Tomahawk11 wrote:Ma ovi što su snimali nisu normalni....šta kaže, jel živ, nije, šehid
Prenosim status. Po navodima je bio deminer
Ово је Миленко Пудар, бањалучанин који је јуче настрадао у саобраћајној несрећи код Мостара.
Деминер, већину свог живота провео је гледајући смрти директно у очи.
Када се бавите једним од најопаснијих послова на свету, онда је једини лек бити позитиван свакодневно.
Такав је управо био и Миленко, имао је лек за све, осим за своју шећерну болест.
Остварила су се његова најгора очекивања и добио је Миленко јуче напад у сред вожње на путу смрти између Јабланице и Мостара, симптоми ове болести су сушење уста, успаваност и замућен вид.
Није Миленко могао да уради ништа, али ми као друштво јесмо.
Момак који је Миленкову вожњу испратио снимањем и коментарисањем како је особа вероватно пијана, није урадио ништа како би аблендовањем или звучним упозорењем скренуо пажњу возачу.
На крају се Миленко забио у аутобус а особа која је снимала уз смех је прокоментарисала како овај више није жив већ је Шехид.
Да би на крају додао колеги "то је тај снимак легендо."
Мухамед Софтић који је снимао вероватно није знао да се и Миленкова душа у том тренутку смијала јер у смрт је отишла сама и није одвела никог другог, што би вероватно био случај да се уместо аутобуса нашао аутомобил.
Миленко је увек говорио да он у свом послу има право само на једну грешку, и да ако је направи волео би да са собом у смрт не поведе никог другог.
Ова несрећа је показала потпуну деградацију нашег друштва, дотакли смо дно.
Где је нестала љубав човека према човеку, где је нестало чојство, и где је нестао, што би мој деда рекао образ...
Онај ко потисне и изгуби емоције умро је и прије своје смрти.
Мухамед Софтић је врло опасна особа са потпуним одсуством људске емоције, он је у ствари темпирана бомба, али није једини...
Убрзавање возила док је друго возило у фази претицања и не пружање прве помоћи учесницима саобраћајне несреће, једни су од најтежих саобраћајних прекршаја.
Полиција је ухапсила Мухамеда Софтића из Тешња због не пружања прве помоћи, али верујем да то породици Пудар не значи ништа.
Миленко је из Бањалуке отишао у Херцеговину, тамо где је посла било највише, али и опасности.
Тамо је провео последње године свог живота и скончао је онако како је и живео, тихо...
Миленко Пудар је у својој каријери очистио од мина хиљаде хектара земљишта које је као обрадиво враћено многим породицама.
Године свог живота провео је у шумама откопавајићи мине и молећи Бога да и тај дан прође мирно и да тишину дана не прекине сабласна експлозија, а већ једном је сведочио погибији колеге на терену.
У својој каријери спасао је хиљаде живота, а ми јуче нисмо успели један једини, његов.
Наше друштво се налази у оковима поремећеног система вредности, ал' можемо ми и дубље.
Није Миленко јуче настрадао, он ће кроз своја дела наставити да живи, настрадали смо ми...
