Stihovi, citati... za srce i dušu

[Aurelia Bronski]

Primjetila sam, odatle i ideja da okacim nesto.

Odlicno

[Amazingness]

Mi smo se sreli na zvijezdi što se zove Zemlja. Naš put kroz vrijeme u ovaj čas (čas svijetli kao cilj ) stoji za nama dalek, gotovo beskrajan, da smo već zaboravili naš početak odakle smo pošli.
Sada stoji ruka u ruci, pogled u pogledu. Kroz naše ruke, i kroz naše poglede zagrlile su se naše duše.
O kad se opet rastanemo i pođemo na naše tamne putove kroz beskraj, na kojoj ćemo se opet sresti zvijezdi?
I hoće li pri novom susretu opet naše duše zadrhtati u tamnom sjećanju da bijasmo nekada ljudi koji su se ljubili na nekoj zvijezdi što se zove Zemlja?

[Aurelia Bronski]

Simic

Evo jos jedna od Tadica:


Kako nastane pesma?
Misliš da je teško stihove pisati?
To je samo otisak duše na papiru.
Možeš ga gužvati, paliti, brisati,
al' ne možeš sprečiti strasti da naviru.
Moraš sebi krv isisati,
kožu izvrnuti, to boli, dabome.
Pa, da li je teško pesmu napisati?
Nije teško, kad imaš kome. 

[Amazingness]

Doktorirala si na ovoj temi

Imaš biser, dijamante
I sve za čim svijet uzdiše;
Ti najljepše oči imaš -
Moja mila, što želiš više?
Tvoje mile, divne oči
Iz srca mi izmamiše
Bezbrojne i vječne pjesme -
Moja mila, šta želiš više?
Tvoje mile, divne oči
Mnogim bolom mene biše;
Ti me njima upropasti -
Moja mila, što želiš više?

Nemam običaj stavljati autore, halalite

[Aurelia Bronski]

Skupljam poeziju (k'o nekad salvete )

I ti ćeš videti, mila, da se najviše voli onaj koga nema. 
Nećeš moći da se setiš ko je taj što ti toliko nedostaje, 
ali ćeš biti sigurna da baš njega voliš više od sebe, 
mada nećeš moći da se setiš po čemu je,
od bezbroj posebnih, bio poseban 
i zašto si imala nesreću da baš njega usrećiš,
a ne nekog boljeg. 

Nećeš moći da se setiš odakle su ti poznati njegovi stihovi, 
dok im se tvoji unuci budu smejali, kada ih pronađu na tavanu. 
"Operite ruke i hajde da ručate. Pravila sam i princes krofne”,
reći ćeš i mislićeš da si zbog rasejanosti
postavila sto za jednu osobu više. 
“Bako, jesi li zaista bila princeza, kada si bila mlada?” 
“Ne pričajte gluposti. Život nije bajka.” 
Videćeš, sve se zaboravi. 

[Amazingness]

Mislim da si jedna od maksimalno deset osoba u BiH koja to radi, respekt.

Dražesna luno, ja se sećam da sam,
pre jednog leta, na vrh ovog brega,
teskobom mučen išo da te gledam.
Tad si visila iznad ove šume,
kao i sada, te svu obasjavaš.
Al' maglen, treptav, od plača što mi je
veđama teko, mojim se očima
činio lik tvoj, jer beše pun bola
moj život. Još je, i ne menja način,
ljubljena luno. Ipak mi pomaže
sećanje, kao i brojanje trena
svojega bola. O, kako je dobro
u mladom dobu, kada još daleki
put ima nada, a sećanje kratak,
spominjati se prohujalih stvari,
pa i turobnih, čak dok bol još traje.

Malo Talijana, maloprije je djelo napisano od Nijemca.

[ptičica]

@Aurelia, @Amazingness
Jos jedna od Tadica, u cijoj poeziji i ja uzivam

Parfem

Nisam dozvolio njenom telu, skladnoj i prikladnoj ambalaži
za njenu skupocenu dušu da mi pogled zavede.
Polako, rekoh sebi, čekaću da se otvori,
da osetim šta će mi grudi ispuniti, kada udahnem sadržaj.

Mogao sam je lako, muškim dodirom,
kao bocu šampanjca, naterati da pola sebe po meni prolije,
pola dopusti da ispijem, da je, opijen, potrošim
i zaboravim, čim se otreznim.
Ne, to ne bih bio ja, niti bih saznao ko je ona.

Osetio sam da malena bočica,
dizajnirana po liniji kretanja mojih usana i dlanova,
sadrži nešto što osećam, nešto bez čega neću osećati,
bez čega mogu da žive jedino oni kojima se ne živi.

Strepeo sam, preplašen privilegijom,
šta će me snaći kada se otvori.
Duh? Anđeo? Boginja?
Suviše obično.
To umem i sâm da izmislim.
Ovo je, izgleda, žena.

Činilo se da će eksplodirati u mojoj blizini,
bezmalo je kroz pore izlazila iz sebe.
Drhtao sam od straha da će se potrošiti na mene,
pokušao da ne gorim, da je sačuvam od sebe.

Pod pritiskom mojih vrelih reči,
otvorila se, kapnula kap sebe,
dovoljno da osetim šta u njoj osećam.
Duša, dakle, ima miris?

Prelepo mirišeš, rekoh.
Tek ćeš da osetiš kad budem u tvojoj koži,
reče i razli se svud po meni, a ja, sunđer.
Ista kap na tuđoj koži ne miriše isto,
al’ mora se probati još neka kombinacija.

Na hladnijoj koži od moje, biće diskretna,
primerena trenutku, uz novu mirisnu notu,
dok ne izvetri, dok ne dosadi,
a moja koža nikad više na sebe neće mirisati.

G. Tadić

[Amazingness]

Vjerovao sam da bih mogao skršiti dubinu beskraja
Svojom patnjom posve golom bez dodira i odjeka
Pružio sam se u svojoj tamnici čistih vrata
Kao razuman mrtvac koji je znao umrijeti
Mrtvac okrunjen jedino svojim ništavilom
Pružio sam se na besmislenim valovima
Otrova što ga je upila ljubav praha
Samoća mi se činila življom od krvi
Htio sam razuditi život
Htio razdijeliti smrt spomoću smrti
Vratiti svoje srce praznini i prazninu životu
Izbrisati sve što nije ništa ni staklo ni para
Ni ništa ispred ni ništa iza potpunog ništa
Bijah uklonio led iz sklopljenih ruku
Bijah uklonio zimski kostur
Zavjeta življenja koje se poništava.

[Aurelia Bronski]

Daleko moja

Sve što bih ti mogao reći il dati
u ovoj maloj vrtnji koja je netom počela
bila bi samo tiha jeza, tiha vedrina

Sve iz bolova, iz bujnih perivoja
u ovom času što ga se plašim
Al to ne mogu glasom, šapatom, pjesmom

Negdje u treperenju krvi, zglavcima, dahu
nosit ću te prema tuđini
ko mornar more

A ti, i tako sama
ostat ćeš daleko moja
daleko moja
bez mene, bez nas, bez svega


Josip Pupačić

[Aurelia Bronski]

UZALUD SAM SE TRUDIO

Uzalud sam se trudio ti si u meni
Kucala
Kao neko drugo srce koje imam.

Uzalud sam se trudio ti si dolazila odlazila
Po bezglasnim prolazima kojima moja krv tiho mrmori

Uzalud sam se trudio znao sam da si tu
Zauvek
I zgrušana vrebaš
U traženju izlaza.

I moje ruke bez moje volje hvatale su me za gušu
Da te stegnu da te zadave

Da te istrgnu iz mene
Kao klin
Kao krik
Kao bulku koja crveni zid moga života.


Jean Rousselot

[Aurelia Bronski]

Uzdah


Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.
I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al' ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.
Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?
Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

Goran Tadic

[Aurelia Bronski]

Pretvaranje

Odavno se već pravim da te mrzim,
pravim se da ne vidim kad ujutru prođeš
kraj mog stana noseći vruć hljeb iz pekare.
Glumim da mi nije stalo,
da me ne interesuje zašto ponekad
kući dolaziš uplakana,
ili ko te u utorak dopratio s' posla.
pretvaram se da mi srce ne zaigra
svaki put kad nasmijana razgovaraš
sa komšijama.
Pravim se nezainteresovan
dok ujutru čekamo onaj u 7:15h za
Vijećnicu, iako svaku priliku
koristim da ti ukradem pogled.
Dok sve to radim, ni neprimjećujem
koliko ustvari samo želim da se i ti samo
pretvaraš i glumiš.

Bojan Zdrale

[Memory]

Sreli smo se
negdje
između svjetova
u malom prolazu
gdje
sudbine se ukrštaju
u vremenu
kada svemir utihne
da se
šapati duša čuti mogu...

Jovica Letić

[Memory]

Koliko je sreće u časima ovim,
Kad se mjesec rađa na plavoj visini,
Kada slavuj pjeva negdje u daljini
I razgara srce plamenima novim!

Ovdje drvlje staro duge sjenke baca,
U našoj rijeci brdo se ogleda;
Dođi, jer mi srce više mira ne da -
Ja sam žedan, draga, tvojih poljubaca.

Ne moli se, tamo, pred ikonom starom!
Ovdje, u slobodi, pred nebom - oltarom
Sa koga nam gospod o milosti zbori,

Dođi da zajedno molimo nas dvoje:
Ja ću sve da ljubim oči, usne tvoje,
A ti strepi, dršći i sa mnom izgori.

Aleksa Šantić

[Memory]

Upoznao sam te okrutnu na rastanku.
Videh te kako odlaziš
Kao vojnik koji u smrt ide
Bez milosti za onog ko ostaje.

U tom času nisam imao snage da te pogledam.
Od tebe, zatim, ni glasa više, samo tvoja slika,
Neumorni drug, i tvoja šutnja
Zastrašujuća kao bunar bez dna.

Zanosim se da bi me ponovo
Mogla zavoleti
I tražim te i čekam da se vratiš,
Da bih te video izmenjenu
I ljutit ćeš se na me
Što sam se usudio da ti prkosim
U ljubavi i sasvim nepotrebno.

Vincenzo Cardarelli

[Memory]

Ne volim te izuzev zato što te volim;
Od voljeti te do ne voljeti prelazim ,
Od čekanja do kada te ne čekam
Srce mi prelazi od studeni do plama.

Volim te samo zato što si ti ta koju volim;
Duboko te mrzim, i mrzeći te
Privijam se uz tebe, i mjera moje promjenljive ljubavi prema tebi
Je da te ne vidim već slijepo volim.

Mozda će januarsko svjetlo uništiti
Moje srce sa svojom okrutnom
Zrakom, kradući mi ključ ka potpunom smiraju.

U ovom dijelu priče sam ja onaj koji
Umire, jedini, i umrijeću od ljubavi zato što te volim,
Zato što te volim, Ljubavi, u plamenu i krvi.

Pablo Neruda

[Aurelia Bronski]

Da smo drugari, čuli bi se svakog dana,
a bogami i videli, “da ne tupimo telefonom”,
pitala bi “’oćeš ti kod mene, ili ja kod tebe”,
mada je svejedno gde ćemo film gledati,
čije ćemo albume sa slikama listati,
čiju kafu nećemo piti, jer je nestalo,
a jutros je bilo taman za još dve.

Da smo drugari, otvorila bi vrata,
obučena u peškirić i rekla “Upadaj, tuširam se”.
Začikavao bih te da imaš tanke noge,
a ti bi rekla da mi je krivo što nisam zgodan kao ti.
“Zar bi me tol’ke cice jurile da nisam zgodan?”
“Baš bi ti sa mnom gluvario, da te one jure”.

Da smo drugari, igrali bi “Ne ljuti se, čoveče”,
podelili “Kinder jaje” (čokolada meni, igračkica tebi),
pili vodu iz iste flaše, ogovarali zaljubljene,
i gurkali se dok hodamo jedno kraj drugog.

Da smo drugari, tvoje oči bile bi samo oči
i sve tvoje bilo bi samo tvoje.
Smeo bih svašta da ti kažem,
smela bi svašta da čuješ.

Lako je drugarima, kad nisu ti i ja.

[ptičica]

Bolje što ne znaš...

Bolje što ne znaš da te večeras volim tužnije no inače,
jer još bi sigurnija bila da to nije ljubav,
a ja ne želim da nam se srca oko toga prepiru,
niti umem da dokažem da te volim jače no što osećaš,
zato i dopuštam da misliš da samo tugujem
i da mi je najlakše da krivicu pripišem tebi,
jer više od bilo koga umeš da nedostaješ
ovom toplom pogledu, koji si mi podarila,
čim sam te ugledao i posumnjao u sve druge lepote.

Bolje što ne znaš da večeras ne umem da se smejem,
jer bi osetila krivicu što nisi kraj mene,
a ja ne želim da si kraj mene zbog mene,
već želim da ništa drugo ne želiš,
osim da se ušuškaš uz mene.

Bolje što ne znaš da slutim da ću ostatak života
provesti kajući se što te nisam zavodio,
a niti bih umeo, niti uspeo, jer nisam zavodnik,
već pesnik sa trapavim srcem.
Ne zavodim, već zavolim,
ne zato što hoću, već zato što moram,

a tebe i hoću i moram, jer si mi zapisana
na dlanu, u oku, u zvezdama i u pesmi.

G. Tadić

[Bansuri]

Bolje što ne znaš...

Bolje što ne znaš da te večeras volim tužnije no inače,
jer još bi sigurnija bila da to nije ljubav,
a ja ne želim da nam se srca oko toga prepiru,
niti umem da dokažem da te volim jače no što osećaš,
zato i dopuštam da misliš da samo tugujem
i da mi je najlakše da krivicu pripišem tebi,
jer više od bilo koga umeš da nedostaješ
ovom toplom pogledu, koji si mi podarila,
čim sam te ugledao i posumnjao u sve druge lepote.

Bolje što ne znaš da večeras ne umem da se smejem,
jer bi osetila krivicu što nisi kraj mene,
a ja ne želim da si kraj mene zbog mene,
već želim da ništa drugo ne želiš,
osim da se ušuškaš uz mene.

Bolje što ne znaš da slutim da ću ostatak života
provesti kajući se što te nisam zavodio,
a niti bih umeo, niti uspeo, jer nisam zavodnik,
već pesnik sa trapavim srcem.
Ne zavodim, već zavolim,
ne zato što hoću, već zato što moram,

a tebe i hoću i moram, jer si mi zapisana
na dlanu, u oku, u zvezdama i u pesmi.

G. Tadić

a joooj



@Memory

[Memory]

Moja jedina tema ono je čega nema
Moja opsesija zove se gubitak
Moj omiljeni refren je nikad više
Pa ipak volim vječnu mijenu,
to pomicanje iz sekunde u sekundu
jer bez nje
to što zovemo život
bilo bi kamen.

Jose Emilio Pacheco

[Aurelia Bronski]

a ja ne želim da si kraj mene zbog mene,
već želim da ništa drugo ne želiš,
osim da se ušuškaš uz mene.

Uh...............


MINIJATURA O ZALJUBLJENOSTI

živim u mraku,

jer sam našao u njemu jedan kamen,

za koji verujem da je sunce.



Ratko Petrović

[Memory]

Zašto si tako lepa?
Ne budi tako lepa.
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lepa?
Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvom licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog bih života na kolenima
ubedjivao razroko oko.
Ali, ti si lepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živeti.
Sve mi se vidi!
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živeti pod reflektorima.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti s tobom.
Suviše si lepa.

Milan Kundera

[Aurelia Bronski]

Sanjam kako idem pored tebe

...ali kad te u daljini ugledam,
Prelazim na drugu stranu, protivnu,
Gdje me nećeš opaziti
Između prolaznika mnogih.

Pred tobom se sakrivam
Za uglove ulične
Ili za široka stabla.
U noći, sanjam kako idem pored tebe.

Rastušje, 11. rujna 1923.

Dragutin Tadijanović

[Memory]

Ja vidim kad na te, topla i bijela,
Kroz tvoj pendžer mala mjesečina pada...
I šum svaki čujem tvoga odijela,
Na dušeke meke kada kloneš mlada...

Kao sjenka tvoja svake te minute,
Moja duša prati i uza te dršće...
I ljubice svoje čežnjama osute,
Prosipa na tvoju stazu i raskršće...

U baštama tvojim ono rosa nije –
To su suze sreće što ih ona lije,
Pri sjaju zvijezda u tihu pokoju...

U kandilu tvome kada žižak cepti,
Znaj, to duša moja prislužena trepti,
I prosipa na te zlatnu svjetlost svoju...


Aleksa Šantić

[ptičica]

AKO ME ZABORAVIŠ

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Pablo Neruda