Analiza hajke na Helsinški odbor
Objavljeno: Pet, 03. 10. 2008. 15:31
RODOLJUBNA OFANZIVA
Inkvizicija živi: Junaci naših dana
PHOTO: KOMBO
Najnovija medijska kampanja u kojoj je Helsinški odbor za ljudska prava glavna meta jedna je od ilustracija unutrašnjih političkih previranja u Srbiji. Blokada parlamenta i odsustvo argumentovane javne rasprave o budućnosti Srbije pokazuju da se gubitnici vanrednih majskih izbora ne mire sa porazom. Vaninstitucionalno delovanje je skoro u potpunosti eliminisalo institucionalni život, što je pogubno za početak demokratske tranzicije Srbije – zaključuje se u analizi Helsinškog odbora povodom napada na ovu NVONajnovija hajka na Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiju i Sonju Biserko povodom godišnjeg Izveštaja o ljudskim pravima za 2007. godinu prevazišla je sve dosadašnje kampanje. Novina je što su mainstrem mediji kao što su, pre svega, Politika, Večernje novosti i NIN posvetili ogroman prostor (Politika i po dve strane) napadima koji čak nisu ni referirali na sadržaj Izveštaja. Okidač za kampanju bio je opširan prikaz Slobodana Antonića o izveštaju u nedeljniku Pečat, koji je u tom tekstu izvukao sva citirana imena i to proglasio „listom za odstrel Sonje Biserko“.
Godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava regularno izlazi već osam godina. Svaka publikacija ima za cilj da detektuje najbitnije probleme u zemlji koji usporavaju ili potpuno blokiraju njen razvoj. Takođe, veoma je bitan sa stanovišta negovanja kulture sećanja kako bi se izbegla relativizacija ili negiranje odgovornosti za ratove devedestih godina prošlog veka. Rad na pisanju izveštaja sprovodi celokupan tim Helsinškog odbora (zaposleni i saradnici), traje mesecima, podrazumeva brojne konsultacije i sugestije svih autora. Kao krajnji rezulatat, javnosti je dostupan materijal koji predstavlja analizu svih važnijih sfera srbijanskog društva (vlada, Skupština Srbije, verske zajednice, univerzitet, vojska, civilno društvo, mediji, manjine i dr). Helsinški odbor u svojim izveštajima daje i društveno-politički kontekst bez kojeg nije moguće razumeti prave uzroke stanja ljudskih prava. Ovo tim pre što je srpski radikalni nacionalizam bio generator ratova i masovnih kršenja ljudskih prava, kako u regionu tako i u samoj Srbiji. Upravo taj pristup i kritika koja dolazi od nevladinog sektora percipira se kao opasna i nepoželjna, što najčešće generiše oprobane metode diskreditacije.
Branik srpstva: Momo Kapor, smetlar
Izveštaj HO za 2007. godinu pod nazivom „Samoizolacija – realnost i cilj”, publikovan je još u maju 2008. godine, pa je utoliko neobičnije što je četiri meseca kasnije izazvao toliku pažnju medija. Tekstovi gotovo svih štampanih dnevnih i nedeljinih listova u zemlji, kao i TV dueli, bili su u znaku „vešto” konstruisane hajke na ovu nevladinu organizaciju. Sve je išlo na to da se diskredituje ne samo izveštaj i rad organizacije, već i ličnost Sonje Biserko. Prvi objavljen tekst pojavio se u Pečatu (12. septembra 2008), četiri meseca nakon objavljivanja izveštaja, što je samo po sebi simptomatično. Autor Sobodan Antonić u tekstu „Brisanje nepodobnih”, sastavio je „spisak” osoba koje se pominju, citiraju i kritikuju u godišnjem izveštaju. Naime, reč je o istaknutim profesorima Pravnog fakulteta koji su 2001. godine potpisali peticiju protiv Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Fokus izveštaja bio je na predstavnicima one konzervativne nacionalističke struje koji su ovom peticijom doprineli atmosferi protiv evropskih integracija, s obzirom na to da je saradnja Srbije sa Tribunalom ključan i neizbežan uslov za priključivanje EU. „Problem” na koji se pozvao Antonić je neargumentovan. Jer navodni spisak ili popis (nazvan kasnije u medijima „lista za odstrel i eliminaciju”, „crna lista Sonje Biserko”) bio je dostupan celokupnoj javnosti od 27. juna 2001. godine. Objavili su ga mnogi mediji (isti koji sada to imputiraju HO) poput, na primer, Glasa javnosti. Očito problem nije u imenima, već u tome što su u Izveštaju HO te osobe kritikovane i proglašene odgovornim za usporavanje procesa „evropeizacije”. Inače, sve citirane ličnosti su sve do sada uvek sa ponosom isticale svoj doprinos u odbrani „srpstva”
Jedna od važnih primedbi na izveštaj, na čemu posebno insistira Slobodan Antonić jeste da je izveštaj pisan „novim poluhrvatskim jezikom”. Napominje se: „Tu nalazimo reči kao što su ’jugoslavenski’, ’Europa’, ’promicanje’ (u smislu propagiranja), ’razina’, ’ubojstvo’ (baš tako napisano, čistim ’korienskim’ pravopisom)” (Pečat, 12. septembar 2008). Tekst je inače upadljivo antihrvtaski jer se autor čak četiri puta osvrće na „problem” Hrvatske. Najpre, iz konteksta se izvlači preporuka HO da se u nastavi istorije mogu uključiti udžbenici iz regiona, kako bi mladi ljudi stekli celovitiju sliku ratova na ovim prostorma: „(...) proveriti sve univerzitetske udžbenike, a one nepodobne cenzurisati i zameniti ih udžbenicima iz Hrvatske ili sa Kosova” (u istom tekstu). Antonić dalje naziva „drugosrbijanskom” propagandom sledeće: „Kada je reč o suđenjima za ratne zločine, hrvatsko pravosuđe to odlično radi, dok, naprotiv, srpsko sudstvo opstruira i zataškava zločine”. Ovakvih opaski ima još, iako je poglavlje našeg izveštaja „Srbija i susedi” obuhvatilo analizu odnosa zemlje sa svim bivšim republikama. Međutim, mediji su skoncentrisani na Hrvatsku dok se, na primer, BiH i Republika Srpska ostavljaju po strani (što je razmljivo s obzirom na predstojeće izbore u BiH i otvaranje pitanja referenduma u Republici Srpskoj, dok se u Srbiji, na primer, u 10 strateških ciljeve nove stranke Tomislava Nikolića postavlja pitanje pripajanja RS).
Nakon ovog teksta u nizu drugih medija, koji su se oslanjali ne na sadržinu izveštaja, već na stereotipne opaske o nevladinom sektoru i na prepisivanje onoga što je Antonić već „utvrdio”, pokrenuta je prava kampanja. Spomenuti inetelektualci i novinari brzo su stavili u pogon uhodani mehanizam (kolumnisti, urednici novina Politika, NIN i tabloidi), ustajući protiv navodne odmazde HO prema njima. Tvrde da su lično ugroženi i to predstavljaju ili kao primitivni senzacionalizam (fudbaler Dule Savić tvrdi da mu HO preti fizičkom likvidacijom, ali da se on ne plaši) ili kao brigu za opstanak srpskog naroda. Slobodan Samardžić tvrdi da je izveštaj „deo duge plaćeničke akcije koja služi da pravi smutnju u javnom mnjenju i da proziva sve koji rade u korist srpskog nacionalnog interesa. Problem je u tome što oni u Srbiji imaju veliki manevarski prostor. Ovaj spisak je bio za očekivati. Između ostalog i zato što je njima zadatak da onemoguće demokratiju, zatvore sve kanale i unesu duh totalitarizma u Srbiju”. (Glas, 27. septembar 2008). Antonić takođe prognozira kataklizmu Srbije nakon ovog izveštaja: „Novost je naslovna strana knjige. Na njoj je po prvi put u srpskoj javnosti Srbija prikazana u granicama bez Kosova. Štaviše, Srbija je, na toj slici, ledena santa koja, usamljena, pluta u moru, topi se i raspada. Komad koji predstavlja Kosovo već je odvaljen. Koji komad je, po planovima Helsinškog odbora i njegovih pokrovitelja, sledeći na redu? Vojvodina? 'Sandžak'? 'Preševska dolina'? 'Vlaška Krajina'? I koliko će još trebati vremena da se ta usamljena ploča svede na meru koja bi zadovoljila Sonju Biserko i njene europske prijatelje?” (Pečat, 12. septembar 2008). Dominantni naslovi bili su u žargonu tabloida: „Biserko i njoj slične ‘crne udovice’”, „Lov na veštice Sonje Biserko”, „Žal za jednoumljem”, „Prljavi tragovi loših agenata”, „Sonja Biserko je fašista” „Sonjin spisak”, „Sonja Biserko hoće novi Goli otok”, „Sve srpsko po spisku”, „’Veštice’ rade po nalogu”. Takođe, intelektulaci i novinari koji su u izveštaju pomenuti samo u prilog argumentovane kritike njihovih stavova (za izveštaj nisu bitni oni kao ličnosti, njihov integritet, već nacionalistička matrica koju propagiraju), sada koriste najteže lične uvrede, reči koje pozivaju na linč. Tako se u Glasu (izjava Mome Kapora) moglo pročitati: „(...) zlonamerni ljudski otpadak koji ne sme da se potpiše na knjizi đubreta koju su objavili. Od čega ih je strah? Ne znam. Ali, u ovom trenutku mogao bi najviše da ih bude strah da ne izgube slugeranjsku službu kod inostranih poslodavaca. Jer, ma ko oni bili i ma šta hteli u Srbiji, ni oni ne vole neuspešne agente koji ostavljaju tako mnogo prljavih tragova. Niko normalan neće plaćati debile koji izazivaju toliko ogavnosti i otpora, gađenja i gneva u jednoj zemlji u kojoj bi morali pre svega da budu korisni” (Glas, 27. septembar 2008). Kapor je dao izjavu i za Press: „Ne verujem da će se ovo smeće od knjige dopasti gazdama Sonje Biserko na Zapadu, zato što je pokazala neuračunljivu, strašnu mržnju prema svemu što je srpsko i razumno”. (Press, 27. septembar 2008).
Rafalna paljba: Isidora Bjelica, nadrilekar
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ
Isidora Bjelica piše u sličnom maniru, dalje podstrekavajući mržnju: „Ovakav i ovoliki popis ljudi za koje drugarica Biserko traži izopštenje i uklanjanje jeste pre svega dokaz teškog paranoidnog stanja pomenute drugarice koja u svim tim ljudima vidi teoriju i praksu zavere, što bi u svakom civilizovanom društvu rezultiralo davanjem adekvatne besplatne medicinske pomoći od strane nadležnog ministarstva... Javno kažem: ona je teško obolela od paranoje te je opasna po okolinu i javni red i mir”. (Pravda, 27–28. septembar 2008). Dule Savić je iskoristio više listova: „To što rade te veštice na metlama iz nevladinih organizacija, rade po nalogu onih koji ne žele dobro Srbiji. Prave spiskove, kao u vreme Trećeg rajha! A, zašto su se okomili baš na te ljude i te institucije? Zato što se upravo oni svojim autoritetom i zalaganjem bore za očuvanje srpskog nacionalnog identiteta i države”. (Večernje novosti, 25. septembar 2008). Slični komenatri o Sonji Biserko pojavili su se u gotovo svim medijima, ostrašćeni, uvredljivi na račun njenog porekla ili fizičkog izgleda. Ne spominju se njen rad ili izjave, već se upotrebljavaju tradicionalni stereotipi svojstveni mizoginiji – ona je „zmija”, „veštica”, „aždaja”.
Upadljivo je da je sadržaj tih članaka uglavnom forsirao navodnu opasnost i radikalizam Helsinškog odbora. Mirjana Bobić Mojsilović naziva HO „ultraradikalnom levicom” koja nastupa pod parolom „Isterivanje može da počne”. Nije argumentovala zašto baš ta ideologija (s obzirom na to da je izveštaj upravo liberalno i tržišno orijentisan) i nije sasvim jasno da li oni koji dele takve etikete poseduju elementarno znanje o tome šta je njihovo značenje u datom kontekstu. Ali vrsta ideologije koja se pripisuje izveštaju izgleda nije važna – ona uglavnom varira od fašizma do staljinizma sa „unošenjem duha totalitarizma u Srbiju”, prema rečima Slobodana Samardžića. Lepeza ideologija ukazuje, pre svega, na potvrđivanje sopstvenih „tradicionalnih neprijatelja”. (U Pravdi 24. septembra Kosta Čavoški daje izjavu: „Čudi me da Sonja Biserko nije otišla korak dalje i preporučila iznova uspostavljanje koncentracionih logora, poput Golog otoka, što je najpraktičniji način izopštenja nepodobnih.”) Za crkvu i akademike to je komunistički režim, a za Mirjanu Bobić Mojsilović to je „ultraradikalna levica” i „komunističko-inkvizitorski ideološki purgatorijum Sonje Biserko”. Dušan Savić, fudbaler, naziva Sonju Biserko fašistom poredeći njenu delatnost sa Trećim rajhom. Cela kampanja bila je pokušaj da mobiliše publiku za nasilnu reakciju. Osim toga, na nekim sajtovima i u tabloidima pojavila se i kućna adresa Sonje Biserko.
Ističe se takođe da je ovo „nasrtaj na demokratiju u Srbiji” (Slobodan Samardžić). Slično procenjuje i Antonić: „Ti spiskovi nisu slučajni, oni zaista misle da naprave vrstu lustracije. Tako agresivno nastupaju jer pretpostavljaju da su se neke stvari, posle izbora u maju, promenile” (NIN, 25. septembar).
Pripisivanje tolike moći jednoj nevladinoj oragnizaciji treba posmatrati i kroz celokupni konstrukt ove hajke. Ona je vremenski koincidirala sa inicijativom i ubrzo potom sa smenom glavne i odgovorne urednice Politike, Ljiljane Smajlović. U emisiji Utisak nedelje u kojoj je gostovala zajedno sa Sonjom Biserko i Slobodanom Markovićem, Ljiljana Smajlović je pokušala da dovede u vezu kritiku dvojice kolumnista Politike (S. Antonića i Đ. Vukadinovića) od strane HO sa njihovom mogućom smenom: „Godišnji izveštaj Helsinškog odbora samo je, pod drugim imenom, naknadni program Sonje Biserko kako denacifikovati društvo”. U nedeljniku NIN od 25. septembra 2008. Ljiljana Smajlović je napomenula: „...predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji je od Medlin Olbrajt, tadašnjeg američkog državnog sekretara, tražila da ozbiljno razmotri mogućnost okupiranja Srbije... a da se svi mediji, ovo je izuzetno zanimljivo, pogase, naprosto pozatvaraju, pa da onda okupacione vlasti (uz pomoć gospođe Biserko, valjda), izdaju dozvole denacifikovanim medijima”. U stvaranju takve atmosfere, glavna urednica je suprotno profesionalnoj etici, koristila list Politiku za hajku kako bi sačuvala svoju poziciju.
Najnovija medijska kampanja u kojoj je Helsinški odbor za ljudska prava glavna meta jedna je od ilustracija unutrašnjih političkih previranja u Srbiji. Blokada parlamenta, odsustvo argumentovane javne rasprave o budućnosti Srbije i sl. pokazuju da se gubitnici vanrednih majskih izbora ne mire sa porazom. Vaninstitucionalno delovanje je skoro u potpunosti eliminisalo institucionalni život, što je pogubno za početak demokratske tranzicije Srbije.
http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=17519
a i o tudjim narodima... 
