Forum Klix.ba

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega…

Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostaješ…

Mika Antić

"Od svega što čovjek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrijednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvijek smisleno, na mjestu na kome se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo."

Ivo Andrić, Mostovi

Još se nisu rodili svi koji trebaju, niti je sva trava nikla.
Mnoge još oči neprobuđene spavaju kao obećana ljubav,
ni pružena ruka grčevito pokretom nije izvukla iz čovjeka
njegovo najbolje djelatno blago.

U svojoj zipci još spava vojska čovječanstva
i zadatak da krči i gradi, i da blagosilje.
Cijele su bašte cvijeća što se ne smiješi danu,
najdraže ptice nisu još ni zapjevale.
Bit će radosno sutra, kao juče što nije bilo sveto.

Moja grud udiše miris iz grudi budućnosti,
moje oči zure u obrise, dalje od granice stvari,
Oh, znade nada da me podraga i da me poljubi tiho,
neko sunce od lijepe slutnje čak ovamo utješno žari.

Neku svjetliju kob smo zaslužili kada smo lomili koplja
za lozinke vrline, časti, duha i prava.
Naš će usud da u meso čina pređe iz prediva misli,
iz kosti, iz krvi i iz zdušnih nerava.

Svijet nije na rubu propasti, u bdenje sudnjega dana.
Jedna se zvijezda rađa kao znak novoga reda.
Tok svjetlosti je melem mojih najtežih rana,
zemlja je tako mlada, a pravednici djeca.

Tin Ujević - Pogledi u praskozorju

U SVAKOM SLUčAJU TE VOLIM

Volim te uvijek, i kad se budis
I kad na licu sminke nemas
I kad si ljuta, i kad se cudis
I kad bez mene na ples se spremas
Uvijek te volim, hoću da znaš
Volim te, ne znam kako da odolim
U svakom slučaju te volim.

Volim te kad si blijeda i sjetna
I kada bore imaš na licu
Volim te kad si divlja i sretna
I kad u ruci držiš pticu
Kad ništa nećeš da mi das
Volim te, ne znam kako da odolim
U svakom slučaju te volim.

Volim te uvijek, i kada sanjas
Kad ne pišes mi, kad te nema
Kad od mene stalno se sklanjas
Volim te kad si posve nijema
Kad sutis poput ribe bas
Volim te, ne znam kako da odolim
U svakom slučaju te volim.

Volim te uvijek, čak i tada
kad ne volim te, kad si sama
Kad vecer pada iznad grada
Volim te kad se pravis dama
Kad ne volis me kao sada
U tome i jeste zivot nas
U svakom slučaju te volim

Napisao; Luko Paljetak
Pjeva: Ibrica Jusic

Mogu te voljeti još 1000 života,
neće biti dovoljno znam,
na kraju će mi uvijek faliti još jedan dan,
još jedan sat samo da čujem taj glas,
da me miluje taj sneni pogled,
da se gubim u u tim očima,
da znam da još taj dan dišeš negdje.

Sve ovo, ovaj život bez tebe
samo je posuđeno vrijeme,
vrijeme koje prolazi u neznanju i konfuziji,
u čekanju na taj dan kada ću krenuti ka...

Pjevaš li još uvijek,
miluju li tvoji prsti hladne dirke od slonovače,
smiješ li se onako nevino,
kao dijete koje ne zna za zlo,
kao suncokret u vedro jutro.

U mom snu još uvijek postoji dio tebe,
dio koji ne dam nikom,
ljubomorno ga skrivam od drugih,
jer znam da si sada na nekom ljepšem mjestu,
među dragim ljudima,
napokon sretna.

Bojan Zdrale

Trebala je svoj san,
za barem odsanjati sreću.
Trebala je svoj mrak,
za poneku suzu skrivenu.
Trebala je njega više nego slutila je.
U usamljenim šetnjama kao stvorenim za dvoje.
U noćima sa zvijezdama, kada snovi nadu kroje.
U krevetu što vapi za ugrijanom drugom polovinom.
U jutrima sa kafom, kada joj treba dosuti mlijeko.
U teškim danima, kada očekuje poruku na telefon.
U sitnim satima, kada je tješi samo muzika sa radija.
U trenucima sa groznicom, kada joj treba jos jedno ćebe.
U satima šutnje, kada nema odgovora na njena pitanja.
U sekundama snenosti, kada traži njegovu ruku za zagrljaj.
Na svaki rođendan, kada očekuje poljubac i cvijet.
Na svaki blagdan, kada joj treba neko za ples.
I da njen osmijeh izmami njegov,
i da njene usne prepoznaju njegove,
da pogledi budu dosta za savršen dan.

Trebao je svoj san, za barem nadati se sreći.
Trebao je svoj mrak, da ne vidi koliko često čaša prazna je.
Trebao je nju, više nego slutio je.
U koračanju kroz staze njihovih dodira.
U plaču bez suza i bez oprosta.
U jutrima bez sunca na prozoru.
U krevetu što vapi za njenim mirisom na drugoj strani.
U teškim danima, kada mu treba samo njen glas.
U sitnim satima, kada je sluša kako diše.
U trenucima bolesti, kada mu treba njena ruka na čelu.
U satima nemira, kada mu treba njen spokoj.
U sekundama umora, kada ga uspavljuje njeno milovanje.
Na svaki rođendan, kada mu pokloni dar.
Na svaki blagdan, kada mu treba neko za ples.
I da njegov osmijeh izmami njen,
i da njegove usne prepoznaju njene,
da pogledi budu dosta za savršen dan.

Trebali su svoj san, za barem prepoznati sreću.
Trebali su svoje sitne radosti skupa,
u pričama koje su do tada samo slušali.
Trebali su jedno drugo, više nego slutili su.

Mario Vranješ Bosanac

Daj da nam, dok drače noge bodu,
veselje cvate ko ruža u hodu,
i našim znojem da se cvijeće kvasi,
a časnim žuljem da se snaga krasi.
I patnju daj nam, tek onda kad smo jaki,
toplinom srca da je savladamo,
i borbu s gadom i s rđom dan svaki...,

Tin Ujević

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

M. Antić

"Karakter muškarca je lako uočljiv i na prvu.
Čim položite oči na ženu koju je izabrao,
znaćete. Ženska krhkost blaga je i baš takva,
krhka. Ženska sreća sjajna je i obasjava sve,
baš kao sjajni Mjesec što obasja i najtamniji
mrak. Žena je ta koja isijava silnu sreću, jer
ona ne zna za sebe zadržati, ona bi da bude
svjetlost i svima, ali, žena treba slobodu.
Žena nije srećna, već krhka slabost, ako joj
daš sve a uzmeš slobodu. Nemaš potrebu kupovati
ženinu ljubav, ona je nešto što je sveprisutno,
žena i ljubav su jedno, nešto tako veliko da
čak ni sama žena ne može skriti je njena
ljubav. Ljubav, znaj, kupiti nećeš, ni
lojalnost, ni sreću, ma ni krivu crtu na usnama
njenim a da ja od srca kupiti nećeš moći...sve
što si kupio je tamnica. Utamničio si sjajni
Mjesec, utamničio si golemost ljubavi,
utamničio si slobodu...utamničio si ženu.
Ljubav je nešto što se ne kupuje. Ma, otkud ti
čovječe ideja da možeš kupit najsvetije od
svega, ženinu ljubav?"

Zazmuri se na jedno oko
Zaviri se u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera, da nema lopova
Da nema kukavicjih jaja

Zazmuri se na drugo oko
Cucne se pa se skoci
Skoci se visoko, visoko, visoko
Do na vrh samog sebe

Odatle se padne svom tezinom
Danima se pada duboko, duboko, duboko
Na dno svog ponora

Ko se ne razbije u paramparcad
Ko ostane citav i citav ustane
Taj igra

"Pre igre", Vasko Popa

Ispovest

Nećemo tako razgovarati. Nisi ti meni makar ko.
Zagnjuri glavu u moje voštane grudi, u kalup,
koji godinama čeka da se vratiš na svoje i ispuniš prazninu.
Izmakni se samo kad moraš da trepneš, da mi srce ne golicaš,
da ponovo ne pomisli da ume da te voli.
Diši polako, da ne ostaneš bez daha. Diši i za mene, ja moram da pričam.
Ne žmuri, nećemo se ljubiti. Ne žmuri, sanjamo.
Nazdravimo otopljenim pahuljama, popijmo ih na iskap, kao lek
i dogovorimo se konačno od koje zajedničke bolesti bolujemo.
Ako se rastužim, a hoću, pristani da mi budeš prijatelj
na određeno vreme i slušaj kakvu si aromu dala mojim rečima.
Moja ispovest biće tvoja ljubavna priča,
koja se od ostalih razlikuje po meni.
Opomeni me kada se opsujem, nije lepo da ružim bajku.
Ovog puta nećemo biti kivni na ljubav, kojoj nismo dorasli.
Smeškaj se, da smekšam, da i sam usnama dokažem koliko mi je lepo.
Sve dođe na svoje. Dođi…
Lice ti je vlažno. Ne brini, ne plačeš. To se ja sušim. Isparavam.
Ne mogu ni ja još dugo biti dete, ali dok si uz mene biću besmrtan.

Zabodi nos u moje srce i ćuti. Samo ćuti, razgovaramo.
Bar se večeras nemojmo svađati oko toga ko koga više voli.
U redu, ti mene, ali… Dobro, ti mene.

Ne postoje misterije, jedino poneka još nije obelodanjena.
Čudiš se da se ne guram da im se rugam?
Ludo jedna, pa ja zbog tebe od tebe skrivam rešenje.
Vidiš li među zvezdama i jedan greh?
Greh se kratko pamti, izmišljen je da bi pokvario radost.
Nemaju predrasude moć da nam ne dopuste
da jedno drugom budemo ovo što smo,
tu su zato da nam ne dopuste da imamo smisla.
Ne ljuti se na mene što sam nastavio
da živim nakon dana pre našeg susreta.
Samo sam hteo da osetim kakav sam kada me neko voli,
ne sluteći da ćeš moju radoznalost godinama otplaćivati
i svoju mladost opteretiti hipotekom.
Ja, budala, mislio da samo ja umem
da lelujam ljubavnim sokakom,
a ti me nadmašila, uprkos meni.
Dugo sam te izmišljao. Svaki detalj bio mi je važan.
Visina tolika, oči baš takve, može i ovde jedan mladež…
Moje šake kao modle, načinile su od tvojih grudi najslađe kolačiće.
Ni slutio nisam da ćeš mi odati priznanje za maštovitost
i biti zahvalna na lepoti, kojom zavodiš
one što ne umeju da te žele dok te ne vide.
Da se kladimo koliko onih koje misle da me vole, žele da su na tvom,
a koliko onih, koji misle da te vole, želi da su na mom mestu
i čega bi se, osim onih što ih vole, odrekli zbog ovakvog spektakla?
Ne zna se kome je slađe bilo kada si zagrizla ovo neprskano srce.
Ne puštaj, pomislih, a ne bi pustila ni da sam zaječao.
Nisam znao da život ume da bude tako sočan.
Do tada sam ga provodio ispred crno-belog retrovizora,
prelistavajući ukoričene sportske povrede srca,
ubijao crno – belim vinom sve što smeta dosadi
i mislio da imam više sreće od onih što se dosađuju uz televizor.
Umeo sam da gatam iz tvojih očiju. Sve ovo sam nam prorekao,
gledajući u dve kristalne kugle, predvideo lepo, tugu naslutio.
Ne teraj me da ponovo gledam u budućnost, ovog puta bih varao.
Sve češće pominjem ljubav i govorim da te volim.
Koristim te blage reči, iz straha da bi me najzad mogla ozbiljno shvatiti.
Koliko god te željan bio, neću dozvoliti da sa mnom pokvariš sebe.
Zavidim tvojoj uštirkanoj posteljini, verujući da grli jedino tebe.
Priželjkujem da onaj ko te ljubi, čini to na manje svetom mestu.

Znam da ćeš otići. Jedino ti ne želiš to da znaš.
Ne brini šta će sa mnom biti. Ja sam sebi i sada suvišan.
Biću ponovo najružniji i najmanje vredan, ali to nije greh, zar ne?
Zaokupljeni light ljubavima, bez konzervansa,
povremeno ćemo jedno drugo zaboraviti,
dok ne shvatimo da nam nedostaje da jedno drugom nedostajemo.
Iduće godine u ovo vreme i svih godina, koje nam preostaju,
slavićemo godišnjicu ovog trenutka, prislonjenih noseva
uz oltar prozorskog okna i moliti se da je bar jedna od pahulja,
koje pokušavaju da nas razvesele, potomak neke od ovih,
koje su nas večeras dopratile do nas.

Sve buduće Nove Godine bile bi višak, da nemam tebe,
da ti poželim da ni jedan Božić ne dočekaš sama, poput mene.
Kada prođem, statistika mog srca biće jednostavna – kucalo je samo za tebe.
Mali otkucaj za čovečanstvo, veliki za mene.

Goran Tadic

Duša

Kad se čovek rodi, baaba mora otići u opštinu, il’ u crkvu, jer se to mora prijaviti kod matičara, il’ kod pope. Tako svi budu ravnopravni, jer na taj način, bez obzira šta ko uradi za života, svako od nas ostavi trag da je postojao. Pred Bogom svi smo jednaki, a i država kaže da o tom vodi računa. Ja mislim da je to državi važno samo zbog planiranja, da bi znala kol’ko škola i radnih mesta treba otvoriti, kolk’o će imati prihoda i troška, a na kraju, treba voditi računa i tom kol’ko će parcela trebati, kad obavimo pos’o na zemlji. Sve se to planira. Biće da i Bog mora na vreme znati šta ga čeka, da napravi mesta, da se ne pravi gužva odjedared. Državni je pos’o da nas zbrine na zemlji i pod zemljom, pa je u redu da pravi plan, al’ mi nije jasno šta je to Bogu važno, kad duša ne zauzima puno mesta.

Tačan datum rođenja neke duše se ne zna. Nije duša vazduh, da je steknemo prvim plačem. Isto tako, ja mislim da kad neko umre, pa kažemo da je ispustio dušu, to ne mora biti baš tako, jer je neko ost’o brez nje i ranije. Ima toga, još kako. Tak’ima je teže živeti, neg’ onima što ih duša bole. Nevolja je što čovek ne zna tačan datum i priliku kad je ost’o bez duše. Dok on to primeti, bude kasno. Niko ne zna di duša ode, al’ ode. To ti je k’o što je Sima Šandorov im’o kera, pa nije vodio računa o njemu, mučio ga i maltretir’o. Ker k’o ker, vole svoga gazdu, al’ jedared i njemu dozlogrdilo, pa očo i niko ne zna di je očo i šta je sa njim bilo. Sima Šandorov je posle prič’o kako niko nije im’o kera k’o što je njegov bio i nad’o se da će mu se vratiti, al’ badava. Nije ni ker blesav.

Ne znam da l’ duša ima veze s onim kog voleš. Neki put mi se čini da ima, da čovek dušom vole, da mu duša ode kod tog koga vole, da o njemu vodi računa, pa ga bole to mesto di je duša bila. Kako ondak vole, ako duša nije kod njega? Pisalo se o tom dosta, al’ opet niko nije to tačno razjasnio, da se već jedared zna da l’ je dobro, il’ nije kad nekog voleš. Jebešga, kak’e fajde od ljubavi ima taj kog voleš i što si mu dušu dao (doduše, nisi se mnogo ni pit’o)? A opet, još kako bi mi imali fajde od ljubavi, kad bi nas vol’o taj kog volemo. A možda nas vole neko drugi i dao nam je dušu, a da mi to i ne znamo? Kako nas onda vole, ako mi to ne osetimo? Biće da duša ipak nema puno veze sotim.

Ljubav je kad voleš, a ne kad te neko vole. Vi’š ti šta je lepih pesama napisano i navek vole onaj što ih je pis’o, a njega niko ne vole, već se samo pravi važna ta što joj je pesme pis’o, namesto da i ona njega vole, pa da im bude lepo. Ih, ondak ne bi ni bilo pesama, kad bi to tako bilo. Sve se nešto duša s dušom rastaje, pa je ranjena i pokidana, pa bole, pa ode, pa se vrati… I opet niko ne zna di je.

A važan je detalj duša. Neki put mi se čini da čovek i ne zna čemu mu ona služi. Juri za novcima, za karijerom, ‘oće da se dokaže, a dokazuje se samo sebi, jer nikom nije važno šta će on postići, osim njemu. Ko ga vole, voleće ga i ako ostane siroma’. Slušam, ljudi kažu “volem deci da obezbedim lepši život”, a deci nije važno da l’ ih baaba vozi u školu autom, il’ biciklom. I tako baaba juri novce da otplati auto, a deca mu odrastu brez njega, jer nikad nije kod kuće, pa idu u školu peške, il’ aftobusom. Ondak, kad deca odrastu, cela veka im fali to malo duše što nisu dobili, radi auta i njine lepše budućnosti.

Volem tako ponekad da filozofiram. Što bi deda Laza kaz’o, “Tumačenjem duše bave se dokoni. Da je od tog kak’e fajde, već bi neko štogod korisno pronaš’o o duši.” A ja, baš k’o dokon, u’vatim da razmišljam zašto je to tako, sotom dušom. Spopadne me neki andrak, pa nikako misli na drugu stranu da odu. Ondak mislim da me nečija duša posetila, samo ne znam čija i šta me se setila, baš sade, kad najviše posla imam. Ako je to tako, zašto se ne predstavi, nego me drži u neizvesnosti, pa se prosto nekako glupavo osećam što ne umem da je poznam i da se lepo upitamo. Možda se njen vlasnik sekira što mu se ne vraća, možda je otišla od njega, brez njegovog pristanka? Znam, tako i meni bude, pa se pitam gde mi je duša, a ponekad, bogami, samog sebe pitam “gde će ti duša”, k’o danaske, kad mi veterinar kaz’o da keru nema leka i da bi najbolje bilo da ga uspava. Kanda i ker ima dušu, il’ je odn’o deo moje, kad je očo na onaj svet, jer sam se živ pokid’o i čini mi se umreću, a da odem kod doktora kaz’o bi “nije ti ništa”. To je radi toga što ni oni ništa ne znaju o duši, pa im lakše da tako kažu, nego da leče, kad ne znaju kako. Eto, badava im škole, kad ni sa svojom ne umeju, k’o ni mi što smo brez škole.

Kažem ja, duša se ne rađa i ne umire kad i mi. Kanda je mi sami pravimo kako znamo i umemo. Neko nam pokloni svoju, nekom mi poklonimo svoju, neko svoju proda, neko rasproda, neko razdeli, onako brezveze, k’o da njemu neće ni trebati, neko ostane brez duše, a ni ne zna di mu je ostala.

Eto, to mi je želja, kad bi se naš’o neko mudar, tako k’o Ajnštajn, da pronađe za mog života nekak’u formulu, il’ mašinu, kompjuter, šta bilo, samo da se može otkriti to sa dušom, kako nastane i nestane. Vol’o bi’, kad bi moglo, da napravidu nešto da se sve duše, il’ njeni delovi, ako je rasparčana, sastave i okupe na jednom mestu, bar jedared godišnje, da im bar nekad bude po volji i milo, da oprosti ko šta ima, da kažedu jedna drugoj najpre da im je žao zbog tog i zbog tog, a ondak u glas kažedu “Ma, nema veze, nemoj se jediti”. Tako na gomili, mogli bi ih lečiti i sastaviti. Moglo bi to. Sigurno bi o’ma smislili neku pomadu za dušu, ako je samo bolesna, il’ neki lepak, ako je pokidana. Treba samo doći do njih.

Ne vredi mi da o tom mislim, samo mi nešto prazno bude u grudima, tu di srce stoji, pa bole, a ne znam zašto bole kad je prazno. Badava filozofiram Što bi deda Laza kaz’o: “O duši se ne divani, duša se koristi.”

Goran Tadic

Odgovor

Pobrala sam spokojno reci tvoje plahe
i pune nekakvog bola,
jer znam, neces otici u monahe,
kao sto zbog neceg kaza.
O, veruj mi, bice i drugih staza
kojima ces pobeci od mene ti.

Pomisli samo kako mene nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

Ili poveruj jednog dana
kako mi dusa smeta
da imam duse,
kako mi srce smeta
da te volim celim srca toplim dnom.
Pomisli kako sam ja stkana
od nadopunjavanja zivota snom.

Pomisli sve sto ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
sto u meni jos pre rodjenja,
pre detinjstva i pre mladosti
gori bolna i ziva
strast da svoje i tudje radosti
pretvaram u bol.

Ili pomisli, da je i moglo biti
sve za cim tvoja pesma zali,
bilo bi tek za dah casa,
pa vecnost celu opet ne bi znali
jedno o drugom;
unepovrat i nista ipak bi moralo
sve da utalasa.

Pomisli, izgubicemo se u noc
kao pesme tvoje odjek tuzni
u moj kraj;
i znaj, i san i covek
i bol i sreca prolazna da je;
i da nista nema toliku moc
da vecno traje.

Ili, kada gorku ovu
od mene dobijes vest,
pomisli da je isti ceo svet,
i bolnu o meni svest
uzberi kao otrovan cvet
i baci je na drum.

I pomisli ponovo
kako mene nije ni bilo,
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

D. Maksimovic

Milioner

Da mi je da još samo milion puta pogledam u oči tvoju dušu,

da se čudim kako možeš tako dugo da izdržiš da ne trepneš,

da izludim jednom i od radosti, ovako lud od tuge.

Da mi je da još samo milion puta veruješ, kada ti kosu dotaknem,

da će sve biti dobro, jer ja tako kažem, jer umem da nam bude dobro.

Da mi je da se još samo milion puta tvoje usne na mojim istope od želje,

da ih razmazujem po tvojoj koži, dok klizim po ostatatku tebe,

da ih na mesto, na kratko, vratim, tek da šapneš nešto nerazumljivo, a lepo.

Da mi je da me još samo milion puta, kao prvi put, voliš,

da ti trepavice trnu od mojih golicljivih ugriza,

da se pitaš zar sam toliko nezasit da mi još uvek zalogaj tebe fali,

da se pitaš koliko je to moje srce kad ne mogu da ga napunim.

Da mi je da se još samo milion puta moje srce vidi spolja

kad milion puta uradiš bilo šta što ima veze sa mnom,

da me pitaju čime sam zaslužio toliki orden, a ja da im ne kažem,

nek’ puknu od zavisti što si izabrala mene da za tebe živim.

Da mi je da još samo milion puta, u prolazu, poljubim tvoj osmeh,

da me pitaš: “Šta ti je, bleso?”, a ja da kažem: “Pa, ništa, srećan sam”.

Da mi je još samo milion dana i milion noći pretrpanih tobom,

da dokažem da umem da živim, da poverujem u sve u šta ne verujem,

u letu da sakupljam pahulju po pahulju za tvoju venčanicu,

a ti da kažeš: “Ne treba toliko. Neću da me veo sakrije od tebe.

Nagledaj se. Zaslužio si, kad si me milion godina željan”.

G. Tadić

Zaspi na meni

Gorim od nestrpljenja da osetim
kako će se moje srce snaći
sa tvojim uzdahom, poslednjim pred san.
Nešto ćeš, kroz uzdah, morati šapnuti,
nešto što nagoveštava kako ti srce razmišlja
i kakve će slike oživeti
u bioskopskoj tami ispod tvojih kapaka.
Moram znati šta sanjaš.
Želim i ja da se smešim.

Jastuk odbija da liči na tebe,
dozlogrdilo mu da ga grlim.
Zaspi na meni.
Odjek iz mojih grudi učiniće da pomisliš
da si u svečanoj dvorani, ili pred oltarom,
a moj dlan na tvojoj kosi krunisaće snove
i dati blagoslov svakoj tvojoj želji.
Osetićeš spokoj, koji toliko želim da osetim.

Budi mirna.
Dozvoli mom nemiru da se kočoperi
i ne dozvoli mojim prstima da budu nemirni.
Tvoj spokoj neće mi dati da dišem.
Moj dah bi mogao oduvati tvoj san,
a možda baš mene sanjaš, možda baš nas.

Zaspi na meni.
U ovom dušeku, ljubavi ima za čitav svet,
a jedino tebi je namenjena.
Zaspi na vulkanu, koji se uzdržava
da vrelinu iz dubine ne potroši na prečac,
da ne postane samo ugašena uspomena
na veličanstveni gorući trenutak.

Zaspi na meni.
Oblak sam, koji se spustio da bi ti bio postelja,
da bi te uzdigao do visina o kojima nisi ni sanjala.
Nisam ljubavnik, već ljubav.
Trebam ti, više no sebi.
Trebam ti, jer nikom ne trebaš k’o meni.

Zaspi na meni.
Zalepi se za mene kao za plišanog medu
i maštaj da se nismo uzalud sreli.
Želim da mi tvoj san na oči dođe.
Ako na meni zaspiš,
moji snovi nisu mi više potrebni.

Bože, ne uznemiravaj!
Bar nekad gledaj svoja posla.
Ne kvari. Pusti da na meni zaspi.
Ako je najlepši, nije jedini anđeo.
Imaš ih dovoljno, ovog mi ne diraj.
Čuvaj se da ga čuvaš kada me ne bude.

G.Tadić

HOĆU

Hoću da te ljubim, da prođe
sve loše, što su ti ikada rekli.
I kad po tebe zli Mesec opet dođe,
bez straha se mojom ljubavlju prekri.

Hoću da te grlim za svaki onaj put
kad nije imao ko da stane uz tebe.
Kad ti je neko hladan i sasvim krut
poseko snove mlade, još pre berbe.

Hoću da ljubim sve te ožiljke tvoje
svaki, koji su ti mila ikad, ikad zadali!
Da te čuvam, od onih što ti setu kroje
i koji su tvoju ljubav večito potkradali!

R. Petrović

April

Ljubi:

Tek onog, koji pred tobom
drhti.

Jer to je zemljotres srca.

Dok čeka tvoje usne,
u njemu se izdižu
planine nežnosti...

Izvajaj te vrhove svojim
dahom.
Ne dozvoli da ih
okuje krti led neodlučnosti.

Nemoguće stvari
uvek imaju
veoma moguće
završetke.

Ali nemoj to da dozvoliš!
Nikada...

Veruj da je ipak možda
voda žednija nas,
nego što smo mi žedni nje?

Čuda samo tako opstaju.

Kada i druga čuda
veruju u njih.



Znaj:

Ko se smeje iz srca
taj i plače istog trena.

Sa suzama u smehu.

Tako ćeš prepoznati
s kim se treba smejati.

Kad se Srce smeje
- ono i plače.


Veruj:

Da ozbiljno treba
razvući čitav osmeh do neba.

Pa stavi osmeh na lice
i razvuci ga preko cele ulice.

Jer osmeh treba od srca dati
nekome da tuge svoje skrati.

Pokloni osmeh prosjaku, deci, vojniku,
upleti te usne u ram, u nečiju sliku.

I smej se okom, može to tako, o da!
a smeje se i zagrljajem, onaj ko zna...


Sanjaj:

Kao da ne spavaš u mraku...

Već kao da si uspavana
u leto, pod suncem.

Sanjaj, kao da ti je jastuk
onaj kog voliš.

Sanjaj neke,
kao ljubljenje
divne stvari.

Pa kad se probudiš,
ti se okreni ka dragom
i nastavi gde si
u snu stala...


Plači:

Žensko si.
Ako.
Plači kad treba
i malo kad ne treba.

Samo nemoj da preteruješ.

Jer sigurno da dolazi
vreme neželjenog plakanja.

Uštedi po koju suzu
za tad.

I par njih odvoji
onako sa strane,
za mene.

Ne mora da budu
nešto prevelike,
ni prevše bistre,
ali odvoji ih
baš za mene,
i nek su od srca...

Pa, kad krenem na put,
da ponesem
more iz tvojih očiju,
i da znam:

Ima u jednoj kapi,
većih bura i oluja,
nego u Okeanu.


R. Petrović

Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.
Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni
sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronasli u sebi da zajedno umemo
da docekamo drumom i cvetanja i vetar,
pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ...
bez straha da l' postoji sledeci kilometar.

M. Antić

Nemoj!

Čujem da se na put spremaš – nemoj!
Drugog voliš, drugi ti je srcu mio – nemoj!
Ne znaš kako je odvojen biti i šta znači strastvovati
S čijim srcem sad se kaniš poigrati?
Nemoj!
Od mene se ne otuđi, ne odlazi neznanima
Kradomice na drugog pogleduješ – nemoj!
O mjeseče zbog kojeg i nebesa zbunjena su
ti nas rušiš i činiš nas smetenima – nemoj!
Gdje su silna obećanja o sastanku, o viđenju?
Zar ćeš sada riječ što dade pogaziti? Nemoj!
Šta sve nisi prisezala, šta sve nisi obećala...
Od zavjeta vlastitoga sada bježiš – nemoj!

- Rumi

"Lepo je imati tajnu. Probudite se u prazno jutro i setite se svoje tajne.
Tajna je jedino parče sopstvenog života; ona je kao neko unutrašnje sunce koje greje samo nas..."

D. Radović

Kada sam zaista počeo voljeti sebe shvatio sam da su bol i emocionalna patnja samo upozorenja koja mi govore da trenutno živim suprotno od svoje istine. Danas znam da se to zove BITI VJERODOSTOJAN.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam koliko može biti uvredljivo kada pokušavam natjerati nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa čak i onda kada sam ta osoba JA. Danas, to zovem POŠTOVANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam žudjeti za nekim drugačijim životom i mogao sam vidjeti da je sve što me je okruživalo zapravo bilo poziv da rastem i da se razvijam. Danas, to zovem ZRELOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam da sam pod bilo kojim okolnostima uvijek na pravom mjestu, u pravo vrijeme i da se sve događa u točno pravom trenutku. Tako da sam mogao biti miran. Danas to zovem VJERA.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam samome sebi krasti vrijeme, i prestao sam praviti grandiozne projekte za budućnost.

Danas radim samo ono što mi donosi radost i sreću. Radim stvari koje volim raditi i koje vesele moje srce i činim to na svoj vlastiti način i u svom vlastitom ritmu. Danas znam da se to zove JEDNOSTAVNOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene: od hrane, ljudi, stvari, situacija i svega ostalog što me je vuklo ka dnu, a dalje od mene samoga. U početku sam to zvao “zdravi egoizam”, ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOME SEBI.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe prestao sam željeti uvijek biti u pravu, tako sam manje griješio. Danas sam shvatio da se to zove SKROMNOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, odrekao sam se navike da živim i dalje u prošlosti i da se brinem za svoju budućnost. Sada pak živim samo za ovaj trenutak u kojem se SVE događa. Tako živim svakoga dana i zovem to ISPUNJENJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe spoznao sam da me moj um može poremetiti i da se od nekih svojih misli mogu razboljeti. Ali čim sam počeo koristiti svoje srce, moj je um dobio dragocjenog saveznika. Danas ovu vezu zovem MUDROST SRCA.

Nema potrebe da se plašimo svađa, suočavanja niti bilo kakvih problema, jer i zvijezde se ponekad sudare pa i iz sudara nastane neki novi svijet. Danas, ja znam: TO SE ZOVE ŽIVOT.

Charlie Chaplin

Dan je kao suncan....
Ti si kao veseo.
Prolazis, kao ne vide te.....
Svima je kao lijepo.
Svima je kao dobro.
Svima je kao ludo.
I ti si kao sretan.....
Zivi se kao u miru.
Ptice su kao slobodne.
Buducnost kao na dlanu.
Savjest je kao cista.....
I suncu je kao jasno.
O, srce, kao pjevaj.
Svi se kao brinu o svima.....
Svatko je prijatelj kao.
Svima je kao stalo do tebe,
i do svijeta.
I dan kao ode.
I ti se kao smijesis!
I nista te kao ne boli......E. Kišević

Ne smeš da mi budeš tako lepa!

Ne smeš da mi budeš tako lepa!
Mislim, nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno.
Šta ako, naprimer, imam slabo srce, pa se dogodi
ono što nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno?
Gde ćeš biti kada mi nedostaješ, a već mi nedostaješ
i šta ćeš kad ti dosadi da te onoliko ljubim
i da ti onoliko šapućem onolike nežnosti?
Kako ćeš ljudima objasniti šta si na meni našla?
Kako ćeš mi na oči izaći kad shvatiš da iz njih ne izlaziš?
Kako ćeš sebi objasniti moj izgovor za ruku na tvom kolenu-
pridržavam ti srce da ne siđe u pete iz straha od sreće...
Budalo jedna, šta ću s tolikim pesmama? Ko bi to čitao?
Svi bi se pitali ko si, čija si i da li je moguće
da si toliko lepa da moram da ti to branim
iz straha da mi srce ne bi izdržalo toliku lepotu,
a lepša si od sebe i bolji sam od sebe
otkad si se pojavila tako lepa u mom ružnom životu,
pa se izgleda mom, naprimer, slabom srcu
dešava ono što nije zabranjeno,
al’ nije ni dozvoljeno.

G. Tadić

Možda će jednom biti dovoljno odćutati
ovo sve.
Trenutak kada riječi neće vrijediti ništa,
kada će duša vrijediti sve.
Tada ćeš vjerovatno biti najbogatija
na svijetu.

Možda je to vrijeme u kom ću uspjeti
objasniti razlog zbog kog svako jutro
gledam kad odlaziš niz ulicu i brojim
sekunde kada ću čuti zvono na vratima.

Čudna su to vremena, u kojima spoznaješ da tvoja duša
može postojati u dva tijela.

Uostalom,
neću ćutati, vikaću na sav glas
da pravi raj hoda sa njom.

Bojan Zdrale

IMAŠ

Imaš u sebi nešto što ja nemam
imaš mudrost koja te čini ženom
oblak koji te plaši sjenom
a ipak ti si ta obala
kojoj može prići moja lađa
umorna i potrganih jedara

imaš u sebi i dio mog djetinjstva
mada ti se čini sasvim različito
jer pamtiš
jer ti i sada zvuk zvona
topi dušu od stoljetnih zima
imaš ti imaš
neku tajanstvenu misao
ruke koje obgrle cijeli svijet
i dlanove na kojima raste plima
u tebi je i moj dio tuge
nemir onih koji sanjaju mirno
bujica kojoj tek tvoja duša znači kraj
i putovala si tako životom
neprestano uz mene
a da me nisi ni vidjela ni osjetila
tek si prepoznala zatvorenim očima
ovaj dio neba
koji tek treba posuti zvijezdama

Željko Krznarić