Stvarni oblik jedne zelje....

[anais_nin]

The minute I heard my first love story,
I started looking for you, not knowing
how blind that was.

Lovers don't finally meet somewhere,
they're in each other all along.

- Rumi

[onako]

@Anais-nin
Uzitak bi procitati rijeci koje si postavila Za izbor, svaka cast...

[anais_nin]

BEZIMENOJ -
Gustav Krklec

Starinska ura na ormaru spava.
Kazaljke njene već se rđom žute.
Umorna lampa tiho ocrtava
prostore uske, samotničke pute.

Ja ne znam gdje sam? Nešto tamno slute
umorne oči. Noć je. Topla.Plava.
Tako je teško kada stvari šute
i kad se miješa prošlost, san i java.

Pa gasim staru lampu, sklapam oči.
Nitko mi neće u posjete doći,
ni tat, ni gost, ni drug, ni draga žena.

Naslonim glavu na krilo samoći
i slušam zvižduk vlakova u noći
- O gdje si sada, gdje si, Bezimena?

[anais_nin]

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.

Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.

Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.

***



U aprilske noći ja sam mesečar pijani
od meseca punog duša mi se žuti
u čežnju cvetova rani.

A kad usnim
plašim se da me ne sahrani
vizija neke žene i tamni sobni kuti.

... Čudni su aprilski dani...

Izgubio sam pojam vremena na plavom krugu neba,
na dlanu bore ocrtavaju pređene puteve.
na ogledalu spazih jesen i lišće u jezeru očiju.

Ne plačem:
oko mene šume besmrtne strofe ljubavi.

Još jednu pesmu,
mala rađajuća ptica sutra će me natpevati
i ja ću utonuti u crne šume prolaznosti...

Rade Drainac

[anais_nin]

The Poetics of Desire

Throw away your papers tonight
put aside your pen
let your fingers
write on my body,
an empty page
a word,
a sentence,
write a poem
if your syntax hurts my skin
if I sigh, if I moan
just tighten your embrace
if your fingers stammer
dip them in darkness
and start again
fill up my margins
suffocate me with your grammar
proofread the madness
you have created
erase with your lips
any mistakes
your fingers make
read to me
what you have written
see the pages of my life
come alive
in your fingers
tonight.

-- Rina Singh

[anais_nin]

Branko Miljković

***
voleo sam je
i sreo sam je na trotoaru
onoga jutra kada sam se rodio
i bilo mi je krivo što je ona postojala i juče

***

Tražim te praznom glavom praznim srcem
Iza nade iza poslednjeg stiha
Kada rastem prema praznini
I zemlju dodirujem samo stopalima

Tvoja se praznina igra mojim ključevima
Otvara nove praznine srce mastionice
Sve reči koje znam da te dozovem
Kada se pamćenje pomeša sa tuđim danom


***
Ko da ukroti tu biljku
Što raste suprotna vetru
Iz moje glave iz moje senke
Iz mojih pomešanih misli

***
Ni ta ipak konvencionalna biljka
Ruža izrasla iz čula
Stabljika očarana prazninom i usklikom
Ljubav
Ništa me ne može približiti

***
Dan njegova večnost
Cvet njegov dan
Slepoočnice njihov vid
Govorim da progovorim
Glasom se kroz šumu probijam
Čelo sam svoje istrošio
Srce izgubio pevajući
Umem da te prepoznam
Da ti vratim sve što sam ti oduzeo
Da te volim
Da te u mislima svlačim dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim dok me lažna smrt muči
Dok mi krv slika užase u glavi
Dok me šume zaobilaze pevajući
Dok dan raste od zadobijenih rana

To je san koji te potvrđuje
To je ptica koja te dokazuje
To je cvet koji ti lice otvara
To je pesma koja počinje

Postajem vidljiv
Ali niko ne može da vidi
Onoga što u meni peva
Pa ne znam je li stvaran
Predeo kroz koji prolazim.

[anais_nin]

IZMEDJU MENE I NJE - Branko Miljkovic

Sklapas oci da sakrijes svoje telo
i ostajes
ko tuga u senci kamena
dete bez senke ko usne koje se skupljaju i drhte
i prolaze
ljudi i njihovi osmesi
cvece se smeje nakarminisanim usnama
zivotinja place ogolelim ocima
covek govori
i to lici i na jedno i na drugo
otvori oci i pogledaj se
ti si njiva ljubavi
mi smo mladi da bi bili srecni
izmedju mene i tebe
peva ptica
IPAK.

[anais_nin]

Pronalazak novog poljupca - Joaquin Pesos

U junu zevanjem počinje tvoje godišnje doba
duhovno
pričom odgovarajućeg sadržaja tvome malome
njuhu,
čitanjem lepih doživljaja ljubavnih i tajanstvenih.
Nešto je iza tebe, kad
i sama želiš da sačuvaš pozadinu svojih misli,
kad tvoja sopstvena senka videći te kao proleće
misli da je ona zima.

Ispovedati da je kiša neprijateljica nespokojstva,
reći ''dobro sam'' i uplašiti se glasa svoga,
biti tužan u času kada se otvaraju snovi,
to otkriva tvoju želju da izbrišeš uspomenu svoju,
da uskratiš mojoj tajni svoj život.

Jednostavna je istorija sveta, kao ova priča.
Ali sad počinješ da vičeš u tišini,
bez vatre da pališ cigarete,
da se gledaš bez ogledala.
Kao da ja ne čujem, ženo, kroz tvoje telo
straha tvoga zaglušnu buku.
Kao da ne osećam da nas šiba ona ista slepa
vetruština,
jer možemo
pridržati svojim sklopljenim rukama glavu vremena,
koja pada kao njihanje šetalice,
jer u junu cvetaju uspomene i sazrevaju snovi,
jer već znamo šta stoji između moje snage
i slabosti tvoje,
jer smo iza svojih sopstvenih misli;
doživljaj ljubavni i tajanstveni ponovo čitamo.

[anais_nin]

GRANDE POEMA DEL AMOR FUERTE - Joaquin Pasos

Mi amor está con las alas abiertas sobre el mar.
--Costas, aguas y espumas.
Mi amor brilla como las aguas sobre las aguas.
El mar es redondo.
El mar es pequeño.
Mi amor es un alga marina.
Mi amor es como un pájaro.
Mi amor es una perla de luz que crece con
la mañana.
Quiero sembrar un árbol con esta ilusión que tengo.

Yo quiero un cielo grande como un patio para dejar
resbalar mi amor.
Sobre rieles de viento.

Mi amor es azul y claro.

Quiero hacer florecer esta rosa en capullo.
Que tengo sembrada en el bolsillo.
Sol, ¡sol!, ¡sol!
Y agua.

Mi amor es un muchacho esbelto dentro de una chaqueta.

Yo lo agarro y lo pongo sobre la mesa como un muñeco
y él vive con sus ojos inmensos.

Mi amor es un niño que imita el pito del automóvil.

Por la calle, yo llevo mi amor como una culebra faldera,
amarrada del pescuezo por un hilo,
y ella se abraza a la calle
y dibuja la silueta del terreno.

Crece, crece, pompita de jabón.
Jocote en la punta de una rama madura,
botella del vidriero,
chimbomba de hule en la boca de un niño.

Todo. Porque es esférico completamente
y se envuelve todo.
Y porque está cerrado sin juntura.
Deja que la pelota de mi amor,
brinque en los peldaños de la escalera
y caiga en el agua de tu estanque.

(Mi amor, es fresco y suave como la languidez de tus
cabellos.)

Mi amor, mujer, es como tú misma.

¿Por qué ha estallado esta flor?

Mi amor está con las alas abiertas sobre el mundo.

Mi amor brilla como el mundo sobre el mundo.

Mi mundo es redondo.
¿El mundo es pequeño?
--Mi amor es un mundo.

[anais_nin]

Nikolai Gumilev (Gumilyov) - She

I know her, her bitter silence,
Her tiredness of her words and cries,
Lives in the secret changing brightness
Of widened pupils of her eyes.

Her heart is opened with craving
Only to music of the verse,
Before the life of joy and playing,
She stands aloof and won’t converse.

Her steps aren’t heard or ever hurried:
They’re quiet, oddly smooth and fine,
She can’t be called a beauty, starry,
But keeps all happiness of mine.

And, if I might be selfish ever,
Or brave and proud, as I could –
I’ll learn the pain, so sweet and clever,
In her delirious, dreamy mood.

A source of light in pine and sadness, --
She carries lightning in her hands,
Her dreams are clear, as clear the shadows
On flaming paradise’s sands.

_______

Znam jednu ženu, ćutnja njena,
umor od reči, još me pleni,
kroz treperenja tajanstvena
zenica njenih raširenih

Nezasito u duši gosti
bronzu, tek, pesme što je sniva.
Za život sreće i radosti
ohola, gluva ona biva.

Nečujno hoda kao slepa,
na spokoj njen me korak seća,
ne možeš reći da je lepa,
al bez nje-ne znam šta je sreća.

Slobodu jako kad poželim,
tad, gord i smeo, ka njoj hrlim,
da učinim mudri bol njen vreli,
bunilo njeno da prigrlim.

Posmatra mirno čas suđeni,
u svakoj ruci munju drži.
Sni su joj čitki, kao seni
na rajskom pesku koji prži.


ne mogu da nadjem orginal

[sojka]

Nikolai Gumilev (Gumilyov) - She

I know her, her bitter silence,
Her tiredness of her words and cries,
Lives in the secret changing brightness
Of widened pupils of her eyes.

Her heart is opened with craving
Only to music of the verse,
Before the life of joy and playing,
She stands aloof and won’t converse.

Her steps aren’t heard or ever hurried:
They’re quiet, oddly smooth and fine,
She can’t be called a beauty, starry,
But keeps all happiness of mine.

And, if I might be selfish ever,
Or brave and proud, as I could –
I’ll learn the pain, so sweet and clever,
In her delirious, dreamy mood.

A source of light in pine and sadness, --
She carries lightning in her hands,
Her dreams are clear, as clear the shadows
On flaming paradise’s sands.

_______

Znam jednu ženu, ćutnja njena,
umor od reči, još me pleni,
kroz treperenja tajanstvena
zenica njenih raširenih

Nezasito u duši gosti
bronzu, tek, pesme što je sniva.
Za život sreće i radosti
ohola, gluva ona biva.

Nečujno hoda kao slepa,
na spokoj njen me korak seća,
ne možeš reći da je lepa,
al bez nje-ne znam šta je sreća.

Slobodu jako kad poželim,
tad, gord i smeo, ka njoj hrlim,
da učinim mudri bol njen vreli,
bunilo njeno da prigrlim.

Posmatra mirno čas suđeni,
u svakoj ruci munju drži.
Sni su joj čitki, kao seni
na rajskom pesku koji prži.


ne mogu da nadjem orginal

Na ruskom?

[anais_nin]

Otpadnik sam sviju crkava
Jer tebe pretpostavljam svemu za što vredi živeti i mreti
Tebi prinosim tamjan svetih mesta i pesmu foruma
Pogledaj moja krvava kolena od molitvanja pred tobom
I moje iskapane oci za sve jedikovke koje nisu sa tvojih usana
Ne razumem milione mrtvih kad tebe cujem da jeciš
Na tvojim nogama osecam tlo od šljunka sa puteva
Na tvojim izgrebanim rukama vrzinu trnja
Svi nošeni tereti muce tvoja ramena
Sva nesreca sveta stala je u jodnoj tvojoj suzi
Nikada nisam patio pre tebe
Životinja koja je ranom vapila
Pa kako možete da uporedujete sa životinjskim bolom
Tu vitrinu u hiljadu stakala
Na kojoj se svakoga dana dogada
Po jedno razapinjanje na krst
Ti si me naucila azbuci bola
Sad znam da citam jecaje Svi su oni sacinjeni od tvog imena
Samo od tvog imena tvog slomljnog imena tvog imena od ruže obezlišene
Tvog imena vrta svih Strasnih nedelja
Tvog imena zbog koga bih išao u pakao da ga napišem pred licem sveta
Kao ona tajanstvena slova na tablici iznad Hrista
Tvog imena krika moga mesa i nezarasle rane moje duše
Tvog imena za koje bih spalio sve knjige
Tvog imena svekolike nauke na ivici ljudske pustinje
Tvog imena koje je za mene istorija vekova
Pesma nad pesmama
Caša vode robijaša u okovima
I sve su reci samo bodljikava žica pred vratima nekog prokletog grada
Kad tvoje ime peva na mojim ispucanim usnama
Samo tvoje ime i neka mi odseku jezik
Ali tvoje je ime
Sva muzika u trenutku smrti

Louis Aragon

[anais_nin]

Albedo - Zoran Bognar

Postavimo stvari ovako:
bio je to samo raskorak naših senki,
jedna moguća istina
o nemogućnosti komunikacije,
intriga neumornog Mefistofelesa…
O tajanstvena dino, pesmo Kaira,
reci mi šta je to
što ot(k)upljuje svu tvoju pažnju;
otkrij mi na kojem jeziku sanjaš,
na kojem vodiš ljubav…
Albedo je jedini jezik koji priznajem,
jezik kojim govorim,
pismo kojim pišem,
vazduh koji dišem,
knjiga koju čitam…
Albedo je esperanto!
Albedo… kao libido, kao stampedo!
On budi grešnika u svecu
i pronalazi svetlost u boji…
Stoga, ne odriči se svoga anđela čuvara,
ne predstavlja on ni kamen oko vrata,
ni kamen spoticanja,
ni zloćudnog jahača tvoje senke…
I ne zaboravi:
jedini pravi bol je kad izgubiš
ono do čega ti je najviše stalo!
O Pesmo moja, ti si moje raspeće,
moj Zen koan, moj kokain
koji neumitno ubija
ali kojem se neprestano vraćam
da ga probam ponovo i ponovo…
I kako sada odustati od svega,
sjediniti se s Ništavilom,
zaboraviti molitvu šume,
kad toliko si me opustila i podigla
do visoravni albatrosa, do Četvrte ravni,
da sam čak zaboravio
i po vodi da hodam…

[anais_nin]

Uspavanka na domaku svitanja
- M. Antic

Kad umrem,
sakri pod pazuh smotuljak moga daha,
bice mi lakse da zaboravim
ako znam da me se neko seca.

Bice mi lakse ako znam
da smo skuplje placeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego tamo gde smo se pogadjali
i prodavali.

Inace, ako mislis da se ova stanica zove sreca,
izvini,
ne zove se sreca.
Ako mislis da se nas dvoje nismo poznavali,
oprosti,
mi smo se divno poznavali.

Zato i hocu da nocas podelimo
ovu poslednju krisku cutanja
i sazvacemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.

Zar ne nalazis da je dirljivo smesna
ova mala cekaonica izmedju lutanja
i lutanja?

U redu,
presedecemo jos koji nestrpljivi sat,
a onda
prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno.

Ostani tako i cuti.
Pogledaj: pod oknom trg,
mala drolja - subota u krznu od inja.
Sasvim mala, mala zabludela subota
sa zhiponom od taftanog praskozorja
i brosem ulicnog fenjera od prekoputa.

Voleo bih da shvatis
zasto sam ponekad sav tako vreo kao jug
kad se lisce i novine kovitlaju u krug
i vetar plocnicima rominja
i luta.

Voleo bih da shvatis
zasto sam ponekad odjednom tako sam,
a svuda pruzene ruke, ovakve kao tvoje,
ili, svejedno,
malo crnje i belje.

Ja uvek vise ponesem
iako suvise dam
i uvek nekako ostanem nerazdeljen.

Moj zivot je veliki bezazleni brod
sto o kamenje krvavi bokove
i muche po ostrvima
zarivajuci rogove jarbola suncu ispod struka.

Kapetana sam bacio u more
i sad na svoju ruku napustam dokove
siguran da ima bezbroj neznanih strana sveta
i dobrih dalekih luka.

A tako je vazno sto nisam otputovao,
naprimer,
fijakerom niz drum stari,
ili se dosadno lupao u vozovima
zevajuci u jednolike stanice uz prugu.

Jedan brodolom vise ili manje,
za mene ionako ne menja stvari
i nema uticaja na moju dugu.

Nisu me udavile kreolke juga
u bedrima i svili,
ni bele mumije severa
u krznu svojih dlanova.

Nikome nisam kupio srce od kolacha
i nikom ochi pozlatio.

I veruj,
da sam bar jednom
u tisini nekakvih oblaka ili stanova
bio za cas plavlji nego svi aprili,
ja bih ostao plav
i ne bih se ovamo vratio.

Moj zivot je veliki bezazleni brod,
a ja,
zagrcnut od vazduha i pica,
kuvam rucak u kompasu
i nikad nisam prenocio u istim lukama.

I sav sam divalj od srece sto sam izneo glavu
i proslih
i buducih krvoprolica,
preobracen u primitivca koji sve docekuje chelom
i sve oseca rukama.

Oprosti sto ne umem nista bolje da ti kazem
sad kad se voli.

Oprosti sto te gazim poljupcima
i psovkama milovanja budim iz sna.

Ali ako smo se vec u ovoj cekaonici zivota
poskidali goli,
onda bar budimo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.

Sedi tako i cuti.
Pogledaj: pod oknom ladje.
Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.

Odlaze u svoje meblirane zalive
da sruse jarbole butina i skinu jedra vesa,
da se posteno odmore od plovidbe medju gadovima.

Spustaju kapke na srcu
jeftine prodavacice sarenila
sa patent-charapama i prstenjem od lima.

Pozdravljaju se nasminkane fabrike mleka
koje su nadojile deset hiljada prolaznika
u ovim gradovima.

Pogledaj:
pod oknom nebo izvrnulo dlan,
lete trotoarima papirici sunca
kao pregrsti rumenih makova.

Tako bih zeleo
da svi usne jedan veliki i topli san.

I ovi prolaznici
sto se mrste i odvlace sa nocne smene
u trecerazredne hotelske sobe brakova,

gde su pretplaceni na sigurnost,
na isti ukus neznosti i topline,
gde se istim lazima
iz dana u dan ispisuje ista bespomocna hronika,

gde kad se probude
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i pljuju na pod,
i peruci se prskaju na tavanicu i zidove,
i mokre u vedro ispod umivaonika.

Ja znam sva svratista i zavetrine,
i garsonjere - shiparice
ciji poljupci imaju ukus maminih saveta
i ostavljaju na kozhi stidljive tragove,

i budoare - udovice
gde vas teraju da se skidate
pred slikama pokojnika,
pred ogledalima i psima,

i cumeze - matore frajle
gde vam skruseno prostiru pred noge pragove
i cuvaju u patosu cvrcke kad dodje zima.

Moja ljubav je stanice.
Bunovna cekaonica
u kojoj nema vremena da dosadi i zaboli.

Jedva cu stici pre odlaska
da se umijem u tvojoj kosi i osmehnem loman.

Hteo bih toliko toga da ti kazem,
a ne umem,
ne umem nista bolje sad kad se voli,

poslednji put uoci brodoloma.

Kad umrem,
skotrljace se sa trepavica dve kapi lepljive tame
na dno mog prozracnog vida.

Sletece najbliza sijalica kao gladna muva
da mi posise usecerene zenice
radosna sto se iskrala od svoji lakomih rojeva.

Mozda je dobro da znas:

ja nista nisam umeo da zidam,
ali sam uvek zeleo da od ovog grada cudo sazidam
sa bezbroj zvezda zakovanih na dovratke
umesto kucnih brojeva.

Ovde nicega nema,
samo nekoliko grama moje majke
kad jesen na trgovima uzre.
Ovde nicega nema,
samo nekoliko kapi moje sestre
u parkovima starim.

Svi se polako prodaju u bescenje,
a nebo su,
verovatno,
izmislili tek onako uzgred
nekakvi pitomi i licemerni besposlicari.

Odavde,
pa do u nedogled:
sazvezdje zuba.

Cak i ptice polako porucuju vestacke vilice.

Mislis da nisam video
cime male trave ujedaju svoje uvele matere
za pozutele evenke grudi?
I mislis da se nisam pravio da ne primecujem
i da su mi sva neba bela?

Ovde su suze od domaceg likera
i krv od kamilice.

I ista odela za rodjendane.
I ista odela za opela.

Udesno:
sve sami trgovci i spomenici.

Ulevo:
ruke se prodaju na metar,
po izboru,
obojene i luksuzno pakovane.

Ostalo je sve jednostavno do podlosti:

travama prskaju kicme
i iz asfalta se cuju prodorni zeleni krici,
a sijalice su rumene kao obrazi seoske decurlije
i vrlo pazljivo lakovane.

Posle svega:
jos malo odnegovanog poverenja
u kravlje oci pretrpanih izloga,
pred kojima se nadahnjujemo za male podvige
kad se u rezervoarima vilica
gorivo smeha isprazni.

I trpimo se
zadovoljni beznacajnim kupovinama
i umiremo kraj toga i zbog toga,
nemilice troseci razmenjen u sitnis
onaj svoj najveci praznik.

Kad umrem,
nek se skotrlja mesec na belu skazaljku druma
i otkuca limenom glavom
dobodoslicu mesecaru.

Ko bi se drugi,
uostalom,
ko bi se drugi setio da sam sit
malih crnih bogomolja sa napuklim vilicama
i zelenom svecom od zvezde
u kaljugama oblaka na zvonicima.

Odnesi me bolje onamo
gde se veche talozi u obrvama suma
i reka brsti plicake u sevaru.

Tako zelim da se rastocim svim zilicama
i utolim krezubu zedj vidicima.

Nema smisla da me na prevaru spustas
u cetvorougaonu celjust ovih profanih raka.

Na ovom groblju,
zamisli,
na ovom groblju predvece zakljucavaju kapiju
kao da je to internat
u kojem se vaspitavaju bubuljicave shiparice.

Mozda mi neces verovati,
ali ima razlike izmedju mraka i mraka.

Odnesi me bolje daleko nekud,
daleko,
gde je jesen vec zalutala neprimetno i meko
do clanaka u prozeble barice.

Ovo je grad bez hramova.
Tu se sve resava do brutalnosti jednostavno
u frizerskim salonima zivljenja i niko ne
niko ne
oseca koliko je ponekad vazno
pomoliti se mojim i tvojim obesenim sakama.
Ogledala su
odavno
jedine ikone
istaknute kao transparenti nad kolevkama i rakama.

Od svanuca do veceri
i neprestano tako: od veceri do svanuca,
svi se tu uzalud igraju velikih sarenih igara
u svom predelu paucine.

I nasminkani,
odeveni u nakaradne uniforme banalnosti,
sa prikacenim medaljama osmeha
i opasacima gradjanskog reda,
dele okolo svoje ohladnele poljupce
i ljujaju se na konopcima prolaznosti
od vrtoglavice zvezda
do vrtoglavice trava.

I sasvim im je dosta,
kad pogureni i sitni,
zauzeti svojim beznacajnim vaznostima,
plove niz ove ubudjavele pucine
kraj smesnih mrtvackih sanduka kucca,
tegleci povrce nerazumljivog laskanja
i lishce malih nastranosti i dobrocudnosti
sa velike pijace svakidasnjice
u zacesljanim korpama
i obrijanim zembiljima glava.

Od svanuca do veceri
i neprestano tako: od veceri do svanuca,
zavuceni u sigurnost zavetrina i streha,
pravdaju se pred sobom
i licemerno tese
posle neuspelih parada prosecnosti i tisine.

I samo ponekad,
ponekad,
kad se poskidaju
do golotinje obeshrabrene iskrenosti,
skripe zubima od smeha,
i ujedaju se od smeha,
i guse se od smeha kasljuci i psujuci
sto nisu razumeli fatamorgane mogucnosti
i bespomocno ostali da rezhe do smrti
sa velikim prosedim glavama
zadimljenim od snova i prasine.

A kad su dosli na svet,
izgledalo je kao da se nesto vazno dogadja
medju ljudima.

Oteceni topovi matera
Ispalili su niz butine salve njihovog vriska,
pa su jedini izletali glavom i sanjarili
a drugi izletali nogama i trgovali u letu.

Kad su dosli na svet,
izgledalo je kao da se nesto vazno dogadja,
a ustvari,
samo je neko
negde
izdahnuo srebrn smotuljak vazduha
a oni su ga udahnuli i zadrzali u grudima
do onog sledeceg koji treba da primi stafetu.

Sad od svanuca do veceri
i neprestano tako: od veceri do svanuca,
odgonetaju smisao zavezanih cvorova ptica
i nikako da prokljuve
sta to ostaje na nebu posle njihovog leta.

I gube vreme
gledajuci kako se ribari posle velikog lova
pred zoru vracaju kucama
i ramenima se guraju sa drvecem,
i zavide im u sebi
zbog kose od granja i trepavica od trava.

I vecito tako:

niz prazne ulice
porazbijane kao napukli snovi,
niz kasapnice
u kojima se prodaju mlevene ljubavi,
niz krchme
u kojima se muze crveno mleko utehe,
kraj javnih nuznika,
kasarni
i katedrala celog sveta,
tegle za jednolike ruckove isto lishce i povrce
u zacesljanim korpama
i obrijanim zembiljima glava.

Dole postovane shlemove!
Pomolimo se suncu i kisi.
Otvorite nam ovaj zakovani prozor.
Daljina se presijava kao krvoprolice.

Hajde da razdrljimo revere i nateramo vetrove
da se postide dok reze.

I prilozimo suzu i novcic
za spomenike onima
koji su sirili ruke i padali
usijani kao horizonti kad svice
i do zuba pijani od ravnoteze.

Sefe,
ako boga znate sefe,
kad polazi poslednji voz u nase slepoocnice?

Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo
ovako medju prtljagom.

Otvorite sirom sve skretnice
i blombirajte kocnice.

Ima nekad,
pa nam je neko vece zivotinjski drago,
a ni sami ne znamo zasto je drago.

Ima nekad,
pa se poneka stara noc dugo seca
nasih prljavih prstiju u krvi
i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.

Mozda smo iskreno mislili da je to
stanica: sreca.
Pa sta ako nije sreca?

Mozda se mi nikada i nismo poznavali,
a sve vreme nam se cinilo
da smo se divno poznavali.

[anais_nin]

hvala ma iskopacu je vec negdje

Alan Barriere - ELLE ETAIT SI JOLIE

Elle était si jolie que je n'osais l'aimer,
elle était si jolie, je ne peux l'oublier.
Elle était trop jolie quand le vent l'emmenait,
elle fuyait ravie et le vent me disait...

Elle est bien trop jolie et toi je te connais,
l'aimer toute une vie, tu ne pourras jamais.
Oui mais elle est partie, c'est bete mais c'est vrai.
Elle était si jolie, tu n'oublieras jamais.

Aujourd'hui c'est l'automne et je pleure souvent,
aujourd'hui c'est l'automne qu'il est loin le printemps.
Dans le parc où frissonnent les feuilles au vent mauvais
sa robe tourbillonne, puis elle disparaît...

Elle était si jolie que je n'osais l'aimer,
elle était si jolie, je ne peux l'oublier.
Elle était trop jolie quand le vent l'emmenait,
elle était si jolie, je n'oublierai jamais.

[Jara]

Nikolai Gumilev (Gumilyov) - She
_______

Znam jednu ženu, ćutnja njena,
umor od reči, još me pleni,
kroz treperenja tajanstvena
zenica njenih raširenih

Nezasito u duši gosti
bronzu, tek, pesme što je sniva.
Za život sreće i radosti
ohola, gluva ona biva.

Nečujno hoda kao slepa,
na spokoj njen me korak seća,
ne možeš reći da je lepa,
al bez nje-ne znam šta je sreća.

Slobodu jako kad poželim,
tad, gord i smeo, ka njoj hrlim,
da učinim mudri bol njen vreli,
bunilo njeno da prigrlim.

Posmatra mirno čas suđeni,
u svakoj ruci munju drži.
Sni su joj čitki, kao seni
na rajskom pesku koji prži.


ne mogu da nadjem orginal

Samo za tebe:

Николай Гумилев

Она

Я знаю женщину: молчанье,
Усталость горькая от слов,
Живет в таинственном мерцанье
Ее расширенных зрачков.

Ее душа открыта жадно
Лишь медной музыке стиха,
Пред жизнью, дольней и отрадной,
Высокомерна и глуха.

Неслышный и неторопливый,
Так странно плавен шаг ее,
Назвать нельзя ее красивой,
Но в ней всё счастие мое.

Когда я жажду своеволий
И смел и горд — я к ней иду
Учиться мудрой сладкой боли
В ее истоме и бреду.

Она светла в часы томлений
И держит молнии в руке,
И четки сны ее, как тени
На райском огненном песке.

[anais_nin]

Samo za tebe:

Николай Гумилев

Она

Я знаю женщину: молчанье,
Усталость горькая от слов,
Живет в таинственном мерцанье
Ее расширенных зрачков.

Ее душа открыта жадно
Лишь медной музыке стиха,
Пред жизнью, дольней и отрадной,
Высокомерна и глуха.

Неслышный и неторопливый,
Так странно плавен шаг ее,
Назвать нельзя ее красивой,
Но в ней всё счастие мое.

Когда я жажду своеволий
И смел и горд — я к ней иду
Учиться мудрой сладкой боли
В ее истоме и бреду.

Она светла в часы томлений
И держит молнии в руке,
И четки сны ее, как тени
На райском огненном песке.

hvala hvala hvala
silno zelim da naucim orginal

[onako]

Pjesma za Zatočenicu

Prići ću Vam tako da nikada ne priđem
doći tek pred Vas da ni jednom ne dođem
taknuti duboko da ničime ne taknem
Vašu kosu što Amanet tajni Vjetru ispunja

Razumjet ću da Vas nitko ne razumije
i sanjat ću da Vas ne sanjaju mjesečine
koračati uz Vas da ne osjetite korake
po stazi sjena, šljunka i vremenskog trunja

Plakat ću s Vama da nikada ne zaplačete
i drhtat ću drhtajima da Vi ne drhtite
tonuti u ponore da Vi ne potonete
u carstvo lelujavih podzemnih struja

Iščeznut ću u Vama da Vi ne iščeznete
kad oslabe ushiti, jecaji i molitve
gdje blijede se srebra za prazne dlanove
a bliskost miriše kao božanska dunja

Umirat ću o ponoćima da Vi ne umrete
Rađati se sa zorama da Vi ne izlazite
mislima žene koja već sebe proklinje
bolnošću ranjenog veličanstvenog Sunca

[didgeridoo]

ПОДМОСКОВНЫЕ ВЕЧЕРА

Не слышны в саду даже шорохи,
Все здесь замерло до утра.
Если б знали вы, как мне дороги
Подмосковные вечера.

Речка движется и не движется,
Вся из лунного серебра.
Песня слышится и не слышитс
В эти тихие вечера.

Что ж ты милая, смотришь искоса,
Низко голову наклоня?
Трудно высказать и не высказать
Все, что на сердце у меня.

А рассвет уже все заметнее…
Так, пожалуйста, будь добра,
Не забудь и ты эти летние
Подмосковные вечера!

http://www.youtube.com/watch?v=BnNTZOsl ... re=related (acoustic version))

[didgeridoo]

Уральская рябина

Вечер тихой песнею над рекой плывет
Дальними зарницами светится завод
Где-то поезд катится точками огня
Где-то под рябинушкой парни ждут меня
Ой рябина кудрявая белые цветы
Ой рябина рябинушка что взгрустнула ты
Лишь гудки певучие смолкнут над водой
Я иду к рябинушке тропкою крутой
Треплет под кудрявою ветер без конца
Справа кудри токаря слева кузнеца
Ой рябина кудрявая белые цветы
Ой рябина рябинушка что взгрустнула ты
Днем в цеху короткие встречи горячи
А сойдемся вечером сядем и молчим
Смотрят звезды летние молча на парней
И не скажут ясные кто из них милей
Ой рябина кудрявая белые цветы
Ой рябина рябинушка что взгрустнула ты
Кто из них желаннее руку сжать кому
Сердцем растревоженным так и не пойму
Оба парня смелые оба хороши
Милая рябинушка сердцу подскажи
Ой рябина рябинушка оба хороши
Ой рябина рябинушка сердцу подскажи


http://www.youtube.com/watch?v=dWxxpe_RF-g (acoustic version)

[rikardoreis]

...
necu odnos
hocu stapanje

Borjana Gakovic (Kolaps )

[njeka]

Crnjanski

TRAG
Želim da posle mene ne ostane trag moj na tvom telu
Da poneseš od mene samo tugu
i svilu belu,
i miris blag
puteva zasutih lišćem svelim sa jablanova


Andrić

ŽEĐ
Ostadoh te željan jednog ljetnog dana,
O,srebrena vodo iz tuđega vrela.
To je bilo davno
Svaka mi je staza danas obasjana suncem i ljepotom
Sreća me je srela
Iz stotinu vrela žeđ sad moja pije
Al' mira ne nađoh
jer me nikad vatra prve žeđi ostavila nije

[njeka]

Pablo Neruda

Noćas bi mogao napisati veoma tužne stihove
Napisati na primjer:
"noć je osuta zvijezdama
i drhte plava nebeska svijetla u daljini.
Ponoćni vijetar kruži nebom i pijeva"
Noćas bi mogao napisati veoma tužne stihove.
Volio sam je, a katkad-- i ona je mene voljela.
U noćima kao ova držah je u svom naručju.
Ljubio sam je toliko puta pod beskrajnim nebom
Ona me voljela, i ja sam nju katkad volio,
a kako i ne bih ljubio njene velike mirne oči
Noćas bi mogao napisati veoma tužne stihove,
Misliti da je nemam
Osijetiti da sam je izgubio
Čuti beskrajnu noć, još beskrajniju bez nje,
a stih pada na dušu kao na pašnjak rosa
Što znači da je moja ljubav nije mogla sačuvati
Noć je osuta zvijezdama a ona nije uz mene.
To je sve
U daljini neko pijeva, u daljini
Moja se duša ne može pomiriti da sam je izgubio
Moj pogled je traži kao da je želi približiti
Moje srce je traži, a ona nije uz mene
Ista noć, ista stabla,
a mi,oni od nekad, više nismo isti
Više je ne volim,
zbilja
a tako sam je volio
Moj je glas tražio vijetar da dođe do njenog sluha.
Drugome-- pripast će drugome
ko' nekad mojim poljubcima.
Njen glas,
Njeno čvrsto tijelo,
Njene beskrajne oči
Više je ne volim,zbilja,a možda je ipak volim
Ljubav je tako kratka,
a tako beskrajan zaborav
Jer sam je u noćima kao što je ova držao u svom naručju
moja se duša ne može pomiriti da sam je izgubio
Makar ovo bila posljednja bol koju mi zadaje,
a ovi stihovi posljednji koje za nju pišem

[sapati srca]

"Uvijek mislim na Leilu i na minule dane.
Prijatelji moji, zasto ne oplakujete moju nevolju?
Htio bih da imam prijatelje koji placu kada sam tuzan.
O, da li Allah ima moc da sjedini dva srca,
kada je nada, koja ih je sjedinjavala,
pretvorena vec u pepeo?
Neka Allahova kletva padne na sve one
koji misle da vrijeme mome srcu moze donijeti mir.
Moj um i moje srce neprestano sanjaju o Leili
i u snu je vidim gdje oceve ovce svako vece tjera sa livade.
Ali Allah je vec drugom obecao moju dragu,
a mene je izludio od ljubavi.
Zar mi nista ljepse nije mogao darovati?
Zar mi ne rekose da ona svakog ljeta dolazi u Timu?
Ali topli ljetni dani odavno vec prodjase
a nje jos uvijek nema.
Jao, moja ljubav napeta je kao strijela
i jednog ce dana luk popustiti.
I svakog jutra, kad jutarnja zvijezda
sa blistavom zorom iz duboke noci izlazi,
probudi se opet moja ceznja.
A kada se spremam na molitvu Allahu,
sagibam se prema onoj strani,
gdje ti, moja najdivnija zoro, boravis.
I mada mi sveti zakoni Kurana to zabranjuju,
ja ipak samo za njom ceznem,
jer vise od svega volim ime Leilino.
I ljubim sva imena koja slice njenome.
Ali besmislenim cini mi se ovaj zivot
kada ona, za kojom toliko ceznem,
pripada sada drugome.
Ja zivim sada da stradam i tugujem za Leilom.
I kad jasem na svom konju preko livade,
pritezem sto cvrsce mogu svoje sedlo,
jer se ono uvijek naginje spram one strane
gdje se moja draga nalazi.
A kad nocu ne mogu da usnem,
zaklinjem Allaha, neka mi san daruje
da barem u snu vidim njenu divnu sliku.
Jer draz i milina, koje od nje dolaze,
carolija su najveca.
I kada bih znao da uistinu ima tajanstvenih rijeci
kojima se moze carati
nikada ih ne bih zelio izgovoriti,
da ne zacaram njima svoju dragu,
kojoj sve do smrti zelim sluziti.
Prijatelji moji, ako mi ne mozete reci
gdje se nalazi moja Leila,
pripremite mi sanduk i mrtvacke pokrivace,
i molite Allaha, neka se smiluje
covjeku kome je srce prepuklo za Leilom."


Kais Ibn Al-Mulavah

[Irm@]

anais... ajde mi molim te nadji jednu... gdje se muskarci mrze do srzi...