Eto nas, duše i tela natrpana u crkvi u Teksasu, poslednje noći naših života. Natrpani u prostoriji nalik ovoj, ali sa škripavim drvenim klupama presvučenim izlizanom crvenom tkaninom; orgulje su mi s desne strane, a hor mi je iza leđa i krstionica je ugrađena u zid iza njih. Prostorija poput ove, u svakom slučaju. S istim snažnim osećanjem neizvesnosti, istog dubokog pouzdanja u spas, istog znoja na dlanovima, i s istim ljudima u pozadini koji ne obraćaju pažnju.
0-17:0-25
(Smeh)
0-17:0-22
Bio je 31. decembar 1999. noć Hristovog drugog silaska i kraj poznatog sveta. Te godine sam napunio 12 godina i dosegao sam doba odgovornosti. I čim sam prestao da se žalim zbog toga koliko je nepravedno što se Isus vraća istog trena kad sam ja postao odgovoran za sve što sam uradio, shvatio sam da bi mi bolje bilo da se brzo dovedem u red.
0-16:0-55
Pa sam odlazio u crkvu što sam češće mogao. Osluškivao sam tišinu s nestrpljenjem, kao što neki slušaju buku, pokušavajući da budem siguran da me Gospod neće preduhitriti i odlučiti da dođe ranije.
0-16:0-42
A u slučaju da to uradi, napravio sam rezervni plan, čitajući knjige "Izostavljeni" za kojima je tada vladala pomama. I saznao sam na tim stranicama da ako se ne vaznesem u zanosu u ponoć, imam još jednu priliku. Sve što je potrebno je da izbegavam primanje pečata zveri, da odagnam demone, kugu i samog Antihrista. Biće teško -
0-16:0-19
(Smeh)
0-16:0-16
ali znao sam da to mogu.
0-16:0-14
(Smeh)
0-16:0-13
No vreme planiranja beše gotovo. Bilo je 23:50. Preostalo je 10 minuta, a moj pastor nas je pozvao da izađemo iz klupa pred oltar jer je želeo da izgovara molitvu kad ponoć zakuca. Pa je svaki član pastve zauzeo svoje mesto. Hor je ostao na pevalištu, đakoni i njihove žene - iliti baptistička buržoazija, kako volim da ih zovem -
0-15:0-50
(Smeh)
0-15:0-49
zauzeli su prva mesta pred oltarom. Vidite, u Americi, čak i drugi Hristov silazak ima VIP odeljak.
0-15:0-41
(Smeh)
0-15:0-39
(Aplauz)
0-15:0-34
A odmah iza baptističke buržoazije su bili stariji - ovi muškarci i žene čija su se mlada pleća poginjala pod vrelim suncem na poljima pamuka u Istočnom Teksasu i čija je koža, kako se činilo, potamnila u besprekornu plemenitu smeđu, baš poput ilovače iz Istočnog Teksasa i čije su nade i snovi o tome kakav bi život bio van Istočnog Teksasa, ponekad poginjani i slamani i više od njihovih leđa.
0-15:0-9
Da, ovi muškarci i žene su za mene bili zvezde ove predstave. Čekali su čitav svoj život na ovaj trenutak, baš kao što su njihovi srednjovekovni preci žudeli za krajem sveta i baš kao što je moja baka čekala na emisiju Opre Vinfri da počne na Kanalu 8 svakog dana u 16 sati. I kako je prilazila oltaru, prišunjao sam se tik iza nje jer sam bio siguran da će moja baka da ode u raj. I mislio sam da ako se držim za njenu ruku tokom molitve, možda ću otići direktno s njom.
0-14:0-34
Pa sam se držao i zatvorio sam oči da bih osluškivao, da bih čekao. A molitve su postale glasnije. A odgovori koje su izvikivali na poziv iz molitve su postajali još glasniji. I orgulje su zagrmele kako bi pojačale tugovanku. I toplota dođe da bi dodala znoj. Stiskao sam ruku sve jače, kako ne bih bio ostavljen na polju. Stiskao sam oči jače da ne bih video kako se žito odvaja od kukolja. A onda je glas zazvonio iznad nas: "Amin".
0-14:0-2
Bilo je gotovo. Pogledao sam na sat. Bila je prošla ponoć. Pogledao sam u starije vernike čiji spasitelj nije došao, koji su bili suviše ponosni da bi pokazali znake razočaranja, koji su verovali isuviše mnogo i isuviše dugo da bi sada počeli da sumnjaju. Ali ja sam bio ljut u njihovo ime. Nasamareni su, izigrani, prevareni, a ja sam pristao za njima, Izgovarao sam njihove molitve, odupirao sam se iskušenju što sam bolje mogao. Umočio sam glavu, ne jednom, već dva puta u tu krstionicu koja izaziva sline na nos. Verovao sam. Šta sad?
0-13:0-15
Vratio sam se kući na vreme da uključim televizor i gledam Pitera Dženingsa kako najavljuje novi milenijum kako je započinjao širom sveta. Palo mi je na pamet da bi ionako bilo čudno da Isus silazi iznova i iznova zbog različitih vremenskih zona.
0-12:0-59
(Smeh)
0-12:0-52
A zbog toga sam se osećao još smešnije - povređeno, zaista. Ali te noći nisam prestao da verujem. Samo sam verovao u nešto novo: da je moguće ne verovati. Moguće je da su odgovori koje sam znao bili pogrešni, da su sama pitanja pogrešna. A sad, gde je nekad stajala planina ubeđenosti, skroz do njenih temelja se slivao potok sumnje, potok koji je obećavao reke.
0-12:0-19
Mogao bih čitavu dramu svog života da dovedem u vezu s tom noći u toj crkvi kad moj spasitelj nije došao po mene; kada se ono u što sam najviše verovao ispostavilo da je, ako ne laž, onda nije baš ni istina. I iako se većina vas pripremala za 2000. veoma drugačije, ubeđen sam da ste ovde jer je neki delić vas učinio isto što i ja od praskozorja ovog novog veka, otkad me je majka napustila, a otac se držao po strani i moj Gospod je odbio da dođe. Pa sam ispružio ruku, posežući za nečim u šta ću da verujem.
0-11:0-38
Posezao sam za tim, stigavši sa 18 godina na Jejl, s verom da je moje putovanje iz Oak Klifa u Teksasu bilo prilika da ostavim za sobom sve izazove koje sam znao, srušene snove i urušena tela koja sam video. Ali kad sam se zatekao kod kuće, jedne zime na raspustu, lica zalepljenog za pod, ruku vezanih iza leđa a provalnikov pištolj mi je pritiskao glavu, znao sam da me ni najbolje obrazovanje ne može spasiti.
0-11:0-7
Posezao sam za tim kad sam se pojavio u Liman Bradersu kao pripravnik 2008.
0-11:00
(Smeh)
0-10:0-55
Tako pun nade -
0-10:0-54
(Smeh)
0-10:0-51
da sam nazvao svoje kod kuće da im kažem da više nećemo biti siromašni.
0-10:0-47
(Smeh)
0-10:0-44
No gledajući kako se ovaj finansijski hram ruši pred mojim očima, znao sam da me ni najbolji posao ne može spasiti.
0-10:0-36
Posezao sam za tim kad sam se pojavio u Vašingtonu kao mladi državni uposlenik koji je čuo glas kako pozivaše iz Ilinoisa rečima: "Dugo je vremena prošlo, ali na ovim izborima promena je stigla u Ameriku." No kako se kongres nasukao na tlo, a zemlja se raspadala po šavovima a nada i promena su počele da zvuče kao okrutan vic, znao sam da me čak ni drugi politički dolazak ne može spasiti.
0-10:0-9
S verom sam klekao na oltar američkog sna, moleći se bogovima svog vremena: uspehu, novcu i moći. Ali iznova i iznova ponoć je kucala i ja sam otvarao oči, uviđajući da su svi ti bogovi mrtvi.
0-9:0-48
A iz tog groblja, krenuo sam ponovo u potragu, ne jer sam bio hrabar, već zato što sam znao da ću da verujem ili da umrem.
0-9:0-38
Pa sam krenuo na hodočašće ka još jednoj Meki, Poslovnoj školi na Harvardu -
0-9:0-33
(Smeh)
0-9:0-31
ovaj put znajući da ne mogu prosto da prihvatim spas koji tvrde da mi nude. Ne, znao sam da će tu biti još mnogo da se radi.
0-9:0-22
Delanje je počelo u mračnom uglu žurke pune ljudi, u kasnu noć rane, bedne kembridžke zime, kada smo se tri prijatelja i ja zapitali nešto što se mladi ljudi pitaju, tragajući za nečim stvarnim već dugo vremena: "Šta ako bismo pošli na putovanje?"
0-9:0-4
(Smeh)
0-9:0-1
Nismo znali kuda ćemo ići ili kako ćemo tamo stići, no znali smo da moramo to da učinimo. Jer smo čitavog svog života žudeli, kako je Džek Keruak napisao: "da se iskrademo po noći i nestanemo negde", i da otkrijemo šta svi ostali rade širom države. Pa, iako su nam drugi glasovi govorili da je rizik prevelik, a dokaz suviše slab, svejedno smo krenuli.
0-8:0-37
Prešli smo oko 13000 kilometara duž Amerike, u leto 2013, kroz kravlje pašnjake Montane, kroz pustoš Detroita, kroz močvare Nju Orleansa, gde smo zatekli muškarce i žene i radili s njima, koji su osnivali male firme čija je svrha bila osnovna dobit. I kako sam obučen na Vest Pointu kapitalizma, ovo mi se učinilo kao revolucionarna ideja.
0-8:0-12
(Smeh)
0-8:0-11
A ova ideja se širila, prerastajući u neprofitnu organizaciju po imenu MBA-ovi širom Amerike, pokret koji me je smestio danas ovde na ovu scenu. Širio se jer smo u našoj generaciji otkrili veliku glad za svrhom, za smislom. Širila se jer smo otkrili bezbroj preduzetnika u američkim zapećcima i pukotinama koji su stvarali poslove i menjali živote i kojima je trebala mala pomoć.
0-7:0-42
Ali, ako ćemo iskreno, takođe se širila jer sam se ja borio za to. Nema kuda ne bih pošao da propovedam ovo jevanđelje, da navedem što više ljudi da poveruju da možemo uvezati rane povređene države, jednim po jednim društvenim preduzećem. Ali me je ovo jevanđelističko putovanje dovelo do nešto drugačijeg jevanđelja koje sam došao da podelim danas s vama.
0-7:0-13
Začelo se jedne večeri pre skoro godinu dana u Muzeju prirodnjačke istorije u Njujorku, na gali za bivše studente Poslovne škole na Harvardu. Ispod replike kita u prirodnoj veličini, sedeo sam s titanima našeg doba, dok su slavili svoje kolege i njihova dobra dela. Prostoriju je ispunjavao ponos gde su neto vrednost i dobra pod ovim menadžmentom prelazila pola biliona dolara. Tada pogledasmo sve što smo stvorili i, gle, dobro beše veoma.
0-6:0-39
(Smeh)
0-6:0-36
Ali desilo se da sam dva dana kasnije morao da putujem gore u Harlem, gde sam se zatekao kako sedim na urbanoj farmi koja je nekad bila napušteni plac, slušajući kako mi čovek, po imenu Toni, govori o deci koja su tu dolazila svakodnevno. Sva su živela ispod granice siromaštva. Mnogi su nosili sve što su imali u rancu kako to ne bi izgubili u skloništu za beskućnike. Neki su dolazili kod Tonija u program, pod nazivom Harlem Grown, da bi dobili jedini obrok koji imaju svakog dana. Toni mi je rekao da je osnovao Harlem Grown novcem od penzije, nakon 20 godina provedenih taksirajući. Rekao mi je da sebi ne daje platu jer, uprkos uspehu, program je muku mučio s resursima. Rekao mi je da bi prihvatio bilo kakvu pomoć koja mu se ponudi. A ja sam bio tu da je ponudim.
0-5:0-34
No, kako sam odlazio od Tonija osetio sam peckanje i so suza koje su mi navirale u očima. Osetio sam teret otkrovenja da sam mogao da sedim u jednoj prostoriji jedne noći, gde je nekoliko stotina ljudi posedovalo pola biliona dolara, a u drugoj prostoriji, dva dana kasnije, samo 50 blokova naviše, gde čovek radi bez plate kako bi obezbedio detetu jedini obrok u toku dana.
0-5:0-2
I nije me silina nejednakosti terala na plač, nije to bila pomisao na gladnu decu bez domova, nije to bio bes prema jednom procentu, ili sažaljenje prema 99 procenata. Ne, bio sam uznemiren jer sam konačno shvatio da sam bio dijaliza za državu kojoj je potrebna transplatacija bubrega. Shvatio sam da je moja priča zauzimala mesto svima onima od kojih se očekivalo da se usprave uz pomoć petlji na čizmama, čak iako uopšte nisu imali čizme; da se moja organizacija zauzimala za svu strukturalnu, sistematsku pomoć koja nikad nije stizala do Harlema ili Apalačije ili Donjeg IX Varda; da je moj glas zauzimao mesto svim tim glasovima koji su se činili suviše neukim, suviše neopranim, bez ikakvog smeštaja.
0-4:0-12
A sram od toga, taj sram me je preplavio kao sram kad sam sedeo ispred televizora, gledajući Pitera Dženingsa dok najavljuje novi milenijum iznova i iznova i iznova. Nasamaren sam, izigran, prevaren. Ali ovog puta, lažni spasitelj sam bio ja.
0-3:0-47
Vidite, prešao sam dug put od tog oltara, te noći kad sam mislio da će svetu doći kraj, od sveta u kom su ljudi govorili koještarije i na patnju gledali kao neophodnu božju datost i uzimali su spise kao nepogrešivu istinu. Da, toliko sam se odmakao da sam tačno tamo odakle sam krenuo.
0-3:0-27
Jer prosto nije istina kad se kaže da živimo u dobu neverovanja - ne, danas verujemo isto koliko smo i prethodnih epoha. Neki od nas možda veruju u proročanstvo Brene Braun ili Tonija Robinsa. Možda verujemo u bibliju "Njujorker" ili "Harvard Biznis Rivju". Možda verujemo najpredanije kada obavljamo službu baš ovde u crkvi TED-a, ali očajnički želimo da verujemo, potrebno nam je da verujemo. Govorimo koještarije harizmatičnih vođa koji obećavaju da će da nam reše sve probleme. Gledamo na patnju kao neophodnu datost kapitalizma koji je naš bog, uzimamo spise tehnološkog napretka kao nepobitnu istinu. A skoro nikad nismo svesni ljudske cene koju plaćamo kad ne dovedemo u pitanje makar jedan element jer se plašimo da bi to uzdrmalo naše celokupne temelje.
0-2:0-33
Ali ako vas uznemiravaju beskrupulozne stvari koje smo naučili da prihvatamo, onda mora da je došlo vreme za preispitivanje. Dakle, ne donosim jevanđelje raskola ili inovacije ili trostruke osnovne dobiti. Zapravo ne donosim jevanđelje vere koje bih danas podelio s vama. Donosim i nudim vam jevanđelje sumnje. Jevanđelje sumnje ne zahteva da prestanete da verujete, zahteva od vas da verujete u nešto novo: da je moguće ne verovati. Moguće je da su naši odgovori pogrešni, moguće je da su sama pitanja pogrešna. Da, jevanđelje sumnje znači da je moguće da mi, na ovoj sceni, u ovoj prostoriji, nismo u pravu. Jer povlači za sobom pitanje: "Zašto?" Uz svu moć koja nam je u rukama, zašto ljudi i dalje toliko pate?
0-1:0-34
Ova sumnja me navodi da kažem da moju organizaciju, MBA-ovi širom Amerike, gasimo. Raspustili smo osoblje i zatvorili naša vrata i delićemo naš model besplatno svakome ko smogne snage da radi ovaj posao, bez čekanja na naše odobrenje. Ova sumnja me navodi da se odreknem uloge spasitelja koju su mi neki nametnuli jer je naše vreme isuviše kratko, a šanse su nam isuviše tanke da bi čekali na druge silaske, jer istina je da se ovde neće zbiti čuda.
0-1:0-1
A ova sumnja me pokreće, daje mi nadu da kad nas naše muke nadvladaju, kad nam se učini da putevi pred nama vode u našu propast, kad naši iscelitelji ne donesu melem za naše rane, neće to biti naša slepa vera - ne, biće to naša skromna sumnja koja će da donese malo svetla u tamu našeg postojanja i našeg sveta i koja će nam omogućiti da podignemo glas u šapat ili u poklič ili da jednostavno kažemo, veoma jednostavno: "Mora da postoji drugi način."
... ipak ostajem da branim NS... 
