Putopis kao nastavak bestselera Isidore Bjelice “Ljubav u Tunisu” *
TIHOVANJE U TUNISU*
PHOTO: JANKO BALJAK
Osamdeset odsto stanovnika ima krov nad glavom, ali skoro cela zemlja živi kod ćaleta i keve na gajbi. Kvadrat novogradnje je 1.000 evra. Voze se i izvoze francuski automobili sklopljeni u Tunisu. Litar benzina je oko pola evra, ali sam na putevima viđao i srcu drage slike iz devedestih: flaše i kante sa zelenim libijskim benzinom koji preprodavci nude za 20 dinara.Piše: Janko Baljak
I evo me, tu sam. U prijateljskom nesvrstanom Tunisu, na aerodromu Hagib Burgiba u Monastiru. U džepu mi je pasoš, u pasošu “odbijenica” prijateljske, pravoslavne Grčke gde sam mislio da dve nedelje tihujem. U Grčkoj sam persona non grata (vidi tačku 6 odbijenice: “Možda ste na spisku osoba koje su pretnja javnom miru, nacionalnoj sigurnosti i međunarodnim odnosima ili u Grčkoj ili u Srbiji?”). Nema veze, tihovaćemo u najsevernijoj afričkoj državi, gde smo moja porodica i ja na beloj Šengen listi.
„Dobro došli gosn Baljak!“
„Tito-Burgiba: friends“,
„Ben Ali-Milošević, also“
„Best price for souvenir, my friend“
„No more Serbia & Montenegro, only Serbia! Buy a souvenir, make me happy..!“
OK. Kupićemo sve što treba. Kamilu koja peva i torbe od kamilje kože i ušećereni kikiriki i bubnjeve i halvu i pustinjsku ružu i kilograme deglet nour urmi, najboljih na svetu.
Selam aleykum, nesvrstani prijatelji! Samo nas pustite da uvalimo noge u Sredozemno more i saharski pesak. Malo ćemo tihovati na plaži, malo ćemo putovati i biti radoznali.
Otimanje od prirode, neprekidna otimačina. To je Tunis.
Kada te Alah kao susednu Libiju ne usreći naftom, onda ti ostane 70 km plaža na 1300 km morske obale. Dovoljno za sedam miliona stranih turista koji se svake godine ovde čvare i troše tuniske dinare, tu stabilnu valutu od koje kao da je samo konvertibilnija bosanska KM. Ostaje još poljoprivreda, nešto malo fosfatnih ruda (poslati pod hitno Zaharija Trnavčevića da napravi stotinak reportaža o navodnjavanju, isušivanju, trudu).
Gustiram nacionalno jelo kus-kus (mleveno žito, povrće, meso u naznakama jer je skupo i jer je vrućina). Ne samo kus-kus nego i sve što ću pojesti tokom boravka je100% proizvedeno u Tunisu. Čika Zaharije bi odlepio i pred sledećom činjenicom: samo 18% Tunisa je plodno, a od toga se čak 15% teškom mukom navodnjava.
Pa ipak, otimajući od pustinje, Tunižani uspevaju da nahrane sebe, turiste i da izvoze komšijama Alžiru i Libiji.
Može se u samoposluzi naravno kupiti i nemački čips i mars čokoladica, čak i bezalkoholni Heineken ali se pripremite za berbu ušiju. Kupujmo domaće ovde nije sezonska kampanja kao kod nas i u Hrvatskoj. Postoji samo jedna vrsta domaćeg piva (?) ali zato mnogo dobrih vina. I zbog Francuza, nekadašnjih eksploatatora i zbog 300 sunčanih dana u godini.
Kako su se s Francuzima plišano i pametno rastali, Tunižani ne gaje loše emocije prema bivšim kolonizatorima. Šetnja centrom glavnog grada, Avenijom Hagiba Burgibe, šetnja je umanjenom avenijom Chanselise. Žene su, naročito mlađe, u mnogo manjem broju pokrivene nego u drugim arapskim državama. Francuski jezik se uči od prvog razreda osnovne škole i svi ga znaju perfektno.
Otac nacije i “tunižanski Ataturk” Burgiba, uspeo je da od Tunisa napravi najsekularniju islamsku državu na afričkom kontinentu. Na snazi je preslikano francusko zakonodavstvo. Osnovna škola je obavezna, školske zgrade su najlepše građevine u selima kojima smo prolazili. Ko ne da dete u školu, zaglavi zatvor.
Žene se više školuju nego što rade, samo četvrtina je zaposlena. Još uvek je bolje dobro se udati. Žene imaju biračko pravo i pravo na abortus. Kontracepcija je legalizovana i pristupačna uz niske cene koje država dotira. Poligamija nije dozvoljena, razvodi su u porastu. Od 100 brakova 16 se razvede.
Tunižani imaju od 4-5 dece, na severu 2-3, na jugu zemlje 10-12. Prosečna starost je 25 godina; 30% stanovnika mlađe je od 15 godina, 30% je radno sposobno, 30% nezaposleno. Minimalac je nešto veći, a socijalna pomoć nešto manja od 100 evra. Od prosečne plate Tunižanin može skromno da se prehrani.
Osamdeset odsto stanovnika ima krov nad glavom, ali skoro cela zemlja živi kod ćaleta i keve na gajbi. Kvadrat novogradnje je 1.000 evra. Voze se i izvoze francuski automobili sklopljeni u Tunisu. Litar benzina je oko pola evra, ali sam na putevima viđao i srcu drage slike iz devedestih: flaše i kante sa zelenim libijskim benzinom koji preprodavci nude za 20 dinara.
U Tunisu nema gladi, bede, bolesti, niko nije nezbrinut.
Na Habiga Burgibu podesećaju imena avenija i aerodroma, najviše jedan spomenik u najvećoj luci, gradu La Goulette, koji tek stotinak kilometara razdvaja Tunis i Palermo, Afriku i Evropu. Na njemu je Burgiba koji slavodobitno kao junak pokreta otpora ulazi u nezavisni Tunis. Spomenik je Titov poklon Burgibi, a autor je Oto Logo, omiljeni vajar svih ukrštenica. Ne znam zašto ali zamišljam Tita i Ota Loga kako jednog vrelog dana pažljivo istovaruju Burgibu na konju iz broda “Galeb” pazeći da ga polupaju. Tito je inače prvi priznao Tunis. Tunižani su se ložili na naše traktore i televizore EI Niš. Zato maršal još ima svoje ulice, a ja beli tuniski Šengen, my friend.
Ali centralna politička figura Tunisa je već dvadeset godina Zine El-Badidine Ben Ali, predsednik Tunisa koji nas gleda sa svih bilborda u gradovima i po putevima i neumitno vraća u vreme našeg najdražeg vođe tako da je vožnja Tunisom pravi retro ugođaj. Ben Ali već više od dvadeset godina vlada Tunisom. Sedmi novembar 1987. je datum kada je on kao predsednik Parlamenta, podneo dokaze da Burgiba ima staračku demenciju, Alchajmera i više fatalnih boleština koje ga sprečavaju da pri zdravoj pameti dalje vodi Tunis. Taj datum plišanog državnog udara je u senku bacio sve Burgibine praznike. Sedmi novembar 1987. danas je ime svih gradskih i seoskih trgova i trgića kojima prolazimo. Ben Ali nam se smeška, nekad s pionirima, nekad sa žeteocima, nekad u državničkoj odori.
Izgleda da je Ben Ali u prvih pet godina svog mandata Tunižanima ispunio sva obećanja. Zemlji koja je u vreme Burgibine senilnosti bila na ivici ekonomskog kolapsa - izgradio je škole, uterao decu u škole, napravio puteve i u svaku zabit doveo vodu i struju. Trebalo bi fakultativno provozati Velju i Mrku tuniskim putevima da vide kako izgledaju koridori 10, 11, 12 i 13...čak i usred Sahare.
Ben Ali je vodio pragmatičnu međunarodnu politiku, dobar sa susedima, dobar s Amerima, među prvima je poslao telegram saučešća Bušu 11. septembra 2001. i zabranio spektakularni vatromet koji je te večeri trebalo da bude održan povodom završetka Mediteranskih igara. Tunižani misle da tu ništa ne treba mijenjati i zato su masovno glasovali za njega i njegovu RCD. Predsednik se može pohvaliti “enverhodžovskim procentima”, uvek je tu negde oko 99,8%.
--------------------------------------------------------------------------------
Na Habiga Burgibu podesećaju imena avenija i aerodroma, najviše jedan spomenik u najvećoj luci, gradu La Goulette, koji tek stotinak kilometara razdvaja Tunis i Palermo, Ariku i Evropu. Na njemu je Burgiba koji slavodobitno kao junak pokreta otpora ulazi u nezavisni Tunis. Spomenik je Titov poklon Burgibi, a autor je Oto Logo, omiljeni vajar svih ukrštenica. Ne znam zašto ali zamišljam Tita i Ota Loga kako jednog vrelog dana pažljivo istovaruju Burgibu na konju iz broda “Galeb”pazeći da ga polupaju. Tito je inače prvi priznao Tunis. Tunižani su se ložili na naše traktore i televizore EI Niš. Zato maršal još ima svoje ulice, a ja beli tuniski Šengen, my friend.
--------------------------------------------------------------------------------
Izgleda da mu se osladilo. Iako je nakon Burgibe ukinuta institucija doživotnog predsednika Republike, Ali se našao u problemu posle trećeg uzastopnog izbora nakon kojeg više nije imao prava da bude biran. I naravno, dogodio se referendum. Zvuči poznato. Referendumi i anketni odbori su omiljene domaće životinje i srpske politike. Naravno da su Tunižani na referendumu kao jedan glasovali da Ben Ali može koliko god puta želi biti predsednički kandidat.
Vojsku nije obavezno služiti, možeš da calneš i kintu i otkupiš vojni rok. Ben Ali vlada uz pomoć (takođe vrlo poznato) Nacionalne garde, dobro naoružane policijske strukture koja ima 150.000 ljudi. Tunižanske televizijske informativne emisije imaju Dnevnikove dodatke posvećene govorima Predsednika koji je uvek u Top 10 na svetskim godišnjim listama neprijatelja slobode govora i štampe. Reklo bi se da da nije nežan ni prema političkim protivnicima. To se valjda zove prosvećena diktatura. Ko o tome uopšte razmišlja dok su mu noge uvaljene u pesak a misli se ljuljuškaju na talasima Sredozemnog mora?
O moći i vlasti, ali i o genocidu razmišljam tek na ostacima Kartagine, moćnog feničanskog grada koji na kraju nije uspeo da odbrani ni Hanibal sa svojim slonovima. Hanibal je toliko nervirao Rimljane da su skupštinska zasedanja počinjala obećanjem da Kartagina mora biti spržena. Tu genocidnu nameru u delo je, nakon tri Punska rata sproveo simpatični Scipion Afrikanac, Ratko Mladić antičkog doba. Na ovom mestu pokušavam da u slike pretvorim akciju Rimljana. Zamišljam kako su Scipionovi drogirani bojovnici pošto su pobili sve feničansko što je hodalo na dve noge, došli na originalnu ideju da Kartaginu potpuno prekriju solju i zatru sve tragove feničanske civilizacije. To ih nije pokolebalo da nekoliko vekova kasnije na kostima civilnih žrtava izgrade svoju još lepšu i stariju Kartaginu.
Kada je Tito obilazio Kartaginu inventivni domaćini su došli na originalnu ideju kako da se Broz bolje oseća na mestu prvog poznatog genocida u istoriji. Istražujući ovaj lokalitet naišao sam na interesantno svedočenje tadašnjeg ambasadora Jugoslavije u Tunisu Miloša Lalovića: “Odjednom je odnekud doletio dvokrilac, mali aviončić iz servisa koji služi poljoprivredi. Pogledali smo i najprije pomislili da prosipa konfete; iz vazduha je, međutim, zamirisao pomorandžin cvijet.”
Ideja o osoljavanju mi i dalje ne izlazi iz glave.
Pitam se kako savremenim balkanskim genocidmejkerima, so nije padala na pamet? I kako bi bilo dosta posla oko osoljavanje Srebrenice. Ali zato su često imali ideje o izgradnji još lepših i starijih gradova i mostova na ruševinama postojećih.
Beskonačnost: Lepota peska
Mesto arheoloških ostataka rimske Kartagine je elitni deo glavnog grada Tunisa. Nešto kao Dedinje. Otkriće Kartagine odigralo se slučajno. Majstori su kopajući temelje za Burgibinu predsedničku palatu nabasali na drevni grad. Tako se danas, odmah iznad iskopina Antonijevih termi, u svojoj predsedničkoj rezidenciji baškari Ben Ali.
Prvi komšija mu je naša ekselencija ambasador Srbije u Tunisu Milorad Jovanović, novinar RTS i mekša struja nekadašnjeg Vučelićevog genocidnog tima (na golu Popov, bekovi Bijelić i Gajin, half linija Štula, Komrakov, Jevđević...). Neko spominje kako bi bilo lepo da svratimo kod ekselencije na kafu.
“On je sada na plaži,” siguran je vodič i nešto tiše dodaje: “Koštuničin čovek, koga zanima...” Sigurno tihuje, pomislim.
O diplomatskim dostignućima naših aktuelnih ekselencija govori i činjenica da iako su mnogo i uspešno gradile, poslednjih decenija, srpskih firmi danas u Tunisu nema ni u naznakama. Glavni grad Tunis je ogromno gradilište, samo “Dubai holding” je u njegovu izgradnju investirao 14 milijardi dolara rešen da ga vizuelno pretvori u mali Dubai za dve do tri godine. Naši u ovom velikom poslu neće ukucati ni ekser.
Putovanje na jug Tunisa je ekranizacija udžbenika iz geografije gde se neprekidno pred vašim očima iz sata u sat menja pejsaž: slike mediteranske, stepske i saharske klime. Ben Ali je delimično sprečio migracije siromašnog stanovništva s juga na bogatiji sever zemlje. Od pre petnaest godina izvrsno funkcioniše pustinjski turizam koji hrani radoznalost turista i stomake turističkih radnika u pakleno toplim delovima zemlje. Naravno, sve sam isprobao.
--------------------------------------------------------------------------------
Kada je Tito obilazio Kartaginu inventivni domaćini su došli na originalnu ideju kako da se Broz bolje oseća na mestu prvog poznatog genocida u istoriji. Istražujući ovaj lokalitet naišao sam na interesantno svedočenje tadašnjeg ambasadora Jugoslavije u Tunisu Miloša Lalovića: “Odjednom je odnekud doletio dvokrilac, mali aviončić iz servisa koji služi poljoprivredi. Pogledali smo i najprije pomislili da prosipa konfete; iz vazduha je, međutim, zamirisao pomorandžin cvijet.”
--------------------------------------------------------------------------------
Video sam koloseum u El-Jam-u, odakle se Russell Crowe plasirao u play-off gladijatorskih borbi u velikoj rimskoj areni. Pio sam čaj od nane i slikao se sa staricom u naselju Matmata gde nekoliko hiljada Berbera, starosedeoca Tunisa još uvek živi u naseobinama pod zemljom. Malo je bizarno kada ti po nekoliko desetina ljudi ceo dan upada u spavaću sobu za sitan bakšiš, ali tim ljudima-trogloditima to je jedini izvor prihoda.
Klackao sam se na kamili u susret zalasku sunca u Sahari. Ubeđivao sebe da sam video fatamorganu iako nisam bio žedan. Bio sam junak “Engleskog pacijenta” kraj legendarne stene u pustinji koja je postala zaštitni znak ovog filma.
Video sam raščerečene šestomesečne bebe kamile i njihove odrubljene glave kao reklamu za ovu vrstu mesa ispred seoskih mesara na jugu zemlje. Rekli su mi da je to meso najskuplje.
Liznuo sam so u najvećoj slanoj pustinji na svetu. Koliko se Kartagina odavde može osoliti?
Vozio se delom staze relija Pariz-Dakar i uživao u adrenalinskim vratolomijama po peščanim dinama. Shvatio sam šta je Džordža Lukasa dovelo baš ovde u ovaj mesečev SF pejsaž i pokušao da zamislim kako je izgledao poduhvat pravljenja puta kroz Saharu kad je snimao “Ratove zvezda”. Saučestvovao sam u muci onih “srećnika” koji su se zatekli na odsluženju vojnog roka jer je tuniska vojska kompletno napravila “Lukasov put”. Iako to nije moj omiljeni filmski serijal ušao sam u Skywalker Bar i obišao pustinjom načete kulise filma koje će za nekoliko godina kao da ih nikad nije bilo Sahara udaviti u pesku.
Upoznao sam pustinjsku lisicu a vodič iz pustinjskog zoološkog vrta je pokušao da mi proda svoju ljubimicu škorpiju Klaudiju. “Poklon za tašta”, nudio je s jakim hrvatskim akcentom. U istom zoo vrtu jedna kamila je eksirala flašicu coca cola light. Neki su slikali.
Prvi put sam šetao pustinjskom oazom i ponovo poželeo da dovedem čika Trnavčevića i ministra Sašu Dragina zbog poučnih priča o mukotrpnom ali učinkovitom sistemu navodnjavanja. Naučio sam da Tunis ima 60 milona maslinovih stabala i osam milona urmi i da su palmijeri najbogatiji ljudi u državi i da polovina svih urmi raste u Tunisu. Pokazali su mi zašto su to najbolje urme na svetu i zašto se zovu deglet nour ili prst svetlosti. Zato što su boje svetlog ćilibara i na suncu im se providi koštica.
Rekli su mi da bogati palmijeri svoje bogatstvo duguju svojim dedama jer stablo tek posle posle pedeset godina rodi urmu. Zato oni urme trenutno sade za svoje unuke.
Umoran, po povratku s puta rešio sam da se relaksiram na hotelskoj terasi uz izbor za mis hotela. Kako su se takmičile neke polovnjače nisam bio preterano zainteresovan za ovu manifestaciju. Ali tada mi je pažnju privukla činjenica da je među prijavljenim kandidatkinjama i predstavnica Kosova.
Sve do dolaska ovde sam mislio da je Kosovo Srbija i da su nam Tunižani prijatelji jer nisu priznali nezavisnost južne srpske pokrajine. Demonstrativno sam napustio skup kao što sam to učinio i kada je Kosovo imalo svog predstavnika u pikado takmičenju ili onda kada jedan tip sa crvenom majcom i albanskim orlovima na grudima umalo nije pobedio u takmičenju za mistera hotela.
Vratio sam se na hotelsku terasu sledeće večeri kada su me uverili da u karaoke takmičenju nema predstavnika Kosova. Neki Italijan je jezivo falširao „La chata mi cantare“ u trenutku kada mi je stigao SMS da je Dabić uhićen u busu. Pomislio sam kako nisam zaslužio takav jezivi „un Italiano vero“ soundtrack u tom istorijskom trenutku.
Tek nešto kasnije, po povratku u Srbijicu, uz hladno pivo u kafani „Luda kuća“ i prijatne zvuke gusli, skicirajući ovu reportažu i u pauzi skiciranja gutajući knjigu Isidore Bjelice „Ljubav u Tunisu“, saznaću da duhovni istraživač Dabić za razliku od mene nije imao problema sa Šengen vizom i da je nesmetano tihovao u zemljama potpisnicima Šengenskog sporazuma. Da je voleo flaširanu vodu od pet litara, FK Inter i Lacio, žene i sve što voli Mladić.
* 1. naslov ove reportaže nema nikakve veze s tihovanjem i postoji kvarno samo da bi se što više kliktalo na tekst
**2. naslov ove reportaže takođe nema nikakve veze s bestselerom „Ljubav u Tunisu“. Svaka sličnost s bestselerom Isidore Bjelice je slučajna i predstavlja beskrupoluznu navlaku za ljubitelje žanra.
Fotogalerija Janka Baljka
http://www.e-novine.com
Djes nam u pesak dirati 
pesak; 
jesu li oni novmavni, pa ko ce vaditi, sutva je utovak? 
