike Srpske zainteresovani da se Bosna i Hercegovina vrati na ono stanje kakvo je bilo odmah posle rata, da to bude vrlo, vrlo slaba država bez ikakve ingerencije na celoj teritoriji Bosne i Herecegovine...
Florijan Biber: Da. Mnogo je verovatnije da su lideri Republike Srpske zainteresovani da se Bosna i Hercegovina vrati na ono stanje kakvo je bilo odmah posle rata, da to bude vrlo, vrlo slaba država bez ikakve ingerencije na celoj teritoriji Bosne i Herecegovine. Moglo bi se reći da su oni zainteresovani za de facto nezavisnost, ali ne vidim nikakvu njihovu želju da to i ozvaniče.


Omer Karabeg: Gospodine Lajon, po vama, da li je mogućno izdvajanje Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine?


Džejms Lajon: Da ste me to pitali pre godinu dana, ja bih rekao da je nemoguće. Sad bih rekao - sve je moguće, ali ne mislim da je verovatno. Trenutno je situacija ovakva. Ekonomska elita i 99 posto političara u Republici Srpskoj su protiv otcepljenja i pripajanja Srbiji zato što su našli svoj interes u postojećem entitetskom sistemu. Oni misle da im ne bi išlo u prilog da budu u sklopu jedne Velike Srbije. A što se tiče naroda, 99 posto Srba u Republici Srpskoj je za pripajanje Srbiji. Dakle, želje političke i ekonomske elite i naroda nisu iste i to je veliki problem za rukovodstvo Republike Srpske. Milorad Dodik ne želi da pripaja Republiku Srpsku Srbiji, nego bi više voleo da ima svoju nezavisnu Republiku Srpsku, ali da ona, kao što je gospodin Biber rekao, bude unutar granica Bosne i Hercegovine.


Omer Karabeg: Da li je bošnjačko rukovodstvo u Federaciji Bosne i Hercegovine našlo pravi odgovor na težnje Republike Srpske ka što većoj nezavisnosti?


Florijan Biber: Nije, naprotiv. Haris Silajdžić je u istoj meri kao i Milorad Dodik odgovoran za sadašnju krizu. Njegov poziv za ukidanje entiteta ne samo da je nerealan nego i pomaže Miloradu Dodiku da učvrsti svoju poziciju. Priča o tome da je Republika Srpska genocidna tvorevina neće pomoći da se izađe iz krize.


Džejms Lajon, ekspert Saveta za demokratizaciju, internacionalne nevladine organizacije sa sedištem u Vašingtonu: "Očigledno je da Haris Silajdžić ima veoma simbiotičan odnos sa gospodinom Dodikom koji umnogome liči na odnos između Miloševića i Tuđmana - ne mogu jedan bez drugog."
Džejms Lajon: Bošnjačko rukovodstvo se ponaša ili veoma odgovorno ili veoma neodgovorno, zavisi od političke stranke. Očigledno je da Haris Silajdžić ima veoma simbiotičan odnos sa gospodinom Dodikom koji umnogome liči na odnos između Miloševića i Tuđmana - ne mogu jedan bez drugog. Svojim vatrenim izjavama oni jedan drugom daju municiju. S druge strane, vidimo da se vrh Stranke demokratske akcije, nakon nedavne velike pobede na lokalnim izborima, ponaša veoma odgovorno. Oni su rekli da nisu za ukidanje Republike Srpske, već za nadogradnju ustava. Dakle, među bošnjačkim političarima postoje oni koji žele da podižu tenzije i produbljuju krizu i oni koji se mnogo odgovornije ponašaju.


Omer Karabeg: Mislite li da je jedan od razloga sadašnje krize i to što su Evropska unija i Sjedinjene Američke Države suviše dugo pasivno posmatrale situaciju u u Bosni i Hercegovini, gledale su kako se produbljuje kriza i nisu reagovale?


Florijan Biber: To je glavni problem. Pogotovo je Evropska unija prilično pasivna već dve ili tri godine. Nemaju nikakav plan šta treba uraditi sa Bosnom i Hercegovinom. Brisel nije previše zaintersovan za Bosnu i Hercegovinu, tretira je kao i sve druge zemlje koje žele da se pridruže Evropskoj uniji i koje moraju da ispune određene uslove za to. To je potpuno nerealan pristup. Sadašnji Visoki predstavnik Miroslav Lajčak nema onu podršku Brisela koju su imali njegovi prethodnici. S druge strane, Sjedinjene Američke Države trenutno nemaju nikakvu politiku prema Bosni i Hercegovini. U ovom trenutku postoji neka praznina u odnosu međunarodne zajednice prema Bosni i Hercegovini koja je vrlo opasna.


Džejms Lajon: Najveći broj političara i diplomata na Zapadu smatra da Bosna i Hercegovina nije više krizno žarište, da je to jučerašnja vest, da nema više krize, nema problema, da je sve rešeno pošto je Bosna i Hercegovina potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.


Omer Karabeg: Da li će se taj odnos prema Bosni i uopšte prema Zapadnom Balkanu promeniti dolaskom administracije predsednika Obame?


Florijan Biber: Sumnjam jer će administracija Baraka Obame imati drugačije prioritete - rat u Avganistanu, rat u Iraku, ekonomska kriza. Balkan će ostati na pedesetom mestu prioriteta Sjedinjenih Američkih Država.


...mislim da Balkan neće više biti na dnu lestvice, imaće veću važnost, ali ipak neće biti među prvih deset. U svakom slučaju biće mu posvećeno više pažnje nego za vreme Bušove administracije...
Džejms Lajon: Očigledno je da Sjedinjene Američke Države moraju da se bave sa više kriza istovremeno - Irak, Avganistan, Severna Koreja, pitanje nuklearnog oružja u Iranu, da ne spominjem pirate kod Somalije. Bosna i Hercegovina nije u vrhu lestvice prioriteteta. S druge strane, veliki broj onih koji dolaze u novu administraciju, posebno u Stejt Department i Savet za nacionalnu bezbednost, su bili jako bliski sa Ričardom Holbrukom ili sa Medlin Olbrajt za vreme Klintonove administracije. Veliki broj njih ima iskustvo sa Balkanom. Balkan je bio prvo veliko krizno područje kojim se se bavili i zbog toga su oni jako dobro upućeni u probleme tog regiona. Zbog toga mislim da Balkan neće više biti na dnu lestvice, imaće veću važnost, ali ipak neće biti među prvih deset. U svakom slučaju biće mu posvećeno više pažnje nego za vreme Bušove administracije.


Omer Karabeg: Zašto i Evropska unija i Sjedinjene Američke Države tako odlučno brane Dejtonski sporazum kada je svakome jasno da se na njegovim temeljima ne može izgraditi ni funkcionalna konfederacija, a kamo li federacija?


Florijan Biber: Problem je nepostojanje alternativa. Međutim, ja ne verujem da je glavni problem Dejtonski sporazum. Slažem se da je Dejtonski ustav vrlo problematičan, da je stvorio slabe državne institucije, ali država može da funkcioniše i sa vrlo lošim institucijama ako postoji politička volja da se sarađuje. Toga nema u Bosni i Hercegovini. Dakle, za stanje u Bosni i Hercegovini nije odgovoran samo institucionalni okvir, nego i političke stranke. To je, po mojoj proceni, i stav većine međunarodnih aktera. Zbog toga niko i ne razmišlja o Dejtonu dva u smislu neke međunarodne konferencije koja bi nametnula neka druga rešenja za Bosnu i Hercegovinu. To je nerealno i nemoguće.


Džejms Lajon: Slažem se da ne postoje neke druge alternative. Ako želimo da popravimo sitauciju u Bosni i Hercegovini mislim da su potrebne ustavne reforme.


Omer Karabeg: Ali ustavne reforme se ne mogu sprovesti bez bar delimične promene Dejtonskog sporazuma.


Džejms Lajon: Onda je, možda, vreme za neki Dejton dva, ali kako zainteresovati međunarodni faktor da to sponzoriše i da učestvuje u tome.


Omer Karabeg: Vi mislite da Evropska unija i Sjedinjene Američke Države apsolutno nisu zainteresovane za Dejton dva?


Džejms Lajon: Mislim da oni imaju preče probleme.




Niko ne želi novu međunarodnu konferenciju o Bosni i Hercegovini, osim ako ne dođe do tako duboke krize koja bi zapretila opasnošću od izbijanja ponovnih sukoba, ali ne verujem da će to toga doći...
Florijan Biber: Ne verujem da ćemo imati Dejton dva. Niko ne želi novu međunarodnu konferenciju o Bosni i Hercegovini, osim ako ne dođe do tako duboke krize koja bi zapretila opasnošću od izbijanja ponovnih sukoba, ali ne verujem da će to toga doći. Uostalom, nametnuta rešenja mogu samo privremeno da funkcionišu, da bi Bosna i Hercegovina dugoročno funkcionisala kao država potreban je konsenzus.


Omer Karabeg: Ali konsenzusa nema, nema ga već 13 godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma i pitanje je da li će ga uopšte i biti. Može li se desiti da u jednom trenutku međunarodna zajednica digne ruke od Bosne i kaže - pa, hajde da je podelimo.


Džejms Lajon: Mislim da to je nemoguće, prosto nemoguće. Ne vidim da je to ikome u interesu. Svi znaju da bi podela značila ponovno ratno stanje.


Florijan Biber: Međunarodna zajednica je do sada toliko investirala i novca i energije u Bosnu i Hercegovinu da ne bi to dozvolila. To bi predstavljalo opasnost za ceo region. Ako počnemo da delimo Bosnu i Hercegovinu, onda će na red doći Kosovo i Makedonija. Nastao bi lanac podela. Niko to ne želi, ni Evropska Unija, ni Sjedinjene Američke Države, ni Rusija. To je potpuno nerealan scenario.


Džejms Lajon: Ni Srbija ne bi bila pošteđena, i njoj bi zapretila opasnost od gubljenja teritorije. To je problem koji se tiče skoro svake bivše republike SFRJ.


Omer Karabeg: Da se sada pozabavimo Kosovom. Kako ocenjujete odluku Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o raspoređivanju misije Euleks na Kosovu pod uslovima koje tražila Srbija? Da li je to trijumf srpske diplomatije, kao što tvrdi zvanični Beograd?


Florijan Biber: Može da bude neka vrsta trijumfa srpske diplomatije jer su uspeli da međunarodna zajednica u ovom slučaju stane na njihovu stranu, ali ne znam koliko je to dobro kao trajno rešenje. Možda su dobili bitku, ali ne verujem da je to u njihovom dugoročnom interesu.


Džejms Lajon: Mislim da je dugoročni cilj vlade Srbije podela Kosova. Vlada na tome intenzivno radi još od 1999. godine. Ovo je samo još jedan korak ka tom cilju. Oni uopšte nisu zabrinuti zbog toga što to povećava tenzije u njihovim odnosima sa Albancima zato što svako povećavanje tenzija ide u prilog beogradskim političarima jer oni dobijaju političke poene u srpskom glasačkom telu.

Mislim, međutim, da to nije toliko diplomatski trijumf Beograda koliko politički gubitak za Evropsku uniju. Euleks i Evropska unija su izgubili obraz, izgubili su kredibilitet kod Albanaca tako da je sada veliki broj Albanaca protiv Euleksa...
Oni jako dobro znaju da Euleks ne može da uspostavi svoje kancelarije na severu Kosova bez odobrenja Beograda. Oni isto tako jako dobro znaju da albanske vlasti u Prištini ne mogu da uspostave svoje institucije na severu Kosova bez njihove saglasnosti. Oni, dakle, znaju da drže sve karte u rukama i upravo zbog toga smatraju da je ovo bio njihov diplomatski trijumf. Mislim, međutim, da to nije toliko diplomatski trijumf Beograda koliko politički gubitak za Evropsku uniju. Euleks i Evropska unija su izgubili obraz, izgubili su kredibilitet kod Albanaca tako da je sada veliki broj Albanaca protiv Euleksa.




Omer Karabeg: Da li mislite da je odluka o raspoređivanju Euleksa pod uslovima koje je tražila Srbija ustvari prvi korak ka podeli Kosova?


Džejms Lajon: Kosovo je već davno podeljeno, već 2001. godine su postojali jaki dokazi da je ta podela već bila na snazi. O tome govori i činjenica da je Srbija ove godine izdvojila skoro pola milijarde eura iz budžetskih sredstava za finansiranje srpskih projekata na Kosovu. Dakle, nije to korak ka podeli, to je samo potvrđivanje već postojećeg stanja.


Omer Karabeg: A da li je to potez koji na izvestan način vodi ka ozvaničenju podele?


Džejms Lajon: Ne, nema ozvaničenja. Podela je reč koju niko ne pominje ni u zapadnim prestonicama, ni u Beogradu, ni u Prištini.


Florijan Biber, profesor političkih nauka na Univerzitetu Kent u Velikoj Britaniji: "Ja mislim da je nezvanična podela Kosova u interesu vlade u Beogradu. Zašto bi oni prihvatili zvaničnu podelu Kosova, ako već imaju kontrolu na severu, a mogu i dalje da tvrde da je celo Kosovo njihovo?"
Florijan Biber: Ja mislim da je nezvanična podela Kosova u interesu vlade u Beogradu. Zašto bi oni prihvatili zvaničnu podelu Kosova ako već imaju kontrolu na severu, a mogu i dalje da tvrde da je celo Kosovo njihovo? Njima odgovara status quo. Pitanje je samo koliko je to dobro za Srbe koji ne žive na severu, koji žive u enklavama, a oni su u većini.


Omer Karabeg: Mislite li da se Albanci mogu pomiriti sa gubitkom severa Kosova? Bile su vrlo oštre reakcije na odluku o raspoređivanju misije Euleksa. Da li može doći do nemira?


Džejms Lajon: Uvek postoji ta mogućnost, postoje jaki pritisci na albansko rukovodstvo da pokaže da Kosovo ima suverenitet, ali nadam se da niko neće doneti neku ishitrenu odluku.


Florijan Biber: Albanci smatraju da su oni do sada bili spremni na kompromise, prihvatili su Ahtisarijev plan i sve što je od njih tražila međunarodna zajednica, a za uzvrat nisu dobili ništa. S druge strane, Srbija nije prihvatila Ahtisarijev plan, a dobija više nego kosovska strana. Oni smatraju da ovaj sadašnji dogovor sa Srbijom oko Euleksa pokazuje da međunarodna zajednica nema principijelan stav prema Kosovu i da će im možda u budućnosti uzeti mnogo više, a ne samo sever.


Omer Karabeg: Cilj i Kosova i Srbije je da uđu u Evropsku uniju. Kako će ući u Evropsku uniju ako se Srbija zarekla da trajno ne prizna Kosovo? Kako može jedna zemlja u Evropskoj uniji da ne priznaje drugu koja je članica te unije?


Džejms Lajon: Ja bih rekao da je cilj Srbije da u Evropsku uniju uđe samo pod srpskim uslovima. Kad bih morao da napravim rang list ciljeva vlade Srbije po važnosti, rekao da je ulazak u Evropsku uniju negde na petom ili šestom mestu. Kosovo je za Srbiju važnije od evropske integracije. To isto važi i za Kosovo. Vladi Kosova su nezavisnost i očuvanje suvereniteta Kosova mnogo važniji od ulaska u Evropsku uniju.


Ni Srbija ni Kosovo neće moći ući u Evropsku uniju ukoliko Srbija ne prizna Kosovo, a Kosovo ne počne da razvija dobosusedske odnose sa Srbijom...
Florijan Biber: Tačno je da vladama u Prištini i u Beogradu to nije prvi prioritet, a, s druge strane, ako pitate građane Kosova i Srbijie oni će reći da su Evropska unija i evropska integracija na prvom mestu. A što se tiče članstva u Evropskoj Uniji, ni Srbija ni Kosovo neće moći ući u Evropsku uniju ukoliko Srbija ne prizna Kosovo, a Kosovo ne počne da razvija dobosusedske odnose sa Srbijom. Evropska unija ne želi da primi Srbiju ili Kosovo u svoje redove, pa da sutra jedna od tih zemalja stavi veto na prijem one druge. Siguran sam da Evropska unije ne želi da uvozi nerešene probleme. Već je imala loše iskustvo sa Kiprom i uveren sam da ne želi da se to ponovi. To sada nije na dnevnom redu i bolje je da se o tome sada ne govori, ali za nekih pet, šest ili deset godina, zavisi od toga koliko će trajati proces integracije u Evropsku uniju, tražiće se neko rešenje koje će uključivati i priznanje Kosova.


Omer Karabeg: Ja bih dodao ovim dvema kriznim žarištima još jedno, koja nije tako veliko ali je zabrinjavajuće. To su odnosi između Srbije i Hrvatske koji su se ove godine znatno pogoršali nakon što su u relativno dugom periodu išli uzlaznom linijom. Mislite li da je to samo prolazno pogoršanje ili će tenzije između dve najveće zemlje Zapadnog Balkana potrajati?


Džejms Lajon: Mislim da će te tenzije potrajati prvenstveno zbog nerešenih imovinskih pitanja. Ovog leta došlo je do sukoba između Zagreba i Beograda upravo na tim pitanjima - ko je vlasnik svih tih hotela na hrvatskom primorju koji su pre rata bili u sastavu srbijanskih kompanija i ko je vlasnik svih tih hrvatskih preduzeća u Srbiji koji su pre rata bili u vlasništvu Hrvatske, kao, na primer, INA. To su veoma, veoma bolna pitanja i ni srbijanska ni hrvatska vlada nisu spremne da o tome razgovoraju otvoreno zato što su u pitanju ogromna finansijska sredstva. Recimo, INA je najpre bila transformisana u Beopetrol, a onda je Beopetrol bio prodat Rusima, pa sada pripada Lukoilu. Postavlja se pitanje ko će da plati obeštećenje, ako INA tuži državu Srbiju i traži povrat imovine? Postoji gomila takvih nerešenih imovinskih pitanja koja su, ustvari, koren srpsko-hrvatskog sukoba koji vidimo danas.


Florijan Biber: Ja bih to gledao manje iz ekonomske, a više iz perspektive unutrašnje politike, pogotovo u Srbiji. Ja bih rekao da Srbija insistira na tako tvrdoj politici prema Hrvatskoj pre svega zbog toga što ministar inostranih poslova Srbije i njegova stranka procenjuju da će takvom retorikom dobiti podršku nacionalističkog dela javnosti koja im je potrebna da bi učvrstili svoju poziciju.


Omer Karabeg: Kakva je vaša prognoza, da li će se situacija na Zapadnom Balkanu pogoršavati ili će uskoro doći do smirivanja tenzija?


Florijan Biber: Glavno pitanje je da li će sadašnja vlada u Beogradu, koja je najstabilnija vlada od 2000. godine, iskoristiti tu svoju poziciju i početi da vodi odgovorniju i jasniju proevropsku politiku nego što je to sada slučaj. Bar ja ne vidim dokaze za to, što ne znanci da ne postoji mogućnost da se to desi. Ako dođe do toga, doći će do poboljšanja odnosa i sa Kosovom sa Bosnom i Hercegovinom i sa Hrvatskom. U tom smislu ja bih rekao da je ključ za poboljšanje odnosa u regionu u Beogradu.

Ja bih rekao da Beograd ima veliki potencijal da bude faktor nestabilnosti u regionu, i trenutno igra tu ulogu...
Džejms Lajon: Slažem se s tim zato što Beograd može direktno ili indirektno da utiče na stanje u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Crnoj Gori, pa i u Makedoniji.

Ja bih rekao da Beograd ima veliki potencijal da bude faktor nestabilnosti u regionu, i trenutno igra tu ulogu. Pitanje je samo dokle će da igra tu ulogu i da li će da promeni tu politiku i postane faktor stabilnosti.

[pesak]

uh, sto je dobar intervju.

[vee-jay]

Ja bih rekao da Beograd ima veliki potencijal da bude faktor nestabilnosti u regionu, i trenutno igra tu ulogu. Pitanje je samo dokle će da igra tu ulogu i da li će da promeni tu politiku i postane faktor stabilnosti.

Beograde, hvala.

[pesak]

Međunarodni dan ljudskih prava 10. decembar 2008. PDF �tampaj E-po�ta


Povodom šezdeset godina od usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, organizacije za ljudska prava pozivaju Vladu i Parlament Republike Srbije da pokrenu javnu debatu o strategijama suočavanja sa teškim nasleđem kršenja ljudskih prava, uspostavljanja vladavine prava i pravde za žrtve genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina.

Sazrela je društvena potreba za javno i odgovorno preispitivanje vlastite odgovornosti za nedela protiv ljudskosti. Srpske institucije imaju obavezu, prema društvu i porodicama žrtava, da iznesu činjenice o nedelima u javnost, organizuju istrage i kazne počinioce i naredbodavce tih nedela. U te obaveze spada i hapšenje preostalih begunaca od međunarodne pravde, Ratka Mladića i Gorana Hadžića.

U Srbiji nije sprovedena reforma policije, vojske i bezbednosnih službi. U tim službama još uvek rade pojedinci koji su učestvovali u planiranju, donošenju odluka i izvršenju ratnih zločina. Organizacije za ljudska prava traže uspostavljanje procedura za udaljavanje iz institucija prekršilaca ljudskih prava u vreme pripreme i trajanja oružanih sukoba.

Vlasti u Srbiji tolerišu napade na branitelje/ke ljudskih prava, javne ličnosti i novinare/ke koji/e govore o kršenjima ljudskih prava u prošlosti. Iskazanom nezainteresovanošću za rad branitelja/ki ljudskih prava, predstavnici vlasti su poslali direktan signal ekstremističkim grupama i političkim partijama da nastave sa napadima.

Pokrenuli akciju i aktivno učestvuju:
Žene u crnom
Fond za humanitarno pravo
Komitet pravnika za ljudska prava
Inicijativa mladih za ljudska prava
Centar za mir i razvoj demokratije
Socijaldemokratska unija
Glas razlike
Dah teatar
Škart

Podržavaju:
Mreža Žene u crnom
Centar za unapređivanje pravnih studija
Helsinški odbor za ljudska prava
Beogradski centar za ljudska prava
Incest trauma centar
Queeria


Aktivnosti povodom Dana ljudskih prava

Konferencija za štampu nevladinih organizacija povodom Međunarodnog dana ljudskih prava, sreda, 10.12.2008. 10:00 časova, Međunarodni press centar Beograd, Knez Mihailova 6, III sprat.

U 12:00 časova, na početnoj stanici autobusa 26, u Dunavskoj ulici, u Beogradu, počinje akcija koja se završava u naselju Braće Jerković (poslednja stanica autobusa).

Centralni događaj će biti predstava ''Ne/vidljivi grad'', koju će izvesti Dah teatar, u autobusu na liniji 26.

Tokom vožnje glumice će u interakciji sa putnicima, podsetiti na Dan ljudskih prava i organizovati kviz. Takođe će na desetak jezika govoriti delove iz teksta Deklaracije o ljudskim pravima i evocirati sećanja na aktiviste i aktivistkinje, koji/e nisu među nama, a koji/e su imali/e nesumnjive zasluge u borbi za ljudska prava.

Na stanicama autobusa (ukupno 26), ulaziće aktivisti/kinje iz nevladinih organizacija i SDU i deliti promotivne materijale, koji se odnose na ljudska prava.

Akciji će se pridružiti i javne ličnosti, kao i predstavnici/e medija koji/e će takođe ulaziti na pojedinim stanicama i pratiti događaje u autobusu.


Ostale aktivnosti zaDan ljudskih prava

Performans pod nazivom: ''60 godina od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima – pet koraka napred u borbi protiv diskriminacije'', u Beogradu, na Trgu Republike, sa početkom u 10,30 časova, u organizaciji Tima UN u Srbiji.

Dan ljudskih prava u bioskopu Rex, u Beogradu, sa početkom u 17,00 časova.
Biće prikazana tri najbolja filma po mišljenju publike ovogodišnjeg izdanja Slobodne zone: “ Engleski hirurg”- 17,00 ; “ Glasajte za mene”– 19,00 i “Duhovi Cite Soleil”– 21,00 časova.

Pred poslednju projekciju filma, premijerno će biti izvedena pesma Radno vreme, kolektiva Proba, na stihove Škarta i na muziku Filipa Zarića., u trajanju od 4 minuta.

U ulaznom holu Rex-a, organizovaće se „ celodnevni bazar informacija o ljudskim pravima“, gde će aktivisti i aktivistkinje iz NVO ponuditi svoje prigo

[pesak]

ČLANCI ARHIVA
Dan ljudskih prava
Objavljeno: Sre, 10. 12. 2008. 16:51
POLITIČARIMA LJUDSKA PRAVA NEBITNA
Iako je u 2008. godini učinjen izvesni napredak hapšenjem Radovana Karadžića, Srbija još ima obavezu da pronađe Ratka Mladića, poboljša stanje ljudskih prava, naročito manjinskih. Još nije usvojen zakon o ukidanju pomoći porodicama haških optuženika, negiranju genocida u Srebrenici, protiv diskriminacije. Ovo su neke od ocena sa skupa povodom 60 godina usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, na kojem su učestvovali predstavnici nekoliko nevladinih organizacija.
Lidija Franović

-.-PHOTO: FoNet/NENAD ĐORĐEVIĆ-.- Staša Zajović, Nataša Kandić i Andrej Nosov
Staša Zajović, Nataša Kandić i Andrej Nosov
PHOTO: FoNet/NENAD ĐORĐEVIĆ

Na početku konferencije koju su zajednički organizovali Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava, Helsinški komitet za ljudska prava i Žene u crnom, Nataša Kandić je istakla da na prvim stranama dnevnih listova u Srbiji ovog 10. decembra nije bilo nijednog naslova posvećenog Međunarodnom danu ljudskih prava, da se nijedan političar tim povodom nije obratio javnosti kao i da na skupu koji su organizovale NVO nema nijednog predstavnika vlasti. Sve to, prema njenom mišljenju, govori kakvo je stanje ljudskih prava u Srbiji.

Godinu koja se bliži kraju, smatra predsednica Fonda za humanitarno pravo, obeležilo je hapšenje Radovana Karadžića i nemoć države da uhapsi Ratka Mladića. Hapšenje Karadžića je proizvelo veoma pozitivne promene u društvu, a Kandićeva kaže da je upravo on sam zaslužan za demitologizaciju sebe kao heroja.

„Njegovi branitelji sveli su se na grupu od 200 članova desničarske grupe zvane 1389, koja u pratnji policije obilazi vladine institucije i organizacije za ljudska prava, uručujući im nacističke krstove kao znak navodnog izdajništva”, kaže se u saopštenju FHP-a.

REKOM šansa za zemlje regiona

Nataša Kandić smatra da Tužilaštvo za ratne zločine nema jasnu strategiju u procesuiranju ratnih zločina, kao što je to slučaj u Bosni i Hercegovini. Samo su optužnice u slučajevima Ovčara, Suva Reka i Lovas podignute nakon ozbiljne i samostalne istrage tužilaštva, navodi ona. Posebno zabrinjava, prema njenim rečima, podizanje optužnice protiv Ilije Jurišića za slučaj Tuzlanske kolone, te protiv kosovskih Albanaca, koje hapsi policija u Crnoj Gori i isporučuje Srbiji. Bilo bi logično, kaže Kandićeva, kada bi se ti slučajevi predali UNMIK-u, kako bi se kosovsko društvo neposredno suočilo sa zločinima.

Nataša Kandić smatra da se u 2008. promenilo ponašanje policije i da se, nakon uspostavljanja nove Vlade Srbije, ona vratila u okvire zakona. Kada je u februaru ove godine proglašena nezavisnost Kosova, nastavlja ona, policija je bila „desničarska, ekstremna partija”, koja je javno tolerisala izgrede, a „danas obavlja posao u skladu sa zakonom”. Osim upada pristalica Radovana Karadžića u agenciju Beta, od kraja jula ove godine nije bilo nijednog fizičkog incidenta.

Kandićeva smatra da je formiranje Koalicije za REKOM (Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima) 29. oktobra u Prištini takođe značajan događaj. Nada se da će do kraja 2010. biti skupljeno milion potpisa u regionu i da će parlamenti prihvatiti inicijativu, koja činjenično prikazuje ratne zločine, suprotstavlja se relativizaciji, minimiziranju ili preuveličavanju događaja i žrtava...

Predsednik Inicijative mladih za ljudska prava Andrej Nosov pozdravio je nedavnu presudu kojom je Glas javnosti kažnjen za govor mržnje, zbog reklame u kojoj se potrošači pozivaju na bojkot trgovinskog lanca Idea, jer su, kako poručuje oglas, Srbi prognani iz Hrvatske. Nosov smatra da se novi oblici govora mržnje pojavljuju na netu (primer Facebooka), gde je moguće videti poternice za branitelje ljudskih prava. Kao posebno veliki problem istakao je stalnu opstrukciju tela kao što su ustanova ombudsmana, poverenika za javne informacije, te brojne napade na manjine (u toku je istraga za samo sedam slučajeva). Trebalo bi da se što pre, nastavlja on, usvoji zakon o diskriminaciji i da se uvede funkcija poverenika za diskriminaciju.


Srbijanska politička kultura ima mizeran odnos prema ljudima

Staša Zajović, koordinatorka Žena u crnom, smatra da danas u Srbiji preovladava negativni koncept mira i odsustvo aspekata humane bezbednosti. Prema njoj, država kao i velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve (mitropolit Amfilohije) ugrožavaju danas mir u Srbiji. Naglasila je i da se već tri godine bezuspešno traži ukidanje Zakona o pomoći porodicama haških optuženika, a pet godina usvajanje rezolucije 1325. Zajovićeva je pozvala i na krivičnu odgovornost za negiranje genocida u Srebrenici.

Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava govorio je o Deklaraciji UN o braniteljima ljudskih prava i podsetio na 1. član koji kaže da „svako ima pravo, pojedinačno i u saradnji sa drugima, da promoviše i da se zalaže za zaštitu i ostvarenje ljudskih prava i sloboda na nacionalnom i međunarodnom nivou”. Srbija, smatra on, vešto krije odgovor Saveta za ljudska prava UN u Ženevi na državni izveštaj o stanju ljudskih prava. UN uočava, kaže Antonijević, da nema opšteg antidiskriminacionog zakona i da je ugrožena bezbednost branilaca ljudskih prava.

Ivan Kuzminović iz Helsinškog odbora za ljudska prava navodi da srbijanska politička kultura predstavlja jedan od problema koji otežava funkcionisanje civilnog društva.

„Srbijanska politička kultura je herojska politička kultura. Ona više ceni heroje, junake, oslobodioce, lidere i spremna je da im na temelju njihovog učinka prašta sve. To je kultura koja je uspešnija u mobilizaciji na otpor stranom zavojevaču, nego u odbrani ugroženih prava građana. To je kultura koja spoljašnju slobodu stavlja iznad unutrašnje. Kultura koja pojedinca vezuje za kolektiv, koja više ceni nacionalizam od liberalizma. To je kultura bahate, neodgovorne vlasti, a slabog društva, mizernog odnosa prema ljudima.”

Kuzminović smatra da politička elita u Srbiji nije zainteresovana za razvoj civilnog društva, što se vidi u činjenici da godinama nije u stanju da donese zakon o NVO, te da se nastavlja sa stigmatizacijom i političkom kriminalizacijom nevladinih organizacija.
-.--.-


http://www.e-novine.com/sr/drustvo/clanak.php?id=19954

[pesak]

mozda treba prekinuti svaki kontakt s ljudima koji... mrzi me da pisem. ima ih suvise.

[pesak]

i sta bi, jel uhapsise mladica...