Inače, što se tiče energetske politike, odnosno energetske geopolitike ovog prostora, treba dodati još nekoliko činjenica:
1. RF se nije suprotstavljala izgradnji ovog gasovoda (čiji krak je trebao da ide u Liban), šta više ohrabrivala je tu ideju, a njene kompanije su pronašla nalazišta prirodnog gasa u provinciji Homs i na obali Mediterana. Nije se suprotstavljala jer nabavljači (EU) žele stabilnu dostavu "energenta 21. vijeka" diversificirano, iz više izvora, više dobavljača, što RF shvata, a sama RF je strateški orijentisana na diversifikaciju plasmana (i Evropa i Azija). U tom smislu su se na istim pozicijama našle i Evropa i Rusija i "polumjesec" (Iran, Irak, Sirija, Liban) koji je stabilan partner, a danas možemo reći i strateški partner RF.
2.
Ovo nije odgovaralo Izraelu, SAD i GB. Zato su pokušali da proguraju ideju da se plin njihovih vazala iz Katara, preko Sirije i Turske plasira na evropsko tržište (Katar je vlasnik treće najveće kumulacije prirodnog gasa poslije Rusije i Irana). Zato je 2009 godine al-Thani zatražio od Bašara al-Assada dozvolu za izgradnju plinovoda kroz Siriju koji bi išao preko Turske za EU. Bašar el Assad je ovo učtivo odbio pozivajući se na dva razloga: 1. sopstvene ambicije (ideja o iransko-iračko-sirijskom gasovodu je bila u opticaju, a ugovor o izgradnji je potpisan 2011) i 2. lojalnost prema savezniku (Rusija).
Ovo je bio presudni događaj koji će odrediti sudbinu Sirije, a Bašara el-Assada od hvaljenog "reformatora" pretvoriti u "tiranina i diktatora".
3. projekat "Nabucco" je propao i nije zaživio iz razloga navedenih u onom tekstu:
UKRATKO: Rukovođeni geopolitičkim razlozima, odnosno motivima energetske geopolitike, veliki igrači (SAD, GB, Francuska, Izrael), i njihovi regionalni vazali (Saudijska Arabija, Katar, Emirati, Turska) su pokrenuli projekat rušenja vlade u Damasku pod lažnim izgovorom, a sa ciljem da preko instaliranih marioneta ovladaju potrebnim prostorom.
