MITOVI U KOJE VERUJEMO: 7 velikih zabluda srpske istorije
Pop kultura 07:22, 26.07.2014.
Autor: Mihajlo M. Popović
Mnogi mitovi u koje čvrsto verujemo zasnovani su na čistim lažima
Kosovka_devojka
Nije bila sudbonosna... Kosovska bitka vekovima se smatra najznačajnijim sukobom u našoj istoriji, ali istina je da je to bila samo jedna od sličnih bitaka u nizu; još pre 1389. Lazareva kneževina bila je vazalna prema Mađarskoj
Boj na Kosovu je najvažnija srpska bitka
1. Mit o boju na Gazimestanu kao ključnom sukobu nastao je tek posle Velike seobe Srba na sever u 17. veku
MIT: U najznačajnijoj bici u svojoj istoriji Srbi su poraženi na Kosovu, a car Lazar se svesno žrtvovao da bi za Srbe izborio carstvo nebesko.
ISTINA: Uprkos legendi, tok i konačan ishod boja na Kosovu nisu poznati. U bici su, osim vojnika sa obe strane, smrt našla i dva vladara - knez Lazar i sultan Murat. Mada se novi sultan Bajazit posle bitke povukao iz srpskih zemalja da bi učvrstio svoju vlast u Maloj Aziji, naslednici kneza Lazara priznali su vrhovnu vlast sultana, kome je još neko vreme otpor pružao Vuk Branković, koji je preživeo bitku.
Knez Lazar Knez Lazar
Smrt sultana
Ozbiljni istoričari kažu da se zna da je sultana Murata ubio neko od srpskih ratnika, ali da nije izvesno o kome je reč. Prema nekim verzijama, to je moglo biti prilikom Muratovog obilaska bojnog polja ili prilikom predaje nekog vlastelina.
Mit o Kosovu je nastao tek posle Velike seoba Srba na sever u 17. veku. Mlada inteligencija, Srbi školovani u Austriji i u Evropi uopšte, osetili su želju da ispišu „novu biografiju svoje nacije“. Istoričari još dodaju da je presudna za stvaranje kosovskog mita bila potreba da se Crkva postavi kao zaštitnik Srba u Austriji. Vlastela je prikazana kao nesposobna i nedorasla zahtevima vremena, zainteresovana samo za vlast i teritorije, a Crkva kao predvodnik borbe za nacionalni interes. Tada je formulisana teorija o prednosti nebeskog nad zemaljskim carstvom.
Uprkos verovanju da je na Kosovu knez Lazar glavom platio ovozemaljsku Srbiju kako bi sačuvao nebesku, objektivna istorija Kosovski boj smatra tek samo jednom bitkom u nizu u tom periodu, i to bez presudnog značaja. Srpsko carstvo propalo je još ranije, posle smrti cara Dušana, a Lazar je za života priznao vrhovnu vlast ugarskog kralja i izgubio nezavisnost.
Marička bitka
Mnogo važnija po posledicama bila je Marička bitka iz 1371. Posle nje su Vizantija, Bugarska, kao i manje srpske i vizantijske državice postale turski vazali. Srpska država je, istina u vazalnom položaju, trajala još vek i po.
Stvaranju mita o Kosovskom boju doprineli su i Turci: da bi objasnili kako im se desilo da u boju s malim narodom prvi i poslednji put u istoriji pogine sultan, oni su izmislili da im se na Kosovu suprotstavio savez vojski iz sedam ili devet država, među kojima su bili i Srbi, Bugari, Arbanasi, Ugari, Nemci, Franci... Istorijska istina je da su u ovoj bici učestvovale samo vojska Lazareve kneževine i vojska iz Bosne koju je poslao Tvrtko Prvi.
I posledice istorijske zablude da je Vuk Branković bio izdajnik, iako činjenice govore drugačije, osećamo do dana današnjeg. Uspostavljena je podela na „crno“ i „belo“, pa se Srbi uvek dele na borce za slobodu i izdajnike, odnosno na „dve Srbije“.
Turci krivi za mit
Da bi objasnili kako im se desilo da u boju s malim narodom, prvi i poslednji put u istoriji, pogine sultan, Turci su izmislili da im se na Kosovu suprotstavio savez vojski iz sedam ili devet država, među kojima su bili i Srbi, Bugari, Arbanasi, Ugari, Nemci, Franci... Istorijska istina je da su u ovoj bici učestvovale samo vojska Lazareve kneževine i vojska iz Bosne
Srbija je branila Evropu od islama
2. Često se govori kako su Srbi sprečili prodor Turaka, ali u jednoj od najvažnijih bitaka Turske i evropskih država upravo srpski oklopnici su doneli pobedu Osmanlijama
MIT: Suprotstavljajući se Turcima, Srbija je branila i odbranila Evropu od islama.
ISTINA: Nedaleko od Nikopolja, tvrđave na Dunavu u današnjoj Bugarskoj, 25. septembra 1396. godine, dakle sedam godina posle Kosovskog boja, odigrala se velika bitka. Na jednoj strani bili su Turci i srpski vazali predvođeni Stefanom Lazarevićem, a na drugoj vojske evropskog saveza koji su činile Ugarska, Sveto rimsko carstvo, Francuska, Vlaška, Poljska, Engleska, Škotska, Švajcarska, Republika Venecija, Republika Đenova i vitezovi krstaši.
Pobedili su Turci, a odlučujuću ulogu u tome imali su sultanovi vazalni oklopnici pod vođstvom Srbina Stefana Lazarevića.
Stefan Lazarević, poznat i kao Stevan Visoki, bio je sin kneza Lazara. Nakon očeve pogibije u Kosovskom boju, kao maloletan došao je presto i vladao uz pomoć majke Milice.
Presudli srpski vitezovi... Bitka kod Nikopolja Presudli srpski vitezovi... Bitka kod Nikopolja
Jačanje zemlje
Bio je turski, pa ugarski, a jedno vreme i vizantijski vazal. Pošto je slomio otpor vlastele, period mira iskoristio je za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu. Krajem njegove vladavine Srbija je bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi. Njegova glavna zadužbina je manastir Manasija, a Beograd je od porušenog pograničnog gradića pretvorio u modernu utvrđenu evropsku prestonicu, proširivši ga gotovo deset puta.
Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture i pružao podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzeli Turci. I sam je bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve“, pesnička poslanica upućena, najverovatnije, njegovom bratu Vuku. Ona važi za jedan od najlepših kraćih književnih sastava u srpskoj literaturi srednjeg veka.
Preminuo je iznenada 19. jula 1427. godine, od posledica srčanog udara, u lovu kod Kragujevca.
Poveo vojsku
A što se njegove uloge u bici na Nikopolju tiče, pogledajmo šta je pisao čuveni Vil Djurant u monumentalnom delu „Istorija civilizacije“:
„Kroz Srbiju je prošla ujedinjena hrišćanska vojska od 60.000 ljudi i opsela turski garnizon u Nikopolju. Kad su francuski vitezovi, razgaljeni vinom i ženama, upozoreni da Bajazit s vojskom iz Azije dolazi da ukloni tu opsadu, oni su obećali da će je uništiti. Sa svoje strane, Bajazit se zakleo da će svog konja privezati za oltar Svetog Petra u Rimu (...) Francuski vitezovi projurili su kroz turske redove, ali ih je s druge strane brda sačekalo 40.000 kopljanika (...) Ugari i Nemci su ipak nekako potisnuli Turke, ali je onda srpski kralj Stefan Lazarević poveo 5.000 hrišćana protiv hrišćanske vojske i za sultana dobio odsudnu bitku kod Nikopolja. Od tog dana Bugarska je do 1878. (kao i Srbija) bila provincija Osmanskog carstva.“
Večiti vazal
Stefan Visoki na presto je došao kao dečak, a tokom svoje vladarske karijere bio je turski, pa ugarski vazal, a jedno vreme i vizantijski vazal
Bahati Turci ubili su dečaka na Čukur-česmi
3. U obračunu u Beogradu Sava Petković bio je teško povređen, ali Srbija je iskoristila
lažnu vest o njegovoj smrti da otera turske posade iz gradova
MIT: U Beogradu je 15. juna 1862. godine - po starom kalendaru 3. juna - ubijen srpski mališan Sava Petković, posle čega je ubrzana borba za konačno oslobođenje Srbije od Turske.
ISTINA: Po svom drugom dolasku na vlast 1860. godine, knez Mihailo postavio je za svoj prvi i osnovni zadatak pripremu Srbije, tada autonomne kneževine u sastavu Osmanskog carstva, za rat do oslobođenja. Odnosi sa Turskom se zaoštravaju. Carigradska štampa optužuje Mihaila za sukobe duž granice Srbije i Bosne, a Novine serbske iznose podatke o turskim zločinima - ubistvima i pljačkama na teritoriji Srbije.
Zategnuti odnosi
U samom Beogradu u to vreme odnosi između muslimana i hrišćana bili su „veoma zategnuti“. Jedan zapis iz onog vremena kaže: „Srpska masa je, u trenucima borbenog raspoloženja i oslabljene kontrole, muslimanima po čaršiji skidala čalme i obarala ćepenke, a oni ih odvraćali pretnjom da će se osvetiti i ‚najesti šumadijskih kokošaka‘.“
Petnaesti jun po novom, odnosno treći po starom kalendaru 1862. bio je nedelja.
Najpribližniji opisi kažu da je bilo „između četiri i šest sati“ kad je na Čukur-česmi u današnjoj Dobračinoj ulici, u turskom delu varoši, došlo do sukoba Srba i turskih vojnika u redu za vodu.
Glavni učesnik sa srpske strane bi je dečak Sava Petković, koji je iz zabitog Lukova kod Kuršumlije došao u Jajince kod rođaka, a oni ga dali u Beograd da bude šegrt kod nekakvog bakalina Alekse, čije ime nije precizno utvrđeno.
Beograd je bio bez vodovoda, a na javnim bunarima i česmama vazda su bili redovi. Osioni Turci te nedelje, prema jednoj verziji, nisu hteli da čekaju, a u koškanju i svađi Sava je slučajno oborio i razbio njihov krčag. Prema drugoj, tražili su da piju vode iz Savine testije, ali im ovaj to nije dozvolio. U trećoj, sklonili su Savin krčag i pod česmu podmetnuli svoj... Sve se, u tadašnjoj zvaničnoj verziji događaja, završavaju isto: „Turci zemljanim krčagom ubijaju dečaka“, a nju je, zarad pridobijanja evropskog javnog mnenja na srpsku stranu, izmislio Jovan Ristić, srpski izaslanik u Carigradu.
Zapisi
Kosta N. Hristić, pravnik i diplomata, izvesno vreme i ministar pravde, u vreme ovih događaja imao je deset godina. O njima u svojim memoarima „Zapisi starog Beograđanina“ piše na osnovu kazivanja i arhive svog oca Nikole Hristića, koji je u trenutku sukoba na Čukur-česmi bio ministar unutrašnjih dela. I on, Kosta N. Hristić, izričito kaže da je „Sava Petković bio samo teško povređen“.
Ali istina se morala zataškati jer su neposredno posle događaja na Čukur-česmi počeli sukobi s Turcima, koji su okončani njihovim povlačenjem iz srpskih gradova, a Srbija se znatno približila nezavisnosti.
Znao kako da manipuliše... Jovan Ristić Znao kako da manipuliše... Jovan Ristić
Izmislio Jovan Ristić
U više zvaničnih verzija događaj je različito opisan, ali sve se završavaju isto: „Turci zemljanim krčagom ubijaju dečaka“, a to je, zarad pridobijanja evropskog javnog mnjenja na srpsku stranu, izmislio Jovan Ristić, srpski izaslanik u Carigradu
Rusija je uvek bila prijatelj Srbiji
4. Većina Srba kune se u braću Ruse, vladari najveće zemlje na svetu češće su nas ostavljali na cedilu nego što su nam zaista pružili pomoć
MIT: Rusija je prijatelj koji će se uvek naći Srbima.
ISTINA: U jeku borbi u Prvom srpskom ustanku, 1807. godine, zbog dogovora s Napoleonom, ruski car Aleksandar I, posle uspešnih zajedničkih operacija sa srpskim ustanicima na Malajnici i Štubiku, povukao je svoje trupe iako je to predstavljalo veliku opasnost za očuvanje postignutih vojnih i političkih rezultata. Šest godina kasnije, 1813. godine, ceo Prvi srpski ustanak propao je jer obećana ruska vojska nije došla.
Vek kasnije, kad je 1908. Austrougarska pripojila Bosnu i Hercegovinu, princ Đorđe Karađorđević i Nikola Pašić išli su u Petrograd da od cara Nikolaja II traže pomoć. Car im je kazao kako mu srce krvari zbog srpske nesreće, ali da je to volja velikih sila, da se tu ništa ne može i da mora tako biti s Bosnom...
Sanstefanski mir
Ali najdrastičniji primer svakako je Sanstefanski mir.
Godine 1875. pobunilo se srpskog stanovništvo u Bosni i Hercegovini protiv Turaka, u ustanku poznatom kao Nevesinjska puška. Srbi u Srbiji, i još više u Vojvodini, izvršili su veliki pritisak na vladu u Beogradu i kneza Milana da „braći preko Drine“ pomognu, pa je Srbija 1876. Turskoj objavila rat, u koji je ubrzo ušla i Crna Gora.
Srpska vojska je u rat ušla nepripremljena, pa je ubrzo počela da trpi poraze, a od velike pomoći nije joj bilo ni nekoliko odreda ruskih dobrovoljaca. Situacija se promenila tek kad je Rusija kao carevina ušla u rat, naravno, iz svojih strateških interesa. Zahvaljujući Rusiji, Turska je poražena, a rat je okončan u martu 1878. mirom u San Stefanu.
Kao sila pobednica, Rusija je diktirala uslove mira, a oni su bili na veliku štetu Srbije. Sanstefanskim mirom tako je stvorena Velika Bugarska, koja je obuhvatila područja koja danas čine Bugarsku, plus praktično celu Makedoniju i velike delove koji danas pripadaju Grčkoj, uključujući i izlaz na Egejsko more. Rusija je od Srbije uzela i unela u Veliku Bugarsku i velike delove južne Srbije (gradove Pirot, Dimitrovgrad i Vranje).
Zločini zbog teritorije
Interes Rusije je bio jasan: ovakva Bugarska služila bi joj za dominaciju na Balkanu i ostvarenje strateškog cilja - zauzimanje Carigrada, odnosno Bosfora, preko kojeg ide put iz Evrope u Aziju.
Upravo je strah da taj put ne potpadne pod kontrolu Rusije izazvao reakciju ostalih evropskih sila, u prvom redu Engleske, kojoj je on bio veza sa Indijom, i Austrije, zainteresovane za Balkan.
Sazvan je Berlinski kongres, na kojem je Sanstefanaki mir izmenjen, a Srbija dobila nezavisnost. Ali Bugarska nije prestala da želi teritorije koje joj je tada poklonila Rusija, pa je zbog njih činila zločine u Srbiji u Drugom balkanskom i oba svetska rata.
Oduzete zemlje
Prema uslovima mira u San Stefanu iz 1878. Rusija je velike delove južne Srbije (Pirot, Dimitrovgrad i Vranje) oduzela od Srbije i dala ih Bugarskoj. Nepravda je ispravljena na Berlinskom kongresu
„Rado ide Srbin u vojnike“ je rodoljubiva pesma
5. Navodno pesma o želji Srba za slobodom, u stvari govori o srpskim vojnicima koji su ratovali za austrijskog cara
MIT: Pesma koja počinje stihovima „Rado ide Srbin u vojnike, / Gde zelene bere lovorike“ slavi želju Srba za slobodom i njihovo junaštvo.
ISTINA: Pančevački prota Vasa Živković (1819-1891) napisao je mnogo rodoljubivih, ali i mnogo nežnih, ljubavnih pesama.
Na njegove stihove odmah je komponovana muzika, i te su pesme u srpskim krajevima severno do Dunava i Save bile veoma popularne. Čuvene su mu ljubavne pesme: „‘Ti plaviš, zoro zlatna“ i „Niči, niči, krine beli“, pa svatovske „Odbi se biser grana“ i „Raduj se, nevo“, ali je najpoznatija „Rado ide Srbin u vojnike“, nastala 1844. godine.
Njen originalni naslov je „Graničarska pesma“, a stihovi su ovi:
Rado ide Srbin u vojnike,
Gde zelene bere lovorike,
Borba njemu zabava je draga,
Još milije: sakrušiti vraga.
Jer puščani prah,
Ne zadaje njemu strah.
Njega na boj mati,
I nevesta prati,
Otac želi sedi,
Da vraga pobjedi.
Napred ide s oružanom Srbin rukom,
A zimzelen vije mu se za klobukom,
Peva, kliče srpskij sin;
Pred njim strepi dušmanin.
Puška puca a topovi riču,
A junaci oružani viču;
„Ajte, Srblji, ajte u vojnike,
Već se kupe otadžbine dike.
Kivni gazi vrag,
Našeg doma mirni prag.“
Na bojnome polju,
Gdije s vitezi kolju,
Slave ber‘te cveće,
To uvenut neće.
Dok se naša snažna miče desna ruka,
Dopadnuće ljuti dušman trista muka.
Kad zaželi svetli car,
U smrt skače graničar.
Tekst pesme odnosi se na Srbe koji su služili austrijskog cara. Muziku je komponovao Josif Runjanin, rođen u Vinkovcima, srpski kompozitor koga svojataju i Hrvati, jer je komponovao i muziku za pesmu „Lijepa naša“, koja je postala himna Republike Hrvatske.
Svojatanje
Muziku je komponovao Josif Runjanin, rođen u Vinkovcima, srpski kompozitor koga svojataju i Hrvati, jer je komponovao i muziku za pesmu „Lijepa naša“, koja je postala himna Republike Hrvatske
Inspirisao ljude.... Posle govora majora Gavrilovića usledio je juriš u kojem je većina njegovih vojnika izginula. On je bio ranjen, ali je preživeo Inspirisao ljude.... Posle govora majora Gavrilovića usledio je juriš u kojem je većina njegovih vojnika izginula. On je bio ranjen, ali je preživeo
Puk majora Gavrilovića žrtvovan
6. Dragutin Gavrilović rekao je vojnicima da su izbrisani iz brojnog stanja samo da bi ih nadahnuo. Preživeo je osvajanje Beograda i učestvovao u povlačenju preko Albanije I proboju Solunskog fronta
MIT: Major Dragutin Gavrilović i njegov bataljon izginuli su braneći Beograd
po naređenju Vrhovne komande.
ISTINA: Uoči odsudne bitke za odbranu Beograda u Prvom svetskom ratu, 7. oktobra 1915. godine, major Dragutin Gavrilović održao je govor svojim vojnicima: „Vojnici, tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred, u slavu! Za kralja i Otadžbinu! Živeo kralj, živeo Beograd!“
Poprište bitke
Brojno nadmoćniji 59. austrougarski puk već je bio prešao Savu u podnožju Kalemegdana i počeo da se tu utvrđuje.
Poprište bitke bili su Karađorđeva ulica, okolina Kule Nebojše, prostor Donjeg grada i današnjeg zoološkog vrta. Rastojanje između srpskih branilaca i austrijskih položaja na nekim mestima nije bilo veće od 30 metara. Neprijatelju se nikako nije smelo dozvoliti da utvrdi mostobran. Jedino rešenje bilo je da sve srpske jedinice na ovom delu izvrše kontranapad i Austrijance vrate u Savu.
Posle govora majora Gavrilovića, usledio je juriš u kojem je većina njegovih vojnika izginula. On sam, međutim, bio je ranjen.
Nesporna je činjenica da Vrhovna komanda takvo naređenje kojim bi žrtvovala neku jedinicu ni tada, a ni pre ni posle toga - nije izdala. Major Dragutin Gavrilović samo je hteo da nadahne borce.
Uprkos otporu srpskih vojnika, austrijske snage su 9. oktobra 1915. godine osvojile Beograd i istakle austrougarsku i nemačku zastavu na zgradi Starog dvora.
Bez borbe
Sam major Gavrilović preživeo je borbe u Beogradu, a, iako ozbiljno ranjen, prevezen je u bolnicu u Čačku. Učestvovao je u povlačenju preko Albanije i proboju Solunskog fronta.
U periodu mira posle Prvog svetskog rata službovao je u Kruševcu, u činu pukovnika, a Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Nemačkoj, pošto je s delom vojske Kraljevine Jugoslavije bez borbe zarobljen u Sarajevu 16. aprila 1941.
Umro je u svom stanu na Slaviji, u Beogradu, ubrzo pošto se vratio iz zarobljeništva.
Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
U ropstvu
Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Nemačkoj, pošto je sa delom vojske Kraljevine Jugoslavije bez borbe zarobljen u Sarajevu 16. aprila 1941.
Boško Buha bio je dete
7. Maleni bombaš koji je inspirisao generacije pionira rođen je 1923. i imao je 20 godina kad je poginuo, koliko je imao i Gavrilo Princip u vreme atentata
MIT: Narodni heroj Boško Buha, rođen 1926. godine, bio je dete kad je otišao u rat i vrlo brzo postao je jedan od najhrabrijih bombaša. Bio je delegat na Prvom kongresu Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ), održanom decembra 1942. godine, u oslobođenom Bihaću. Imao je tada tek šesnaest godina, bio je malog rasta, ali odlučan u nastupu. Kad se popeo na govornicu, jedva se video, ali je svojim govorom izazvao oduševljenje među delegatima: „Ja ću da vam pričam, drugovi, kako mi idemo na bunkere...“, i pričao je kako se on i njegovi drugovi bombaši veru i po vrhovima kuća i kroz dimnjake bacaju bombe na ustaše.
Vrhovni komandant NOV i PO Jugoslavije Josip Broz Tito digao se sa svog mesta i čestitao mu. Tito je Bošku Buhi poklonio sat, koji je on rastavio da bi video kako radi.
Na mestu njegove pogibije nalazi se kameni beleg s natpisom: „Ovde je 1943. godine poginuo pionir, borac i narodni heroj Boško Buha“, a oko spomenika je posađeno sedamnaest borova, jer je imao toliko godina u trenutku smrti.
ISTINA: Boško Buha sin je zemljoradnika iz Nove Gradine, sela iz okoline Virovitice. Godine 1941, nakon okupacije Kraljevine Jugoslavije i uspostavljanja Nezavisne Države Hrvatske, njegova je porodica, kao i mnoge druge srpske porodice, pred ustašama izbegla u Srbiju.
U leto 1941. godine stupio je u Mačvanski partizanski odred. Vrlo brzo proslavio se kao jedan od najhrabrijih bombaša II proleterske brigade, u kojoj je bio vođa bombaškog odeljenja. Učestvovao je u borbama u Četvrtoj i Petoj neprijateljskoj ofanzivi.
Poginuo je 28. novembra 1943. godine u blizini sela Jabuke, kod Prijepolja, kad je s doktorkom Sašom Božović i političkim komesarom bolnice Bogdanom Radanom upao u četničku zasedu. Komesar Bogdan je poginuo na licu mesta, a Boško je ubijen prilikom pružanja otpora četnicima.
Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 20. decembra 1952. godine, proglašen je za narodnog heroja.
U „Maloj Prosvetinoj enciklopediji“, vrlo pouzdanoj kad su takvi podaci u pitanju, piše da je Boško Buha bio „borac-omladinac“ i da je rođen 1923. godine. U rat je, dakle, otišao sa 18 godina, a poginuo sa dvadeset. Toliko je, na primer, imao i Gavrilo Princip.
Njegova hrabrost nije sporna, ali je mit o detetu-partizanu izgradila posleratna propagandna mašinerija.
Ubili ga četnici
Boško Buha poginuo je 28. novembra 1943. u blizini sela Jabuke, kod Prijepolja, kad je s doktorkom Sašom Božović i političkim komesarom bolnice Bogdanom Radanom upao u četničku zasedu
http://www.kurir-info.rs/zabava/pop-kul ... ak-1481005
a mozda i avione podigne. 
