Intervju: Živko Grozdanić Gera, provokatorAžurirano: Sre, 11. 06. 2008. 12:25
UMETNIK ĆUTI, NACIJA PROGOVARA
Kad se jednom bude dešifrovala istorija Srbije devedesetih, ništa se neće saznati iz likovnih umetnosti. O toj deceniji će govoriti film, recimo, koji je daleko odgovorniji, ili pozorište. Jasni tragovi tih godina su ostali u turbo-folku, i neki istoričar će u toj muzici imati sasvim dovoljno naznaka da je društvo tada bilo u vrlo dramatičnoj situaciji, moći će da sazna i zašto. Ali u likovnoj umetnosti će ostati samo zbunjenost.Razgovarala: Milica Jovanović
PHOTO: ALEKSANDRA ĆUK
Nesporazum je omiljeno sredstvo za rad Živka Grozdanića Gere - vajara, slikara, osnivača Bijenala mladih u Vršcu, aktuelnog direktora novosadskog Muzeja savremene umetnosti. Grozdanić koristi javnu pometnju kao element umetničkog procesa ili za potpuni obrt u urušenoj instituciji. Ukoliko neki od temeljnih istorijskih nesporazuma u srbijanskom društvu trenutno ne proizvedu dovoljno zbunjenosti na javnoj sceni, neko će se već pobrinuti za Geru. Tužiće ga Pahomije, pa odustati. Radikali u Vršcu će ga proterati iz Konkordije, posle neuspele otmice Patrijarha. Dvorski istoričar umetnosti će hvaliti njegovu skulpturu, ubeđen da je reč o autoru koga, po nalogu dvora, država šalje na Bijenale u Veneciju.
Poslednji u nizu nesporazuma, u obliku peticije indisponiranih članova Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS), upravo je okačen pored Gerine skulpture-instalacije, Pahomije na Bulevaru sumraka, predstavljene na izložbi Ready made Re_made (Galerija ULUS-a, Knez Mihajlova, Beograd). Optužen da se bavi tabloidnim temama «ko je s kim spavao», Grozdanićev Pahomije dobio je time još jedan element za provokativnu analizu društva i različitih društvenih relacija.
«To što se desilo sa Pahomijem sasvim je očekivano», komentariše Grozdanić. «Mada je Pahomije ovog puta bio jako bezazlen, čitava izložba je u stvari prilično bezazlena, okrenuta onome što danas readymade znači. Druga dva rada na toj izložbi bi možda bila daleko opasnija za ULUS i za čitavo srbijansko društvo, da je bilo nekog da to razume, nažalost – ili na sreću, možda bi izložba bila zabranjena. To je rad Jaroslava Supeka, Spavao sam ispod fotografija žrtava zadnjih ratova na prostorima bivše Jugoslavije i rad Nikole Džafa i njegove grupe.»
* U čemu je u stvari problem, čija je krivica što se umetničkom delu odriče pravo na socijalnu ili političku kritiku? Ne možemo više govoriti o nekoj sistematskoj marginalizaciji, progonu iz javnog polja, kao devedesetih, pa ipak se i dalje malo ko usuđuje da pređe granicu.
- Ako se posmatra funkcija dela devedesetih godina, na našoj sceni gotovo da ne postoji umetnost koja je politički odgovorna. Postoji indirektno, tu su, recimo, Mrđan Bajić ili Mileta Prodanović, oni su zaista bili deo tog opozicionog političkog i kulturološkog korpusa. Ali, bavili su se opštom kritikom, za razliku od Raše Todosijevića ili Nuneta Popovića, koji su direktno komunicirali sa politikom. I eto, još tri-četiri autora i to je to. U svakom slučaju, daleko je veći broj umetnika koji pripadaju desnici, ili toj nekoj dssovskoj teorijskoj orijentaciji, i to je sve uglavnom koncentrisano oko ULUS-a. U Beogradu se godišnje organizuje oko 500 izložbi, a nijedna nije značajna za istoriju umetnosti.
* Čini se da je u Novom Sadu stvar upravo obrnuta. Sve je više direktne kritike, preispitivanja, otvorenih provokacija društva i političkih elita, mada je scena vrlo skromna.
- Hajde da uporedimo dve pozicije u Srbiji, za koje bi se moglo reći da su jedine reagovale na društvo. Sa jedne strane je beogradska scena, od sedamdesetih pa sve do danas, koja je uvek pomalo ublažena distancom, čak i u onom periodu koji nazivamo srpskom neoavangardom. Grupa okupljena oko Studentskog kulturnog centra bavila se sobom, jezikom umetnosti, publikom u galeriji. To je vreme ozbiljnog pokušaja liberalizacije društva, ali za razliku od filma, u likovnoj umetnosti nije bilo kritike. Izgrađen je jedan visoko sofisticiran jezik kojim je umetnost preispitivala samu sebe i na tome je i ostalo. Nisu razumeli zbog čega je Jozef Bojs došao u Beograd – a Bojs je tada bio član parlamenta, radio je na reformi školstva, na suštinskoj promeni percepcije nemačke prošlosti, na afirmaciji savremene umetnosti. Dakle, Bojs je sedamdesetih radio jedan šamanski posao i nije došao u Beograd da obiđe aktuelne izložbe, nego upravo da još jedno mesto okrene prema društvu. Ništa od toga nije bilo, beogradski umetnici su ostali opsednuti estetikom, jezikom neoavangarde, i problemi u društvu su ih u tome samo ometali. To je u osnovi konzervativna pozicija, koliko god ta tvrdnja zvučala apsurdno.
Meteorska kiša (2006)
PHOTO: STANISLAV MILOJKOVIĆ
Sa druge strane je novosadska, tačnije, vojvođanska scena. Za razliku od beogradskih, čije je poreklo u likovnoj umetnosti, tih petnaestak vojvođanskih umetnika dolaze iz filma, lingvistike, čak prava. I oni zaista ukazuju na ona važna socijalna mesta koja generišu problem. Naravno, preispituju i sam jezik umetnosti, kao grupa Kôd, recimo, ali je suština čitave scene bila zasnovana na kritici društva. Kraj tog perioda obeležilo je suđenje dvojici autora, Miroslavu Mandiću i Slavku Bogdanoviću, koji su osuđeni na zatvorske kazne. To je slučaj bez presedana.
Vojvođanska scena sedamdesetih je izbrisana iz pamćenja, njeni akteri su potpuno marginalizovani, i čitav taj period je potonuo u projektu hegemonizacije koji će uslediti. I danas je tako, država je čvrsto centralizovana, novac, moć i estetičke preference su koncentrisani izvan...
* Vojvodine?
- Naravno, da. Ali, iz ugla umetničke scene, problem je u tome što su koncentrisani izvan dometa umetnosti. Umetničko delo je tu da ilustruje situaciju u društvu, političke interese, u najboljem slučaju da se bavi granicama svog jezika, odnosima linija i boja, da se igra popularnom kulturom, i sve je u redu dok se ne dira politika i društvo. Odnos društva prema prirodi, prema deci, prema pedofiliji, prema zločinu, prema homoseksualnosti... ništa od toga nije tema za umetnike. Kad se jednom bude dešifrovala istorija Srbije devedesetih, ništa se neće saznati iz likovnih umetnosti. O toj deceniji će govoriti film, recimo, koji je daleko odgovorniji, ili pozorište. Jasni tragovi tih godina su ostali u turbo-folku, i neki istoričar će u toj muzici imati sasvim dovoljno naznaka da je društvo tada bilo u vrlo dramatičnoj situaciji, moći će da sazna i zašto. Ali u likovnoj umetnosti će ostati samo zbunjenost.
CRKVA I POLITIKA
U galeriji beogradskog Magacina u Kraljevića Marka, u petak, 13. juna biće otvorena izložba radova Živka Grozdanića Gere i Slavka Bogdanovića, nastalih u protekle tri godine, a koji se bave otkrivanjem «onih tačaka u javnom prostoru na kojima se susreću crkva i politika». Gde su ta mesta sa kojih kreće klerikalizacija društva, Grozdanić i Bogdanović ispituju kroz aktuelne odnose crkvenih velikodostojnika sa političkim establišmentom i kulturom, kao i kroz neke od ključnih događaja novije istorije. «Ono što je na kraju pripreme te postavke usledilo kao iznenađenje, jeste da tu uopšte nema Miloševića. On je u čitavom tom istorijskom nesporazumu srbijanskog društva prosto jedan refleks, akter koji je situaciju tek dodatno iskomplikovao, ali on zapravo ne donosi ništa novo, čak ni u domenu tehnologije ubistva i razaranja društva. Uvek je na delu ista, gotovo instinktivna reakcija, iz koje se generiše ista strategija», objašnjava Grozdanić. Diptih sa naoružanim Koštunicom i episkopom SPC, Filaretom, pucanj u delo Dobrice Ćosića, prefarbavanje ikona crnom bojom, skrivanje leševa iza propovedi Nikolaja Velimirovića – neki su od radova koji analiziraju recepciju zločina u srbijanskom društvu, uz pomoć političke instrumentalizacije nacionalnih mitova.
O tome se ćuti. Nije bilo problemskih izložbi koje će direktno postaviti pitanje zašto je ubijeno 8.000 ljudi u Srebrenici, zašto su naši ljudi vozili leševe sa Kosova i zakopavali ih u Batajnici. To su društvene drame takvih razmera, da je prosto neverovatno da umetnik o tome ćuti. Umetnik ne sme da ćuti. Pikaso nije ćutao kad je radio Gerniku, Čaplin nije ćutao kad je radio Diktatora. Mi ćutimo, a oko nas ubice desetine hiljada ljudi hodaju slobodno, glasaju, bave se politikom, afirmišu ubistva. Od koga mi očekujemo da promeni društvo?
Za trideset godina pamtićemo folk parade, a u umetnosti ništa. To je odraz urušenog društva. A kako stvari stoje, u narednih deset godina to se neće stabilizovati, nego će nam se desiti da nas drugi jezici prosto kolonizuju, kao što je to bilo osamdesetih godina sa italijanskom transavagardom, nemačkim ekspresionizmom, engleskom novom skulpturom. To su jako autentični jezici, ali su kod nas čitani na najformalniji mogući način, pa su naše slike ličile na italijanske i to je bilo to. Bez neke temeljne kritike, ni u narednih deset godina neće se konstituisati autentični umetnik, autentični jezik i teorija. I ovo što radimo u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, ukoliko ne bude ispraćeno infrastrukturno, sistemski, ostaće još jedan incident u istoriji. Dovoljno je da dođe jedna nova birokratska garnitura koja će reći: Grozdaniću, ti si suviše incidentan, diraš nam popove, javno pričaš da si spreman da nam popušiš za novi muzej, provociraš...
* Poslednjih godina, u nekoliko paralelnih ili zajedničkih projekata, različite nezavisne grupe, kao što je Kuda.org, i novosadski Muzej savremene umetnosti, rekonstruišu sećanje na vojvođansku scenu sedamdesetih. Eto, to ne deluje incidentno, bar na prvi pogled? Dok se nacionalni romantičari ne osete ugroženim.
- Osnovna ideja tog zahvata u prošlost je potreba da se obradi, dokumentuje, istorizira, sve to što se dešavalo u umetnosti. Ključni rezultat je izložba Rubne posebnosti (najveća privatna kolekcija dela jugoslovenskih autora 20. veka, koju je hrvatski kolekcionar Marinko Sudac ustupio varaždinskom Muzeju avangarde), kroz poređenje karaktera tih pokreta, od istorijske avangarde s početka veka, do osamdesetih, u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Beogradu. Tu se vidi jako moćna crta, ni manje ni više nego na nivou nemačkog Fluksusa. I to radi novosadski Muzej savremene, u koji sam ušao pre tri godine, prvi put kao institucija radi sa pojedinim kolekcionarima, sa nezavisnim kustoskim grupama i umetnicima. Dakle, apsolutna izmena percepcije i umetnosti i kulture, odnosa umetnosti i politike. Važno nam je da rekostruišemo tu liniju istorije umetnosti 20. veka, sad smo otišli još dublje u istoriju i napravili platformu nove stalne postavke, Umetnost u Vojvodini u 20. veku, kako bismo se izmakli od te romantičarske opsesije, na kojoj opstaje hegemonija srpske kulture. Pa se pokazuje da su, kao što su sedamdesetih izbrisane nove umetničke prakse, u Vojvodini, u stvari, izbrisani mnogi nesrpski autori 20. veka, ali i mnogi koji se nisu bavili klasičnom slikom. Tu je značajan broj umetnika Mađara, koji su bili oslonjeni na velike mađarske avangardiste, zatim tu je urbanizam, arhitektura, fotografija... Pokušali smo da damo kulturološki presek Vojvodine 20. veka, da istražimo tragove umetnika koji su tu živeli i radili, ali nisu bili uključeni u korpus nacionalne umetnosti. Ovih dana će italijanska vlada dodeliti nagradu za životno delo Evi Fišer, umetnici koja iza sebe ima veoma ozbiljan opus, o njoj je pisao Menea, Morikone je komponovao muziku za nju, a mi ne znamo da je ona rođena u Vršcu, odakle je 1941. internirana u logor. Realizovala se u drugoj kulturi, kao značajna autorka, ali ovde niko i ne zna za nju.
* Sličan hegemoni odnos postoji i u književnosti. Uplitanje aktuelne politike se smatra nedopustivom degradacijom Umetnosti, autor je medijum kroz koji nacija progovara o samoj sebi. U vizuelnim umetnostima odavno nema tiražnih, medijski zanimljivih bardova, ali je zato na hiljade malih, u skladnoj simbiozi sa državnim komisijama. A šta je sa trećim stubom scene, publikom?
- Strogo govoreći, u Srbiji već dvadeset godina nema umetničkog dela. Ako zanemarimo teorije o samodovoljnoj umetnosti, koja će kad-tad isplivati na površinu, umetničko delo se simbolički konstituiše kroz složen odnos unutar precizno postavljenog sistema. Delo je igra između onog ko ga pravi i onog zbog koga se pravi. Između su različite institucije, javne i privatne, a svega toga u Srbiji nema. Ne postoje ozbiljni kolekcionari, ne postoje stručni časopisi, imamo jednog likovnog kritičara na nekoliko hiljada umetnika, dakle, nema kritike. Nema novca. Pa ako svega toga nema, nema ni umetničkog dela, a bez dela nema ni publike. U čitavoj Srbiji postoji svega nekoliko savremenih muzeja i galerija, dakle nema teritorije gde bi se postavilo umetničko delo, a ne možemo više ni Bojsa da dovedemo, jer nam je sistem u raspadu i on prosto nema gde da dođe, Bojs ili bilo ko drugi. Da bismo mogli da dovedemo Hermana Ničea u Novi Sad, potreban nam je ni manje ni više nego budžet od 100.000 evra. Prošle godine smo dobili Vorhola, i to vrlo lošeg, formalnog, malo je tu bilo Vorhola, više neke dekorativne štafaže, postera – pa smo imali 30.000 posetilaca. Eto, odjednom ima publike. Ima interesovanja, samo nema šta da se ponudi. Zato su galerije prazne.
http://www.e-novine.com/sr/intervju/clanak.php?id=14504
...................................... 
ovo ce biti jedna dugotrajna i neizvjesna politicka kriza sa ekonomskim posljedicama.Patriotizam se ne brani samo oruzijem i vikanjem po ulici,vec glavnim oruzijem a to je pamet,sto od 1986 godine Srbija pokazuje i dokazuje da je nema.Ako mislite drugacije napisite i demantujte argumentima ali se manite demagogije i mitologije.