Egon Schiele - Slikar tjeskobe, seksualnosti i smrti
Iako je imao svega 28 godina kada je umro od španske groznice, austrijski slikar i grafičar Egon Šile ostavio je za sobom izuzetan umetnički opus, čija se vrednost može meriti sa zaostavštinom Gustava Klimta
Neposredno po završetku Prvog svetskog rata Egon Šile važio je za jednog od najznačajnijih umetnika svoga vremena, ali je tokom narednih dekada pao u zaborav, naročito sredinom tridesetih godina, u vreme nacističkog obračuna s takozvanim „degenerativnim umetnicima“. Ponovo je otkriven pedesetih godina zahvaljujući bečkom kolekcionaru Rudolfu Leopoldu, koji je decenijama oduševljeno prikupljao njegova dela i načinio od njih dragocenu muzejsku zbirku.
Zaostavština Egona Šilea obuhvata oko 300 slika i nekoliko hiljada crteža. Prvi susret s njegovim delima izaziva kod zaljubljenika u umetnost osećaj da su otkrili blago neprocenjive vrednosti. Šileovi provokativni aktovi, prikazani u ekspresionističkom maniru, imaju tajanstvenu psihološku moć i čudnovatu privlačnost. Ljudi na njegovim slikama su obnaženi i razotkriveni, ali su im pogledi prkosni, a poze izazivačke. Njihove proporcije su nezgrapne, tela su im izlomljena, a smelo kombinovane boje asociraju na bolest – i fizičku i psihičku. Ipak, čini se kao da ti ljudi posmatraju nas, a ne mi njih.
Šile je svojim slikarstvom narušavao moralne konvencije društva na početku 20. veka. I njegov način života bio je nekonvencionalan, zbog čega je često izazivao gnev svoje okoline. U ranom detinjstvu pokazivao je incestuozne sklonosti prema mlađoj sestri, a kao mladić je, pod optužbom da širi pornografiju i da sablažnjava maloletnike, mesec dana proveo u zatvoru. Neobičan životni put austrijskog slikara poslužio je kao inspiracija za nekoliko romana, filmova i plesnih predstava.
Čudno dete
Egon Šile rođen je 1890. godine u bečkom gradiću Tulnu, u porodici železničara. Kao dečak bio je fasciniran vozovima, ali iz ugla crtača. Sate je provodio sedeći na železničkoj stanici i crtajući lokomotive i vagone. Okolina ga je smatrala čudnim detetom. Bio je stidljiv i ćutljiv, nerado je komunicirao s ljudima, a u školi je bio prilično loš đak. Pokazivao je interesovanje jedino za atletiku i za crtanje. Njegovo detinjstvo obeležio je i incestuozni odnos sa četiri godine mlađom sestrom Gerti, s kojom je kao tinejdžer jednom prilikom pobegao u Trst i proveo noć u hotelskoj sobi.
Egonov otac Adolf Šile umro je od sifilisa kada je dečaku bilo 15 godina. Brigu o mladom zaljubljeniku u umetnost preuzeo je na sebe majčin rođeni brat Leopold Čihaček, koji je takođe bio zaposlen u železnici. Iako je planirao da svoga sestrića usmeri na porodično zanimanje, Leopold je uvidevši dečakov talenat za crtanje odustao od prvobitne namere i odlučio da mu pronađe dostojnog učitelja. Egon je prvo pohađao časove crtanja i slikanja kod umetnika Ludviga Karla Štrauha, da bi se 1906. godine upisao u Školu za umetnost i zanate u Beču. Nekoliko godina kasnije počeo je da pohađa studije slikarstva na Akademiji lepih umetnosti u Beču, ali stroga pravila, koja je nalagao konzervativni sholastički sistem, nisu bila po ukusu mladog stvaraoca. Napustio je Akademiju veoma brzo i zajedno s nekolicinom nezadovoljnih kolega osnovao Novu umetničku grupu (Neukunstgruppe).
Klimt – najznačajniji uzor
Jedan od Šileovih najznačajnijih uzora bio je proslavljeni Gustav Klimt, koji je Šilea uveo u Bečku radionicu, čija je delatnost bila povezana sa secesijom. Klimt je kupovao crteže mladog umetnika i poklanjao mu svoje, dovodio mu modele i upoznavao ga s potencijalnim mecenama, a u više prilika pomogao mu je i da se izvuče iz neprilika.
Šileove slike prvi put su bile predstavljene publici na izložbi koju su secesionisti priredili u Umetničkoj galeriji u Beču 1909., a dve godine kasnije njegovi radovi bili su prikazani i na izložbi secesionista u Minhenu. Mladi ekscentrik (mnogi bi rekli – perverznjak) stvarao je dela koja su vrlo brzo postala veoma tražena i cenjena na umetničkom tržištu. Njegovoj popularnosti doprinelo je i prijateljstvo s likovnim kritičarem Arturom Reslerom i kolekcionarom Hajnrihom Benešom.
Tokom 1910. nastali su Šileovi prvi portreti i pejzaži izrađeni u ekspresionističkom maniru. Sa svojom Novom umetničkom grupom izlagao je 1910. godine u Pragu i 1912. u Budimpešti, a njegova dela bila su tokom narednih godina predstavljena i publici u Hamburgu, Štutgartu, Cirihu, Hagu, Drezdenu, Berlinu, Rimu, Kelnu, Briselu, Parizu.
Nepoželjni komšija
Šile se, u skladu sa svojim neobičnim karakterom, u 21. godini umorio od prestoničkog života koji je okarakterisao kao klaustrofobičan, te je odlučio da se zajedno sa svojom sedamnaestogodišnjom prijateljicom i modelom Valburgom Vali Nejzil preseli na selo. Pre Šilea, Nejzilova je pozirala Klimtu i bila njegova ljubavnica. Par je pobegao u rodno mesto Šileove majke Češki Krumlov, u kojem je danas smešten muzej posvećen austrijskom slikaru. Umetnik je verovao da će mu seoska tišina i mir odgovarati, ali se ispostavilo da je malograđanska sredina, u kojoj svako zna šta radi komšija, bila pretesan obruč za njegov neobuzdani karakter.
Meštani Češkog Krumlova proterali su slikara i njegovu ljubavnicu iz svoga mesta, ne odobravajući njihov slobodni stil života. Zapravo, ono što je žitelje češkog mesta najviše iritiralo bila je činjenica da Šile dovodi u svoj atelje maloletne devojke da mu poziraju. Egon i Vali preselili su se u gradić Nejlengbah, nedaleko od Beča.
Novi Šileov atelje postao je mesto okupljanja problematičnih tinejdžera. Slikar je ubrzo uhapšen, a policija je prilikom pretresa njegovog stana pronašla više od stotinu erotskih crteža i slika. Šile je u zatvoru proveo 24 dana zbog izlaganja pornografskih crteža u stanu u koji dolaze deca. U tamnici je napravio seriju od 12 slika koje odišu nelagodnošću zbog zatočenosti.
Egon je 1914. godine, kada se vratio u Beč, odnosno u njegovo predgrađe, upoznao sestre Edit i Adel Harms, devojke koje su živele u zgradi preko puta njegove. Jedno vreme družio se s obe, da bi se 1915. oženio Edit, koju je smatrao društvenijom. Istovremeno je održavao vezu s Vali, verujući da može da voli obe žene istovremeno. Ipak, kada je priznao Vali da je u braku, ona ga je momentalno napustila.
Evropom je u to vreme uveliko besneo rat i slikar je nekoliko dana nakon ženidbe bio mobilisan. Iako je izbegavao regrutaciju, na kraju je morao da se pridruži austrijskoj vojsci, ali nije išao na front. Prvobitno je bio stacioniran u Pragu, gde je čuvao ruske zatvorenike. Edit je pošla za njim i smestila se u hotelu. Tokom vojne službe Šile je nastavio da slika. U prvo vreme modeli su mu bili ruski vojnici. Nešto kasnije zbog problema sa zdravljem, ali i zahvaljujući svom odličnom rukopisu, dobio je premeštaj u jedan manji austrijski vojni kamp. Tu je mogao nesmetano da se bavi slikanjem, a njegov komandant Karl Mozer, koji je bio oduševljen njegovim radom, čak mu je omogućio da jedan od vojnih magacina preuredi u svoj atelje.
Šile i Edit vratili su se u Beč 1917. Završetak rata doneo je Šileu ogroman uspeh, slavu i – smrt. Na 49. izložbi Secesije, koja je 1918. godine bila priređena u austrijskoj prestonici, bilo je predstavljeno čak pedeset Šileovih radova. Slike su mu bile izložene u glavnom holu, a njihove cene su dodatno porasle. Mladi umetnik dobio je niz narudžbina za portrete, a usledile su izložbe njegovih dela u Cirihu, Pragu i Drezdenu. U februaru te godine umro je Gustav Klimt, nakon čega je Šile počeo da važi za najznačajnijeg austrijskog slikara.
Nažalost, na jesen te iste godine, u Beč je stigla španska groznica. Egon i Edit, koja je u to vreme bila trudna, umrli su u razmaku od tri dana od tog nemilosrdnog virusa gripa. Šile je crtao i u svojoj samrtnoj postelji. Njegovi poslednji crteži su Editini portreti.
Umetnost perverzije
Dela Egona Šilea odišu energijom koja istovremeno zastrašuje i pleni posmatrača. Likovi sa njegovih slika su nesputani, raskalašni, pomalo bizarni, njihovi pogledi su smeli i izazivački, a poze nepristojne i skaredne. Iako su razotkriveni u potpunosti, oni uživaju i prkose. Forme su izlomljene, deformisane, prenaglašene, crtež veoma upečatljiv. Pojedini kritičari Šileova dela tumače kao groteskna i erotična, neki ih ocenjuju kao pornografska, a kod mnogih njegove slike izazivaju osećaj uznemirenosti.
Šile je u ranoj stvaralačkoj fazi bio pod snažnim uticajem Gustava Klimta i Oskara Kokoške, a već oko 1910. godine počeo je da razvija sopstveni, prepoznatljiv umetnički izraz. Na njegovim platnima dominirali su prikazi nagih, bolesno obojenih i izdeformisanih tela sa snažno izraženom seksualnom energijom.
Tokom vojne službe, budući da mu okolnosti nisu dozvoljavale da se bavi slikarstvom u onoj meri u kojoj je to činio ranije, njegovi crteži bili su svedeniji. U to vreme nastao je veći broj Šileovih pejzaža. Model za većinu njegovih aktova bila je Edit, kao i njegovi ratni drugovi.
Najveći broj dela Egona Šilea izložen je u Leopold muzeju u Beču, u čijoj se kolekciji nalaze 41 ulje na platnu, kao i 188 radova na papiru. Kada je Rudolf Leopold prvi put video radove Egona Šilea, odmah je prepoznao njihov izuzetan umetnički kvalitet, što ga je podstaklo da ostatak života posveti prikupljanju umetničke zaostavštine rano preminulog slikara. U ono vreme Šileove slike dostizale su vrednost najnovijih modela automobila, što je u poređenju s današnjim, osmocifrenim cenama izraženim u evrima, prava sitnica!
O Šileu je 1980. godine u nemačkoj produkciji snimljen biografski film „Excess and Punishment“, u režiji Herberta Veselog. Ulogu umetnika, kog su lični demoni odveli ka preranoj smrti, tumači Metju Karijer. Roman Džoane Skot „Arrogance“ iz 1990. godine, kao i plesna predstava Stefana Mazureka „Egon Šile“ iz 1995., inspirisani su neobičnim životom tog austrijskog slikara. Šileovo stvaralaštvo poslužilo je kao inspiracija i peruanskom nobelovcu Mariju Vargasu Ljosi u romanu „Don Rigobertove beležnice“ (1997).
V.B.
i ujević 
