Dešavanja u Srbiji

[klixober]

Nema u Sarajevu B92 ni B92 info.Dok sam bio u BG gledao sam,nije lose u odnosu na druge.

[pesak]

b92 mozes pratiti na http://www.b92.net - uzivo ..a nazalost, b92 info ne moze.b92 info je mnogo bolji.

a ja hvatam ovde obn ...ali je nesto i ne gledam.samo neki filmovi i to ne bas neki. kakva je to televizija ? znam sta je bn televizija, ali obn nemam pojma.

[Abacija]

super je b92 info ..tv ..da li mozete da ga hvatate ? evo, ide izgleda odlicna emisija o mostaru-o ratu .
hvala bogu da su poceli o tome da pricaju, bez lazi i propagande.
evo, upravo prica jedna zena kako je jna pocela da bombarduje mostar.

jel gleda neko ? b92info . ne znam da li moze preko neta ?

Ja bih ga gledao da nisam opterecen internetom.
Pitam se u koju kategoriju opsjednutosti spada @pici?

Kategorije Internet zavisnosti:

1. Prezasićenost informacijama (Information overload)

2. Opsednutost virtuelnim prijateljstvima (Cyber-relational addiction )

3. Opsednutost sajber-seksom (Cybersexual addiction)

4. Opsednutost igranjem na mreži (Net compulsions)

5. Patološko korišćenje foruma i elektronske pošte (Mailholism)

@Pici izvini, nadam se da ces prihvatiti salu.

Nego, @pesak... imas li ti sta fino da napises o desavanjima u Srbiji? Meni vise dojadilo citati o "ratu i miru".

[pici]

super je b92 info ..tv ..da li mozete da ga hvatate ? evo, ide izgleda odlicna emisija o mostaru-o ratu .
hvala bogu da su poceli o tome da pricaju, bez lazi i propagande.
evo, upravo prica jedna zena kako je jna pocela da bombarduje mostar.

jel gleda neko ? b92info . ne znam da li moze preko neta ?

Ja bih ga gledao da nisam opterecen internetom.
Pitam se u koju kategoriju opsjednutosti spada @pici?

Kategorije Internet zavisnosti:

1. Prezasićenost informacijama (Information overload)

2. Opsednutost virtuelnim prijateljstvima (Cyber-relational addiction )

3. Opsednutost sajber-seksom (Cybersexual addiction)

4. Opsednutost igranjem na mreži (Net compulsions)

5. Patološko korišćenje foruma i elektronske pošte (Mailholism)

@Pici izvini, nadam se da ces prihvatiti salu.

Nego, @pesak... imas li ti sta fino da napises o desavanjima u Srbiji? Meni vise dojadilo citati o "ratu i miru".

ma nema niki probljem samo ožeži,prihvatam svaku vrstu šale .......dok je politike bitiće i seksa......il obratno hebeli ga

[pesak]

pa ja, iskreno, nemam pojma sta se desava onako ..na sitno.. u srbiji...onako kako vidi simi5. ja vidim sta treba da se desava. necu da ucestvujem u zamesetaljstvu mozga . mediji nisu slobodni..osim e-novina. tu se obavestim, gledam coraxove karikature, citam pametne ljude kao sto su srdja popovic, vesna pesic, pera lukovic, sonja biserko, ima ih...
i gledam izloge knjizara, pa pokusavam da odgonetnem koji je trend...
koliko im treba da evoluiraju...na kom su stepeniku evolucije...gde su se zaglavili
zaglavljenje je stalno isto ..nikako da krene odglavljenje.
zaglavljenje je nacionalizam ..uzasni veliko-srpski nacionalizam, koji nas je ukucao tri metra pod zemlju.
o tome pricaju jedino ljudi oko ldpa ...
kako ovi drugi ne shvataju da njihova glava na ramenima zavisi od suocavanja sa veliko-srpskim nacionalizmom, meni nije jasno.
strozije gledano, u srbiji se ne desava nista. slajfujemo u prazno.
mozda ne treba biti tako strog, a mozda i treba.
tako, da meni nesto i nije bitno ko sta koja partija.
mi smo taoci veliko-srpske politike nacionalisticke .
meni cesto i zao tadica.
tipican taoc ili sta. nemam pojma.

evo jedan prilog

Oštre reakcije hrvatskih zvaničnika na Tadićev poziv na izvinjenje
Stevica Šuša
Zagreb
04/08/2008


Izjava predsjednika Srbije Borisa Tadića da bi se Hrvatska trebala izviniti Srbima za zločine počinjene u operaciji Oluja izazvala oštre reakcije hrvatskih zvaničnika.

U odgovoru na izjavu predsjednika Tadića hrvatski premijer Ivo Sanader je poručio kako Srbija ima puno problema, ali da ih neće riješiti tako što pažnju javnosti usmjerava sa svojih problema na Hrvatsku.

"Oluja je čista i sjajna pobjeda i nema nikakve dileme oko toga", rekao je Sanader napominjući kako bi Beogradu bilo puno pametnije da se suoči sa vlastitom prošlošću i velikosrpskom ideologijom Slobodana Miloševića, koja je izazvala četiri rata na ovim prostorima i bila začetak svakog zla.

Hrvatski premijer je ipak dodao da je nakon Oluje bilo zločina na Hrvatskoj strani, ali da hrvatska država čvrsto smatra da se svi zločini trebaju istražiti i sudski procesuirati.

U sličnom tonu i predsjednik Hrvatske Stipe Mesić je izrazio čuđenje zbog Tadićeve izjave jer je, kako kaže, srpskom predsjedniku i njegovim savjetnicima očito promaknula činjenica da se on prije određenog vremena izvinio svim narodima kojima su pripadnici njegovog naroda nanijeli zlo. Mesić je takođe rekao kako bi Tadić kada govori o Oluji trebao imati na umu da je pobuna Srba u Hrvatskoj bila inicirana iz Beograda od kuda su dolazili dobrovoljci i tenkovi okićeni cvijećem, te da je Hrvatskoj rat bio nametnut.
Inače, uoči godišnjice Oluje koja se u Hrvatskoj obilježava kao praznik pobjede i domovinske zahvalnosti na spomen domu ubijenim Hrvatima Ovčara kod Vukovara osvanuo je natpis „ovo je Srbija", a kako prenose ovadašnji mediji policija traga za autorima natpisa.

[pesak]

a moram da kazem i da sa uzivanjem citam postove zavrlzlame ... samo ga nesto nema u poslednje vreme...

[pesak]

Kesić: Očekujem veliki pritisak na Srbiju da uhapsi Mladića i Hadžića
Branko Mikašinović
Vašington
04/08/2008


U kojoj meri je ekstaradicija Radovana Karadžica Hagu doprinela unapredjenju imidža i odnosa Srbije sa SAD i Evropskom unijom, kao i o delovnaju srpskog lobija u Vašingtonu, naš saradnik Branko Mikašinović razgovarao je sa vašingtonskim političkim analitičarom, Obradom Kesićem.

KESIĆ: Pod normalnim okolnostima i u situaciji gde postoje normalni odnosi izmedju Srbije i Amerike, bilo bi realno očekivati da bi ekstradicija Karadžića doprinela normalizaciji i unpredjenju tih odnosa. Nažalost, situacija je nenormalna u pogledu pozicije Srbije u odnosima ne samo sa Amerikom, već i Evropskom unijom. Znate dobro da se poslednjih dana videlo da tu postoji jedan veliki problem - prvo što je napravljeno jeste veliki korak za Srbiju sardnji sa Hagom i ovu vladu u Bogradu, ali se toj vladi to ne pripisuje kao njen uspeh, već kao uspeh politike pritiska i uslovljavanja.

GLAS AMERIKE: Medjunarodna zajednica očekuje izručenje Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Da li mislite da će Srbija uskoro izaći tome u susret?

KESIĆ: Prvo, mora da dodje do hapšenja. Ali, za mene je nešto tu nelogično, a to je da nova vlada nije napravila neki sporazum oko hapšenja Karadžića, tako da jednostavno nema nekog nagradjivanja, ili se barem za sada to ne vidi. Sa jedne strane, možda je to dosta naivno od strane Beograda, da je očekivao da će to biti vidjeno u kontekstu onoga što bi normalna država učinila prema svojim medjunarodnim obavezama i zakonu i prema sopstvenom zakonu, što je potpuno normalno i dobar potez. Medjutim, u velikoj meri, strani političari vide to kao njihov uspeh, odnosno uspeh jedne politike koja je dovela Srbiju u situaciju da će ova vlada imati velike probleme ne samo sa Amerikom, već i sa Evropskom unijom, ukoliko se ne postigne nekakav novi okvir za te odnose. Ako se uspostavi odnos i praksa da se sa Srbijom može da razgovara samo sa pretnjama i kroz politiku uslovljavanja, onda se bojim da će taj drugi potez, koji bi bio logičan u ovom momentu, biti veoma težak za ovu vladu i samu Srbiju. Takodje, ako je vlada odlučila da mora da ispuni uslov saradnje sa Hagom u potpunosti, onda je nelogično što to nisu uradili odjednom. Ako su svesno odlučili da uhapse samo Karadžića a da ne uhapse drugu dvojicu optuženika u ovom trenutku, možda su se nadali da će pritisak nestati posle njegovog hapšenja, i da će malo dobiti na vremenu. Medjutim, mislim da su pogrešno procenili situaciju i vidimo da je efekat sasvim suprotan, tako da možemo da kažemo da ovaj potez, bar za sada, ne samo da nije pokazao neki rezultat što se tiče Srbije, nego je u velikoj meri pogoršao medjunarodnu poziciju Srbije. Ako pogledamo, na primer, situaciju u Evropskoj uniji, dobro znate da su, pre nego što je formirana vlada, Holandija i Belgija bile izolovane u Evropskoj uniji u svom mišljenju da sporazum sa Srbijom treba da bude uslovljen punom saradnjom sa Haškim tribunalom. Sada kada pogledamo rezultat posle hapšenja Radovana Karadžića vidimo da više nisu Holandija i Belgija izolovane u uniji, već da to postaje glavni trend i politika Evropske unije. Pozicija Srbije u odnosu sa Evropskom unijom se. nažalost, pogoršala tim potezom. Očkujem da će biti izvršen veliki pritisak na Srbiju u pogledu što skorijeg hapšenja Ratka Mladića i Gorana Hadžića.

GLAS AMERIKE: Ako se nedavna poseta kosovskih lidera Vašingtonu može smatrati i kao vrhunac uspešnog delovanja albanskog lobija, šta to znači za poziciju Srbije i pripreme za novu administraciju?

KESIĆ: Već odavno postoji više problema u odnosima izmedju Vašingtona i Beograda. Jedan od tih problema u odnosima dve zemlje je da Srbija uopšte nama efikasan lobi u Vašingtonu. Država kao država skoro da nije bila prisutna ovde, lobisti koji su taj posao radili, koji je trebalo da predstavljaju itnerese Srbije i države u Vašingtonu, ne samo da to nisu uspeli da učine na jedan dobar način nego se u velikoj meri nisu uopšte bavili svojim poslom. Misalim da je to bio veliki promašaj od strane Srbije, ali to ne znači da nije potrebno da sada u ovom trenutku nova vlada, pokuša da izgradi jedan ozbiljniji način da se čuje njen glas i da se definišu interesi Srbije u Vašingtonu, na način na koji to čine i sve druge države. To ne znači da preko noći može nešto da se izmeni, niti može da se utiče, na tvrd stav Amerike da Kosovo treba da bude nezavisno, ali je to nužno kao okvir za poboljšanje odnosa i da se utiče na brzinu poboljšanja tih odnosa. Pre nego što dodje do potpune normalizacije odnosa Srbije i Amerike, mora da dodje do velikih promena i u Beogradu i u Vašingtonu. U Beogradu, ljudi moraju da shvate ozbiljnije da treba da se radi više u vezi sa lobiranjem i da ne mogu da računaju samo na ambasadu i srpsku zajednicu. Prevashodno je važno da vlada definiše nacionalne interese, da da pravac i smer projekta lobiranja, jer bez toga ni jedan lobi ne može da uspe. Ne mogu se imati različita mišljenja i stavovi, već treba jasno definisati interese Srbije. Druga stvar je da vlada mora jasno da kaž šta hoće. Mi znamo dobro šta neće— neće da prizna nezavisnost Kosova, ali šta je onda odgovor na to, šta ona nudi, šta traži? Mislim da su do sada srpski političari bili jako vešti da definišu šta neće, a vrlo slabi u tome šta hoće, a to mora da se izeni. U Americi, mora da dodje do promene u mišljenju i mentalitetu ljudi koji se bave Balkanom - da ne vide to, ako mogu da kažem, kao neku priliku za lične ambicije. Mislim da bi mentalitet u Vašingtonu trebalo da bude mnogo otvoreniji i iskreniji prema Srbiji.

[pesak]

evo najboljihb komentara na temu -sta se desava u srbiji ... corax



vadikali na moru... odmaraju..

toma grobar gradi kule ...mali vucic se igra u pesku sa lopaticom, a vjerica / 7-11x bacacica kletvi sa kolena na koleno/ nesto se dogegava debela. i ruzna.

[Umjetnik a]

super je b92 info ..tv ..da li mozete da ga hvatate ? evo, ide izgleda odlicna emisija o mostaru-o ratu .
hvala bogu da su poceli o tome da pricaju, bez lazi i propagande.
evo, upravo prica jedna zena kako je jna pocela da bombarduje mostar.

jel gleda neko ? b92info . ne znam da li moze preko neta ?

baš lijepo, samo bi bilo dobro kad završe sa JNA da pređe na ono što je HVO radio

p.s.
pesak je si ti ikad bila u mostaru

[Umjetnik a]

b92 mozes pratiti na http://www.b92.net - uzivo ..a nazalost, b92 info ne moze.b92 info je mnogo bolji.

a ja hvatam ovde obn ...ali je nesto i ne gledam.samo neki filmovi i to ne bas neki. kakva je to televizija ? znam sta je bn televizija, ali obn nemam pojma.

bolje ti je da ne hvataš OBN
nećeš ništa bitnije propustiti

[Umjetnik a]

evo najboljihb komentara na temu -sta se desava u srbiji ... corax



vadikali na moru... odmaraju..

toma grobar gradi kule ...mali vucic se igra u pesku sa lopaticom, a vjerica / 7-11x bacacica kletvi sa kolena na koleno/ nesto se dogegava debela. i ruzna.

jesu li ovo u albaniji na moru

nego pesak haj ti meni reci šta je sa tom vladom u beogradu, je li to završeno

koje prvi čovjek grada

[pesak]

albanija, nego sta...sta si ti mislio...

inace ide serijal snimljen /dokumentarci/ po knjizi Svetlane Broz- Dobri ljudi u vremenu zla...
jako lepo... neke sam gledala, neke propustila- ovo je repriza..
nz b92 info.

[Fair Life]

http://www.startbih.info/Default.asp?broj=252&ID=325

[pesak]

Ilegalni bioskop u Beogradu

VEŠANJE, PA ŠTA?!

Izvor: MAGACIN

Tajno snimljen dokumentarni film o vešanju šesneaestogodišnje devojke Atife u gradu na severu Irana, prikazan je u Ilegalnom bioskopu u Beogradu. Atifa je osuđena na smrt vešanjem zbog greha protiv nevinosti i prevare. Uhapsila ju je moralna policija i kaznila zbog seksualnog odnosa sa 51-godišnjim taksistom, iako nije utvrđeno da li je u pitanju bilo silovanje. Kako bi proveli smrtnu kaznu, vlasti u Iranu su njen broj godina povećali sa 16. na 22, jer je u toj zemlji smrtna kazna dozvoljena na osobama starijim od 18. godina. Ana Isaković U nedelju, 3.avgusta, u prostoru Magacin (Kraljevića Marka 4) u Beogradu, u okviru projekta „Ilegalni bioskop” prikazan je dokumentarni film Execetuion of a teenage girl. Ilegalni bioskop je zamišljen kao edukativni projekat razmene zabranjivanih, marginalizovanih i teško dostupnih filmova. Projekat je otvoren za sve, omogućeno je svima da predlože filmove pod obavezom da o njima i govore. Pored sve kompleksnijeg pitanja copyrigt-a, ilegalni bioskop je posebno zainteresovan za delovanje na lokalni kulturni kontekst. Tako da se u ovom slučaju „ilegalno” odnosi na sadržaje koji su evakuisani iz lokalne distribucije.
Execetuion of a teenage girl je tajno snimljen dokumentarni film o vešanju šesneaestogodišnje devojke Atife u gradu na severu Irana. Ona je osuđena na smrt vešanjem zbog greha protiv nevinosti i prevare. Atifa, ostavši rano bez majke i sa ocem koji postaje zavisnik od droge, imala je teško detinjstvo. Lutajući često sama ulicom vrlo brzo postaje meta moralne policije. Moralna policija ima zadatak da prati i da otkriva ljude koji žive protiv islamskih zakona. Pored ubistva, prepodaje droge, seksualni odnosi van braka su takođe zločin.
Scena iz filma
Izvor: MAGACIN


Atifu je pre krucijalne osude hapsila moralna policija zbog toga što je bila viđena na žurci i zato što je bila u kolima sama sa muškarcem. Neposredan razlog za vešanje je prijava da je imala odnose sa pedeset i jednu godinu starim taksistom koji je bio član revolucionarne garde. Nikada nije razjašnjeno da li je Atifa voljno stupila u vezu sa taksistom ili je bilo u pitanju silovanje. U skladu sa verskim zakonima u Iranu, devojčice voljno stupaju u seksualne odnose od devete godine. One su krive zbog svog nedoličnog ponašanja. Ovakva kazna se može dobiti i kada žena sedi u kolima, sama sa muškarcem koji joj nije rođak. U Atifinom slučaju, taksista je uvek mogao da se opravda njenim izazovnim oblačenjem ili ponašanjem. Ono što je poražavajuće u Atifinom slučaju je da je osuđena na kaznu vešanjem iako nije bila udata i što je u presudi bilo napisano da ima 22 godine, a imala je samo 16. Zakon zabranjuje vešanje osoba mlađih od 18 godina. Moralna policija je svoj postupak opravdala i pokretanjem peticije na kojoj je sakupljeno mnogo potpisa koji podržavaju Atifinu osudu na smrt. Takođe, moralna policija je ocenila da je ona loše uticala na vaspitanje i čestitost drugih devojčica.

Vešanja u Iranu obavljaju se po manjim gradskim trgovima. Još od doba Rimske imperije, poznat je čovekov neobjašnjiv poriv za uživanjem u posmatranju smrti. Tako i u Iranu tog 15. agusta 2004. ukupila se gomila da posmatra egzekuciju Atife. Da li je je to uživanje prouzrokovano srećom zbog ostanka „sa ove strane” (života)? U ovom slučaju, Iran je područje gde je moralna policija proizvod prošlosti i budučnosti. Moralna policija, krijući se po tamnim ćoškovima, kao inkvizicija, a istovremeno kao tajna služba, budno prati svaki korak u ljudskim životima. Da biste otišli u Iran morate tačno navesti razlog zašto idete. Najbolji razlog koji možete da navedete je turistička poseta. I u tom slučaju ministarstvo vam dodeljuje pratioca. Svaki posetilac Irana primetiće senku iza sebe a svi oni sa kojima pričate će davati poluiskrene odgovore.

Atifina vešala su jedna od mnogih, a ljudi sa ove strane kugle osećaju sa olakšanjem „da se to dešava tamo negde”.

http://www.e-novine.com/sr/kultura/clanak.php?id=15755

[pesak]

Intervju: Emir Imamović, pisac

GLUPOST JE NAJVEĆA POKRETAČKA SNAGA
Bosanci su učinili sve ne bi li sebi zagorčali život


Bosna je zemlja čudnog apsurda. Možda se zato u njoj nikad nijedan veliki važan proces ne završi. Ljudima ili dosadi ili postane smiješno. Kada se šabloni i predrasude izvedu do kraja mogu da budu komični. Imam neke šablonske likove, novovremene tajkune, korumpiranu policiju, strance koji se ponašaju kao kolonizatori u Africi, razočarane bivše vojnike...sve ono šta čini naše društvo.Razgovarao: Dejan Kožul

Fotografije: Lična arhiva

Stereotipi o Bosancima prisutni su u svim državama nastalim na pepelu nekadašnje SFRJ. Moglo bi se reći da je bosanska glupost postala mitskih razmera i baš bi voleo da mogu da se vratim u prošlost i proniknem kada je taj stereotip dobio svoj početni oblik. Kad god se to desilo, teško da bi išta više moglo da vrati stanje na početak.

Ipak, kada razmišljamo o Bosancima, pomalo smo i nepravedni, jer će teško kome odmah na um pasti Ivo Andrić, Meša Selimović, koji su dosegli svetsku slavu, ali i Branko Ćopić, čitava svita Nadrealista, Mirza Delibašić, Davorin Popović i mnogi drugi koji ovde nisu nabrojani i koji su proneli slavu Bosne širom sveta.


Ne, nama je ipak na umu najčešće glupi, ali dobroćudni Bosanac. Činjenica je da su i sami Bosanci uveliko doprineli takvoj slici, a jedan događaj sa početka ovog veka, našao je i svoje mesto na mojim policama za knjige. Da li je netko vidio djevojčice, kurve, ratne zločince prvenac je Emira Imamovića, zvanog Pirke, nekadašnjeg novinara i urednika sarajevskog nedeljnika Dani, a danas kolumnistu bosanskog izdanja Gracije i novopečenog pisca. Reč je o događaju koji se zbio u Bosni, kada su dva poprilično glupa prijatelja odlučila da kidnapuju grupicu devojčica, ne bi li dobili novac za njihov otkup. Sve je još solidno isplanirano, ali su zaboravili na jedan detalj – nisu znali broj telefona roditelja kako bi od njih i zatražili novac. Uporedo sa tim u istom mestu vrši se i potraga za nestalim kurvama, kao i za ratnim zločincima, Mladićem i Karadžićem. Koliko znam, kurve su na svom mestu, a jedan od ove dvojice odnedavno svet gleda iza rešetaka, ali ne zaslugom likova iz knjige.

Pirke je ovu knjigu izdao još pre više od dve godine u Hrvatskoj, a u međuvremenu je napisao i drugu knjigu Tajna dolina piramida sa simpatičnim podnaslovom U potrazi za dokazima da su u BiH živjela inteligentna stvorenja. I opet ista stvar! Međutim samosarkazam je odlika inteligentnih, pa prepustimo reč jednom od njih, koji svojim delima ide na ruku onima koji veruju da su Bosanci zaista glupi, ali svojom pojavom i inteligencijom odmah i demantuje rečeno.


ISKUSTVO SA KOSOVA
* Bio si na Kosovu i kao ratni reporter 1999. godine?
Ušao sam odmah iza jedinica KFOR, kada se fizički moglo ući. Shvatio sam da život neće nikome biti lak, kao i da je te godine na Kosovu bilo manje Srbije nego što je to bilo u Oslu. Sve je ovo jahanje mrtvog konja i manipulacija očajnicima. Očajnike je lako usmjeriti u pljačku i nacionalizam, ali i u sjajnu stvar kao što su demonstracije u Sarajevu.

* Zašto se knjiga pojavila u Srbiji tek dve godine nakon njenog objavljivanja u Hrvatskoj?

Sa izdavačkom kućom Rende smo potpisali ugovor prije godinu dana. Promocija je tempirana za ovo vrijeme i nema nekog spektakularnog razloga za kašnjenje. Meni je čak i odgovaralo jer je u isto vreme izašla i moja druga knjiga, pa će, nadam se, jedna drugu da vuče na tržištu.


* Mnogi se čude kako si mogao jednu tako ozbiljnu temu, poput kidnapovanja dece da napišeš na sarkastičan način?

To je pitanje mentaliteta. Ljudi u BiH i na Balkanu su prirodno duhoviti i mogu svaki problem da gledaju sa osmjehom na licu. To je više vrlina nego mana. Mislim da ova, kao i svaka druga priča, kada se pogleda sa strane i kada se ogoli, može postati smiješna. Jedna od najboljih filmskih komedija je Život je lijep, Roberta Beninija. Sve se može pričati na najmanje dva načina, a meni je humor puno bliži nego pravljenje drame, čak i kada to ne treba, a vala mi nije bliska ni kad treba. Dramu živimo svaki dan i to grčku tragediju.

* Koliko je onda opisani događaj zaista i bio drama?

Ova priča je u medijima praćena onako kako se svuda u svijetu prati – spektakularne otmice sa puno teorija zavere, sa puno raznih mišljenja uz obaveznu patetiku i sve ostalo. Na kraju se dio medija našao u bezizlaznoj situaciji. Sve ono o čemu se stvarali ozbiljnu sliku pokazalo se jako neozbiljno i sve je ispalo groteskno. U osnovici svega ovo je jedna tragedija, jer kada neko i greškom uzme dijete to je strašan događaj.


Naslovnica knjige



* Knjigu si pisao skoro četiri godine posle događaja. Šta je u knjizi fikcija, a šta se stvarno desilo?

Ispada da su samo razumni dijelovi knjige fikcija. Imam uzrečicu: „Jebeš zemlju u kojoj je moj glas, zapravo glas razuma”. Naprosto, kad si dugo sa nekim tekstom brišu se granice fikcije i onoga šta crpiš iz stvarnosti. Osnovnu priču nisam ni malo narušio. To se desilo tako kako se desilo – dva idijota su izvela otmicu bez plana. Paralelno sa tim desila su se još dva, ničim izazvana, događaja koji su cijeloj priči dali nevjerovatan oblik i dimenziju. Jednako kao što se konstrukcija nevjerovatno gradila tih dana, isto tako se nevjerovatno i rasplela. Tako se i moja knjiga završava – traje jedno ludilo koje se naprosto samo ugasi, odnosno dobije neki drugi oblik jer su vjerovatno u zatvoru.

* Koliko je opisano ludilo zapravo slika stanja u BiH?

Ta tri i još mnogo nenormalnih događaja se mogu povezati sa stanjem. Sjećamo se vijesti koju su mediji objavili da je u Tuzli u saobraćajnoj nesreći golf udario u banderu i da je bilo 11 povređenih. Bosna je zemlja čudnog apsurda. Možda se zato u njoj nikad nijedan veliki važan proces ne završi. Ljudima ili dosadi ili postane smiješno. Kada se šabloni i predrasude izvedu do kraja mogu da budu komični. Imam neke šablonske likove, novovremene tajkune, korumpiranu policiju, strance koji se ponašaju kao kolonizatori u Africi, razočarane bivše vojnike...sve ono šta čini naše društvo.

* Možda je Bosna smeštena na pogrešni kontinent? Možda joj je stvarno mesto u Africi?

Netko mi je rekao da je Nigerija jedina zemlja sa većom administracijom od bosanske. Mislim da je to blizu istine. Bosna je posložena kao jedna polufunkcionalna kolonija koja ima jako puno upravljača i nitko nikome ne odgovara. Vojnici bi rekli da ne postoji nikakva linija rukovođenja , ni komandovanja. Kad se dođe do vrha, do nečega što je na kraju, ili na početku lanca upravljanja državom, onda se otkrije da na tom vrhu sjedi čovjek koji ima božanske ovlasti i potpuno nesnalaženje u njima.


Tješim se da živimo u teroru manjine



* Roditelj jedne od devojčica, zbog koje je i izvedena otmica je novokomponovani tajkun. Ko god bio sigurno mu nije bilo lako tih dana. Da li su uopše videli tvoju knjigu i kako su reagovali na nju?

Mislim da nisu. Pomirio sam se sa činjenicom da se ljudi, na ovom kulturnom jedinstenom prostoru (Srbija, Hrvatska, BiH i Crna Gora), ne umaraju od čitanja. Pogotovo što se sve to događalo u malom gradu i vjerujem da knjiga nije ni došla do njih.

* Koliko je razumnih ili tvojih istomišljenika danas u Bosni?

Ne ubrajam sebe u razumne. Imam istomišljenike u kulturološkom smislu. To su ljudi koji isto razmišljaju kao ja, smiju se istim stvarima. To su moji prijatelji i ljudi koje srećem na različitim putovanjima. To je jedan od poslednjih velikih razloga što uopšte ostajem da živim u Bosni. To je mjesto gde još uvijek ima najviše ljudi sa kojima najlakše mogu da se smijem.

* Ali i da se posvađaš?


U zadnje vrijeme se ne svađam ni sa kim. Što god mi kažu, samo potvrdim da su u pravu. To sam htio da predložim kao političku platformu za rješenje situacije u BiH. Da svi prihvate sve, pa možda nešto dobro iz svega i izađe.

* Smatraš li da tvoje knjige potvrđuju stereotipe o Bosancima?

To su me i u Zagrebu pitali – da li je moja knjiga dokaz koji ide u prilog onima koji tvrde da su Bosanci generalno glupi!?

* Ili genijalni?

Ne vjerujem da ih ima puno genijalnih, ali Bosna jeste zemlja iz koje su izašli genijalni ljudi. Svaka kultura koja drži do sebe danas svojata Andrića, Selimovića, pa i Kusturicu. Malo ljudi zna da je Vladimir Prelog takođe dobitnik Nobelove nagrade, a rođen je u ulici u kojoj ja živim. Sa druge strane je činjenica da su Bosanci posljednjih 20 godina činili sve što su mogli da sebi zagorčaju život. To možda nisu do kraja činili svojom voljom, ali u jednom trenutku su se počeli previše uživljavati u ulogu. Danas je to zemlja koja plaća danak gluposti vlastitih stanovnika.

* Dokle misliš da je moguće da ta glupost da traje?

To je neizlječiva bolest. Postoji samo manji ili veći broj zaraženih. Glupost je najveća pokretačka snaga u svemiru. Nije to nikakav specifikum Bosne. Jednakih idijota ima svuda i gdje god se okreneš, naći ćeš ih. Počinje smetati onog trenutka kada oni postanu većina i počnu glasno da izražavaju svoje mišljenje. Tada ljudi koji nemaju dovoljno razuma postavljaju nove kriterijume u društvu i tu postaje teško za život. Zato sam blizak onoj tezi da se u mladim demokratijama uvede princip koji je Staljin pokušao da uvede, ali eto, ne dadoše mu. Ne može svačiji glas isto vrijediti. Ne mislim da glas Danisa Tanovića, koji je dobio Oskara i glas nekog ko samo hoda okolo, mlati zastavom i baca kamenje mogu da vrijede isto. Oni ne mogu ni da misle isto. Teza možda nije prodemokratska, nije građanska, ali bi se u praksi sigurno pokazala boljom od trenutne.


Lakše je uvesti tenk nego knjigu



* Misliš da ih zaista ima više, ili su jednostavno glasniji, pa to pojačava dojam?

Tješim se da živimo u teroru manjine, ali kad god treba izaći na ulicu i napraviti neku glupost i kad god dođu izbori nekako uvijek postanu većina.

* U Sarajevu su, kao i po Srbiji učestali protesti stanovnika, ali razlozi su potpuno drugačije prirode?


To što se u Sarajevu događalo je jako važna stvar. Izlazak na ulice povodom ubistva djeteta u tramvaju je dokaz da još uvek postoje ljudi koji su spremni razmišljati u nekakvim zdravorazumskim parametrima i tražiti da onaj tko ne može osigurati mir ne bude na vlasti. Problem se pojavljuje onog trenutka kada se pogleda politička konstrukcija BiH, u kojoj uvijek gori smjenjuju loše i u tom smislu ispunjavanje uslova demonstranata ne bi promjenilo stvari. Ali demonstracije su ispunile svoj cilj kad su pokazale da nekoliko hiljada ljudi može izaći na ulicu i tražiti nešto najnormalnije. Oni nisu tražili ništa spektakularno. Vlast nije u stanju da zaštiti djecu, pa ako je tako onda ne mogu više da čine vlast. Ako imaju policiju i sav represivni aparat, a istovremeno se dešavaju zločini onda je kvar duboko u sistemu i treba ga otkloniti.

Što se tiče beogradskih protesta, tu se radi o klasičnoj političkoj manipulaciji i pokušajima da se politički profitira na ulici. To je trend u Srbiji, jer je od 9. marta ulica bila mjera političke snage - od Draškovića koji je bio kralj trgova, pa do 5. oktobra, kada je na istoj toj ulici srušen Milošević. Problem današnjih demonstracija je što su besmislene i nasilne. Nakon onakvih slika gotovo da ne postoje ljudi koji vjeruju u demokratske kapacitete Srbije.


* Čini se da su navijačke grupe uvek dežurni krivci. Ima li to ikakvog smisla? Ko su zapravo ti navijači, imaju li oni uopšte veze sa odrednicom fudbalski navijač?


PIRAMIDE SU SLIKA OČAJA
* Tvoja nova knjiga je o piramidama u Bosni (U potrazi za dolinom piramida). Kako je zapravo krenula potraga?
Kada je Roberto Salinas Prajs tražio Troju u Gabeli, u čapljinskoj opštini, svima je bilo budalasto, ali je malo ljudi znalo šta stoji iza toga. To je bilo u doba kada su djeca u Međugorju vidjela gospu i krenula je religijska euforija, koja nikako nije išla u prilog sistemu koji je u svojoj osnovi bio ateistički. Tada je ozbiljan režim postavio pitanje: „Ima li neka budala u svijetu koja traži neko kamenje?” Rekli su mu za Salinasa, kojeg su doveli sa ciljem da traži Troju, kako bi prebacili fokus sa Međugorja. Eksperiment nije uspio do kraja, ali je jedno vrijeme držao vodu. Na žalost, ova vlast je nesposobna i za ozbiljnu zavjeru. Potraga za piramidama je počela iz naivne želje i vjerovanja arheologa amatera da učini nešto veliko. Kasnije je to postalo i mjera patriotizma i mjera ludosti. Političari i lideri su počeli da hodaju po tom brdu, da se slikaju, davali su podršku...čak je i bivši Visoki predstavnik Kristijan Švarcšiling, koji je poznat po tome što je najduže spavao, što i nije čudno jer ima 100 godina i mora da spava, išao gore da podrži potragu. Danas je ta piramida slika očaja koji vlada u BiH. Kada ljudi dođu do određene tačke očaja onda su spremni na sve da bi im se život popravio. Ovo je bilo super obećanje, jer je bilo predviđeno da se malo radi, da se iskoristi nešto što postoji i da se živi u turističkom carstvu. Odakle ta euforija ide ne znam. Nema tu patriotizma, on je odavno sažvakan, kao i nacionalizam sa početka devedesetih koji je potrošen i svi njegovi glasnici su danas na margini. Danas je i nacionalizam samo pokriće za bisnis, a piramide su služile očajnicima da vjeruju da će se jednom izvući. Ja bi voleo da ih ima, ali ih nema.

To je bježanje od problema. Uvijek je kriv neko koga ne možeš ni da identifikuješ. Fudbalski navijači su potpuno nejasna grupa. Tu može da bude djece od pet godina i staraca od 77. To su ljudi koji bi trebalo da vole fudbal i da ga gledaju. U Hrvatskoj se pojavila knjiga Nogometni leksikon i prati nogomet od dolaska prve lopte u Split. Tad je Boris Dežulović primjetio da su više prostora dobili Torcida i Bad Blue Boys nego Hajduk i Dinamo. Pokušava se predstaviti masa kao važna mjera u društvu, daje joj se na važnosti i sa njom se manipuliše. Nije to nikakav ovovremenski ili balkanski izum. To se radi svuda, samo je kod nas nivo zloupotrebe jako visok. Ta priča o fudbalskim navijačima kao krivcima za nasilje je smiješna. Njih je neko godinama učio da su jaki i važni. Sada kada su se i sami počeli tako ponašati, mi se čudimo.


* Nakon višegodišnjeg novinarskog staža tokom kojeg si bio i urednik u Danima, kako nakon penzionisanja vidiš stanje u medijima?


Nikad nije bilo gore. I u ratu, a i odmah poslije rata, pojavili su se i rasli su mediji koji su razvijali kritičku i građansku svijest u društvu - mediji koji su mislili da im je jedina uloga da istražuju vijest. Nisu se bavili nacionalnim interesima nego objavljivali priče. Takvi mediji i danas postoje, na svu sreću, ali su svedeni na mali broj i osuđeni su na tržišnu utakmicu koje zapravo ni nema. BiH je ekonomski puno više nego politički podijeljeno društvo, sa vječitim pokušajima lokalnih kraljeva da vladaju javnim prostorom. Tako se dogodilo da Nezavisne novine iz Banja Luke, koje su dugo bile najbolje dnevne novine u BiH, danas postanu megafon Milorada Dodika. Sve i da je najbolji vladar na svijetu to nije zadatak novina. Profesionalne novine uspjevaju preživljavati na čudnim tržišnim konstrukcijama. Dani su osnovali Graciju koji je časopis za žene. Takvi časopisi uvijek imaju veliki broj oglašivača što donosi profit. Slobodna Bosna sarađuje sa najmanje prljavim korporacijama u našem poslovnom okruženju. Postoji još TV emisija 60 minuta koja ide na Federalnoj televiziji, dakle na javnom servisu i jedini je sat vremena krajnje istinitog TV programa koji se ne svodi na razgovor dvoje ljudi na kauču. Ne vidim kako će se stvari dalje raspetljavati. Korporativno novinarstvo nikako da dođe u Bosnu, velikih korporacija koje zanima novinarski biznis i nema. Navika čitanja nam nikad nije bila visoka. U bivšoj SFRJ je jedino na Kosovu bilo manje načitanih. Ti rijetki mediji su neophodni jer će se prestankom njihovog postojanja izgubiti glasovi koji nisu politički jasno određeni ili nisu u skladu sa prljavim ekonomskim interesima. Sa druge strane, medijskim prostorom vladaju ljudi koji su dobro konektovani na politiku i na biznis. Javni prostor koriste za ostvarivanje svojih ciljeva, a ne za ono šta bi trebalo da bude. Tabloidi cvjetaju svuda i kod nas i u Srbiji...

* Da li je to razlog tvog penzionisanja?

Nije. Otišao sam kad je bio dobar period Dana. Izdavali smo knjige, promjenili dizajn, prešli na kolor, doveli neke nove ljude... Otišao sam iz zbog opšte uzaludnosti koja vlada u neodgovornoj zemlji. O bivšem Izetbegovićevom ministru odbrane Hasanu Čengiću smo imali sobu dokumenata o trgovini oružjem, pranju para i raznih užasa. Taj čovjek je na sudu oslobođen svih optužbi. Ne kažem da sve što izađe u novinama odmah treba da ide na sud, ali u ovom slučaju bilo je jasno da sud ima dovoljno materijala. Bilo mi je više glupo da trošim vrijeme, živce i energiju na posao, a taj posao ne daje konačni rezultat, odnosno nema dovoljno uticaja na javnost.

* Da li si bio blizu odluke da zbog toga i napustiš zemlju?


Kod nas je lakše uvesti tenk nego knjigu



Ja sam uvijek blizu kofera, ali ne mogu nigdje daleko da idem jer živim od jezika i pisanja. Nemam čeličnu volju Saše Hemona da odem u Ameriku i naučim jezik i nadam se da će mi se sve dobro dogoditi. Hrvatska je destinacija gdje bi mogao da živim, sa tim što me Zagreb ne zanima. Ipak, moram da citiram Andrića: „Sve je moje iz Bosne”. Bojim se da ne bi imao o čemu da pišem, kada bi otišao, a da mi je lako da živim - i nije. Spašava me samo taj otklon koji ja i moji prijatelji imamo prema stvarima i što možemo da se smijemo svemu. Na dernecima se po običaju pričaju najsmješnije priče iz rata, u kojima je uvijek neko poginuo, ali su i dalje smiješne.

* To je tvoj odbrambeni mehanizam?

Imam takvu domovinu da joj se moraš smijati u lice da je preživiš ili moraš da se ponašaš na neki drugi način koji meni nije moralno blizak. Ne bi mogao da gradim svoj život tako što bi procjenio koja će se politička opcija najduže zadržati na vlasti i da uđem u tu stranku.

* Poznat si kao urednik koji je jedini podržao gej zajednicu u BiH.


Kakva smo mi društva gdje su ljudi koji imaju određena seksualna opredeljenja stigmatizirani. Homoseksualizam je vid ljudske seksualnosti i dokazano je da čovjek na to ne utiče, već se sa time rađa. Zašto je moralno imati ženu i ljubavnicu, a nije moralno biti homoseksualac? Društva su nam konzervativna i iskrivljena i ne prihvataju različitosti. Sada smo došli do tačke kada smo potrošili sve druge različitosti i došli smo do gej kulture. Kad se sa njima pobijemo onda ćemo valjda sa pčelarima. Za mene je problematična osoba koja krši zakon i tuđe slobode i treba zaštiti uvijek onoga ko je ugrožen.

* Od nastanka knjige, pa i pre toga spominjala se mogućnost da će priča o devojčicama da se ekranizuje, odnosno da se snimi film. Šta je sa tom idejom?


Knjiga je nastala iz sažetaka filmskog scenarija kojeg smo počeli da radimo Radivoje Andrić i ja. Kako se radi o jako neodgovornom duetu, nismo nigdje makli. U međuvremenu se pojavio problem sa velikim brojem likova. Da bi se iznijeo film potrebno je 25 profesionalnih glumaca. Priča nije zahtjevna i samo je glumci mogu iznijeti. Dobio sam ponudu za ekranizaciju knjige Tajna doline piramida, a trenutno radim na sasvim drugom filmu koji se zove Danke Dojčland. Govori o izbjeglici iz Bosne koji dolazi u Minhen, pokušava se prilagoditi novim stilovima života, ne snalazi se i završava tako što dobija posao na minhenskom groblju. Prijatelje nalazi među najnižom socijalnom klasom, ljudima koji su morali da dožive poraz da bi ga razumjeli. To je crna komedija motivisana istinitim događajima.


PATRIOTIZAM UTOČIŠTE HULJA
* Smatraš li da je kod nas višak patriotizma uzrokovan manjkom inteligencije?
Naravno. Patriotizam je inače poslednje utočište hulja. Nikad nisam razumeo šta tačno termin patriotizam znači. Jedino što sam došao do zaključka da je najpatriotskiji zadatak u ratu, ali i u miru da ostaneš živ. Ne možeš da voliš domovinu ako umreš. Jahanje na patriotizmu je uvijek sklanjanje iza činjenice da nemaš jrešenje za određeni problem. Patriotizam je kada živiš u skladu sa zakonom koji vlada i sa ljudskim normama ponašanja. To je vrhunac patriotizma.

* Može li se u našim krajevima živeti od književnosti?

Ne može. Meni je, međutim svaka knjiga poslužila za neki drugi posao. Pretpostavljam da bi moglo da se živi kada bi se radilo na promociji knjige i kulture. Postoje pisci koji imaju sve preduslove da budu visoko kotirani. Miljenka Jergovića ljudi jednako dobro razumiju u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici, Beogradu, pa i Sloveniji, ali se ne radi ništa na stvaranju jedne infrastrukture, gdje bi tržište koje je osuđeno da bude cjelina, funkcionisalo. Kad prođem kroz Beograd nađem više hrvatskih proizvoda nego u Zagrebu, ali uvezenih hrvatskih knjiga slabo. U ovim državama je lakše uvesti tenk nego knjigu. Prinuđen si, ako hoćeš da uneseš svojih 30 knjiga u neku drugu državu, da ih švercaš.

* Kako bi ukratko opisao današnju Bosnu?

Čovjek koji je iz Cazina radio kao čuvar u B92 je slijedećim riječima opisao stanje nakon zemljotresa: „Objekat se ljulja, lica su na broju.”

http://www.e-novine.com/sr/kultura/clanak.php?id=15727

[Umjetnik a]

ja pesak nešto pitam ti ništa

nego pesak haj ti meni reci šta je sa tom vladom u beogradu, je li to završeno

koje prvi čovjek grada

[Tullius Iustinius]

ja pesak nešto pitam ti ništa

nego pesak haj ti meni reci šta je sa tom vladom u beogradu, je li to završeno

koje prvi čovjek grada

Gradonacelnik ce biti neko iz koalicije DS-SPS, najverovatnije Djilas ili neko iz DS.
A sto ti to pitas pesak (pesaka ili peska), otkud bi ona to znala

[Umjetnik a]

ja pesak nešto pitam ti ništa

nego pesak haj ti meni reci šta je sa tom vladom u beogradu, je li to završeno

koje prvi čovjek grada

Gradonacelnik ce biti neko iz koalicije DS-SPS, najverovatnije Djilas ili neko iz DS.
A sto ti to pitas pesak (pesaka ili peska), otkud bi ona to znala

pa možda zato što živi u beogradu
inače ne mora mi baš ona odg. može svako ko zna

[pici]

peeeeesaaaakkk de mi downlodadi ovu ugricu za kolekcije šala mala....crnjak

http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=15939
Web igrice srpskih fašista
Objavljeno: Pon, 11. 08. 2008. 16:48
UBIJ ČEDU JOVANOVIĆA!



U aktuelnoj verziji, “Ubij Čedu”, igra se tako što se nišani na portert Čedomira Jovanovića, koji se jednim klikom miša pretvara u mrlju krvi. Zabavna, koljačka razbibriga, bar koliko i politička smatranja Koste Čavoškog, sve po meri intelekta onih nacista koji svoj web-sajt krase sloganom: “Srb je Hristov, raduje se smrti. Više nego životu u poniženju”



jaooo bolesti i dijagnoza


e a žišku ko im je provajder

U međuvremenu, nakon našeg teksta o veselim igricama za razbibrigu fašista, sajt srpksih zemalja ili heroja, ili kako su se već zvali, uklonjen je sa Interneta. Sajt je hostovao nemački provajder: Danke Deutchland!

[pici]

Feral Tribune: Tadić u delirijumu
Objavljeno: Sre, 13. 08. 2008. 11:13
ŠESTOPRSTI PREDSEDNIK

Prizor sa otvaranja Olimpijade koji je obišao svet: da Tadić sa dve ruke x tri prsta = šest prstiju otpozdravlja srpskim olimpijcima, uz svesrdnu pomoć Jeremića koji u ulozi loptice/skočice prvo pokazuje pesnicu, onda tri prsta jedne a potom tri prsta druge ruke – mogla se završiti, šteta što nije, scenom kako Tadić & Jeremić otpozdravljaju nožnim troprstaškim pozdravom, Srbija do Pekinga, a od Pekinga – Republika Srpska! Mogu oni to, samo je pitanje treninga!
Piše: Petar Luković

Kad je svojevremeno, recimo, u junu 2003, nakon vaterpolo utakmice SCG – Hrvatska koja se igrala negde u Sloveniji i okončala opštim pičvajzom igrača, navijača, redara i ostalih neslužbenih lica, tadašnji ministar inozemnih poslova Goran Svilanović u odelu skočio u bazen da podeli patriotsko oduševljenje zbog pobede „naših“, uz obavezna tri prsta iznad vode – ispravno se učinilo da je nesrećni Svileni tek izuzetak koji potvrđuje pravilo da srpska politička vrhuška od sporta beži kao đavo od krsta.

Setite se Slobodana Miloševića koji nije znao da razlikuje odbojku od boćanja ili nogomet od hokeja; javno se hvalio da nikad u životu nije prisustvovao nijednoj utakmici, jer ga, očigledno, takva vrsta nadmetanja u kojoj on unapred nije pobednik uopšte nije zanimala. Nikad neću zaboraviti prizor iz kasnih devedesetih kad je, u trenutku slabosti, Milošević odlučio da organizuje prijem za odbojkaše koji su išli na nekakvo takmičenje, recimo na Olimpijadu ili Svetsko prvenstvo; potpuno zbunjen i izgubljen u mnoštvu muških junaka koji su mu se uvlačili u dupe, grlili ga i objašnjavali mu čime se bave, čak su mu poklonili dres i naterali ga da se sa dresom slika – Milošević je izgledao autentično nesrećno, jedva čekajući da se farsa obožavanja završi i da se vrati onom što jedino voli: da gospodari Balkanom i izaziva čovečanstvo na dvoboj.




Poljubac kosovskim stilom: Bora Đorđević i Vojislav Koštunica
PHOTO: BETA/VLADIMIR MILIVANOVIĆ


Onda nam se dogodio Vojislav Koštunica prema kojem je Slobodan Milošević izgledao kao Michael Jordan; dr Kalašnjikov ne samo da nije voleo sport u pojedinostima ili celini, on je sport iskreno prezirao, verovatno ga smatrajući besmislenom radnjom u trenutku dok nam otimaju Kosovo ili traže haške begunce. Međutim, sudbina je htela da dr Koštunica uđe u istoriju srpskog sporta kao Živi Maler: koga je on u posetu primio uoči nekog takmičenja – taj je najebao! Setimo se da je dr Koštunica otvorio Evropsko prvenstvo u košarci 2005: reprezentacija SCG ispala je već u kvalifikacijama, ne dočekavši da ugleda Beograd! Već iduće godine, u junu 2006, organizirao je prijem za naše fudbalere koji su krenuli na Svetsko prvenstvo u Nemačku; fatalna greška da su dr Voji poklonili dres, slikali se s premijerom koji je žmirkao i pokušavao ono najteže: da izgleda veseo – rezultirala je katatrofom na granici fijaska. Argentina nas je rasturila sa 6:0, sjebala nas Obala Bjelokosti sa 3:2, igrači se posvađali, tim se raspao, selektor podneo ostavku, sve otišlo u pizdu lepu materinu.

I onda je vlast preuzeo bivši vaterpolista Boris Tadić.

Već na samom početku njegove političke karijere, negde posle 12. marta 2003. godine kad je oprezno ispuzao ispod nekakvog hladnog kamena, moglo se primetiti da je Tadić predstavnik one Sportske Škole Srbije koja uživa u muškim hard-core intimnostima pravoslavnog tipa: kad Tadić nekog grli, ima se ispravan utisak da ga davi; kad nekog tapše po ramenima, kao da ga istresa iz gaća; kad se rukuje sa obe šake, čini se da će nesrećniku iščupati ruku; kad se ljubi tri puta, a uvek se ljubi tri puta, onda to izgleda kao da je sreo izgubljenog brata kojeg nije video trideset godina; kad navija, posebno kad zastavicu Srbije drži u ruci, sve imam utisak da je u stanju da zastavicom probode sportskog tj. političkog neprijatelja; stisnute usne, čvrsti pogled, obavezna pesnica kad guzimo protivnika – sve je to Primenjeni Tadićizam po principima patriotskog marketinga: muški, snažno, jako, da zaboli od ljubavi prema domovini.

Nisam ni sumnjao da će Tadić otići u Peking, na otvaranje Olimpijskih igara; čak i da nije formirana ova – kako se ono kaže: „proevropska vlada“, Borisa ništa ne bi sprečilo da krene put Kine; jedinstvena šansa da bude na tribinama sa svetskim liderima i da se tamo ponaša kao navijač a ne predsednik – istorijski se, iz njegove vaterpolo vizure, nikako ne propušta. Beznačajnu dilemu: da li da u Peking vodi suprugu kao svi ostali normalni predsednici država ili da kao supružnika povede ministra inostranih poslova Vuka Jeremića – Tadić je rešio na striktno sportski način; izabrao je partnera koji se na diplomatskim prijemima ponaša kao svaka predsednička supruga: diskretna, nevidljiva i sasvim neupotrebljiva, ali je zato na terenu, čim se pojave srpski sportisti, srpska zastava, Srpstvo Koje Hoda – Jeremić dragocen u skakanju, urlikanju, troprstaškom mahanju i ostalim tadićevskim disciplinama koje je godinama trenirao pod paskom DS Gospodara.

Prizor sa otvaranja Olimpijade koji je obišao svet: da Tadić sa dve ruke x tri prsta = šest prstiju otpozdravlja srpskim olimpijcima, uz svesrdnu pomoć Jeremića koji u ulozi loptice/skočice prvo pokazuje pesnicu, onda tri prsta jedne a potom tri prsta druge ruke – mogla se završiti, šteta što nije, scenom kako Tadić & Jeremić otpozdravljaju nožnim troprstaškim pozdravom, Srbija do Pekinga, a od Pekinga – Republika Srpska! Mogu oni to, samo je pitanje treninga!

Ovakva vrsta polnog egzibicionizma koji je trebalo da pokaže građanima Srbije koliko su Tadić & Jeremić – do jaja – rešeni da se predaju simboličnoj mitologiji najvulgarnijeg Srpstva koje, ogrezlo u zločinima tuđe krvi, pobedonosno trijumfuje nožem svaki put kad istakne tri prsta, čak i ta vrsta Primenjenog Marketinga s ciljem da se obezoruža divlja desnica i oduševe domaćice koje jednako seksualno uzbuđuju zločini i Tadićev osmeh... sve je to moglo da prođe kao neka vrsta Političke Igre, tipične za Tadića koji danas nikako ne ume da odluči: hoće li da nastavi tamo gde je stao Koštunica ili će, konačno, da napravi raskid sa miloševićevskom ideologijom kojoj se mesecima, neprekidno ali uspešno, udvara?

Ali, onog časa kad je Tadić, u intervjuu za Tijanićev RTS – a što je sa zadovoljstvom prenela „Politika“ u vlasništvu prsate Ljiljane Smajlović Ugrice – dao sledeću izjavu, više ništa nije bilo smešno: „Predsednik SAD je bio iznenađen načinom na koji mi pozdravljamo našu reprezentaciju. Ja sam sedeo dva reda iza njega i naglašeno sam sa tri prsta pozdravio našu reprezentaciju i hteo sam da to uradim“. Potom je Tadić dodao: „Predsednik SAD je bio iznenađen i pitao me šta to znači. To je sveto trojstvo, što je njemu (Bušu) bilo zanimljivo da usvoji sada deo našeg identiteta. Još sam rekao da se za to borimo i da je to naša ideja“.

Čak i najpovršnija analiza Tadićevog lupetanja otkriva da mu je vaterpolo ostavio teške posledice: dizao je (naglašeno) tri prsta dok je sedeo iza Buša! Znači li to da Buš ima oči na leđima i da je sve vreme, leđno, posmatrao šestoprstog Borisa? Objašnjenje da je to „hteo da uradi“ tj. da pokaže dva puta po tri prsta – samo je dokaz da o nekakvoj spontanosti ili sreći ili radosti što vidi Olimpijce na stazi nema ni govora; svi ti prsti, svejedno da li ih je bilo tri ili šest ili, računajući slugu Vuka, dvanaest, bili su namenjeni Bušu koji je – gle, nesreće! – sedeo dva reda niže, ali je to, ipak, nekako video, maltene se uzbudio, samo što nije bombardovao Srbiju zbog tog Hrabrog Gesta našeg još Hrabrijeg Predsednika.

Ali, misterija ostaje u Tadićevom iskazu da je Buš rešio da „usvoji sada deo našeg identiteta“. Znači li to da će u Teksasu, George Bush sugrađane pozdravljati sa tri prsta ili će sagraditi Pravoslavnu Crkvu koju će, recimo, voditi, mr. Pahomije, every child’s dream; ili je ovim vaterpolo-trikom Tadić preveo Buša u pravoslavce, o čemu, recimo, govori deo izjave gde Tadić misteriozno kaže: „Još sam rekao da se za to borimo i da je to naša ideja“. Ideja: Pahomije – Made in Texas?

Nije strašno kad ti je Predsednik države nespretan, dešava se; ali je strašno kad ti je Predsednik glup. Naročito kad vidiš da njegova glupost postaje popularna. I kad njegovih šest prstiju izgledaju kao radovanje retardiranog klovna koji nije obavešten da je publika odavno napustila cirkus.

Važno je samo da ga supružnik Jeremić nije napustio.

Sve ostalo, pa čak ni ta – kako se zove: Srbija, nije bitna.

Bitno je da je celom svetu, u četvrtoj četvrtini, Tadić prstima pokazao kako se to radi.

Kao devedesetih, u Srebrenici, recimo: brzo, efikasno, organizovano, veselo, muški.

Uz večita tri prsta Svetog Trojstva: smrt, lopata, masovna grobnica.

[dr.gog]

@[email protected]šava li se šta?

[pici]

@[email protected]šava li se šta?

izgleda da tihuju pssssttt

[Umjetnik a]

@[email protected]šava li se šta?

izgleda da tihuju pssssttt

pa možda su i djevojke na odmoru

p.s.
jedan pozdrav za naše djevojke iz beograda, stalne dopisnice sa-x portala na ovoj temi

[simi5]

Crna Gora spremna za pregovore o dvojnom državljanstvu
Autor: Beta | 22.08.2008. - 10:46

Ministar unutrašnjih poslova Jusuf Kalamperović ponovio je danas stav o spremnosti Crne Gore da sa Srbijom pregovara o regulisanju dvojnog državljanstva.

"Dobro je što Srbija priprema svoj predlog. Mi ćemo ga proučiti. Predstoje nam razgovori", kazao je Kalamperović za list "Republika", povodom najave ministra unutrašnjih poslova Srbije Ivice Dačića da će Crnoj Gori "za desetak dana" biti ponuđen predlog sporazuma o regulisanju dvojnog državljanstva.
Kalamperović je ranije izneo stav da Crna Gora prihvata razgovore o dvojnom državljanstvu, ali, kako je naveo, "sa oprezom". On smatra da bi trebalo da "popuste" i Crna Gora i Srbija kako bi došle do rešenja o dvojnom državljanstvu.

U Srbiji živi skoro jednak građana koji smatraju da imaju pravo na državljanstvo Crne Gore kao i u CG. Ovo pitanje je veoma važno za buduće odnose. Nadam se da će slični sporazumi početi da se pregovaraju i za nas koji verujemo da imamo pravo na dvojno državljanstvo u BiH.

[simi5]

Funkcionerski stanovi na proveri u Vladi Srbije
Koštunica traži od Bubala da se iseli
Autor: T. Spaić | Foto:Beta | 22.08.2008. - 07:25

Stranačke kolege iz vrha Demokratske stranke Srbije učestalo zovu ovih dana bivšeg ministra Predraga Bubala (koji je već nekoliko dana u Moskvi) i traže da se hitno iseli iz službenog stana Vlade Srbije, saznaje „Blic“. Pošto je pukla bruka, kaže izvor „Blica“ blizak vrhu DSS, svi su veoma uznemireni zbog uticaja ovog slučaja na rejting stranke.

Teško je poverovati da niko u DSS ili u Vladi, sve dok to „Blic“ nije otkrio, nije znao da bivši ministar koristi službeni salonski stan (u jednom periodu čak dva službena stana), iako ima najmanje jedan u vlasništvu, i to na jednom od najatraktivnijih mesta u Beogradu, kod „Arene“. U Srbiji je, po svemu sudeći, legitimno zloupotrebljavati državnu imovinu. Važno je samo da se to ne otkrije.Verica Kalanović, ministarka za NIP i predsednica stambene komisije Vlade Srbije, zatražiće u ponedeljak, na prvom sastanku ove komisije detaljan izveštaj o tome ko od državnih funkcionera koristi službene stanove.
- Ona će tražiti da se funkcionerima koje se nisu iselili, a prestala im je dužnost u Vladi, pošalje zahtev da u roku od tri dana oslobode stanove. Takođe, povodom pisanja „Blica“ o lošoj kontroli državnih stanova i rezidencija, ministarka će zahtevati da se Republičkoj direkciji za imovinu uputi dopis i da se zatraži odgovor na pitanje šta sve država poseduje i ko koristi te stanove i vile - rečeno je juče „Blicu“ u kabinetu ministarke Kalanović.
Potpredsednik Vlade Srbije i ministar za ekonomiju i regionalni razvoj Mlađan Dinkić predložio je juče na sednici Vlade, kao što je i obećao nakon izbijanja „slučaja Bubalo“, da se u Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije doda odredba kojom će se svi funkcioneri obavezati da objave ličnu imovinu, kao i sve što su dobili od države na korišćenje. Ministarka pravde Snežana Malović prihvatila je predlog i rekla da će biti unet u predlog zakona. Ovaj predlog zakona, međutim, još nije dobio ni zeleno svetlo Vlade Srbije, a pitanje je koliko će se dugo „probijati“ kroz skupštinsku proceduru.
Nezavisni eksperti, upućeni u razvijeni mehanizam administracije koji funkcionerima omogućava da nesmetano zloupotrebljavaju i prisvajaju državnu imovinu, sumnjaju da će zvanične mere preduzete povodom „slučaja Bubalo“ zaustaviti bezobzirne i alave političare.
- Uopšte nisam iznenađen podacima do kojih je „Blic“ došao kad su u pitanju državni i službeni stanovi. Naši političari sprečavaju da se uvede efikasna kontrola imovine države, stranaka i funkcionera jer se upravo u nedostatku kontrole krije izvor njihove dodatne političke moći. U razvijenim zemljama evropske demokratije napravljen je jedinstven sistem podataka, koji je i jeftiniji i efikasniji jer se na jednom mestu mogu dobiti, proveriti i ukrstiti svi podaci o imovini, državnoj i privatnoj, porezima, socijalnim davanjima... Sve se to lako i kod nas može uraditi, ali nema političke volje. Ne verujem da će političari sami sebi onemogućiti privilegije - kaže za „Blic“ Đorđe Vuković, programski direktor CeSID.
Vuković upozorava da su pojedinim zakonskim odredbama političari obesmislili sve zakone koji bi mogli omogućiti kontrolu njihovog trošenja para. Recimo, izlišno je prikupljati podatke o imovini političara kada je zagarantovana njihova tajnost jer onda ne mogu da se provere i ukrste sa drugim podacima. Takođe, Zakon o finansiranju stranaka gubi smisao jer se ne zna ko finansira stranke. Takođe, podaci o korišćenju službenih stanova i automobila su u odvojenim evidencijama, pa se događa da funkcioneri koriste kola da svakog dana putuju kući, a istovremeno drže i službeni stan, koji je u tom slučaju „višak“ koji im omogućava ličnu korist. Istovremeno, nezavisne institucije koje bi sve ovo mogle kontrolisati nemaju ni para ni uslova za rad, samo su osnovane da bi se zadovoljila forma.
Potpuno je neprihvatljivo da političari svoj dolazak na državnu funkciju koriste da bi se obogatili, rešili stambeno pitanje, povoljno otkupili državni stan ili vilu (uredbu kojom se to omogućava donela je Koštuničina vlada u januaru 2007), koristili službene automobile... U tome mogu da ih spreče samo pritisak domaće javnosti i međunarodni pritisak iz EU, čiji se član ne može postati bez ustanovljenih mehanizama efikasne kontrole.

Šta sve političari kriju
-imovinske karte
-imena finansijera stranaka
-šta sve koriste od državne imovine (stanovi i automobili)
-izveštaje o novcu potrošenom u izbornim kampanjama (podneli frizirane izveštaje)
-duguju novac koji je država greškom uplatila strankama još 2007. godine (ukupno 750.000 evra)

Svaki šesti funkcioner prijavio imovinu
Republički odbor za rešavanje sukoba interesa saopštio je juče da je od izbora održanih u maju ove godine do danas odboru dostavljeno 2.260 izveštaja o imovini, prihodima i javnim funkcijama, uključujući i obaveštenja o tome da u odnosu na prethodni izveštaj nema promena. Kako u Srbiji ima ukupno oko 13.000 funkcionera, lako je zaključiti da je tek svaki šesti ispoštovao Zakon o rešavanju sukoba interesa koji propisuje da su funkcioneri dužni da svoj izveštaj o imovini i prihodima podnesu 15 dana od dana stupanja na funkciju, dok novoizabrani narodni poslanici izveštaj podnose odmah posle konstituisanja Skupštine. Odbor je podsetio funkcionere da, bez obzira na to da li su u 2008. godini već podnosili izveštaj za 2007. godinu, imaju obavezu da podnesu potpuni novi izveštaj.

Blic