Novi Sad: U spomen Srđanu Aleksiću
29. oktobar 2008. | 02:34 -> 03:42 | Izvor: B92
Novi Sad -- Nadležna komisija prihvatila je predlog da se jedan prolaz u Novom Sadu nazove po Srđanu Aleksiću, ubijenom dok je pokušavao da zaštiti sugrađanina Bošnjaka.
Srđan Aleksić
Nedavno je Aleksićevim imenom nazvana i jedna ulica u Sarajevu, a posthumno ga je odlikovao Helsinški odbor za ljudska prava Bosne i Hercegovine. Inicijativu pred komisijom Skupštine Novog Sada za davanje imena ulicama podnela je grupa nevladinih organizacija "Građanska Vojvodina".
U prolazu u Zmaj Jovinoj ulici uskoro bi trebalo da stoji spomen-ploča sa imenom Trebinjca Srđana Aleksića koga su u januaru 1993. godine ubila četvorica pripadnika Vojske Republike Srpske kada je pokušao da od njih odbrani prijatelja Alena Glavovića, Bošnjaka iz Trebinja.
Među pokretačima inicijative je i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čiji predsednik Dinko Gruhonjić kaže da je ponosan što je Novi Sad među prvim gradovima u regionu koji će prolaz u strogom centru nazvati po jedinom pravom heroju ratova na prostoru bivše SFRJ.
Predsednik Skupštine grada Aleksandar Jovanović kaže da će Novi Sad tim činom pokazati da je grad u kome se različitosti poštuju i poslati poruku da niko ne sme biti proganjan i šikaniran zbog verske ili nacionalne pripadnosti.
Jovanović očekuje da će veoma brzo odluka komisije biti sprovedena u praksi.
Srđan Aleksić bio je juniorski rekorder u plivanju, a njegova tragična sudbina opisana je u dokumentarnom filmu “Srđo” koji je prikazan prošle zime.
Jedan od napadača poginuo je tokom rata u BiH, dok su ostali osuđeni na po dve godine i četiri meseca zatvora.
Alen Glavović danas živi u Švedskoj i svake godine obilazi grob Srđana Aleksića.
O Srđanu Aleksiću možete čitati i u kolumni Borisa Dežulovića.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php ... _id=325901
Dešavanja u Srbiji
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#3577 Re: Desavanja u Srbiji
i ovo je srbija, da se ne lazemo...
Profašistička „Pravda”
analizira e-novineObjavljeno: Pon, 27. 10. 2008. 15:47 GENOCID KAO UMETNOST
Pravda otkriva: Srebrenica se nije dogodila
PHOTO:EPA/FEHIM DEMIR
U odsustvu velikih nacionalnih tema, beogradski tabloid radikalsko-espeesovskog polnog usmerenja „Pravda” dohvatio se iščitavanja e-novina. Na streljačkom tapetu su prošlog petka (24.10.2008) bili tekstovi „Usta puna genocida” i „Red i mir”, kojima se pozabavila redovna kolumnistkinja ovog toaletoidaPisala: Ana Radmilović („Pravda”)
Čitam skoro sva internet izdanja skoro svih srpskih, i pojedinih hrvatskih, bosanskih i crnogorskih novina i pošto sam odavno shvatila da se o Srbiji i Srbima najružnije govori u srpskim novinama (sa izuzetkom nekih bosanskih), mislila sam da malo šta može da me iznenadi. Ali, može. Možda zbog vizuelnog efekta, pre nekoliko dana mi je priselo ovo moje „listanje" štampe na netu, kada sam na glavnoj stranici „e - novina" ugledala dva teksta koja, svaki na svoj način, govore o genocidu. Jedan ispod drugog, dakle, postavljena su dva članka. Prvi i kraći (u kojem se na stil nije mnogo obraćala pažnja, jer je bilo važno samo preneti „informaciju"), koji posprdno i bez neke želje da čitalac shvati u čemu je ovde zapravo problem, govori o predstavljanju knjige „Šiptarski genocid nad Srbima u XX veku", koju je izdala Eparhija raško - prizrenska. Uz ovaj naslov pominju se još i „Stradanje stare Srbije", „Pisma iz enklava" i još neki.
Autori teksta se ljute na autore pomenutih knjiga zbog sintagmi kao što su „nakazna šiptarska tvorevina", „šiptarski zločini", itd. Stilski im ne imponuje način na koji Srbi pišu o svojim stradanjima, pa im čak i ta reč „stradanje" para uši i zvuči rogobatno u njihovoj interpretaciji. Ispod ovog kratkog teksta koji je služio da se nasmejemo Srbima i njihovom doživljaju etničkog čišćenja koje je nad njima vršeno na Kosmetu, nailazimo na jednu drugu priču koja, takođe, pokušava da govori o genocidu, i o jednoj drugoj „nakaznoj tvorevini" - kakvom pokušava da bude predstavljena Republika Srpska.
Reč je o kratkoj i potresnoj (da ne kažem patetičnoj, mada bih najradije rekla vulgarnoj) priči o jednoj srebreničkoj majci, koja je naravno Muslimanka (jer su sve srebreničke majke Muslimanke), i koja se susreće sa ubicom svojih najmilijih u nekom banjalučkom kafiću (a gde bi drugo sedeo jedan zlikovac), i kojoj padne mrak na oči kada joj ovaj ubica mrtav hladan ispriča kako je lepo „sahranio" njene bližnje (pošto ih je prethodno, naravno, pobio) i sada traži od nje 1.000 evra, kako tvrdi ovaj pisac, da joj pokaže mesto gde ih je pokopao. Kada je to čula, insistira dalje pisac, srebrenička majka, koja je pre toga mirno sedela i pila svoju tursku (a koju bi drugo) kafu sa lokumom, slomila je čašu koju je držala u desnoj ruci i posekla se, prevrnula sto, podigla ruku iz koje je liptala krv i krenula od stola do stola, vičući: „Ubice! Vaše su ruke krvave!" Na kraju, kao ilustracija da u svetu u kom se Srbi slobodno kreću i imaju svoju državu, ne postoji pravda, srebrenička majka završava u zatvoru, zato što je remetila javni red i mir!
Međutim, problem nije u tome što postoje ljudi koji ovakve priče doživljavaju možda čak i kao umetnost. Problem je što je zbog upornosti u pričanju takvih priča neko išao u tu Srebrenicu da se izvinjava, i tako preuzme na sebe (i sve nas) krivicu pred celim svetom. Pred svetom koji se danas čudi pisanijama one forenzičarke-stomatologa koja, s malim zakašnjenjem, piše o podmetanju „masakriranih civila" u Račku, ili Karle del Ponte, a sutra će se čuditi kada neki penzionisani Holanđanin napiše istinu o tome kako najčuvenijeg „genocida" nije ni bilo. U međuvremenu, mi ćemo se i dalje zahvaljivati onima koji su nas bombardovali i okupirali nam deo države.
http://www.e-novine.com/sr/entertainmen ... p?id=18356
Profašistička „Pravda”
analizira e-novineObjavljeno: Pon, 27. 10. 2008. 15:47 GENOCID KAO UMETNOST
Pravda otkriva: Srebrenica se nije dogodila
PHOTO:EPA/FEHIM DEMIR
U odsustvu velikih nacionalnih tema, beogradski tabloid radikalsko-espeesovskog polnog usmerenja „Pravda” dohvatio se iščitavanja e-novina. Na streljačkom tapetu su prošlog petka (24.10.2008) bili tekstovi „Usta puna genocida” i „Red i mir”, kojima se pozabavila redovna kolumnistkinja ovog toaletoidaPisala: Ana Radmilović („Pravda”)
Čitam skoro sva internet izdanja skoro svih srpskih, i pojedinih hrvatskih, bosanskih i crnogorskih novina i pošto sam odavno shvatila da se o Srbiji i Srbima najružnije govori u srpskim novinama (sa izuzetkom nekih bosanskih), mislila sam da malo šta može da me iznenadi. Ali, može. Možda zbog vizuelnog efekta, pre nekoliko dana mi je priselo ovo moje „listanje" štampe na netu, kada sam na glavnoj stranici „e - novina" ugledala dva teksta koja, svaki na svoj način, govore o genocidu. Jedan ispod drugog, dakle, postavljena su dva članka. Prvi i kraći (u kojem se na stil nije mnogo obraćala pažnja, jer je bilo važno samo preneti „informaciju"), koji posprdno i bez neke želje da čitalac shvati u čemu je ovde zapravo problem, govori o predstavljanju knjige „Šiptarski genocid nad Srbima u XX veku", koju je izdala Eparhija raško - prizrenska. Uz ovaj naslov pominju se još i „Stradanje stare Srbije", „Pisma iz enklava" i još neki.
Autori teksta se ljute na autore pomenutih knjiga zbog sintagmi kao što su „nakazna šiptarska tvorevina", „šiptarski zločini", itd. Stilski im ne imponuje način na koji Srbi pišu o svojim stradanjima, pa im čak i ta reč „stradanje" para uši i zvuči rogobatno u njihovoj interpretaciji. Ispod ovog kratkog teksta koji je služio da se nasmejemo Srbima i njihovom doživljaju etničkog čišćenja koje je nad njima vršeno na Kosmetu, nailazimo na jednu drugu priču koja, takođe, pokušava da govori o genocidu, i o jednoj drugoj „nakaznoj tvorevini" - kakvom pokušava da bude predstavljena Republika Srpska.
Reč je o kratkoj i potresnoj (da ne kažem patetičnoj, mada bih najradije rekla vulgarnoj) priči o jednoj srebreničkoj majci, koja je naravno Muslimanka (jer su sve srebreničke majke Muslimanke), i koja se susreće sa ubicom svojih najmilijih u nekom banjalučkom kafiću (a gde bi drugo sedeo jedan zlikovac), i kojoj padne mrak na oči kada joj ovaj ubica mrtav hladan ispriča kako je lepo „sahranio" njene bližnje (pošto ih je prethodno, naravno, pobio) i sada traži od nje 1.000 evra, kako tvrdi ovaj pisac, da joj pokaže mesto gde ih je pokopao. Kada je to čula, insistira dalje pisac, srebrenička majka, koja je pre toga mirno sedela i pila svoju tursku (a koju bi drugo) kafu sa lokumom, slomila je čašu koju je držala u desnoj ruci i posekla se, prevrnula sto, podigla ruku iz koje je liptala krv i krenula od stola do stola, vičući: „Ubice! Vaše su ruke krvave!" Na kraju, kao ilustracija da u svetu u kom se Srbi slobodno kreću i imaju svoju državu, ne postoji pravda, srebrenička majka završava u zatvoru, zato što je remetila javni red i mir!
Međutim, problem nije u tome što postoje ljudi koji ovakve priče doživljavaju možda čak i kao umetnost. Problem je što je zbog upornosti u pričanju takvih priča neko išao u tu Srebrenicu da se izvinjava, i tako preuzme na sebe (i sve nas) krivicu pred celim svetom. Pred svetom koji se danas čudi pisanijama one forenzičarke-stomatologa koja, s malim zakašnjenjem, piše o podmetanju „masakriranih civila" u Račku, ili Karle del Ponte, a sutra će se čuditi kada neki penzionisani Holanđanin napiše istinu o tome kako najčuvenijeg „genocida" nije ni bilo. U međuvremenu, mi ćemo se i dalje zahvaljivati onima koji su nas bombardovali i okupirali nam deo države.
http://www.e-novine.com/sr/entertainmen ... p?id=18356
-
dallton
- Posts: 7739
- Joined: 31/07/2008 08:49
#3578 Re: Desavanja u Srbiji
Premijer RS Milorad Dodik stvara uvjete za otcjepljenje tog entiteta i priprema teren za taj čin, izjavio je dr. Ivo Banac gostujući u emisiji "Otvoreno" HRT-a emitovanoj u utorak navečer. "Dodik je taj koji inspirira krizu", rekao je Banac, odvojivši Harisa Silajdžića iz paketa sa Dodikom istaknuvši da se "uvijek stvara balans, prema kojem se mora biti kritičan". Voditeljica emisija Dijana Čuljak rekla je kako je BiH "atomska bomba regije".
BiH treba stabilizirati a to je moguće samo na putu cjelovitosti, rekao je Banac. On je posebno istaknuo da Daytonska BiH ne može biti zamrznuta i da pitanje promjene Daytona i novog uređenja BiH mora biti otvoreno, prenosi Biznis.ba
Potvrda pretenzija prema BiH je i program novoosnovane Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića, koji se zalaže za uniju Srbije i Republike Srpske. Sonja Biserko, predsjednik Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, to vidi kao dokaz postojanja jake nacionalističke struje u Srbiji, koja ne odustaje od Bosne:
„To je sada jedna situacija gdje bi odlučnija, rezolutnija politika Demokratske stranke, mogla da prevagne zapravo situaciju u ovom drugom pravcu", istaknula je Sonja Biserko za DW.
Uticaj Beograda na odnose u Bosni je i pozitivan i negativan, smatraju analitičari. Pozitivna je prije svega ekonomska saradnja, ali je negativno to što Beograd stalno nameće temu da je Bosna i Hercegovina podijeljena zemlja, i shodno tome podstiče takve političke stavove.
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#3580 Re: Desavanja u Srbiji
B92 Info Vesti Organizovani kriminal
Službe kreirale afere
30. oktobar 2008. | 10:12 -> 21:03 | Izvor: B92
Beograd -- Nova epizoda emisije Insajder prikazuje sve detalje o tome kako su službe bezbednosti, kreirajući afere, kontrolisale situaciju u Srbiji posle 5. oktobra.
U neprestanom sukobu Vlade Srbije, na čijem je čelu bio Zoran Đinđić, i kabineta predsednika Savezne Republike Jugoslavije, Vojislava Koštunice, formalni i neformalni centri tajne policije imali su presudne uloge. To je bila atmosfera u kojoj je 12. marta ubijen premijer Srbije.
Kada je posle 5. oktobra Vlada Srbije počela da razotkriva zločine počinjene tokom 90-ih godina i kada je počela da hapsi ratne zločince, pripadnici službi bezbednosti, u pokušaju da zaštite sebe, neprestano su kreirali afere.
Vojna i Državna bezbednost 2001. bile su na dve strane. Tada se, između ostalog, desila i afera „četvorožilni kabl“, kada su članovi kabineta Vojislava Koštunice tražili od vojske da upadne u prostorije Vlade Srbije, jer su sumnjali da članovi Vlade prisluškuju predsednika SRJ.
U junu te godine u kabinetu načelnika Generalštaba Nebojše Pavkovića sastao se kolegijum kako bi se razmotrilo da li da postupe po nalogu. Na sastanku je bio i general Aleksandar Vasiljević.
Vasiljević: Oni su tražili da vojska upadne unutra.
B92: Ko je tražio?
Vasiljević: Konkretno, Nalić, tada kada je došao. Kada je došao u kancelariju i rekao: 'Šta? Vi još to niste uradili?' Pa je onda Pavković - a on je bio majstor da pozove jedan širi krug ljudi i kaže: 'Evo, mi smo ovde malo raspravljali, pa smo odlučili da to ipak treba operativno da se obradi, pa ćemo videti šta ćemo' - jer je moj predlog bio da operativnim putem... Ako je taj centar tu, znači - nije samo noćas tu, biće tu stalno. Prema tome, to može operativno da se proverava, ajde da kažem, da se među civilima traži saradnik.
B92: Ili da vojska prisluškuje?
Vasiljević: Tada je Nalić rekao: 'Ali, predsednik je to naredio.' On kaže: 'Ja ću predsednika o tome da obavestim zašto odlažem'. A onda je Nalić rekao: 'Ne, ja ću obavestiti.' A ovaj je rekao: 'Ne, ja ću!' I tu je došlo do malo oštrijeg dijaloga i Pavković je sutradan obavestio.
Do upada zbog protivljena generala nije došlo, a Aleksandar Vasiljević danas otkriva da se još tada ispostavilo da su o akciji povodom navodnog prisluškivanja, bez znanja načelnika Vojne službe, prvo razgovarali tadašnji zamenik načelnika Aco Tomić i predsednik Vojislav Koštunica.
Iako je akcija mogla da ima nesagledive posledice po zemlju, Aco Tomić je posle tog događaja ukazom predsednika Koštunice imenovan za načelnika KOS-a, čime je Vojna služba u potpunosti bila pod direktnom kontrolom predsednika SRJ.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php ... _id=326123
Službe kreirale afere
30. oktobar 2008. | 10:12 -> 21:03 | Izvor: B92
Beograd -- Nova epizoda emisije Insajder prikazuje sve detalje o tome kako su službe bezbednosti, kreirajući afere, kontrolisale situaciju u Srbiji posle 5. oktobra.
U neprestanom sukobu Vlade Srbije, na čijem je čelu bio Zoran Đinđić, i kabineta predsednika Savezne Republike Jugoslavije, Vojislava Koštunice, formalni i neformalni centri tajne policije imali su presudne uloge. To je bila atmosfera u kojoj je 12. marta ubijen premijer Srbije.
Kada je posle 5. oktobra Vlada Srbije počela da razotkriva zločine počinjene tokom 90-ih godina i kada je počela da hapsi ratne zločince, pripadnici službi bezbednosti, u pokušaju da zaštite sebe, neprestano su kreirali afere.
Vojna i Državna bezbednost 2001. bile su na dve strane. Tada se, između ostalog, desila i afera „četvorožilni kabl“, kada su članovi kabineta Vojislava Koštunice tražili od vojske da upadne u prostorije Vlade Srbije, jer su sumnjali da članovi Vlade prisluškuju predsednika SRJ.
U junu te godine u kabinetu načelnika Generalštaba Nebojše Pavkovića sastao se kolegijum kako bi se razmotrilo da li da postupe po nalogu. Na sastanku je bio i general Aleksandar Vasiljević.
Vasiljević: Oni su tražili da vojska upadne unutra.
B92: Ko je tražio?
Vasiljević: Konkretno, Nalić, tada kada je došao. Kada je došao u kancelariju i rekao: 'Šta? Vi još to niste uradili?' Pa je onda Pavković - a on je bio majstor da pozove jedan širi krug ljudi i kaže: 'Evo, mi smo ovde malo raspravljali, pa smo odlučili da to ipak treba operativno da se obradi, pa ćemo videti šta ćemo' - jer je moj predlog bio da operativnim putem... Ako je taj centar tu, znači - nije samo noćas tu, biće tu stalno. Prema tome, to može operativno da se proverava, ajde da kažem, da se među civilima traži saradnik.
B92: Ili da vojska prisluškuje?
Vasiljević: Tada je Nalić rekao: 'Ali, predsednik je to naredio.' On kaže: 'Ja ću predsednika o tome da obavestim zašto odlažem'. A onda je Nalić rekao: 'Ne, ja ću obavestiti.' A ovaj je rekao: 'Ne, ja ću!' I tu je došlo do malo oštrijeg dijaloga i Pavković je sutradan obavestio.
Do upada zbog protivljena generala nije došlo, a Aleksandar Vasiljević danas otkriva da se još tada ispostavilo da su o akciji povodom navodnog prisluškivanja, bez znanja načelnika Vojne službe, prvo razgovarali tadašnji zamenik načelnika Aco Tomić i predsednik Vojislav Koštunica.
Iako je akcija mogla da ima nesagledive posledice po zemlju, Aco Tomić je posle tog događaja ukazom predsednika Koštunice imenovan za načelnika KOS-a, čime je Vojna služba u potpunosti bila pod direktnom kontrolom predsednika SRJ.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php ... _id=326123
-
Bosanac sa dna kace
- Posts: 10147
- Joined: 27/06/2005 20:21
- Location: ponutrače
#3581 Re: Desavanja u Srbiji
ne morem doc sebi! 
Nikolić i Vučić se odrekli granica 'Velike Srbije'
Srpska napredna stranka (SNS), nastala otcjepljenjem frakcije Tomislava Nikolića od Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislava Šešelja, smatra da linija Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica "nije linija" te stranke, jer je nerealna i neozbiljna, izjavio je u četvrtak Nikolićev zamjenik Aleksandar Vučić.
"Sad možemo otvoreno kazati da to nije naša politika i da to nećemo raditi, a naša je politika da budemo na strani srpskog naroda i da mu pomažemo koliko god možemo", kazao je Vučić novinarima, dodajući da je "besmisleno" da netko kaže da Karlobag pripada Srbiji ili da će joj pripasti sutra.
Vučić se odrekao i svog i Nikolićeva često spominjanog "sna" - "oslobađanja 'Republike Srpske Krajine'".
"Sad možemo otvoreno reći da to nije naša politika", kazao je Vučić, dodajući da ni njegova i Nikolićeva ideja o "ujedinjenju svih srpskih zemalja", što je podrazumijevalo i Republiku Srpsku i do 1995. godine okupirane dijelove Hrvatske, u ovom trenutku nije realna zbog odnosa snaga u svijetu.
"Mislimo da treba zaštititi naš narod zapadno od Drine i Dunava, graditi najbliže odnose i saveze s Republikom Srpskom i pomagati narodu otjeranom iz Krajine i Hrvatske. Nama je najvažnije da pomognemo ljudima da se vrate na svoja ognjišta i sačuvaju svoje kuće i imanja", kazao je Vučić.
Liniju Karlobag - Ogulin - Karlovac - Virovitica i danas ističe haški optuženik Vojislav Šešelj. Ona je kao granica Velike Srbije godinama bila i jedan od osnovnih ciljeva Srpske radikalne stranke navedenih u stranačkim dokumentima, a to su stajalište sve donedavno - dok nisu napustili radikalske redove i osnovali vlastitu stranku - podržavali i vrlo često ponavljali i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.
Vučić je novinarima najavio da će u subotu održati tribinu u Hrtkovcima, odakle su 1991. godine pristaše Srpske radikalne stranke, čiji je Vučić tad bio glavni tajnik, terorizirali tamošnje Hrvate i prisiljavali ih na iseljavanje i odlazak u izbjeglištvo u Hrvatsku.
-
zavrzlama
- Posts: 10463
- Joined: 15/01/2006 18:35
#3582 Re: Desavanja u Srbiji
znaci ceka se povoljan trenutak..e to je ustvari velikosrpska ideologija koja nikad ne umire i koja ce balkan drzati uvijek u stanju napetosti i potencijalnih sukoba...medjutim obruc oko srbije se steze...Bosanac sa dna kace wrote:ne morem doc sebi!Nikolić i Vučić se odrekli granica 'Velike Srbije'
Srpska napredna stranka (SNS), nastala otcjepljenjem frakcije Tomislava Nikolića od Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislava Šešelja, smatra da linija Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica "nije linija" te stranke, jer je nerealna i neozbiljna, izjavio je u četvrtak Nikolićev zamjenik Aleksandar Vučić.
"Sad možemo otvoreno kazati da to nije naša politika i da to nećemo raditi, a naša je politika da budemo na strani srpskog naroda i da mu pomažemo koliko god možemo", kazao je Vučić novinarima, dodajući da je "besmisleno" da netko kaže da Karlobag pripada Srbiji ili da će joj pripasti sutra.
Vučić se odrekao i svog i Nikolićeva često spominjanog "sna" - "oslobađanja 'Republike Srpske Krajine'".
"Sad možemo otvoreno reći da to nije naša politika", kazao je Vučić, dodajući da ni njegova i Nikolićeva ideja o "ujedinjenju svih srpskih zemalja", što je podrazumijevalo i Republiku Srpsku i do 1995. godine okupirane dijelove Hrvatske, u ovom trenutku nije realna zbog odnosa snaga u svijetu.
"Mislimo da treba zaštititi naš narod zapadno od Drine i Dunava, graditi najbliže odnose i saveze s Republikom Srpskom i pomagati narodu otjeranom iz Krajine i Hrvatske. Nama je najvažnije da pomognemo ljudima da se vrate na svoja ognjišta i sačuvaju svoje kuće i imanja", kazao je Vučić.
Liniju Karlobag - Ogulin - Karlovac - Virovitica i danas ističe haški optuženik Vojislav Šešelj. Ona je kao granica Velike Srbije godinama bila i jedan od osnovnih ciljeva Srpske radikalne stranke navedenih u stranačkim dokumentima, a to su stajalište sve donedavno - dok nisu napustili radikalske redove i osnovali vlastitu stranku - podržavali i vrlo često ponavljali i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.
Vučić je novinarima najavio da će u subotu održati tribinu u Hrtkovcima, odakle su 1991. godine pristaše Srpske radikalne stranke, čiji je Vučić tad bio glavni tajnik, terorizirali tamošnje Hrvate i prisiljavali ih na iseljavanje i odlazak u izbjeglištvo u Hrvatsku.
-
pici
- Posts: 46249
- Joined: 19/07/2007 23:17
- Location: zbrinut u kupleraju...
- Grijem se na: Ženske gHuzove
- Vozim: Trajvan
- Horoskop: Djevac
#3583 Re: Desavanja u Srbiji
zavrzlama wrote:znaci ceka se povoljan trenutak..e to je ustvari velikosrpska ideologija koja nikad ne umire i koja ce balkan drzati uvijek u stanju napetosti i potencijalnih sukoba...medjutim obruc oko srbije se steze...Bosanac sa dna kace wrote:ne morem doc sebi!Nikolić i Vučić se odrekli granica 'Velike Srbije'
Srpska napredna stranka (SNS), nastala otcjepljenjem frakcije Tomislava Nikolića od Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislava Šešelja, smatra da linija Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica "nije linija" te stranke, jer je nerealna i neozbiljna, izjavio je u četvrtak Nikolićev zamjenik Aleksandar Vučić.
"Sad možemo otvoreno kazati da to nije naša politika i da to nećemo raditi, a naša je politika da budemo na strani srpskog naroda i da mu pomažemo koliko god možemo", kazao je Vučić novinarima, dodajući da je "besmisleno" da netko kaže da Karlobag pripada Srbiji ili da će joj pripasti sutra.
Vučić se odrekao i svog i Nikolićeva često spominjanog "sna" - "oslobađanja 'Republike Srpske Krajine'".
"Sad možemo otvoreno reći da to nije naša politika", kazao je Vučić, dodajući da ni njegova i Nikolićeva ideja o "ujedinjenju svih srpskih zemalja", što je podrazumijevalo i Republiku Srpsku i do 1995. godine okupirane dijelove Hrvatske, u ovom trenutku nije realna zbog odnosa snaga u svijetu.
"Mislimo da treba zaštititi naš narod zapadno od Drine i Dunava, graditi najbliže odnose i saveze s Republikom Srpskom i pomagati narodu otjeranom iz Krajine i Hrvatske. Nama je najvažnije da pomognemo ljudima da se vrate na svoja ognjišta i sačuvaju svoje kuće i imanja", kazao je Vučić.
Liniju Karlobag - Ogulin - Karlovac - Virovitica i danas ističe haški optuženik Vojislav Šešelj. Ona je kao granica Velike Srbije godinama bila i jedan od osnovnih ciljeva Srpske radikalne stranke navedenih u stranačkim dokumentima, a to su stajalište sve donedavno - dok nisu napustili radikalske redove i osnovali vlastitu stranku - podržavali i vrlo često ponavljali i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.
Vučić je novinarima najavio da će u subotu održati tribinu u Hrtkovcima, odakle su 1991. godine pristaše Srpske radikalne stranke, čiji je Vučić tad bio glavni tajnik, terorizirali tamošnje Hrvate i prisiljavali ih na iseljavanje i odlazak u izbjeglištvo u Hrvatsku.
a sta su kontali mogu isuci sablju i vitlati do Tokija 
......treba sacekat da EU,NATO,USA propadnu pa da se pocne od tamo dje se je i stalo......valja se nacekat pa i docekat .....samo ovijeh malih zelenih da ne bude tada malo previše -
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#3584 Re: Desavanja u Srbiji
nema nam simi...
-
Kinder
- Posts: 343
- Joined: 19/10/2008 23:50
#3585 Re: Desavanja u Srbiji
Sluša "peščanik"pesak wrote:nema nam simi...
-
dallton
- Posts: 7739
- Joined: 31/07/2008 08:49
#3586 Re: Desavanja u Srbiji
sigurno je aktivna u partijskom odboru "naprednjaka"pesak wrote:nema nam simi...
-
dallton
- Posts: 7739
- Joined: 31/07/2008 08:49
#3587 Re: Desavanja u Srbiji
E hajd molim te kreni u ostvarenje cilja cim cim prije tim tim boljeČelnik SRS: Velika Srbija i dalje cilj radikala
Potpredsjednik Srpske radikalne stranke (SRS) Dragan Todorović izjavio je u ponedjeljak u Prijepolju da je velika Srbija i dalje cilj te stranke i da će ga težiti ostvariti.On je na skupu uoči lokalnih izbora koji se održavaju u nedjelju kazao kako su "radikali uvjereni da će doći trenutak da se povrati Srpska Krajina, Republika Srpska ujedini sa Srbijom kao i da se stvore uvjeti da građani Crne Gore ponovno budu zajedno sa svojom braćom iz Srbije", prenosi agencija Beta.
Čelnik SRS je kazao još kako je "to njihov cilj i ideologija".
Dodao je i kako su zato i htjeli da ih unište "jer je na djelu pokušaj da se iskorijeni srpski nacionalizam. Srpski radikali se ne odriču srpskih zemalja i ideologije koju je utemeljio njihov predsjednik Šešelj".
Nakon što je nedavno Tomislav Nikolić napustio Srpsku radikalnu stranku i utemeljio novu Srpsku naprednu stranku (SNS) i tako podijelio radikale, čovjek od najvećeg povjerenja haaškog optuženika predsjednika SRS Vojislava Šešelja postao je Dragan Todorović.
Ovima je izgleda bilo malo batina-
dallton
- Posts: 7739
- Joined: 31/07/2008 08:49
#3588 Re: Desavanja u Srbiji
Biljana Srbljanović, dramski pisac i član LDP, na forumu B92 optužila je ovu stranku da su je marginalizovali, skrajnuli, sklonili, izbrisali i da su se svi iz LDP, osim Vesne Pešić i Žarka Koraća, distancirali od nje. Ona je podvukla da je u LDP-u nisu ponudili ni republički mandat, koji je, kako kaže, pošteno izborila, niti mesto odbornika u Beogradu, a čak ni na opštini na kojoj živi.
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#3589 Re: Desavanja u Srbiji
E, dragi moji, sta ja pricam o LDP-u odavno.. pa opet za njih glasam, samo sam izasla da ne bih suvise povracala. Biljana je skroz u pravu.
Ćosić na Radovanovom braniku
Objavljeno: Pon, 03. 11. 2008. 14:33 DOBRICA, RATNI TRUBAČ (2)
Ni reči o granatiranju Sarajeva: Dobrica Ćosić
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ
Žali se Ćosić da su neki Srbi poklekli pred satanskom optužbom Evrope „o navodnom agresivnom nacionalizmu srpskog naroda“. Ti koji su poklekli postali su slepi i „umno pometeni“ jer ne mogu da shvate da im „evropski komesari“ i „eksperti“ ideološki ispiraju mozak, redukuju identitet, diktiraju istorijsku svest, nacionalne dužnosti i društvene ciljeve, narodu koji ima osam vekova svoju kulturu...“
Piše: Vesna Pešić
Uredno sam svakog dana isecala feljton iz Politike. Reč je o feljtoniziranom uvodu koji je Dobrica Ćosić napisao uz knjigu dnevničkih beležaka Nikole Koljevića. Feljton se zove „O stvaranju Republike Srpske“. Isecala sam nastavke feljtona s namerom da ga analiziram, zapanjena šta sve može napisati Dobrica Ćosić. Ubrzo sam shvatila da za analizu nije potrebno skupiti sve nastavke feljtona ili kupiti knjigu: u svakom nastavku piše isto i dovoljan je samo jedan za analizu. Tako sam i uradila: iz gomile isečaka, izvukala sam nasumice jedan. Evo šta sam u tom slučajno izrabrnom nastavku našla.
Opšte (Ćosićevo) mesto je obožavanje sprskih vođa koje su ratovale u Bosni za stvaranje velike i ujedinjenje države srpstva, iz koje je iznikla Republika Srspka. To su ljudi „opijeni rodoljubljem i slobodom“, spremni na sve žrtve da stvore i odbrane Republiku Srpsku. To su ljudi „podviga i posvećenosti slobodi i opstanku srpskog naroda u Bosni i Hercegovini“. Pravili su i greške: bili su maksimalisti u svojim ciljevima – tvrdi Otac Nacije – ali su takve greške normalne u svakom ratu. Ćosić kaže da srpske vođe nije dozvoljeno porediti sa Alijom Izetbegovićem i Franjom Tuđmanom, a naročito se ova dvojica ne smeju porediti s Radovanom Karadžićem. Poređenje nije dozvoljeno zato što su oni „neuporedivi po ljudskim, moralnim i duhovnim vrednostima i političkim ciljevima“.
Ćosić Dobrica ovako opisuje samoga Radovana: „On je jaka politička ličnost sa velikim zaslugama u borbi za ljudska i nacionalna prava srpskog naroda: on zaslužuje pravedan sud Istorije i poštovanje svog naroda, koje ima od početka borbe za Republiku Srpsku, a nikako ponižavanje, progon, hapšenje i Haški sud. On nije ratni zločinac; on je politički vođa naroda Republike Srpske“.
Nesrećni Dobrica hoće i da kritikuje: jeste da je Karadžić u svemu izvanredan, ali je i on činio neke greške. No, o njima ne smeju suditi savremenici nego potomci. Naročito o njemu ne mogu suditi oni savremenici Radovana Karadžića koji su „drogirani haškom propagandom i natovskom ideologijom i koji sporo uviđaju ili još ne uviđaju da je zaslugom svih boraca i svih komandanata Vojske Republike Srspke, naroda i vođstva oslobodilačkog pokreta Srba u Bosni i Hercegovini, stvorena prva srpska država preko Drine“.
Sudu ne treba privesti ove srpske borce za slobodu i ljudska prava jednog naroda - poručuje Ćosić i kaže da „sudu treba privesti hrvatske političare i generale koji su poveli rat za Hrvatsku do Drine“ (izgleda da Dobrica nije čuo da su oni privedeni Haškom sudu), za razliku od Srba koji su se borili samo za „svoju slobodu“ i „isključivo svoje nacionalne teritorije“. Sem Hrvata, opet predlaže Ćosić, sudu treba privesti Harisa Silajdžića, Ejuba Ganića i njihovu braću koji su poveli rat za islamsku Bosnu. Treba im suditi i „zato što su oni prvi započeli rat, najpre ubijajući vojsku Titove Jugoslavije u povlačenju (...), a potom i za ubistva hiljada Srba civila u Sarajevu i mnoge ratne zločine po Bosni i Hercegovini“.
Ćosić kaže da „nema prostora da imenuje muslimanske i hrvatske zločine“. A i ne treba, jer kako on tvrdi, te su „knjige napisane, a neke se tek pišu“. Ipak je Dobrica našao prostora da pomene da je samo u Sarajevu „dosad izbrojano sedam hiljada ubijenih Srba, a veruje se da broj ubijenih Srba prelazi deset hiljada. Citat iz Politike: „Pod neposrednom Silajdžićevom komandom, u njegovom prestonom Sarajevu, postojalo je oko 125 logora za Srbe, a na teritoriji kojom su vladali Izetbegović i Silajdžić sa svojim generalima i verskom braćom postojalo je 336 logora za Srbe. Hrvatske logore u ovom kontekstu ne zbrajam, a bilo ih je na stotine, po surovostima ravnim muslimanskim“. Naravno, Ćosić ne obelodanjuje izvore podataka o broju logora; to se valjda „podrazumeva“.
Ali zato u Ćosićevom feljtonu ni reči o trogodišnjoj opsadi Sarajeva koju su držali Karadžić i srpska vojska sa Pala. Nijedna reč o zločinima koje su izvršili Srbi, nijedna reč o njihovim logorima za Bošnjake, nijedna reč o Prijedoru, nijedna reč o Srebrenici, sem da su to sve „satanske“ izmišljotine srpskih neprijatelja. Taj srpski narod, kaže Ćosić, od svih „evropskih naroda, i velikih i malih, proporcionalno je najviše žrtava dao za evropsku slobodu i demokratiju, a od Evrope je nagrađen kaznom žrtvenog jarca. Ta Evropa je satanski kaznila Srbe, kaže Dobrica, i tako ih je nagradila zato što su se borili za njenu slobodu i demokratiju. Neki Srbi su poklekli pred satanskom optužbom Evrope „o navodnom agresivnom nacionalizmu srpskog naroda“ i tvrdnjom „da je to narod ratnih zločinaca“. Ti koji su poklekli postali su slepi i „umno pometeni“ jer ne mogu da shvate da im „evropski komesari“ i „eksperti“ ideološki ispiraju mozak, redukuju identitet, diktiraju istorijsku svest, nacionalne dužnosti i društvene ciljeve, narodu koji ima osam vekova svoju kulturu...“
Rešila sam da stanem pred osam vekova srpske kulture. Kome je malo – može sam da nastavi, sutra će izaći novi nastavak. U istom ključu će se veličati srpski narod i pljuvati po drugima, po hiljaditi put ćete čuti o secesionističkim republikama koje je overio Badinter, o srpskom oslobodilačkom ratu u Bosni, o nacionalnoj regresiji prouzrokovanom ustaškim genocidom i etničkim čišćenjem Srba iz Bosne ali i gubitkom Crne Gore, „za koju smo verovali da u njoj pretežno žive Srbi“. U toj regresivnoj nacionalnoj svesti, poručuje „otac nacije“, još ne shvatate da je srpski narod ostvario jednu fantastičnu pobedu – da je stvorio „Republiku Srpsku, kao prvu sprsku državu preko Drine, koja mora postati demokratska, pravna, civilizovana država. Njen najznačajniji tvorac je Radovan Karadžić“.
Sudeći po Ćosiću, ja sam, bogami, totalno „poklekla“, a i „umno sam se pomela“!
Ćosić na Radovanovom braniku
Objavljeno: Pon, 03. 11. 2008. 14:33 DOBRICA, RATNI TRUBAČ (2)
Ni reči o granatiranju Sarajeva: Dobrica Ćosić
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ
Žali se Ćosić da su neki Srbi poklekli pred satanskom optužbom Evrope „o navodnom agresivnom nacionalizmu srpskog naroda“. Ti koji su poklekli postali su slepi i „umno pometeni“ jer ne mogu da shvate da im „evropski komesari“ i „eksperti“ ideološki ispiraju mozak, redukuju identitet, diktiraju istorijsku svest, nacionalne dužnosti i društvene ciljeve, narodu koji ima osam vekova svoju kulturu...“
Piše: Vesna Pešić
Uredno sam svakog dana isecala feljton iz Politike. Reč je o feljtoniziranom uvodu koji je Dobrica Ćosić napisao uz knjigu dnevničkih beležaka Nikole Koljevića. Feljton se zove „O stvaranju Republike Srpske“. Isecala sam nastavke feljtona s namerom da ga analiziram, zapanjena šta sve može napisati Dobrica Ćosić. Ubrzo sam shvatila da za analizu nije potrebno skupiti sve nastavke feljtona ili kupiti knjigu: u svakom nastavku piše isto i dovoljan je samo jedan za analizu. Tako sam i uradila: iz gomile isečaka, izvukala sam nasumice jedan. Evo šta sam u tom slučajno izrabrnom nastavku našla.
Opšte (Ćosićevo) mesto je obožavanje sprskih vođa koje su ratovale u Bosni za stvaranje velike i ujedinjenje države srpstva, iz koje je iznikla Republika Srspka. To su ljudi „opijeni rodoljubljem i slobodom“, spremni na sve žrtve da stvore i odbrane Republiku Srpsku. To su ljudi „podviga i posvećenosti slobodi i opstanku srpskog naroda u Bosni i Hercegovini“. Pravili su i greške: bili su maksimalisti u svojim ciljevima – tvrdi Otac Nacije – ali su takve greške normalne u svakom ratu. Ćosić kaže da srpske vođe nije dozvoljeno porediti sa Alijom Izetbegovićem i Franjom Tuđmanom, a naročito se ova dvojica ne smeju porediti s Radovanom Karadžićem. Poređenje nije dozvoljeno zato što su oni „neuporedivi po ljudskim, moralnim i duhovnim vrednostima i političkim ciljevima“.
Ćosić Dobrica ovako opisuje samoga Radovana: „On je jaka politička ličnost sa velikim zaslugama u borbi za ljudska i nacionalna prava srpskog naroda: on zaslužuje pravedan sud Istorije i poštovanje svog naroda, koje ima od početka borbe za Republiku Srpsku, a nikako ponižavanje, progon, hapšenje i Haški sud. On nije ratni zločinac; on je politički vođa naroda Republike Srpske“.
Nesrećni Dobrica hoće i da kritikuje: jeste da je Karadžić u svemu izvanredan, ali je i on činio neke greške. No, o njima ne smeju suditi savremenici nego potomci. Naročito o njemu ne mogu suditi oni savremenici Radovana Karadžića koji su „drogirani haškom propagandom i natovskom ideologijom i koji sporo uviđaju ili još ne uviđaju da je zaslugom svih boraca i svih komandanata Vojske Republike Srspke, naroda i vođstva oslobodilačkog pokreta Srba u Bosni i Hercegovini, stvorena prva srpska država preko Drine“.
Sudu ne treba privesti ove srpske borce za slobodu i ljudska prava jednog naroda - poručuje Ćosić i kaže da „sudu treba privesti hrvatske političare i generale koji su poveli rat za Hrvatsku do Drine“ (izgleda da Dobrica nije čuo da su oni privedeni Haškom sudu), za razliku od Srba koji su se borili samo za „svoju slobodu“ i „isključivo svoje nacionalne teritorije“. Sem Hrvata, opet predlaže Ćosić, sudu treba privesti Harisa Silajdžića, Ejuba Ganića i njihovu braću koji su poveli rat za islamsku Bosnu. Treba im suditi i „zato što su oni prvi započeli rat, najpre ubijajući vojsku Titove Jugoslavije u povlačenju (...), a potom i za ubistva hiljada Srba civila u Sarajevu i mnoge ratne zločine po Bosni i Hercegovini“.
Ćosić kaže da „nema prostora da imenuje muslimanske i hrvatske zločine“. A i ne treba, jer kako on tvrdi, te su „knjige napisane, a neke se tek pišu“. Ipak je Dobrica našao prostora da pomene da je samo u Sarajevu „dosad izbrojano sedam hiljada ubijenih Srba, a veruje se da broj ubijenih Srba prelazi deset hiljada. Citat iz Politike: „Pod neposrednom Silajdžićevom komandom, u njegovom prestonom Sarajevu, postojalo je oko 125 logora za Srbe, a na teritoriji kojom su vladali Izetbegović i Silajdžić sa svojim generalima i verskom braćom postojalo je 336 logora za Srbe. Hrvatske logore u ovom kontekstu ne zbrajam, a bilo ih je na stotine, po surovostima ravnim muslimanskim“. Naravno, Ćosić ne obelodanjuje izvore podataka o broju logora; to se valjda „podrazumeva“.
Ali zato u Ćosićevom feljtonu ni reči o trogodišnjoj opsadi Sarajeva koju su držali Karadžić i srpska vojska sa Pala. Nijedna reč o zločinima koje su izvršili Srbi, nijedna reč o njihovim logorima za Bošnjake, nijedna reč o Prijedoru, nijedna reč o Srebrenici, sem da su to sve „satanske“ izmišljotine srpskih neprijatelja. Taj srpski narod, kaže Ćosić, od svih „evropskih naroda, i velikih i malih, proporcionalno je najviše žrtava dao za evropsku slobodu i demokratiju, a od Evrope je nagrađen kaznom žrtvenog jarca. Ta Evropa je satanski kaznila Srbe, kaže Dobrica, i tako ih je nagradila zato što su se borili za njenu slobodu i demokratiju. Neki Srbi su poklekli pred satanskom optužbom Evrope „o navodnom agresivnom nacionalizmu srpskog naroda“ i tvrdnjom „da je to narod ratnih zločinaca“. Ti koji su poklekli postali su slepi i „umno pometeni“ jer ne mogu da shvate da im „evropski komesari“ i „eksperti“ ideološki ispiraju mozak, redukuju identitet, diktiraju istorijsku svest, nacionalne dužnosti i društvene ciljeve, narodu koji ima osam vekova svoju kulturu...“
Rešila sam da stanem pred osam vekova srpske kulture. Kome je malo – može sam da nastavi, sutra će izaći novi nastavak. U istom ključu će se veličati srpski narod i pljuvati po drugima, po hiljaditi put ćete čuti o secesionističkim republikama koje je overio Badinter, o srpskom oslobodilačkom ratu u Bosni, o nacionalnoj regresiji prouzrokovanom ustaškim genocidom i etničkim čišćenjem Srba iz Bosne ali i gubitkom Crne Gore, „za koju smo verovali da u njoj pretežno žive Srbi“. U toj regresivnoj nacionalnoj svesti, poručuje „otac nacije“, još ne shvatate da je srpski narod ostvario jednu fantastičnu pobedu – da je stvorio „Republiku Srpsku, kao prvu sprsku državu preko Drine, koja mora postati demokratska, pravna, civilizovana država. Njen najznačajniji tvorac je Radovan Karadžić“.
Sudeći po Ćosiću, ja sam, bogami, totalno „poklekla“, a i „umno sam se pomela“!
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#3590 Re: Desavanja u Srbiji
evo i teksta biljane srbljanovic
Diplomski ispit
Biljana Srbljanović
02.11.2008.
Moje srpsko političko iskustvo
Na poslednjim izborima prihvatila sam, to sad svako ko ovo čita zna, poziv partije za koju sam do tada glasala, da stanem na čelo beogradske liste. Usput sam, a iz medija, shvatila da sam se time automatski stavila i na drugo mesto liste za nacionalni parlament, te da sam na neki način time postala i ko-nosilac politike stranke u koju u tom trenutku još nisam bila ušla.
Uprkos mnogim čuđenjima, argumentovanim objašnjenjima, neodobravanju dobronamernih i "dobronamernih", iskreno sam poverovala da, nakon svih godina relativno udobne pozicije posmatrača sa strane, nezavisne ličnosti koja politički otvoreno istupa u javnosti, moram – iz odgovornosti prema onima koji su godinama čitali i slušali šta imam da kažem o srpskoj političkoj sceni a sami nisu imali priliku da to isto kažu - pokušati da nešto konkretno napravim. Osim toga, uvek su me posebno iritirali oni zgađeni nad srpskom političkom scenom (njima je, valjda suđena, neka druga, «finija»), oni što su spremni da imaju čvrsta uverenja, a da tim povodom ništa nikad ne naprave, osim da se podsmevaju tuđim pokušajima i sa velikim zadovoljstvom govore o tome kako su «ovde promene nemoguće».
Do mog otvorenog pristupanja politici LDP-a, uživala sam poziciju miljenice beogradske intelektualne čaršije, barem onog njenog najnebitnijeg dela: hvalilo me se u medijima koje "pristojne" kuće čitaju i - što u Srbiji donosi još veću slavu - vređalo u onima kojih se "pristojni" užasavaju. Ukratko, svako ko je bio "nezadovoljan situacijom", voleo je mene, sve dok nisam postala zagovornik politike jedne anti-tadićevske struje na srpskoj političkoj sceni. I ma koliko pokušavala da svoju kritiku predsednika, njegove stranke i politike koju zastupa, jasno obrazložim, ma koliko se trudila da uverim javnost da nemam nikakav lični animozitet, razlog ili korist da se sad tu nešto ljutim na Tadića, od trenutka otvorenog stavljanja na stranu Čedomira Jovanovića, a u njegovoj pametnoj, konstruktivnoj, vizionarskoj kritici političkog establišmenta u našoj zemlji i njenih predominantnih zabluda, imala sam jednu laku i ugodnu poziciju one što kritikuje one koje treba kritikovati, ali ne preteruje u tome.
Pridevi "ostrašćena", "radikalana" i "ekstremista", poslednji put su se za mene lepili u vreme vladavine SPS-a (mog sadašnjeg zvaničnog koalicionog partnera), ali od 2000. na ovamo niko me tako nije diskvalifikovao.
Usput sam se, iako deluje banalno, nije ni malo nevazno, i udala, i to za čoveka poznatog po "neekstremističkim" preferencama na srpskoj političkoj sceni, postala pristojna malograđanka, rado viđena na "finim večerama u gradu".
Taj moj mir sa beogradskom čaršijom, trajao je sve dok Čedomir Jovanović, sa nekolicinom istomišljenika koje sam cenila, nije formirao stranku koja je počela da govori i u moje ime. Po prvi put sam, (a to nisam mogla ni u periodu vladavine "mog" Đinđića) mogla potpuno da stanem iza politike jedne partije. I nakon petog oktobra 2000. i dolaska na vlast "mojih", ipak sam imala neku distancu prema gomili odluka, ne samo kadrovskih,već i čitavih delova političkog programa, sa kojima nikako nisam mogla da se složim.
Tada sam smatrala da o tome treba mahom ćutati, ćutati i pustiti najbolje što Srbija ima, da uprkos mrljama, saplitanjima i neverovatnim potezima, pokušaju da sprovedu reforme.
Od ubistva Đinđića, nisam najbolje razumela šta se sve to dešava sa zemljom. Shvatila sam to kao ličnu tragediju, i dalje mislim da mi se i privatni život strmoglavio tim strmoglavom čitave zemlje. U toku vanrednog stanja i akcije Sablja, jedina uteha u nacionalnoj tragediji, bila mi je velika sigurnost i nadmoć nad kriminalnim grupacijama, koju je država bez sramote i uzdržavanja, hrabro pokazala. Prevremenim gašenjem Sablje, kao i većina građana, nisam raspolagala informacijama pod čijim pritiskom i na koji način je do toga uopšte i došlo.
O Borisu Tadiću sam takođe imala malo informacija, stranački život me nije interesovao, kada se nametnuo na čelu partije koju sam glasala i za koju sam podrazumevala da je logičan naslednik političke ideje Zorana Đinđića – bilo mi je potpuno svejedno. Osim toga, njegovo javno priznanje odgovornosti stranke za "Aferu Bodrum" imponovalo mi je, pomislila sam da je politička ličnost spremna na rizik i gubitak, a zarad poštovanja principa, zakona i inteligencije birača.
Na prevremeno i bespotrebno raspisanim izborima, glasala sam i javno podržala tim Borisa Tadića. Ne pišem ovo zato što mislim da je važno za bilo koga drugog, (nije ni za mene samu) niti zbog toga što smatram da je uopšte bitno šta sam ja i kada mislila, već samo iz potrebe da svoju ličnu političku istoriju ne falsifikujem i da pošteno navedem svaki detalj.
Boris Tadić i njegov tim izbore nisu dobili, ali su osvojili nadmoć u sopstvenoj stranci. Frakciju, koju je Čedomir Jovanović pokrenuo, a u skladu sa statutom DS-a, ugušili su u samom početku, poznatim stranačkim sredstvima - pritiscima i obećanjima među članovima. Čedomir je iz DS-a najuren, stranka postaje drugačije profilisana, otvoreno koketira sa idejama konzervativne desnice i počinje ozbiljnu i temeljnu distancu od Zorana Đinđića, što je za mene bilo dovoljno. Jednostavno su izgubili glasača, a veliki krug apstinenata dobio još jednog zbunjenog člana.
Jovanoviću sam, dok je participirao u vlasti, otvoreno zamerala problematičan odnos prema pitanju korupcije, nekako nikad do kraja ponuđen pravi odgovor na silne optužbe o "okorišćavanju" o vlast. Nekoliko godina kasnije, posebno nakon smrti Đinđića, pokajala sam se zbog toga – ne zato što smatram korupciju dopustivom, već zato što sam informacije o navodnoj potkupljenosti pojedinih Đinđićevih ljudi dobijala od dobro organizovanih medijskih ratnika, informacije koje su savetnici, uz pomoć plaćenih medija i novinara (i to ne samo mafijaskih tabloida), pažljivo i sistematski plasirali u javnost.
Pre dve godine pristala sam na intervju za desničarski tabloid NIN, iz jedinog razloga – da uputim javno izvinjenje Jovanoviću i povučem svoju reč. Za mene je promena mišljenja pred snagom argumenata ozbiljan test kvaliteta ljudskog materijala koji mora da važi za sve – pa i za političare. Ukratko, povukla sam reč i izvinila se javno i to u novinama koje prezirem i koje su me, tim povodom, stavile na listu svojih večnih neprijatelja.
Time je počela i sezona otvorenog lova i na mene, a da nekako nikada nisam do kraja razumela šta je to u Čedomiru Jovanoviću što izaziva toliki organizovani i nepodeljeni animozitet, čak i kod onih koji se niti po jednom drugom pitanju, pa ni onom oko elementarnog morala – ne mogu složiti.
Izbori su se u Srbiji nizali, ja sam sve više stajala uz LDP, verujući u političku platformu, ozbiljnost i iskrenost ideja koje su ti hrabri ljudi zastupali.
Zato, kada su mi se obratili sa pitanjem da li pristajem na kandidaturu, iako sam se – iz sasvim ličnih razloga – ozbijlno premišljala, ipak je osećaj za politički moral prevladao i ja sam pristala da trčim trku za koju sam unapred znala da može samo da mi nešto uzme.
Koliko je to nešto – to nisam znala.
Da ne bude zabune, i da sam sasvim i do u detalje znala kako će teško i mnogo sve ovo da me košta, opet bih to prihvatila. Imam svoja ubeđenja, ona su etičke prirode, nemam pravo da druge guram u nešto u šta sama nisam spremna da se uključim i to je nekako presudilo.
Kampanja je trajala kratko i bila izuzetno naporna. Štab za beogradske izbore je bio i fizički odvojen od stranke, čiji član nisam bila. U štabu nas je bilo ne više od petoro, mahom ljudi koji su se odazvali na moj lični poziv. Stranka nam je obezbedila par izuzetno mladih i neiskusnih volontera, ali je kampanju u stvari vodilo ne više od nas petoro.
Dali smo sve od sebe. Noćima smo učili zakone i proučavali probleme glavnog grada, osmišljavali kako da probijemo medijsku blokadu i kako da, bez novca, ipak napravimo neku propagandu.
Bila sam jedini kandidat bez svog spota, bez plakata, bez bilborda, ma kako da se čudim ljudima koji na osnovu toga glasaju, ipak je i to pokazatelj koliko je velika jedna kampanja. Stranka se vrlo ozbiljno bavila izborima za nacionalni parlament, mi smo bili pitino dete, strano telo, nestranački anarhisti, amateri svome gradu, smetnja i problem. Novca, resursa i logistike – za nas nije bilo.
Pomoć je, u iznenađujuće velikoj razmeri, stigla sa sasvim druge strane. Javne ličnosti (izvinjavam se zbog bednog pojma), ljudi od ličnog i profesionalnog integriteta, poznati pravnici, profesori, urbanisti, ukratko – arhiva sagovornika Peščanika – svakodnevno su i samoinicijativno nudili i davali pomoć. Malene prostorije koje nam je besplatno ustupila Inicijativa mladih, na čemu nikad nisam uspela da im se lično zahvalim, stalno su bile pune ljudi koji su znali o čemu govore, šta im je struka, a šta ideja i vizija za modernu metropolu, nalik na sve slične svetske. Najveći autoriteti "druge Srbije" (duplo izvinjenje zbog još bednijeg pojma) bezrezervno, svesrdno i ljudski, pružili su meni, kampanji za Beograd i stranci za koju sam se takmičila, ogromnu pomoć. Te trenutke nikada neću zaboraviti, kada sedim tako sama, okružena sa tri i po još veća ludaka od mene, bez para, bez reklama, bez pristupa medijima, u danima kada u kasi nije bilo novca ni da se kupe dnevne novine, kroz moj mali "kabinet" defiluju najumnije glave ovog grada i svako ima beskrajno tačnu reč da mi u tom trenutku uputi.
Medijski nastup nisam dobro pripremila. Stranka nije verovala u skupu pomoć istraživača javnog mnjenja, sve što smo na svoju ruku saznavali iz slušanja takozvanih "fokus grupa", bilo je otrežnjujuće loše, ali je stranka odbijala da se time ozbiljno pozabavi. Kada sam jednom, i samo jednom, dobila priliku da, iza "zatamnjenog stakla", nevidljiva, pratim šta tridesetak "običnih" ljudi, potpuno različitih uverenja, ima da kaže o mom javnom nastupu, kampanja je već bila prešla polovinu. Kad smo izdejstvovali barem jednu jedinu sesiju sa stručnjacima za medijski nastup, već sam se uveliko bila isvađala po svim televizijama sa svim svojim protiv-kandidatima. Ukratko, od polovine kampanje, mogla sam samo popravljati ono sto sam iz neznanja, neiskustva i usled nedostatka ozbiljne logistike – loše započela.
S druge strane, imala sam kao konkurenciju dva ministra i jednog generalnog sekretara najmnogoljudnije stranke, sa petnaestogodišnjim političkim iskustvom, sve njihove kabinete, budžete, stručnjake: i "bazu" i "nadgradnju".
Naš problem nije bio u suštini, to o čemu smo mi govorili je nešto sa čim nema ko pošten, pametan i normalan da se ne složi. Naš problem je bio što logistiku nismo imali, budžet nismo imali, pristup medijima nismo imali, priliku da detaljno objasnimo koliko je ozbiljan naš program – jednostavno nismo imali.
Ono zbog čega me dnevna politika nikada do tada nije zanimala nije se naprasno promenilo – rad "u bazi", strančarenje, politika lokalnih odbora, preference funkcionera i članova, za mene je to bio čist gubitak vremena. Zašto se u tako malom i ograničenom vremenu baviti "zavođenjem" članstva LDP-a, kad oni, po difoltu već glasaju za našu listu? Logičnije je, pametnije i bolje obraćati se onima koji nisu - a mogli bi biti - "naši", ti su nam glasovi trebali u velikoj borbi za prelazak cenzusa. Zdrav razum je, kako će se ispostaviti, suprotan partijskom životu, ambiciozni arivisti zaduženi da nama pomažu u kampanji, radili su samo za sebe, operišući po lokalnim odborima (istim onim poznatim stranačkim metodama) i pripremali prostor za posle izbora.
U stvarnosti su glasači kojima sam se obraćala, ti kolebljivi, najviše sumnjali u "poštenje", u finansijski deo cele priče. Za mene je to bilo potpuno ad acta, para jednostavno nije bilo i to je bilo jedino vidljivo. Nisam osoba koja iza sebe ima bilo kakvu aferu, mogu se truditi da mi pripišu sve – od porno filma i ekstramaritalnih izleta, do histerije i arogancije – ali nepoštenje i korumpiranost niko nikada nije mogao da mi zalepi. Osim toga, ja nisam idiot. Znala sam da će dukat, koji sam simbolično dala da uđem u kolo, na kraju da ispadne višemilionski ceh za izlazak iz istog i da uvek ima pomalo istine i u najgorim napadima i optužbama, diskvalifikacijama na svakom planu (najveće pikanterije su ipak – razočaraću čaršiju – samo potpuna konfabulacija), ali je za mene samo jedno bilo važno: jedino pitanje koje sam "svojima" u više navrata postavljala i koje me se suštinski jedino ticalo jeste – ma koliko malo para da je bilo, odakle je i to malo dolazilo?
Ukratko, pitala sam da li nas finansira neko od tajkuna, protiv kojih se nominalno borimo, i da li smo mi isti kao i svi ostali – još jedna franšiza velike partije "Mišković, Beko & co", koji tronuju srpskom političkom scenom, javnim, ali i privatnim životom ama baš svakog građanina. I svaki put sam dobila čvrsto uveravanje da – nismo.
Mi smo svoji, nismo ničiji, nismo prodati i nismo na prodaju.
U nedelji pred izbore, kvota na kladionicama bila nam je prilično ozbiljna. U istoj nedelji Tadić je izgurao Sporazum o asocijaciji i pridruživanju i kolebljivi su prelomili na tu stranu. Ja to razumem. Ljudima je bio potreban jasan, javan i zvaničan raskid sa politikom onoga što je premijer postao metkom u Gepratovoj i svako sa mesečnom ratom za kredit pred sobom u mesecu koji je dolazio, nije bio voljan da rizikuje i da rasipa glas.
Izbore u Beogradu smo izneli bolje nego u državi. Rezultati, iako minimalno različiti, ipak govore tako.
11. maja uveče jedino je bilo izvesno da smo u Beogradu napravili malecnu pobedu, sve ostalo je delovalo kao poraz.
12. maja ujutru sam se učlanila u stranku.
Osećala sam to kao obavezu, kao podelu odgovornosti za neslavan rezultat u republici, kao pokazatelj da sam ozbiljna i odgovorna, privržena ideji i onda kada nam ne ide dobro.
Od tada, pa više nikad, nisam bila konsultovana o politici stranke, odlukama o ulasku u koaliciju, nisam učestvovala u pregovorima za Beograd, niko me nije zvao, niko ništa nije pitao.
Pitala sam se zato sama. Pokušala da, u ime ljudi koji su i zbog toga što je moje ime stajalo na listi, glasali za nas, isteram tu priču do kraja. Pokušala sam da učestvujem u formiranju stava barem na nivou grada za koji sam se kandidovala, sedela tokom vrelog avgusta u Beogradu i strepela nad pregovorima, o kojima, dok su trajali, nisam ni od koga uspevala da saznam ništa. Stranka me je marginalizovala, skrajnula, sklonila, izbrisala, moji dojučerasnji "saborci" (uz časne izuzetke Vesne Pešić i Žarka Koraća), distancirali su se od mene.
Mandat za republički parlament, koji sam pošteno izborila, nije mi bio ponuđen. Niti mesto odbornika u Beogradu, čak ni na opštini na kojoj živim, a na kojoj sam takođe bila nosilac liste.
U početku nisam sasvim bila sigurna u razloge za tako nešto. Mislila sam da je i logično da trpim posledice poraza. Ipak, logično je bilo i da se pitam – a ko bi pa to bolje, a u zadatim okolnostima – uopšte i mogao da prođe?
Nisam bila za pristajanje na koaliciju sa SPS-om. Kada je do toga već došlo, insistirala sam da detinjasto poricanje klasične koalicije nazivanjem iste "manjinskom podrškom" jednostavno prestane, da se glasačima jasno i javno kaže kako stoje stvari. I tu sam bila odbijena.
Paralelno sa tim, kao i većina naše javnosti, dolazila sam do saznanja da svako ima svoju cenu, samo su ulozi manji ili veći. Nekome je cena poslovni prostor na "našim" opštinama, nekome plaćeno mesto u upravnom odboru, nekome čitava jedna grana privrede ili mogućnost budućeg ulaska u tal.
Moja cena je i dalje nedetrminisana. To je i zato što sam glupa. Glupa za srpsku političku scenu, a verovatno i za svaku drugu.
Teši me i to što ste i vi glupi.
Vi što ste glasali iz ubeđenja.
Što ste mislili da poštenje nema cenu.
Da je "nemoguće da se prodamo".
Mi, udruženi glupi ljudi Beograda, a nema nas baš mnogo, tek nekoliko desetina hiljada, zato treba da, po najispravnijem principu LDP-a, na surov, direktan i neuvijen način, saznamo istinu. Jer, mi glupi, mi smo ona razlika u prelasku ili neprelasku cenzusa.
U Srbiji politike nema. Postoje politička preduzeća, finansirana iz istih izvora na prljav način stecenim novcem, i postoji raspodela karata na stolu. Ideje, program, principi, važni zakoni, vizija budućnosti, reforme, istraga o političkoj pozadini Đinđićevog ubistva, posledice koje je ono ostavilo za našu zemlju, važni su samo za nas. Za glupe.
Ostali su veliki igrači i njima smo teret, kamen oko vrata, nemo podsećanje na ono što su oni mogli biti, e da samo nisu to što ipak jesu.
Nije me sramota, nije mi žao, nikog nisam prevarila.
Ipak sam odgovorna za to što je glas nas glupih otišao onima što misle da su pametniji.
Danas odigraju, sutra im se isplati, prekosutra malo moraju da spuste glavu od sramote, ili jednostavno samo više ne poznaju one što su ih znali, ali - pa šta?
Od nečega mora da se živi, zar ne?
A živeti je lepo. A lepo živeti je najlepše. Što nešto košta.
Sve nešto košta i svaka se škola plaća. Ova moja košta kao četiri godine Harvarda.
Pa dobro, sad sam diplomirala.
Kako reče dečak Vasa u jednom izdanju Peščanika: "Just watch me".
Biljana Srbljanović, dramski pisac iz Beograda
Peščanik.net, 02. 11. 2008.
Diplomski ispit
Biljana Srbljanović
02.11.2008.
Moje srpsko političko iskustvo
Na poslednjim izborima prihvatila sam, to sad svako ko ovo čita zna, poziv partije za koju sam do tada glasala, da stanem na čelo beogradske liste. Usput sam, a iz medija, shvatila da sam se time automatski stavila i na drugo mesto liste za nacionalni parlament, te da sam na neki način time postala i ko-nosilac politike stranke u koju u tom trenutku još nisam bila ušla.
Uprkos mnogim čuđenjima, argumentovanim objašnjenjima, neodobravanju dobronamernih i "dobronamernih", iskreno sam poverovala da, nakon svih godina relativno udobne pozicije posmatrača sa strane, nezavisne ličnosti koja politički otvoreno istupa u javnosti, moram – iz odgovornosti prema onima koji su godinama čitali i slušali šta imam da kažem o srpskoj političkoj sceni a sami nisu imali priliku da to isto kažu - pokušati da nešto konkretno napravim. Osim toga, uvek su me posebno iritirali oni zgađeni nad srpskom političkom scenom (njima je, valjda suđena, neka druga, «finija»), oni što su spremni da imaju čvrsta uverenja, a da tim povodom ništa nikad ne naprave, osim da se podsmevaju tuđim pokušajima i sa velikim zadovoljstvom govore o tome kako su «ovde promene nemoguće».
Do mog otvorenog pristupanja politici LDP-a, uživala sam poziciju miljenice beogradske intelektualne čaršije, barem onog njenog najnebitnijeg dela: hvalilo me se u medijima koje "pristojne" kuće čitaju i - što u Srbiji donosi još veću slavu - vređalo u onima kojih se "pristojni" užasavaju. Ukratko, svako ko je bio "nezadovoljan situacijom", voleo je mene, sve dok nisam postala zagovornik politike jedne anti-tadićevske struje na srpskoj političkoj sceni. I ma koliko pokušavala da svoju kritiku predsednika, njegove stranke i politike koju zastupa, jasno obrazložim, ma koliko se trudila da uverim javnost da nemam nikakav lični animozitet, razlog ili korist da se sad tu nešto ljutim na Tadića, od trenutka otvorenog stavljanja na stranu Čedomira Jovanovića, a u njegovoj pametnoj, konstruktivnoj, vizionarskoj kritici političkog establišmenta u našoj zemlji i njenih predominantnih zabluda, imala sam jednu laku i ugodnu poziciju one što kritikuje one koje treba kritikovati, ali ne preteruje u tome.
Pridevi "ostrašćena", "radikalana" i "ekstremista", poslednji put su se za mene lepili u vreme vladavine SPS-a (mog sadašnjeg zvaničnog koalicionog partnera), ali od 2000. na ovamo niko me tako nije diskvalifikovao.
Usput sam se, iako deluje banalno, nije ni malo nevazno, i udala, i to za čoveka poznatog po "neekstremističkim" preferencama na srpskoj političkoj sceni, postala pristojna malograđanka, rado viđena na "finim večerama u gradu".
Taj moj mir sa beogradskom čaršijom, trajao je sve dok Čedomir Jovanović, sa nekolicinom istomišljenika koje sam cenila, nije formirao stranku koja je počela da govori i u moje ime. Po prvi put sam, (a to nisam mogla ni u periodu vladavine "mog" Đinđića) mogla potpuno da stanem iza politike jedne partije. I nakon petog oktobra 2000. i dolaska na vlast "mojih", ipak sam imala neku distancu prema gomili odluka, ne samo kadrovskih,već i čitavih delova političkog programa, sa kojima nikako nisam mogla da se složim.
Tada sam smatrala da o tome treba mahom ćutati, ćutati i pustiti najbolje što Srbija ima, da uprkos mrljama, saplitanjima i neverovatnim potezima, pokušaju da sprovedu reforme.
Od ubistva Đinđića, nisam najbolje razumela šta se sve to dešava sa zemljom. Shvatila sam to kao ličnu tragediju, i dalje mislim da mi se i privatni život strmoglavio tim strmoglavom čitave zemlje. U toku vanrednog stanja i akcije Sablja, jedina uteha u nacionalnoj tragediji, bila mi je velika sigurnost i nadmoć nad kriminalnim grupacijama, koju je država bez sramote i uzdržavanja, hrabro pokazala. Prevremenim gašenjem Sablje, kao i većina građana, nisam raspolagala informacijama pod čijim pritiskom i na koji način je do toga uopšte i došlo.
O Borisu Tadiću sam takođe imala malo informacija, stranački život me nije interesovao, kada se nametnuo na čelu partije koju sam glasala i za koju sam podrazumevala da je logičan naslednik političke ideje Zorana Đinđića – bilo mi je potpuno svejedno. Osim toga, njegovo javno priznanje odgovornosti stranke za "Aferu Bodrum" imponovalo mi je, pomislila sam da je politička ličnost spremna na rizik i gubitak, a zarad poštovanja principa, zakona i inteligencije birača.
Na prevremeno i bespotrebno raspisanim izborima, glasala sam i javno podržala tim Borisa Tadića. Ne pišem ovo zato što mislim da je važno za bilo koga drugog, (nije ni za mene samu) niti zbog toga što smatram da je uopšte bitno šta sam ja i kada mislila, već samo iz potrebe da svoju ličnu političku istoriju ne falsifikujem i da pošteno navedem svaki detalj.
Boris Tadić i njegov tim izbore nisu dobili, ali su osvojili nadmoć u sopstvenoj stranci. Frakciju, koju je Čedomir Jovanović pokrenuo, a u skladu sa statutom DS-a, ugušili su u samom početku, poznatim stranačkim sredstvima - pritiscima i obećanjima među članovima. Čedomir je iz DS-a najuren, stranka postaje drugačije profilisana, otvoreno koketira sa idejama konzervativne desnice i počinje ozbiljnu i temeljnu distancu od Zorana Đinđića, što je za mene bilo dovoljno. Jednostavno su izgubili glasača, a veliki krug apstinenata dobio još jednog zbunjenog člana.
Jovanoviću sam, dok je participirao u vlasti, otvoreno zamerala problematičan odnos prema pitanju korupcije, nekako nikad do kraja ponuđen pravi odgovor na silne optužbe o "okorišćavanju" o vlast. Nekoliko godina kasnije, posebno nakon smrti Đinđića, pokajala sam se zbog toga – ne zato što smatram korupciju dopustivom, već zato što sam informacije o navodnoj potkupljenosti pojedinih Đinđićevih ljudi dobijala od dobro organizovanih medijskih ratnika, informacije koje su savetnici, uz pomoć plaćenih medija i novinara (i to ne samo mafijaskih tabloida), pažljivo i sistematski plasirali u javnost.
Pre dve godine pristala sam na intervju za desničarski tabloid NIN, iz jedinog razloga – da uputim javno izvinjenje Jovanoviću i povučem svoju reč. Za mene je promena mišljenja pred snagom argumenata ozbiljan test kvaliteta ljudskog materijala koji mora da važi za sve – pa i za političare. Ukratko, povukla sam reč i izvinila se javno i to u novinama koje prezirem i koje su me, tim povodom, stavile na listu svojih večnih neprijatelja.
Time je počela i sezona otvorenog lova i na mene, a da nekako nikada nisam do kraja razumela šta je to u Čedomiru Jovanoviću što izaziva toliki organizovani i nepodeljeni animozitet, čak i kod onih koji se niti po jednom drugom pitanju, pa ni onom oko elementarnog morala – ne mogu složiti.
Izbori su se u Srbiji nizali, ja sam sve više stajala uz LDP, verujući u političku platformu, ozbiljnost i iskrenost ideja koje su ti hrabri ljudi zastupali.
Zato, kada su mi se obratili sa pitanjem da li pristajem na kandidaturu, iako sam se – iz sasvim ličnih razloga – ozbijlno premišljala, ipak je osećaj za politički moral prevladao i ja sam pristala da trčim trku za koju sam unapred znala da može samo da mi nešto uzme.
Koliko je to nešto – to nisam znala.
Da ne bude zabune, i da sam sasvim i do u detalje znala kako će teško i mnogo sve ovo da me košta, opet bih to prihvatila. Imam svoja ubeđenja, ona su etičke prirode, nemam pravo da druge guram u nešto u šta sama nisam spremna da se uključim i to je nekako presudilo.
Kampanja je trajala kratko i bila izuzetno naporna. Štab za beogradske izbore je bio i fizički odvojen od stranke, čiji član nisam bila. U štabu nas je bilo ne više od petoro, mahom ljudi koji su se odazvali na moj lični poziv. Stranka nam je obezbedila par izuzetno mladih i neiskusnih volontera, ali je kampanju u stvari vodilo ne više od nas petoro.
Dali smo sve od sebe. Noćima smo učili zakone i proučavali probleme glavnog grada, osmišljavali kako da probijemo medijsku blokadu i kako da, bez novca, ipak napravimo neku propagandu.
Bila sam jedini kandidat bez svog spota, bez plakata, bez bilborda, ma kako da se čudim ljudima koji na osnovu toga glasaju, ipak je i to pokazatelj koliko je velika jedna kampanja. Stranka se vrlo ozbiljno bavila izborima za nacionalni parlament, mi smo bili pitino dete, strano telo, nestranački anarhisti, amateri svome gradu, smetnja i problem. Novca, resursa i logistike – za nas nije bilo.
Pomoć je, u iznenađujuće velikoj razmeri, stigla sa sasvim druge strane. Javne ličnosti (izvinjavam se zbog bednog pojma), ljudi od ličnog i profesionalnog integriteta, poznati pravnici, profesori, urbanisti, ukratko – arhiva sagovornika Peščanika – svakodnevno su i samoinicijativno nudili i davali pomoć. Malene prostorije koje nam je besplatno ustupila Inicijativa mladih, na čemu nikad nisam uspela da im se lično zahvalim, stalno su bile pune ljudi koji su znali o čemu govore, šta im je struka, a šta ideja i vizija za modernu metropolu, nalik na sve slične svetske. Najveći autoriteti "druge Srbije" (duplo izvinjenje zbog još bednijeg pojma) bezrezervno, svesrdno i ljudski, pružili su meni, kampanji za Beograd i stranci za koju sam se takmičila, ogromnu pomoć. Te trenutke nikada neću zaboraviti, kada sedim tako sama, okružena sa tri i po još veća ludaka od mene, bez para, bez reklama, bez pristupa medijima, u danima kada u kasi nije bilo novca ni da se kupe dnevne novine, kroz moj mali "kabinet" defiluju najumnije glave ovog grada i svako ima beskrajno tačnu reč da mi u tom trenutku uputi.
Medijski nastup nisam dobro pripremila. Stranka nije verovala u skupu pomoć istraživača javnog mnjenja, sve što smo na svoju ruku saznavali iz slušanja takozvanih "fokus grupa", bilo je otrežnjujuće loše, ali je stranka odbijala da se time ozbiljno pozabavi. Kada sam jednom, i samo jednom, dobila priliku da, iza "zatamnjenog stakla", nevidljiva, pratim šta tridesetak "običnih" ljudi, potpuno različitih uverenja, ima da kaže o mom javnom nastupu, kampanja je već bila prešla polovinu. Kad smo izdejstvovali barem jednu jedinu sesiju sa stručnjacima za medijski nastup, već sam se uveliko bila isvađala po svim televizijama sa svim svojim protiv-kandidatima. Ukratko, od polovine kampanje, mogla sam samo popravljati ono sto sam iz neznanja, neiskustva i usled nedostatka ozbiljne logistike – loše započela.
S druge strane, imala sam kao konkurenciju dva ministra i jednog generalnog sekretara najmnogoljudnije stranke, sa petnaestogodišnjim političkim iskustvom, sve njihove kabinete, budžete, stručnjake: i "bazu" i "nadgradnju".
Naš problem nije bio u suštini, to o čemu smo mi govorili je nešto sa čim nema ko pošten, pametan i normalan da se ne složi. Naš problem je bio što logistiku nismo imali, budžet nismo imali, pristup medijima nismo imali, priliku da detaljno objasnimo koliko je ozbiljan naš program – jednostavno nismo imali.
Ono zbog čega me dnevna politika nikada do tada nije zanimala nije se naprasno promenilo – rad "u bazi", strančarenje, politika lokalnih odbora, preference funkcionera i članova, za mene je to bio čist gubitak vremena. Zašto se u tako malom i ograničenom vremenu baviti "zavođenjem" članstva LDP-a, kad oni, po difoltu već glasaju za našu listu? Logičnije je, pametnije i bolje obraćati se onima koji nisu - a mogli bi biti - "naši", ti su nam glasovi trebali u velikoj borbi za prelazak cenzusa. Zdrav razum je, kako će se ispostaviti, suprotan partijskom životu, ambiciozni arivisti zaduženi da nama pomažu u kampanji, radili su samo za sebe, operišući po lokalnim odborima (istim onim poznatim stranačkim metodama) i pripremali prostor za posle izbora.
U stvarnosti su glasači kojima sam se obraćala, ti kolebljivi, najviše sumnjali u "poštenje", u finansijski deo cele priče. Za mene je to bilo potpuno ad acta, para jednostavno nije bilo i to je bilo jedino vidljivo. Nisam osoba koja iza sebe ima bilo kakvu aferu, mogu se truditi da mi pripišu sve – od porno filma i ekstramaritalnih izleta, do histerije i arogancije – ali nepoštenje i korumpiranost niko nikada nije mogao da mi zalepi. Osim toga, ja nisam idiot. Znala sam da će dukat, koji sam simbolično dala da uđem u kolo, na kraju da ispadne višemilionski ceh za izlazak iz istog i da uvek ima pomalo istine i u najgorim napadima i optužbama, diskvalifikacijama na svakom planu (najveće pikanterije su ipak – razočaraću čaršiju – samo potpuna konfabulacija), ali je za mene samo jedno bilo važno: jedino pitanje koje sam "svojima" u više navrata postavljala i koje me se suštinski jedino ticalo jeste – ma koliko malo para da je bilo, odakle je i to malo dolazilo?
Ukratko, pitala sam da li nas finansira neko od tajkuna, protiv kojih se nominalno borimo, i da li smo mi isti kao i svi ostali – još jedna franšiza velike partije "Mišković, Beko & co", koji tronuju srpskom političkom scenom, javnim, ali i privatnim životom ama baš svakog građanina. I svaki put sam dobila čvrsto uveravanje da – nismo.
Mi smo svoji, nismo ničiji, nismo prodati i nismo na prodaju.
U nedelji pred izbore, kvota na kladionicama bila nam je prilično ozbiljna. U istoj nedelji Tadić je izgurao Sporazum o asocijaciji i pridruživanju i kolebljivi su prelomili na tu stranu. Ja to razumem. Ljudima je bio potreban jasan, javan i zvaničan raskid sa politikom onoga što je premijer postao metkom u Gepratovoj i svako sa mesečnom ratom za kredit pred sobom u mesecu koji je dolazio, nije bio voljan da rizikuje i da rasipa glas.
Izbore u Beogradu smo izneli bolje nego u državi. Rezultati, iako minimalno različiti, ipak govore tako.
11. maja uveče jedino je bilo izvesno da smo u Beogradu napravili malecnu pobedu, sve ostalo je delovalo kao poraz.
12. maja ujutru sam se učlanila u stranku.
Osećala sam to kao obavezu, kao podelu odgovornosti za neslavan rezultat u republici, kao pokazatelj da sam ozbiljna i odgovorna, privržena ideji i onda kada nam ne ide dobro.
Od tada, pa više nikad, nisam bila konsultovana o politici stranke, odlukama o ulasku u koaliciju, nisam učestvovala u pregovorima za Beograd, niko me nije zvao, niko ništa nije pitao.
Pitala sam se zato sama. Pokušala da, u ime ljudi koji su i zbog toga što je moje ime stajalo na listi, glasali za nas, isteram tu priču do kraja. Pokušala sam da učestvujem u formiranju stava barem na nivou grada za koji sam se kandidovala, sedela tokom vrelog avgusta u Beogradu i strepela nad pregovorima, o kojima, dok su trajali, nisam ni od koga uspevala da saznam ništa. Stranka me je marginalizovala, skrajnula, sklonila, izbrisala, moji dojučerasnji "saborci" (uz časne izuzetke Vesne Pešić i Žarka Koraća), distancirali su se od mene.
Mandat za republički parlament, koji sam pošteno izborila, nije mi bio ponuđen. Niti mesto odbornika u Beogradu, čak ni na opštini na kojoj živim, a na kojoj sam takođe bila nosilac liste.
U početku nisam sasvim bila sigurna u razloge za tako nešto. Mislila sam da je i logično da trpim posledice poraza. Ipak, logično je bilo i da se pitam – a ko bi pa to bolje, a u zadatim okolnostima – uopšte i mogao da prođe?
Nisam bila za pristajanje na koaliciju sa SPS-om. Kada je do toga već došlo, insistirala sam da detinjasto poricanje klasične koalicije nazivanjem iste "manjinskom podrškom" jednostavno prestane, da se glasačima jasno i javno kaže kako stoje stvari. I tu sam bila odbijena.
Paralelno sa tim, kao i većina naše javnosti, dolazila sam do saznanja da svako ima svoju cenu, samo su ulozi manji ili veći. Nekome je cena poslovni prostor na "našim" opštinama, nekome plaćeno mesto u upravnom odboru, nekome čitava jedna grana privrede ili mogućnost budućeg ulaska u tal.
Moja cena je i dalje nedetrminisana. To je i zato što sam glupa. Glupa za srpsku političku scenu, a verovatno i za svaku drugu.
Teši me i to što ste i vi glupi.
Vi što ste glasali iz ubeđenja.
Što ste mislili da poštenje nema cenu.
Da je "nemoguće da se prodamo".
Mi, udruženi glupi ljudi Beograda, a nema nas baš mnogo, tek nekoliko desetina hiljada, zato treba da, po najispravnijem principu LDP-a, na surov, direktan i neuvijen način, saznamo istinu. Jer, mi glupi, mi smo ona razlika u prelasku ili neprelasku cenzusa.
U Srbiji politike nema. Postoje politička preduzeća, finansirana iz istih izvora na prljav način stecenim novcem, i postoji raspodela karata na stolu. Ideje, program, principi, važni zakoni, vizija budućnosti, reforme, istraga o političkoj pozadini Đinđićevog ubistva, posledice koje je ono ostavilo za našu zemlju, važni su samo za nas. Za glupe.
Ostali su veliki igrači i njima smo teret, kamen oko vrata, nemo podsećanje na ono što su oni mogli biti, e da samo nisu to što ipak jesu.
Nije me sramota, nije mi žao, nikog nisam prevarila.
Ipak sam odgovorna za to što je glas nas glupih otišao onima što misle da su pametniji.
Danas odigraju, sutra im se isplati, prekosutra malo moraju da spuste glavu od sramote, ili jednostavno samo više ne poznaju one što su ih znali, ali - pa šta?
Od nečega mora da se živi, zar ne?
A živeti je lepo. A lepo živeti je najlepše. Što nešto košta.
Sve nešto košta i svaka se škola plaća. Ova moja košta kao četiri godine Harvarda.
Pa dobro, sad sam diplomirala.
Kako reče dečak Vasa u jednom izdanju Peščanika: "Just watch me".
Biljana Srbljanović, dramski pisac iz Beograda
Peščanik.net, 02. 11. 2008.
-
dallton
- Posts: 7739
- Joined: 31/07/2008 08:49
#3591 Re: Desavanja u Srbiji
ovo sto propali pisac i "otac nacije" govori nije nista novo, nego nastavak stare price...drago mi je samo sto potvrdjuje da se pc smatra istorijskom pobjedom a radovan k. njenim stvaraocem....najlosiji dio je sto je jos masa onih u pc-u a i preko drine to isto misli - sto samo potvrdjuje da je na srpskom narodu kolektivna odgovornost (ne krivica) jer je vidljivo da je sve bio smisljeni i planirani projekt protjerivanja ne-srba...ako ne dodje do neke vrste katarze i promjene, i pc i srbija i oni koji ih podrzavaju ce od sebe stvoriti geto zajednicu pod stalnom prijetnjom konflikta i vojne intervencije, i u tom scenariju najpametnije ce biti nastaviti stezati obruc oko srbije i graditi zidove...potrudicemo se da im napravimo divnu buducnostpesak wrote:E, dragi moji, sta ja pricam o LDP-u odavno.. pa opet za njih glasam, samo sam izasla da ne bih suvise povracala. Biljana je skroz u pravu.
Ćosić na Radovanovom braniku
Objavljeno: Pon, 03. 11. 2008. 14:33 DOBRICA, RATNI TRUBAČ (2)
Ni reči o granatiranju Sarajeva: Dobrica Ćosić
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ
Žali se Ćosić da su neki Srbi poklekli pred satanskom optužbom Evrope „o navodnom agresivnom nacionalizmu srpskog naroda“. Ti koji su poklekli postali su slepi i „umno pometeni“ jer ne mogu da shvate da im „evropski komesari“ i „eksperti“ ideološki ispiraju mozak, redukuju identitet, diktiraju istorijsku svest, nacionalne dužnosti i društvene ciljeve, narodu koji ima osam vekova svoju kulturu...“
Piše: Vesna Pešić
Uredno sam svakog dana isecala feljton iz Politike. Reč je o feljtoniziranom uvodu koji je Dobrica Ćosić napisao uz knjigu dnevničkih beležaka Nikole Koljevića. Feljton se zove „O stvaranju Republike Srpske“. Isecala sam nastavke feljtona s namerom da ga analiziram, zapanjena šta sve može napisati Dobrica Ćosić. Ubrzo sam shvatila da za analizu nije potrebno skupiti sve nastavke feljtona ili kupiti knjigu: u svakom nastavku piše isto i dovoljan je samo jedan za analizu. Tako sam i uradila: iz gomile isečaka, izvukala sam nasumice jedan. Evo šta sam u tom slučajno izrabrnom nastavku našla.
Opšte (Ćosićevo) mesto je obožavanje sprskih vođa koje su ratovale u Bosni za stvaranje velike i ujedinjenje države srpstva, iz koje je iznikla Republika Srspka. To su ljudi „opijeni rodoljubljem i slobodom“, spremni na sve žrtve da stvore i odbrane Republiku Srpsku. To su ljudi „podviga i posvećenosti slobodi i opstanku srpskog naroda u Bosni i Hercegovini“. Pravili su i greške: bili su maksimalisti u svojim ciljevima – tvrdi Otac Nacije – ali su takve greške normalne u svakom ratu. Ćosić kaže da srpske vođe nije dozvoljeno porediti sa Alijom Izetbegovićem i Franjom Tuđmanom, a naročito se ova dvojica ne smeju porediti s Radovanom Karadžićem. Poređenje nije dozvoljeno zato što su oni „neuporedivi po ljudskim, moralnim i duhovnim vrednostima i političkim ciljevima“.
Ćosić Dobrica ovako opisuje samoga Radovana: „On je jaka politička ličnost sa velikim zaslugama u borbi za ljudska i nacionalna prava srpskog naroda: on zaslužuje pravedan sud Istorije i poštovanje svog naroda, koje ima od početka borbe za Republiku Srpsku, a nikako ponižavanje, progon, hapšenje i Haški sud. On nije ratni zločinac; on je politički vođa naroda Republike Srpske“.
Nesrećni Dobrica hoće i da kritikuje: jeste da je Karadžić u svemu izvanredan, ali je i on činio neke greške. No, o njima ne smeju suditi savremenici nego potomci. Naročito o njemu ne mogu suditi oni savremenici Radovana Karadžića koji su „drogirani haškom propagandom i natovskom ideologijom i koji sporo uviđaju ili još ne uviđaju da je zaslugom svih boraca i svih komandanata Vojske Republike Srspke, naroda i vođstva oslobodilačkog pokreta Srba u Bosni i Hercegovini, stvorena prva srpska država preko Drine“.
Sudu ne treba privesti ove srpske borce za slobodu i ljudska prava jednog naroda - poručuje Ćosić i kaže da „sudu treba privesti hrvatske političare i generale koji su poveli rat za Hrvatsku do Drine“ (izgleda da Dobrica nije čuo da su oni privedeni Haškom sudu), za razliku od Srba koji su se borili samo za „svoju slobodu“ i „isključivo svoje nacionalne teritorije“. Sem Hrvata, opet predlaže Ćosić, sudu treba privesti Harisa Silajdžića, Ejuba Ganića i njihovu braću koji su poveli rat za islamsku Bosnu. Treba im suditi i „zato što su oni prvi započeli rat, najpre ubijajući vojsku Titove Jugoslavije u povlačenju (...), a potom i za ubistva hiljada Srba civila u Sarajevu i mnoge ratne zločine po Bosni i Hercegovini“.
Ćosić kaže da „nema prostora da imenuje muslimanske i hrvatske zločine“. A i ne treba, jer kako on tvrdi, te su „knjige napisane, a neke se tek pišu“. Ipak je Dobrica našao prostora da pomene da je samo u Sarajevu „dosad izbrojano sedam hiljada ubijenih Srba, a veruje se da broj ubijenih Srba prelazi deset hiljada. Citat iz Politike: „Pod neposrednom Silajdžićevom komandom, u njegovom prestonom Sarajevu, postojalo je oko 125 logora za Srbe, a na teritoriji kojom su vladali Izetbegović i Silajdžić sa svojim generalima i verskom braćom postojalo je 336 logora za Srbe. Hrvatske logore u ovom kontekstu ne zbrajam, a bilo ih je na stotine, po surovostima ravnim muslimanskim“. Naravno, Ćosić ne obelodanjuje izvore podataka o broju logora; to se valjda „podrazumeva“.
Ali zato u Ćosićevom feljtonu ni reči o trogodišnjoj opsadi Sarajeva koju su držali Karadžić i srpska vojska sa Pala. Nijedna reč o zločinima koje su izvršili Srbi, nijedna reč o njihovim logorima za Bošnjake, nijedna reč o Prijedoru, nijedna reč o Srebrenici, sem da su to sve „satanske“ izmišljotine srpskih neprijatelja. Taj srpski narod, kaže Ćosić, od svih „evropskih naroda, i velikih i malih, proporcionalno je najviše žrtava dao za evropsku slobodu i demokratiju, a od Evrope je nagrađen kaznom žrtvenog jarca. Ta Evropa je satanski kaznila Srbe, kaže Dobrica, i tako ih je nagradila zato što su se borili za njenu slobodu i demokratiju. Neki Srbi su poklekli pred satanskom optužbom Evrope „o navodnom agresivnom nacionalizmu srpskog naroda“ i tvrdnjom „da je to narod ratnih zločinaca“. Ti koji su poklekli postali su slepi i „umno pometeni“ jer ne mogu da shvate da im „evropski komesari“ i „eksperti“ ideološki ispiraju mozak, redukuju identitet, diktiraju istorijsku svest, nacionalne dužnosti i društvene ciljeve, narodu koji ima osam vekova svoju kulturu...“
Rešila sam da stanem pred osam vekova srpske kulture. Kome je malo – može sam da nastavi, sutra će izaći novi nastavak. U istom ključu će se veličati srpski narod i pljuvati po drugima, po hiljaditi put ćete čuti o secesionističkim republikama koje je overio Badinter, o srpskom oslobodilačkom ratu u Bosni, o nacionalnoj regresiji prouzrokovanom ustaškim genocidom i etničkim čišćenjem Srba iz Bosne ali i gubitkom Crne Gore, „za koju smo verovali da u njoj pretežno žive Srbi“. U toj regresivnoj nacionalnoj svesti, poručuje „otac nacije“, još ne shvatate da je srpski narod ostvario jednu fantastičnu pobedu – da je stvorio „Republiku Srpsku, kao prvu sprsku državu preko Drine, koja mora postati demokratska, pravna, civilizovana država. Njen najznačajniji tvorac je Radovan Karadžić“.
Sudeći po Ćosiću, ja sam, bogami, totalno „poklekla“, a i „umno sam se pomela“!
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#3592 Re: Desavanja u Srbiji
koliko ja vidim, povelike poteskoce mogu poceti krajem decembra...
pa sledecih 25 godina...
inace, poceo je da se opet pojavljuje kostunica na medijima...nije ga bilo jedno vreme.
pa sledecih 25 godina...
inace, poceo je da se opet pojavljuje kostunica na medijima...nije ga bilo jedno vreme.
-
dallton
- Posts: 7739
- Joined: 31/07/2008 08:49
#3593 Re: Desavanja u Srbiji
Mislim da smo ti najavili novi talas nacionalizma ranije, jeli tako? ipak, postoji jaka mogucnost da ce se tadic izvuci prije nego se obruc zatvori, ali mora napraviti par brzih i malo zescih potezapesak wrote:koliko ja vidim, povelike poteskoce mogu poceti krajem decembra...
pa sledecih 25 godina...
inace, poceo je da se opet pojavljuje kostunica na medijima...nije ga bilo jedno vreme.
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#3594 Re: Desavanja u Srbiji
bogami, nisam sigurna kako ce boris proci...
mene interesuje da li je moguce da je stvarno ovaj ministar inostranih polslova srbije engleski spijun ili nije. posto tako kaze beba popovic, a on je uvek dobro obavesten.
ko zna ko koga ovde i sta.
i ne razumem sto ovdasnji srbi navijaju za obamu. mislim, kakve veze ima. srbija je bila bombardovana kad bio demokratski kandidat, takodje.
mene interesuje da li je moguce da je stvarno ovaj ministar inostranih polslova srbije engleski spijun ili nije. posto tako kaze beba popovic, a on je uvek dobro obavesten.
ko zna ko koga ovde i sta.
i ne razumem sto ovdasnji srbi navijaju za obamu. mislim, kakve veze ima. srbija je bila bombardovana kad bio demokratski kandidat, takodje.
-
dallton
- Posts: 7739
- Joined: 31/07/2008 08:49
#3595 Re: Desavanja u Srbiji
pa jeremic je u engleskoj bio stipendista fonda koji finansiraju karadjordjevici i grcka princeza udata za nekog engleskog lorda i sredstvima konzervativne struje torijevaca, poslali su ga na (ako me sjecanje ne vara) najprije na cambridge, a onda ekspresno na harvard finansiran sredstvima kokalis fondacije (opet u vlasnistvu grckog milionera)pesak wrote:bogami, nisam sigurna kako ce boris proci...
mene interesuje da li je moguce da je stvarno ovaj ministar inostranih polslova srbije engleski spijun ili nije. posto tako kaze beba popovic, a on je uvek dobro obavesten.
ko zna ko koga ovde i sta.
i ne razumem sto ovdasnji srbi navijaju za obamu. mislim, kakve veze ima. srbija je bila bombardovana kad bio demokratski kandidat, takodje.
gdje ima dima ima i vatre, doduse pored rusije, britanci su najvazniji "dobronamjerni" savjetodavci srba za britance radi i nenad kecmanovic i jos pola sanu-a, tako da sve izgleda pomalo ludo-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#3596 Re: Desavanja u Srbiji
e, nisam bas sklona tim masovnim paranojama ko za koga radi... beba popovic je izuzetak, i to nije nikakva paranoja...covek ima strasno mnogo para i verovatno placa svoje obavestajce, a i sve sto je on rekao, ispostavilo se kao tacno...do sad. a oni koji su se usudili da ga tuze za klevetu, izfgubili su procese...i grdne pare za odstetu.
cudo da ga jeremic nikad nije tuzio za klevetu.
cudo da ga jeremic nikad nije tuzio za klevetu.
-
Maraschino
- Posts: 18997
- Joined: 10/11/2006 16:15
- Location: ...
#3597 Re: Desavanja u Srbiji
zato na proslim izborima nisu ni glasali za demokratepesak wrote:bogami, nisam sigurna kako ce boris proci...
mene interesuje da li je moguce da je stvarno ovaj ministar inostranih polslova srbije engleski spijun ili nije. posto tako kaze beba popovic, a on je uvek dobro obavesten.
ko zna ko koga ovde i sta.
i ne razumem sto ovdasnji srbi navijaju za obamu. mislim, kakve veze ima. srbija je bila bombardovana kad bio demokratski kandidat, takodje.
podrzali su Busha
-
pesak
- Posts: 4343
- Joined: 22/08/2005 20:58
- Location: internet
#3598 Re: Desavanja u Srbiji
vidis sto ti je tragedija...koga god da podrze, ne valja ..
-
dallton
- Posts: 7739
- Joined: 31/07/2008 08:49
#3599 Re: Desavanja u Srbiji
e moja draga, nikakva paranoja to nije, vec informacije iz prve ruke...za to sam cuo prvi put u londonu, kada se govorilo o tim stipendistima, koji su njihovi politicki pogledi, a mnogi su nakon toga postali clanovi tadasnjeg otpora...a bebi svaka cast, dobro nije poludio do sad.pesak wrote:e, nisam bas sklona tim masovnim paranojama ko za koga radi... beba popovic je izuzetak, i to nije nikakva paranoja...covek ima strasno mnogo para i verovatno placa svoje obavestajce, a i sve sto je on rekao, ispostavilo se kao tacno...do sad. a oni koji su se usudili da ga tuze za klevetu, izfgubili su procese...i grdne pare za odstetu.
cudo da ga jeremic nikad nije tuzio za klevetu.
-
omar little
- Posts: 17283
- Joined: 14/03/2008 21:14
#3600 Re: Desavanja u Srbiji
a koga srbija podrzava u ovim danasnjim izborima?