Haj'mo malo o kulturi ... ma, uuuđite slobodno ... :-)))

[Krokodajl]

I ti Vivaldi bolje da si je nazvao Prima Primavera a ne L'Inverno

I zime više pffff

[John Cleese]

I bas niko da se sjeti...
Sretan petak trinaesti - svima koji slave:

[Connaisseur Karlin]

evo me uz kasnu jutanrju kafu

kralj Luis XIII , njemu je moda vojen uniforme bila vazna

The necktie is widely believed to be popularized during the Thirty Years War in the early 1630s. Many Croatian, Bosnian, and Hungarian mercenaries were hired to fight for the cause of the French King, Louis XIII. Since they were not an official army, during the war, they would switch sides and attack whoever they saw fit.

The rogue soldiers all wore a piece colorful cloth around the neck. They used the cloths to tie their jackets and that was their only useful function, but King Louis thought that this could be a beginning of a new era in fashion.

The King was astounded by this new piece of clothing which was much comfortable and stylish than the ruffled collars worn by the French. He honored the Croatian soldiers by giving the neckwear their etymological name “La Cravate”.

bolje izgleda od vecine danasnjih vojnih uniformi

jos jedna clanak o James Joyce i zivotarnju u Puli

James Joyce was writing “A Portrait of the Artist as a Young Man” in Pula, Croatia while teaching English to naval officers

https://www.thevintagenews.com/2017/01/ ... -officers/

odlican clanak

eh sad vi nastavite a muzikom

[fatamorgana]

Ova gore uniforma je vrlo kulturna!

[Connaisseur Karlin]

Ova gore uniforma je vrlo kulturna!

yup

[Krokodajl]

[piupiu]

AUTOPSIJA

Puls grada najmirniji je noću kada ga se

u ponoć poput nabujalog tijesta presječe oštricom noža.

Stišaju se gromoglasni urlici gužve i iz utrobe trojanskog konja

pred nas počinju iskakati čudovišta od selotejpa. Dugo ćemo

njegovo prazno truplo čuvati u ladici u kojoj

iz štipaljkom za veš pričvršćene vrećice šećera u prahu

proviruju mrtva tjelašca mrava, ne bi li se

leptiri monarsi vratili sa juga. U izgužvane ličinke im

nazad pakujemo krila, svi su naši

strahovi stali u vrtače od ilovaste gline.


Puls grada najmirniji je noću kada

savršeno oštrim skalpelom amputiramo mrtve

dijelove dana pažljivo obloženog stiroporom koji smo

sačuvali od ambalaže frižidera. U njemu

nema dovoljno leda za sve leševe koje nikada nećemo izbrojati.

Pakujemo ih jedni drugima kao poklone, svi su naši

strahovi satkani od gline.


Puls grada najmirniji je noću kada

u zmijsku kožu vakumiramo sve mrtve skrivene

u porodičnim albumima, nedovoljno mjesta za slike svih ljudi

za kojima nećemo zaplakati nikada. Masnog

papira, trakica, gajbi, flašica, folije, teglica, kutija, gumica

i kesa koje poslije ponoći šušte kao utvare u ladicama

nikad nema dovoljno za sve naše strahove od gline.


http://www.iwpcollections.org/nw1-zerina-zahirovic-1/

[piupiu]

Danas nam je dan mladih pisaca. Nije loš ovaj Elijevsky, inspiracija se crpi od Rana do Džamonje, malo 'tak', vam', et'-uje, što piletu strašno ide na ganglije, ma biće nešto od njega, žicaš lovu za kladionicu s njim, ne mo'š ga pustiti da završi priču bez tebe... Samo kad bi se malo manje upinjao, jer je dobar i bez toga. Piše kao kad raja bace dobru forumsku žvaku...

Kad smo se ja i Mali popičketali sa gazdaricom i kad smo se selili sa Alfakovca, cijeli život nam je stao u 4 velike crne vreće za smeće. Al eto, i to je dobro, kad smo se sa Čobanije na Alfakovac selili sve nam je stalo u tri vreće, a opet govori mi jedan drug: kasmo se mi popičketali s Ezdeesom ni dvije nismo povukli. Selidbe su isto bile priče za sebe. Eda bi sprti svu hranu iz frižidera u reklamnu kesu, jednom je to bio sadržaj dvije konzerve ribe i po salame, a ja i Mali jorgane i jastuke uprtimo te uletimo u tramvaj, onaj svijet gleda, mi opet ne jebemo i ne pridajemo pažnju svim tim uprtim pogledima...

http://sic.ba/proza/alen-alenijevic-eli ... ske-price/

[piupiu]

Konačno malo muzike na ovoj blaziranoj temi!

Pa, nije valjda da te do 117. strane nijedna nije pogodila?

A, dobra je, što jes', jes....

[piupiu]

I bas niko da se sjeti...
Sretan petak trinaesti - svima koji slave:

http://www.youtube.com/watch?v=xR8oke8rzp8

Me'ščini nećete mi dati diHat dok ne ukinemo ove 'moj'-'tvoj' praznik fazone...

A, fakat', niko ništa ne čestita u januaru, misliće julijanci da je neka diskriminacija...

Elem, sretan vam petak 13...

[piupiu]

... James Joyce was writing “A Portrait of the Artist as a Young Man” in Pula, Croatia while teaching English to naval officers

Valjalo je preživjeti to životarenje i austro-ugarsku mornaricu, nije ni čudo što su mu knjige onako tokosvjesne, istraumiran čovjek...

[Connaisseur Karlin]

... James Joyce was writing “A Portrait of the Artist as a Young Man” in Pula, Croatia while teaching English to naval officers

Valjalo je preživjeti to životarenje i austro-ugarsku mornaricu, nije ni čudo što su mu knjige onako tokosvjesne, istraumiran čovjek...

eh ,emocije su to od njih se ne moze pobjeci
ja nisma znala da je zivio u Puli

[fatamorgana]

... James Joyce was writing “A Portrait of the Artist as a Young Man” in Pula, Croatia while teaching English to naval officers

Valjalo je preživjeti to životarenje i austro-ugarsku mornaricu, nije ni čudo što su mu knjige onako tokosvjesne, istraumiran čovjek...

eh ,emocije su to od njih se ne moze pobjeci
ja nisma znala da je zivio u Puli

Jeste, Đojs je bio jedan od osnivača pulskog festivala!

[piupiu]

međed, to džangrizavo, ali drago biće
ako ne bude slušo bijen biće.

B'jen, jelo, b'jen!

I još da ti čestitam - ravno 1100 postova na našem časnom forumu!

[¤ jelena ¤]

međed, to džangrizavo, ali drago biće
ako ne bude slušo bijen biće.

B'jen, jelo, b'jen!

I još da ti čestitam - ravno 1100 postova na našem časnom forumu!

Dobro de, staviću taj dosadni apostrof... pih.

'nači: b'jen biće to džangrizavo biće.

Hvaalaa na čestitki.

[arzuhal]

Pando, postavljaju na repertoar "Bjenje međeda"...

[black]

Vreme u kome živi ne samo naša generacija već i onih nekoliko generacija unazad karakteristično je po masovnosti svih fenomena i gubljenju kvaliteta iz njih. U krizi je, pored drugih stvari, i ukus. Mit o ravnopravnosti ukusa serviran je da bi podržali svoju pokolebanu taštinu oni koji nemaju čime da je uistinu hrane; no, kao što rekoše, u masi je toplo, ali smrdi.

Nije, možda, ni najzahvalnije razmišljati o srozavanju kvaliteta, ne samo umetnosti već i svakodnevnog života, oličenom u iščezavanju stila iz svega što se preko dana, na svakom koraku, čini. Potpuni integritet čoveka ostvaruje se nužno i u njegovom razvijanju estetskog čula. Krenemo li od toga, od tog drastično uništenog osećaja za lepotu, možemo naprečac doneti zaključak i o čoveku našeg doba.

Nauka, takva kakva je i želeći sve da sistematiše, došla je do razlikovanja tri vrste ukusa: konformističkog, tradicionalnog i avangardnog. (Podela koja vodi poreklo iz kategorija nastalih u vreme kada se o ovakvoj podeli nije moglo ni slutiti, tj. iz Kantovih određenja prijatnog, lepog i uzvišenog.)

Kantovo prijatno je naše zabavno, glavna kategorija masovne, konformističke umetnosti i njoj naklonjenog ukusa. Dela ove umetnosti su bezazlena i laka kao papirne konfete na dečijim žurkama. Radio, televizija i površnost i nekoncentrisanost korisnika interneta oduzeli su činu konzumiranja umenosti svaku ritualnost, učinivši je sveprisutnom, ali lažnom. Bilo da je on u oku savremenog posmatrača ili u objektivnoj stvarnosti koja ga okružuje, ogroman deo naše realnosti je carevina kiča.

A kič je pravo dete kvazidemokratskog duha kao nešto svakom pristupačno, razumljivo i prihvatljivo. On nas ne vređa svojom nerazumljivošću i stvara iluziju da se u umetnosti može pasivno uživati, ne tražeći od nas da pokušamo da sebe prevaziđemo, da sagledamo svoje stanje i učinimo naporan iskorak ka uzvišenom. Stoga je jasno da je kič neki oblik hedonizma, udružen sa sentimentalnošću i lažnom estetičnošću. U kiču nema ničeg plemenitog, a kako bi i bilo kada on podrazumeva saživljavanje u masu, u kolektivni zanos predavanju stvarima, njihovom sjaju, površini i banalnom izražavanju već poznatih istina i bljutavih emocija. Umesto uzvišenog i lepog, kič ukus preferira prijatno, zabavno i drečavo.

Kako istraživanja pokazuju, neko ko završi samo osnovnu školu teško da će uopšte posedovati ikakve knjige. Većina obrazovanog srednjeg staleža, pak, pokloniće se masovnoj kulturi, dok će se oni visokoobrazovani (podela koja nema veze sa stepenom zvaničnog obrazovanja) iznijansirati u dve kategorije: intelektualce i intelektualnu elitu. I za jedne i za druge karakteristično je odbacivanje kiča, s tim što su prvi zagledani u prošlost, a drugi u budućnost.

Intelektualac našeg vremena je čovek tradicionalističkog ukusa koji odgovara kategoriji lepog. On još uvek traži ona dela koja na dostojan način vrše umetničko odražavanje stvarnosti oličeno ponajbolje u delima realizma. Tradicionalni ukus odbacuje napadnost i klišeiziranost kiča okrećići se unazad, ka delima prošlosti, iz vremena većeg dostojanstva čoveka. Ovakav stav nikada ništa ne želi da promeni – on jeste čežnja za boljim vremenima iz prošlosti i kao takav predstavlja samo pasivan otpor. Inteligencija, po nekima, kroz tradicionalni ukus odražava svoju političku lojalnost, održavanjem statusa quo. Prema Adornu i drugim filozofima kulture, održavanje statusa quo je kraj dijalektike. Savremena kultura zabave i bekstva od savremenosti kroz tradicionalistički ukus neguje prosečnost i neautentičnu egzistenciju. Mit zabave zauzeo je mesto svih društvenih i religijskih mitova

A šta je sa modernom umetnošću i avangardnim ukusom. Dok osnovu klasične umetnosti čini „lepo“, moderna umetnost je predana „ružnom“. Ono se ogleda u osećaju neprijatnosti koji dela moderne izazivaju, a koji odgovara avangardnom ukusu. Svojim „nelepim“ predstavljanjem dela moderne umetnosti izazivaju dosadu, gađenje, strah i užas nasuprot harmoničnim raspoloženjima tradicionalne, lepe umetnosti. Ona odgovara Kantovoj kategoriji uzvišenog, koje nije prijatno baš zato što nas provocira da prevaziđemo sebe (podvig koji se čini jedino sa velikim, neudobnim naporom). Ovakvim delovanjem, moderna umetnost samom svojom neprijatnošću vraća mase nazad kiču.

Posmatrano iz ugla avangardnog ukusa razlika između tradicionalnog i masovnog ukusa je jedino u stepenu, ali ne i u kvalitetu. Težeći lepom, tradicionalni ukus je samo na par koraka od utapanja u kič, što se nužno i dešava kada dela tradicionalne umetnosti počnu da se konzumiraja preko savremenih tehnologija reprodukcije i mas-medija.

Ali, šta to smrdi sa avangardom?

Pre svega, snobovi, da ne tražimo adekvatnije savremene termine. To je jedan sloj avangardne publike, ne tako mali, koji bez pravog kritičkog suda prihvata i promoviše sve što je novo i „revolucionarno“ i uto više nešto diže na pijedestal ukoliko je to nerazumljivije. Ovakva kvazi-publika opasna je po samu umetnost. To su oni ljudi koji se sreću na svim urbanim umetničkim dešavanjima i umesto da promišljaju ono što se dešava, komentarišu kako su se proveli na prethodnom. Odevaju se neobično, u retro stilu, trude se da se tako i izražaju i da se po svemu ističu i u suštini su pozitivna pojava kada je razvoj avangarde u pitanju – oni stvaraju utisak da se nešto dešava. Ipak, čini se kao da je takvoj publici bitnije da se probiju kroz kapije prosečnosti nego da uistinu išta shvate i doprinesu.

Bitnija opasnost koja se tiče avangardne umetnosti jeste u tome što je ona hermetična, nepristupačna široj publici i kao da je stvorena za zatvorene krugove stvaralaca i kritičara. Setimo se da je Eliot isticao kako moderni pesnici moraju da budu „teški“. Jonesko je išao čak i dotle da tvrdi kako pozorište ne treba da brine o gledaocu i da može lako zamisliti pozorište budućnosti koje neće potrebovati ikakvu publiku.

Paradoks je, napokon, u tome što je osnova moderne umetnosti u „ideji“ i težnji da promeni stanje stvari kroz izazivanje negativnih emocija. Ona, dakle, ima pred sobom cilji angažovanja širokih masa, a do tih masa samom svojom formom ne samo da ne dopire već ih odbija i vraća u naručje kiča. Odbrambeni mehanizam prosečnog čoveka nagoni ga ka stvarima koje mu pružaju osećaj prijatnosti. On ne prihvata umetnost koja ga podseća na užase stvarnog stanja stvari već traži onu umetnost koja će mu pružiti zaborav kroz zabavu i lepotu.

Tako, oni koji stvaraju avangardnu umetnost, proizvode dela koja treba da komuniciraju sa publikom, a ispostavlja se da su oni svoja jedina publika. Dok mase okreću glavu od neprijatnosti i traže odušak u zabavi, intelektualna elita ostaje zatvorena u svom hermetičnom krugu, sama uživajući u porukama koje su joj odavno poznate.

D.S.

[piupiu]

black, ne mislim da je kič proizvod "kvazidemokratije", kič je autentični proizvod demokratizacije, kič dušom i genetikom pripada demokratskom Instagram svijetu, digitalna simulacija stvarnosti sa univerzalno napuhanim usnama i izbačenim sisama i guzicama, moderna verzija one orošene ruže sa čestitke što joj je spomenuh krokodajlu prije koju stranicu... u kvaziindividualistička vremena.

[¤ jelena ¤]

Čaša

O čašo od mutnog stakla,
često su moja usta
rubove tanke ti takla,
srknuv napitka gusta.

Talozi crnog vina
nakit su tvoj iznutra:
cvjetni vijenac rubina
o grlu tmurnoga jutra.

Mene su sveg, bez daha,
zanosi tvoji ponesli.
Ti si me riješila straha
kad su se temelji tresli.

Doba me kinjilo, trlo,
mučilo nadahnuće,
a ja te nagnuh na grlo,
da skratim groznice vruće.

Il' noć me crna, duga
stisnu kliještima more, -
o, čašo nađoh druga
s kojim dočekah zore.

Mene će đavoli davno
na ognju žarkom žeći
negdje u crnom paklu -

a ti ćeš trajati slavno,
mutna u svojoj sreći,
krhka u svome staklu.

Gustav Krklec

O kakva besprijekorna metrika, a tek sadržaj, slika, te čiste bojemštine date kroz mutno staklo čaše...

tek nakratko pune, a sad već prazne... avaj!

međede, ne spavaj!

[Messier]

spavaj medo,ne javljaj se.

samo suti,u modu je jela.ne mozes joj prici

[fatamorgana]

Vreme u kome živi ne samo naša generacija već i onih nekoliko generacija unazad karakteristično je po masovnosti svih fenomena i gubljenju kvaliteta iz njih. U krizi je, pored drugih stvari, i ukus. Mit o ravnopravnosti ukusa serviran je da bi podržali svoju pokolebanu taštinu oni koji nemaju čime da je uistinu hrane; no, kao što rekoše, u masi je toplo, ali smrdi.

Nije, možda, ni najzahvalnije razmišljati o srozavanju kvaliteta, ne samo umetnosti već i svakodnevnog života, oličenom u iščezavanju stila iz svega što se preko dana, na svakom koraku, čini. Potpuni integritet čoveka ostvaruje se nužno i u njegovom razvijanju estetskog čula. Krenemo li od toga, od tog drastično uništenog osećaja za lepotu, možemo naprečac doneti zaključak i o čoveku našeg doba.

Nauka, takva kakva je i želeći sve da sistematiše, došla je do razlikovanja tri vrste ukusa: konformističkog, tradicionalnog i avangardnog. (Podela koja vodi poreklo iz kategorija nastalih u vreme kada se o ovakvoj podeli nije moglo ni slutiti, tj. iz Kantovih određenja prijatnog, lepog i uzvišenog.)

Kantovo prijatno je naše zabavno, glavna kategorija masovne, konformističke umetnosti i njoj naklonjenog ukusa. Dela ove umetnosti su bezazlena i laka kao papirne konfete na dečijim žurkama. Radio, televizija i površnost i nekoncentrisanost korisnika interneta oduzeli su činu konzumiranja umenosti svaku ritualnost, učinivši je sveprisutnom, ali lažnom. Bilo da je on u oku savremenog posmatrača ili u objektivnoj stvarnosti koja ga okružuje, ogroman deo naše realnosti je carevina kiča.

A kič je pravo dete kvazidemokratskog duha kao nešto svakom pristupačno, razumljivo i prihvatljivo. On nas ne vređa svojom nerazumljivošću i stvara iluziju da se u umetnosti može pasivno uživati, ne tražeći od nas da pokušamo da sebe prevaziđemo, da sagledamo svoje stanje i učinimo naporan iskorak ka uzvišenom. Stoga je jasno da je kič neki oblik hedonizma, udružen sa sentimentalnošću i lažnom estetičnošću. U kiču nema ničeg plemenitog, a kako bi i bilo kada on podrazumeva saživljavanje u masu, u kolektivni zanos predavanju stvarima, njihovom sjaju, površini i banalnom izražavanju već poznatih istina i bljutavih emocija. Umesto uzvišenog i lepog, kič ukus preferira prijatno, zabavno i drečavo.

Kako istraživanja pokazuju, neko ko završi samo osnovnu školu teško da će uopšte posedovati ikakve knjige. Većina obrazovanog srednjeg staleža, pak, pokloniće se masovnoj kulturi, dok će se oni visokoobrazovani (podela koja nema veze sa stepenom zvaničnog obrazovanja) iznijansirati u dve kategorije: intelektualce i intelektualnu elitu. I za jedne i za druge karakteristično je odbacivanje kiča, s tim što su prvi zagledani u prošlost, a drugi u budućnost.

Intelektualac našeg vremena je čovek tradicionalističkog ukusa koji odgovara kategoriji lepog. On još uvek traži ona dela koja na dostojan način vrše umetničko odražavanje stvarnosti oličeno ponajbolje u delima realizma. Tradicionalni ukus odbacuje napadnost i klišeiziranost kiča okrećići se unazad, ka delima prošlosti, iz vremena većeg dostojanstva čoveka. Ovakav stav nikada ništa ne želi da promeni – on jeste čežnja za boljim vremenima iz prošlosti i kao takav predstavlja samo pasivan otpor. Inteligencija, po nekima, kroz tradicionalni ukus odražava svoju političku lojalnost, održavanjem statusa quo. Prema Adornu i drugim filozofima kulture, održavanje statusa quo je kraj dijalektike. Savremena kultura zabave i bekstva od savremenosti kroz tradicionalistički ukus neguje prosečnost i neautentičnu egzistenciju. Mit zabave zauzeo je mesto svih društvenih i religijskih mitova

A šta je sa modernom umetnošću i avangardnim ukusom. Dok osnovu klasične umetnosti čini „lepo“, moderna umetnost je predana „ružnom“. Ono se ogleda u osećaju neprijatnosti koji dela moderne izazivaju, a koji odgovara avangardnom ukusu. Svojim „nelepim“ predstavljanjem dela moderne umetnosti izazivaju dosadu, gađenje, strah i užas nasuprot harmoničnim raspoloženjima tradicionalne, lepe umetnosti. Ona odgovara Kantovoj kategoriji uzvišenog, koje nije prijatno baš zato što nas provocira da prevaziđemo sebe (podvig koji se čini jedino sa velikim, neudobnim naporom). Ovakvim delovanjem, moderna umetnost samom svojom neprijatnošću vraća mase nazad kiču.

Posmatrano iz ugla avangardnog ukusa razlika između tradicionalnog i masovnog ukusa je jedino u stepenu, ali ne i u kvalitetu. Težeći lepom, tradicionalni ukus je samo na par koraka od utapanja u kič, što se nužno i dešava kada dela tradicionalne umetnosti počnu da se konzumiraja preko savremenih tehnologija reprodukcije i mas-medija.

Ali, šta to smrdi sa avangardom?

Pre svega, snobovi, da ne tražimo adekvatnije savremene termine. To je jedan sloj avangardne publike, ne tako mali, koji bez pravog kritičkog suda prihvata i promoviše sve što je novo i „revolucionarno“ i uto više nešto diže na pijedestal ukoliko je to nerazumljivije. Ovakva kvazi-publika opasna je po samu umetnost. To su oni ljudi koji se sreću na svim urbanim umetničkim dešavanjima i umesto da promišljaju ono što se dešava, komentarišu kako su se proveli na prethodnom. Odevaju se neobično, u retro stilu, trude se da se tako i izražaju i da se po svemu ističu i u suštini su pozitivna pojava kada je razvoj avangarde u pitanju – oni stvaraju utisak da se nešto dešava. Ipak, čini se kao da je takvoj publici bitnije da se probiju kroz kapije prosečnosti nego da uistinu išta shvate i doprinesu.

Bitnija opasnost koja se tiče avangardne umetnosti jeste u tome što je ona hermetična, nepristupačna široj publici i kao da je stvorena za zatvorene krugove stvaralaca i kritičara. Setimo se da je Eliot isticao kako moderni pesnici moraju da budu „teški“. Jonesko je išao čak i dotle da tvrdi kako pozorište ne treba da brine o gledaocu i da može lako zamisliti pozorište budućnosti koje neće potrebovati ikakvu publiku.

Paradoks je, napokon, u tome što je osnova moderne umetnosti u „ideji“ i težnji da promeni stanje stvari kroz izazivanje negativnih emocija. Ona, dakle, ima pred sobom cilji angažovanja širokih masa, a do tih masa samom svojom formom ne samo da ne dopire već ih odbija i vraća u naručje kiča. Odbrambeni mehanizam prosečnog čoveka nagoni ga ka stvarima koje mu pružaju osećaj prijatnosti. On ne prihvata umetnost koja ga podseća na užase stvarnog stanja stvari već traži onu umetnost koja će mu pružiti zaborav kroz zabavu i lepotu.

Tako, oni koji stvaraju avangardnu umetnost, proizvode dela koja treba da komuniciraju sa publikom, a ispostavlja se da su oni svoja jedina publika. Dok mase okreću glavu od neprijatnosti i traže odušak u zabavi, intelektualna elita ostaje zatvorena u svom hermetičnom krugu, sama uživajući u porukama koje su joj odavno poznate.

D.S.

Ote mi riječi iz usta, ni sam nebih bolje napisao .... možda i bih ali uštedio sam si tih par minuta za pisanje!

[piupiu]

Kako je nastao "Kameni spavač"

Ima knjiga koje se jednostavno događaju – kao život. Jednom tako dogođene one ostavljaju pomen on svom postojanju, sliku svoga života neponovljivog i jedino mogućeg, trag svoga trajanja i prisustva u vremenu. Kao da je trebalo da prođe čitavo jedno dugo mučno doba njihovog nastajanja, do konačnog postanka kada više nisu samo djelo autora nego djelo vremena i zbivanja koji su ih dali i ostavili tako da žive svojim životom i svojom sudbinom. I čini nam se kao da su te knjige oduvijek postojale i oduvijek bile takve kakve su, kao što oduvijek postoji život koji je u njima, koji smo usvojili kao zakon ili neminovnost i našeg života, našeg otpora ili prihvatanja te suštine koja jeste kakva jeste, te zbilje koja je sama sebe stvorila po svojim zakonima i nužnostima.

Malo je takvih knjiga. Malo je pojava koje nas tako iznenade, da onda dugo živimo od tih iznenađenja, dok ona ne postanu sama stvarnost koja više ne iznenađuje, nego se pokazuje onakvom kakva jeste. Kada se to dogodi u poeziji, ne tako često i ne tako očekivano, onda su tim djelima predstojala čitava vremena i istine u njima, čitavi kolopleti zbivanja, sudara i suprotnosti koji su ta djela stvarali po sili svog unutarnjeg smisla i ritma zatomljenog saznanja, koji su se jednom negdje na neki svoj način morali odraziti. Tako je bilo sa knjigom Maka Dizdara “Kameni spavač”. Do svog konačnog oblika ona je imala svoje etape i faze života koji je uložila u svoju konačnu istinu, sadržinu i ljepotu, u svoj neminovni rizik izlaska u svijet zbilje iz koga je nastala. Zanimljiva je njena geneza i metamorfoza i zato je i ovaj razgovor koncipiran tako da otkrije nešto od onga što nije dovoljno poznato, nešto od oonga što se još ne zna o autoru i njegovom djelu.

Kako je nastajao “Kameni spavač”? Dugo i mučno, znam. Sporo i teško, vjerovatno. Možete li, druže Dizdar, pokazati i objasniti taj proces? Kako je došlo do konačnog oblika, do knjige?

Ptanje sadrži donekle dio odgovora. Ja se uvijek čudim pjesnicima koji u jednom nadahnuću, u jednom zamahu pišu jednu knjigu poezije. Evo zašto. Poezija se piše kao što se živi – dugo i mučno. Misaoni i poetski elementi iz moje poslednje knjige vuku svoje korijene iz samih početaka mog stvaralaštva. Te korijene je lako uočiti i pratiti njihov razvoj kroz sve moje knjige. Pažljiv čitalac, koji poznaje moje djelo, prepoznaće u mojim stihovima iz “Kamenog spavača” iste one tragove, akcente i preokupacije o sudbini čovjeka koje sam fiksirao još u svojoj prvoj stvaralačkoj fazi u svojoj prvoj zbirci “Vidovopoljska noć”. Pjesmu “Petorica”, na primjer, napisao sam za vrijeme rata i zabilježio je u svojim papirima arapskim slovima, radi kamuflaže, da se ne bi otkrio njen sadržaj i smisao. Od rata do “Kamenog spavača” prošao je jedan dug vremenski period da bi tek tada ta pjesma našla svoje konačno mjesto i svoj postojbinu. Takav slučaj bio je i sa drugim mojim pjesmama iz ove knjige, naročito onim karakterističnim za moju poeziju.

Kako je, na primjer, pjesma “Petorica” došla u zbirku “Kameni spavač”?

Jednostavno zato što je ona izraz otpora protiv zla – koje uvijek mijenja svoje moduse, ali je u suštini isto. Što to zlo ima dublje korijene u prošlosti – to mu je stablo u savremenosti jače i razgranatije. Pjesma govori o osamljenom čovjeku srednjovjekovne Bosne uhvaćenom od strane robaca. On je sam protiv petorice. Isto tako kao što je čovjek u vremenu rata, u toj pomami i strahoti zla koje bije iz neba i iz zemlje, bio sam protiv petorice oružanih monstruma – protiv petorostruke sile. Često je jedan lači od te petorice.

Nema potrebe da krijem činjenicu da je problem egzistencije unutar srednjovjekovne Bosne, čovjeka srednjovjekovnog, uobličen u “Kamenom spavaču” četo sličan problemu savremenog čovjeka.

“Kameni spavač” je po mnogo čemu jedinstvena i izuzetna knjiga poezije. To je jedna svojevrsna sinteza vremena, i čovjeka zbijenom i pritusnutom u njemu, bez izgleda na nebo i na zemaljski mir. To je pokazao jedan dio kritike koja je išla za suštinama i slojevima u “Kamenom spavaču”, analizirajući ih i otkrivajući. Mene interesuje, trenutno, geneza. Kakvu je ulogu za tu knjigu imala već odavno poznata pjesma “Gorčin”.

Ja ne znam kako sam i zašto napisao tu pjesmu. I to baš tu a ne neku drugu. Ali znam da sam je morao napisati. A napisana je davno, čak veoma davno. Ona ima već svoj život i svoju istoriju. I svoju sudbinu.

Čudno je to da sam je u svojim rukopisima dugo sržao kao neku posebnu pjesničku tvorevinu koja je bila izvan serije. Slučaj je htio da sam na Plitvičkom festivalu, 1958. godine morao napraviti izbor za svoj nastup. Na putu od hotela do pozornice, na nekim travnatim počivalima, u uzajamnoj konsultaciji sa pjesnikinjom Vesnom Krmpotić ona mi reče: “Moraš čitati ovu čudnovatu pjesmu”. Poslušao sam mlađeg (i ljepšeg!), jer mlađeg uvijek moraš slušati. I čitao sam, prvi put “Gorčina”. Poslije čitanja hajdučki su me zaskočili Branko V. Radičević, Vasko Popa i Radonja Vešović tražeći tu pjesmu da bi je objavili. Oni su tu pjesmu zaista i objavili, insistirajući, poručujući mi, da napravim takvu knjigu. Naravno, sve bi bilo uzalud da takva knjiga već nije bila u meni. Trebalo je da ona u meni doživi svoju fermentaciju. Da sama sebe doživi. Duh je bio tu. Samo se čekalo njeno otelovljenje. Mislio sam dugo i mnogo kako da već u meni stvorenu, gotovu knjigu realizujem. Tako je nastao “Kameni spavač”. čekan i pisan više od deset godina.

Ima još nekoliko “čudnovatih” pjesama u “Kamenom spavaču”. Ja bih pomenuo samo neke: “Kosara”, “sunčani Hristos”, “četvrti jahač”, “Razmirje”, “Krajina”, “Štit”, “Ruke”, “Večera”, “Zapis o Nespini”, “Svatovska” i čitav niz drugih iz ovog lanca koje se drži čvrsto i jedinstveno, snažno. Mene interesuje “Zapis o zemlji”, toj bogumilskoj, jeretičkoj, čudnoj zemlji. Zapis čudniji od mnogih koji su zapisani do danas.

Ja nikada nisam pisao zavičajnu poeziju, ni ljubavnu, (u bukvalnom smislu te riječi, naravno), – ali imam pravo na zavičaj i ljubav. Suština te vokacije nalazi se u otporu prema praznoslovlju koje je govorilo o zavičaju i ljubavi. Moja mala zemlja, koja se zove Bosna, istorijski nosi te otpore. Zbog toga je treba voljeti. “Zapis o zemlji” posvećen je jednoj takvoj zemlji. Zato je takav.

Recite još nešto o “Gorčinu”.

Šta! Kad je sve već tamo, u “Gorčinu”.

Vratimo se na početak. Kako ste primili priznanja koja Vam je donio “Kameni spavač”? Šta su ona značila za Vas i za knjigu?

Poznato Vam je da sam tu knjigu pisao veoma dugo, sa razumljivim prekidima i zastojima koje čine stvaralačke krize i nedoumice. Pošto je poezija jedan od načina življenja i mišljenja, a ponekad i jedini mogući način toga dvoga – to nisam ni imao nekog drugog cilja.

Eventualna društvena priznanja su za pisca koji ovako rezonuje o literaturi od sekundarnog i efemernog značaja. Poznato je da dobra, čak i vrlo dobora literatura, ne naiđe uvijek na razumevanje savremenika, niti na prave sudove i ocjene o njoj, i ja ne bih bio razočaran da se to dogodilo i sa mojom literaturom. Pisac uvijek ima jednu utjehu, da postoji neki tajni, skriveni, nepoznati čitalac koji zavoli jedan stih, jednu misao, jednu pjesmu ili jednu knjigu iz stvaralačkog opusa piščevog i to je za mene važnije od mnogo čega drugog. Nekada je takvo saznanje i veće i značajnije, nego sva saznanja i kritike. To sam doživljavao i sam i u najvećim krizama sticao sagovornike i one koje istinski osjećaju i primaju moju literaturu koji su stimulirali i krv i strah i bijes i pomagali mi da postanem i istrajem. Naravno, postoje javna priznanja, kao što su nagrade, druga izdanja knjige, prevođenja i tako dalje. Sve to postaje jedan mehanizam koji radi sam za sebe i po sebi, a s kojim mi nemamo nikakve veze. Pjesme se preštampavaju, prevode na strane jezike, ciklusi i čitave knjige…

Kad smo već kod prevođenja, recite, gdje je do sada prevođena Vaša poezija?

Za moju noviju poeziju su se prevenstveno zainteresovali čehoslovački časopisi, tako da su moji stihovi štampani u Bratislavi, Brnu, Pragu. Javljeno mi je ovih dana, pored ostalog, da u martvoskom broju za stranu literaturu časopisa “Svetova literatura” izlazi oveći izbor moje poezije u prevodu Irene Venigove i grupe praških pjesnika. Ovih dana izlazi u Bratislavi veći izbor iz cjelokupne moje poezije pod naslovom “Kameni spavač” u izdanju izdavačke kuće “Smena” u biblioteci “Svjetlila”. Za moju poeziju zainteresovali su se i drugi izdavači i prevodioci. Tako iz moje dvije zadnje knjige “Kameni spavač” i “Ostrva” na njemački jezik preveli su moju poeziju Ina Jun Broda i Paul Vins iz Beča i Berlina. Zoltan Čuka, koji dosta prevodi našu literaturu, zainteresovao se za moju poeziju, objavio je u mađarskim časopisima i na radiju cikluse mojih pjesama. Prevodi iz ovih knjiga objavljeni su, takođe, na talijanksi, francuski, turski, poljski i šiptarski. Tako je nedavno i u Sloveniji u časopisu “Sodobnost” izašao izbor iz moje poezije uz Esej Draška Ređepa. Esej o mojoj poeziji za “Svetovu literaturu” u Pragu napisao je Husein Tahmiščić, a prevod knjige moje poezije na makednoski napravio je Ante Popovski.

I ovog puta poezija je sama odlučivala o svojoj sudbini. Ja sam samo bio posrednik između nje i onih koji su je prihvatili.

Razgovori o poeziji su razgovori koji nemaju kraja. Odakle god započinjali oni se šire i razgranjavaju u beskraj. I nikada nije dovoljno rečenog i nikada dovoljno otkrivenog, oni su samo najavili druge susrete i osvijetlili prostor od pjesnika do njegovog djela. Poslije susreta sa Makom Dizdarom s većom ljubavlju se prilazi “Kamenom spavaču”. Ovaj razgovor i nije imao neki drugi cilj, do sa omogući da izbliže sagledamo ovu poeziju, da bi nam postala prisnija i draža.


Velimir Milošević, ‘Bagdala’, januar-februar 1968.

Izvor: Fondacija Mak Dizdar

http://forum.klix.ba/kako-je-nastao-kam ... 03537.html

[piupiu]

...

Sinoć, kad ti odgovorih na onu rečenicu o Prokrustu i Andriću, pade mi na pamet ovaj Lovrenovićev tekst:

http://www.--- NO LINKS ---/dokumenti_up ... 548430.pdf.

A, evo, jutros, ode čovjek. Dokusurilo ga.

[¤ jelena ¤]

...

Sinoć, kad ti odgovorih na onu rečenicu o Prokrustu i Andriću, pade mi na pamet ovaj Lovrenovićev tekst:

http://www.--- NO LINKS ---/dokumenti_up ... 548430.pdf.

A, evo, jutros, ode čovjek. Dokusurilo ga.

Čovječe...evo čitam u Oslobođenju...baš dokusurilo.

Hvala ti za tekst, nisam ga čitala.

[John Cleese]