sve Crno na Crno...
EKSKLUZIVNO: D. Jankov: Kako je Srbija ucenila Tita po pitanju Vojvodine
petak, 15 novembar 2013 02:32
AVNOJ – ISTORIJSKO OGREŠENJE O VOJVODINU, USTAV od 1974-te ZAKASNELA ISPRAVKA I DALJA DESTRUKCIJA VOJVODINE
Kao što se iz naslova vidi u ovom tekstu obuhvataju se tri celine, AVNOJ od 1943 i određenje Vojvodine, Ustav SFRJ od 1974 i novo određenje Vojvodine, te Vojvodina u periodu od 1990 pod vlašću Srbije, sa osvrtom na uporedne tokve njene ustavnopravne i ekonomske destrukcije. Ovaj ogromni istorijski materijal nametnut je temom ovog skupa ANTIFAŠIZAM, AVNOJ, AUTONOMIJA. Smatrajući da se to podrazumeva, ja ću nastojati da se sažeto zadržim samo na nekim markantnim tačkama, po sopstvenom izboru kojim potkrepljujem sopstvene stavove, sud i mišljenje.
OD 1918. DO AVNOJ-a 1943.
Odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a udareni su temelji Nove Jugoslavije kao federativne države. Već samo to, opredeljenje da federalizam bude bazični princip državnog ustrojstva ,predstavlja svojevrsno civilizacijsko dostignuće, koje i danas unašoj političkoj kulturi ne dostižemo.
Prilikom stvaranja tzv. Prve Jugoslavije, jedna od osnovnih tačaka razilaženja bila je u pitanje: unitarna država ili federacija. Nakon I Sv. rata, nova država je trebalo da se stvoriod vrlo složenog i raznorodnog „građevinskog materijala“ koji su sačinajavali ivični delovi dve raspale velike imperije: Balkansko-maloazijske Turske i Srednjeevrapske Austro-Ugarske. S jedne strane su bili : Kraljevina Srbija koja je na Berlinskom kongresu 1878 obnovila svoju srednjovekovnu državnost, sa tzv. Južnom Srbijom (Makedonija) i Kosovom, i kraljevina Crna Gora, a s druge strane: Hrvatska, Slovenija, BiH i Vojvodina, kasnije tzv. istorijske pokrajine i zemlje.
Jovan Cvijić kao federalista
U međuratnom periodu produkovano je mnoštvo federalističkih projekata u kojima je i Vojvodina kao istorijskih pokrajina predviđana kao jedna od federalnih jedinica. Kao posebno značajno ističem i podsećam na angažman i opredeljenje Jovana Cvijića. Pre svega zato što je on bio veliki naučnik, koji je tokom trideset godina pešice i na konju prokrstario Balkan i u dušu upoznao kulturu i mentalitet regiona, zasnovavši discipinu antropogeografije. Zatim, jer je bio nepartijska ličnost i osoba velikog moralnog integriteta. Tradicija i koreni federalizma u Srbiji se prećutkuju pa se nedovoljno zna kako je Jovan Cvijić uoči stvaranja Prve Jugoslavije delovao sa grupom srpskih naučnika u stvaranju nove države.
Naučnik i političar Ljubomir Stojanović u pismu Cvijiću 11.septembra 1918. izlaže svoj koncept federalističkog uređenja Jugoslavijesa sledećim federalnim jedinicma: Srbija, Crna Gora,Slovenija, Bosna i Hercegovina, Dalmacija, Hrvatska sa Slavonijom i Sremom, Bačka s Banatom, i (dalekovido) navodi da bi ovakvo uređenje sprečavalo „prevlast“ bilo kojeg naroda , a „međusobna utakmica“ podsticala bi razvoj u oblasti, prosvete, poljoprivrede, političkih sloboda i dr.
Cvijić je ovo podržao. On je bio duboko svestan da se nova država gradi na „razlikama kakvih u Evropi nema“ , „civilizacijskim“ i u svom pismu iz Grenobla od 6.oktobra 1918. naglašava: „Nova jugoslovenska država ... mora imati federalističko uređenje s potpunom ravnopravnošću pojedinih oblasti – US of Jugosalvija“ (Ljubinka Trgovčević, Naučnici Srbije i stvaranje Jugoslavije 1914-1920, Srpska književna zadruga, Beograd,1986. Str.262-263).
Znamo, pobedila je srpska, Pašićeva koncepcija unitarne monarhije i centralizma. Ali ona je istorijski poražena permanentnom krizom novonastale države i njenom brzom propašću 1941.Danas, savremeni istoričari u Srbiji na ovo kažu: „Srbija nije shvatila Jugoslaviju“.
Federalizam je potom dobio novu šansu.
Prisajedinjenje Vojvodine Srbiji 1918.
Dana 25.novembra 1918. Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Bačkoj, Banatu i Baranji, ( koji su činili samo 41% stanovništva Vojvodine dok Nemci, Mađari i Rumuni nisu bili zastupljeni, napom. D.J.) donela je odluku koja glasi: „Priključujemo se Kraljevini Srbiji, koja svojim radom i razvitkom ujamčava slobodu, ravnopravnost i napredak .....“ Takođe je odlučeno da se konstituiše i pokrajinska vlast – Veliki narodni savet kao skupština i Narodna uprava kao njen izvršni organ .Dakle i priključenje i samouprava.
Ali nikakvi zahtevi i uslovi za opstanak ove samouprave nisu traženi pa su ovi organi ubrzano ukinuti „iz Beograda“ . Čak i pre i pre nego što se centralna vlast države dovljno osposobila tako da je za ovom ukinutom još bilo potrebe.
Bojazan da se ona ne učvrsti bio je jači od praktičnih potreba naroda. Stojan Protić, radikalski vođa iz Beograda, rekao je za ovo bezuslovno prisajedinje : Vojvodina se tada „... jednim teatralnim ali zato vrlo malo praktičnim gestom odrekla samouprave i predala bez rezerve središnjoj vlasti“. Slepo očekivanje „ravitka, slobode i ravnopravnosti“ bez obezbeđenih garancija, vrlo brzo se pokazalo kao greška.
„Plači Vojvodino“ - 1919
Već posle godinu dana od prisajedinjenja, u glasilu novosadskih radikala, stranke koja je najviše doprinela prisajedinjenju Vojvodine Srbiji, u listu „Zastva“ br.235 od 18.11.1919. izašao je na celoj stranici članak sa naslovom „Plači Vojvodino“ u kome se između ostalog navodi:“ ... U naše pitome krajeve slegoše se čete pljačkaša, razbojnika i zelenaša, te nemilice počeše isisavati srž i sokove zaprepašćene ... Vojvodine“.
Da li ovo znači da se čelnik radikala, Jaša Tomić koji je i bio najagilnijii organizator prisajedinjena, pokajao zbog toga ? Da li je moguiće da glavni organ sranke donese obvakav članak bezsaglasnosti njenog čelnika ? Svakako nije. Bilo bi važno i vrlo poučno, da istina o stavovima Jaše tomića ugleda svetlost dana.
Hegemonija i eksploatacija
Evo nekih podataka:
U Jugoslaviji je od 1918 do 1937 ukupno bilo 656 ministara, od toga nesrazmerno najviše iz Srbije:
Srbi iz Srbije – broj ministara 393 ili 61% na 23 % stanovnika
Prečanski Srbi – broj ministara 53 ili 8 % na 19 % stanovnika (obuhvata i podruje izvan Vojvodine)
Hrvati – broj ministara 137 ili 17% na 23 % stanovnika
Slovenci – broj ministara 49 ili 8% na 9 % stanovnika ...
Komandni kadar vojske kao i sastav policije bio je pretežno srpski. „U aprilskom ratu svi komandanti armija bili su Srbi“. (B. Petranović).
Poslanici: Na izborima 1927. U Narodnu skupštinu od 44 poslniak iz Vojvodine, samo njih 28 je bilo rodom iz Vojvodine, a list Nova zora od 10.jula 1927. piše da su se poslaničke kandidature u Vojvodini delile „među prijateljima po terazijkim kafanama: onaj koga niko nije hteo, mogao je računati da će ga prijatelji zbrinuti u Vojvodini“. (Dr Bogumil Hrabak: „Autonomizam u Vojvodini “ Godišnjak društva istoričara SAP Vojvodine, Novi Sad, 1984. str.111).
Vojvodina je bila poreski najopterećenije područje u tzv. Staroj Jugoslaviji(1918-1941). Do 1928 plaćala je više od 25 % svih poreza u državi na 11,5 % stanovnika. I kasnije, pored izvršenih korekcija, poreska zahvatanja bila su najviša u Vojvodini. (Dr Ranko Končar: „Opozicione partije i autonomija Vojvodine“ 1929-1941, Novi Sad 1995. str.212).
Novosadska rezolucija 1932
Usled ekonomskog iscrpljivanja, političkog zapostavljanja Vojvodine, raziličite političke stranke u Vojvodini počinju da uviđaju da se interesi i prava Vojvodine mogu zaštiti ostvarivanjem autononog političkog statusa Vojvodine u državi. Demokratska stranka, Samostalna demokratska stranka i deo Radikalne tranke, onaj u Vojvodini, sarađuju na ideji autonomije, te 1932. 28.decembra, uz značajno zauzimanje radikalskog prvaka Joce Laloševića iz Sombora, donose tzv. Novosadsku rezoluciju.
Na bazi kritike centralizma i eksploatacije Vojvodine navodi se da u budućem uređenju „Vojvodina sa Sremom traži za sebe isti položaj koji će imati ostale pokrajine“ bez precizraja da li je to status utonomije ili federalne jedinice, - dopuštajući obe varijante. Ovde je bitno to da status Vojvodine bude jednak sa drugima.
KPJ se opredeljuje za ideju Federalizma kao osnovu za stvaranje nove Jugoslavije
Pismo sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju 1935
Trajko Stamenković u svom pismu Centralnom komitetu KP Jugoslavije navodi : „Vojvodina treba da se preda Vojvođanima. Da se prestane s poreskim pljačkanjem Vojvodine ... Vojvodina je jedna ugnjetena pokrajina, njoj treba dati samoupravu i više ne pljačkati ...“ (Arhiv CKKPJ 1935/480).
Tito u Pismu za Srbiju od 2.novembra 1936. navodi: „Ljevičari su za slobodnu zajednicu svih naroda Jugoslavije u sadašnjim granicama, uređenu na federativnoj osnovi, a protiv svakog ugnjetavanja i hegemonije bilo kojeg naroda po drugome“ .....
„ ... mora jasno doći do izražaja riješenost da će se pravo samoopredeljenja svih naroda poštovati , tj. ne samo pravo Srba, Hrvata i Slovenaca nego i Makedonaca i Crnogoraca a isto tako i pravo naroda u Vojvodini, Bosni i Hercegovini da odluči o tome da li da sačuva svoju regionalnu samostalnost u federativnoj državi.“Zatim „... treba da bude jedinstvenost pogleda na ova dva osnovna pitanja:
1.Federativna država;
2.Koliko federativnih jedinca (mislim sedam).“
Uporedimo ovo sa tekstom Odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a od 29.novembra 1943:
... „ Na osnovu prava svakog naroda na samoopredeljenje, ... da bi se ostvario princip suverenosti naroda Jugoslavije, bi Jugoslavija predstavljala istinsku domovinu svih svojih naroda, da više nikada ne bi postala domenom bilo koje hegemonističke klike, Jugoslavija se izgrađuje i izgradiće se na federativnom principu koji će obezbediti punu ravnopravnost Srba, Hrvata , Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca, odnosno naroda Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine“.
Između ova dva dokumenta ja vidim veliku sličnost, istovetnost ciljeva, pojmova i termina: pravo naroda na samoopredeljenje, protiv hegemonije, federativna držva, nabraja se: narod Srbije, Hrvatske, Slovenije... Bosne i Hercegovine , ... ( ali ne i „narod Vojvodine“, no, o tome kasnije). U vremenu između ova dva smisaono skoro identična teksta, bilo je burnih događaja, izbio je II Sv. rat, mnoštvo političkih odluka, izjava, članaka, opredelenja, dokumenata vezi sa budućom pa i sa budćim državnim ustrojstvom, državnom strukturom, terminoloških dvosmilesnoti (mešanje federalne jedinice i autonomije). Začuđujuće je kako je Titovo pismo, nakon svega izronilo 1943. u vrletima Bosne i široko usvojeno u obliku odluke AVNOJ-a, kao formula nove države.
OD ANOJA 1943 DO 1945
AVNOJ i utemeljenje jugoslovenske federacije
Jugoslavija kao federacija koju su činile Srbija, Hrvatska , Slovenija, Makedonija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina, formalno je stvorena odlukom Drugog zasedanja Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije 29.novembra 1943.
Na ovom zasedanju AVNOJ se konstituiše kao vrhovno zakonodavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije, stvarena je i nova revolucionarna vlada – Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije, a kraljevskoj izbegličkoj vladi su oduzeta prava zakonite vlade.
U odlukama AVNOJ-a Vojvodina se ne spominje.
Federalna struktura izrasla je odozdo iz, u osnovi, federalno izgrađene strukture partizanske vojne, vojno komandne i partijske strukture, po pojednim istorijskim pokrajinama i zemljama, a odlukom AVNOJ-a dobila je samo svoju formalnu, ustavnopravnu potvrdu.
Buduće federalne jedinice bile su nosioci antifašističkog i narodnooslobodilačkog rata, podređene i koordinirane iz centralnog vojnog i patrtijskopolitičkov vrha. Stoga se osnovano govori da je Federacija izrasla iz antifašističke borbe.
Odluke AVNOJ-a donele su 29.novembra 1943. delegacije budućih članica Federacije (osim odsutne Makedonije ). Tako, prema ranijim pozivima, iz Hrvatske je krenulo 78 delegata, iz Bosne i Hercegovine 53, Srbije 53, Vojvodine 8, Makedonije 42, Crne Gore 11, Slovenije 42, a iz Sandžaka 11 delegata..U pravnom smislu ovim je bio zadovoljen princip slobode i dobrovoljnosti u izgradnji federacije od strane njenih činilaca.
Na zasedanje nisu stigle delegacije iz Vojvodine i Makedonije.
Odsustvo delegacije Vojvodine na Drugom zasedanju AVNOJ-a nije isključivi razlog što Vojvodina nije postala federalna jedinica.
Delegacija Makedonije je takođe bila odsutna ali je Makedonija, ipak, postala federalna jedinica.
Avnoj 1943 – izdaja Vojvodine
Ako je Federacija predstavljala političku instutucionalizaciju stanja na terenu, sa začetim i rastućim budućim federalnim jedinicama, onda je i Vojvodina, nesumljivo, spadala u jednu od njih.
Baš tokom te 1943. godine, kada se odlučivalo o federaloj strukturi, Vojvodina je doživela pravu obnovu i zalet.
Tako da, eventualno slabo stanje na terenu, nije moglo biti izgovor za neostvareni status federalne jedinice. U 1942. PK KPJ za Vojvodinu je praktično bio uništen. Novembra 1942. Žarko Zrenjanin, politički sekretar PK bio je provaljen i ubijen. Svetozar Marković Toza, organizacioni sekretar PK, ubijen je februara 1943.
Međutim, januara 1943. Pokrajinski komitet je obnovljen (sekretar Jovan Veselinov). U proleće, usled naraslog broja boraca, formirane su tri vojvođanske brigade.
Poseban uspeh je bio oslobađanje Srebrnice.
Operativni štab NOV i POV za Vojvodinu sastao se sa vrhovnim komandantom, Titom, u blizini Kladnja. Operativni štab je preimenovan u Glavni štab a od vojvođanskih brigada formirana je poznata Šesnaesta vojvođanska divizija.
Titoje razrešio pitanje sukoba, odnosno teritorijalnog razgraničenja između komunista Hrvatske i Vojvodine, podelom Srema.
Time je zaokružen prostor Vojvodine. Između različitih pokrajinskih organa i centralnih organa ostvarivani su neposredni kontakti: PK KPJ sa CK KPJ, Glavni štab NOV i POV sa Vrhovnim štabom NOV i POJ, PK SKOJ-a za Vojvodinu sa CK SKOJ itd.
Bez posredovanja bilo kog drugog organa, bilo koje druge jedinice, npr. Srbije.
Dakle, tokom 1943. Vojvodina se na terenu konstituisala, i u praksi funkcionisala kao samostalna jedinica novog federativnog sistema u nastajanju.
Međutim , odlukom AVNOJA-a Vojvodina nije utvrđena kao federalna jedinica.
Ovo je bio kardinalni zaokret .
Ovim su izdata osnovna polazišta i principi koji su bili i razlozi za formiranje nove Jugoslavije kao federacije(kako ih ja vidim), a to su onemogućavanje prevlasti i hegemonije i samoopredeljenje .
Ovim je izdana Vojvodina.
Navedene polazne osnove,iznete su jasno još u Titovom pismu, ukome se pored „naroda“ Srbije, Slovenije, Hrvatske, BiH i dr. uvažava i postojanje „naroda Vojvodine“, radi onemogoćuvanja hegemonije, prevlasti jednog naroda nad drugim.
Onemogućavanje eksploatacije.
Poštovanja prava naroda na samoopredeljenje i prava dobrovoljnog pirstupanja Federaciji .
Vojvodina je po egzaktnim podacima bila najeksploatisanije područje nekadašnje unitarne Jugoslavije i najveća žrtva tzv. hegemonije.
Kako je moguće da baš ta istorijska pokrajina, prva u redu za svoje oslobođenje, bude izostavljena iz federalne strukture koja je trebala da to solobođednje zauvek institucionalizuje?
AVNOJ ne daje objašnjenje ovog postupka.
Naknadna objašnjenja, da je jugoslovenska federacija stvorena na nacionalnom principu - nisu tačna.
Tvrdnja da je u pitanju fedracija po nacionalnoj osnovi s izuzetkom BiH pada baš zbog tog izuzetka.
Zašto i Vojvodina nije bila izuzetak?
Uostalom ni u odluci AVNOJ-a ne govori se o nacionalnom polazištu, već, kao i ranije o narodima (Srbije, Hrvatske, BiH i dr.)
Pregledajući razne dokumente, u mom ograničenom opsegu neprofesionalca, ja nisam našao ni to da je PK SKJ Vojvodine ili bilo koji čelnik jasno postavio pitanje: ZAŠTO VOJVODINA NIJE FEDERALNA JEDINICA, REPUBLIKA ?
Nisam video ni odgovor gde se jasno kaže: VOJVODINA NIJE FEDERALNA JEDINACA ZATO I ZATO, bez obzira na nepostavljeno pitanje, jer takav odgovor se nametao. Čak i moralno, zbog ranijih obećanja i očekivnaja. Ako ne zbog rukovodstva u Vojvodini ono bar zbog onih koji su ginuli, patili i žrtvovali se na terenu, koji su verovali u pesmu koja se pevala: „Vojvodina moja dika, biće republika“.
Vojvodiina je još od 1918. pa tokom celog trajanj tzv. Stare Jugoslavije uvek bila viđena i planirana među drugim istorijskim pokrajinama i zemljama, kao budući samostalni, po pravilu federalni činilac Nove Jugoslavije, ravnopravan sa drugima. Kako u projektima građanskih stranaka tako i KPJ. Na to se sada potpuno zaboravilo, kao da nije ni postojalo.
Zašto Vojvodiona nije postala federalna jedinica – republika
Istoričar Dr Ranko Končar navodi da se „Ideja autonomije Vojvodine u budućem federativnom uređenju ... tek na kraju rata 1944-45. .... pod uticajem jugoslovenskog partijskog rukovodstva , pomera ... ka federalnoj jedinici Srbiji:“ , te da je ovo opravdavano dvojako: „nacionalnim osnovama jugoslovenskog federalizma“ - što smo odbacili, jer iste su preovlađujuće ali ne i jedine - slučaj BiH.
Zatim, „složenim političkim prilikama u Srbiji“.
Naime procenjivalo se da u to vreme u Srbiji „preovlađuju promonarhijske i pročetničke snage, koje su federalizaciju Jugoslavije ocenjivale kao antisrpsku politiku ... “ a od Srbije je „uveliko zavisilo i konstituisanje jugoslovenske države“ (časopis „Politikon“ Novi Sad,3/2012 str.54).
Smatram da ovo nije opravdanje zasnovano na realnom stanju. Odluka o Vojvodini doneta je još 1943..
Dakle, odgovor na pitanje zašto Vojvodina nije postala republika u Federaciji treba tražiti u godini 1943 i to u delovanju tri aktera, tri partijsko-politička rukovodstva: KP Jugoslavije, KP Srbije i KP Vojvodine.
Značajnu svetlost na te događaje pruža iskaz Stevana Doronjskog iz 1980. god.: „Pred sednicu AVNOJ-a Moša Pijade, Ranković i Blagoje Nešković vodili su kampanju protiv toga da Vojvodina i Bosna i Hercegovina postanu federalne jedinice. Pretili su Titu da se Srbija neće boriti ako se odvoje Vojvodina i Bosna i Hercegovina. To je značilo da se oni neće boriti.
Tito nije odstupao od rešenja za Vojvodinu kakvo je bilo predviđeno pre rata . Očekivao je kontrapritisak iz Vojvodine. Ali ga nije bilo. Kardelj je došao pre sednice, pripremao je dokumente, došli su i drugi. Bosanci su održali sednicu rukovodstva i energično tražili status federalne jedinice, republike..... U stvari, komunisti iz BiH su AVNOJ zapravo doveli pred svršen čin, jer su 25. novembra (1943.) naprasno osnovali ZAVNOBIH (Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobođenja BiH , nap. D.J.)... Vojvodina nije bila prisutna i o njoj nije doneta nikakava odluka , a već to je bio svojevrstan poraz vojvođanskog rukovodstva, PORAZ KOJI NIJE JEDNOSTAVNO RAZUMETI.“ ( podv.D.J) . – izvor : Ranko Končar i Dimitrije Boarov. Stevan Doronjski - odbrana Autonomne Vojvodine, Muzej Vojvodine , Novi Sad 2011. str.101 i 102).
Prema ovome, Srbijansko rukovodstvo KP je ostvarilo snažan, ucenjivački pritisak na centralno rukovodstvo KP.
Ono je i u tadašnjem zanosu borbe i sve izvesnijeg ostvarenja komunističkih ideala pokazalo sposobnosti realnog prosuđivanja i delanja na duge staze, i nije bilo lišeno svojstava „državotvornosti „ u staroj hegemonističkoj tradiciji, niti bilo spremno da olako izgubi, ne samo Vojvodinu već i BiH. Rukovodstvo BiH energično i složno je delovalo i oduprelo se pritiscima. O takvom delovanju rukovodstva Vojvodine nema podataka. U navedenom delu Doronjski je rekao i sledeće : „Slabost vojvođanskog rukovodstva počinju sa pripremama Drugog zasedanja AVNOJ-a. Žarko (Jovan Veselinov Žarko, nap. D.J.) nije hteo da ide na Drugo zasedanje, mada smo imali dobru vezu ... U našu delegaciju su određeni Nikola Grulović i Đorđe Nikšić, obojica za to nedorasli. Pred odlazak delegacije nije održan sastanak rukovodstva, niti je razgovarano o budućem položaju Vojvodine u Jugoslaviji“. Rukovodstvo Vojvodine ne samo što nije imalo svest o istorijskom značaju trenutka te ključne 1943 godine, pa i 1944. i 1945. već, ako su tačni navodi Doronjskog, ono se kapitulantski ponašalo iz razoga „koje nije jednostavno razumeti“. Odgovornost političkog vrha Jugoslavije vidim u tome što je podleglo uceni rukovodstva Srbije i odstupilo od principa. Zbog svega toga, AVNOJ od 1943. smatram za istorijsko ogrešenje o Vojvodinu.
Ako je Vojvodina bila cena da se Srbiji udovolji zbog njene ucene 1943. a potom Vojvodina veže za Srbiju 1944-45 zbog četništva i promonarhističkih snaga u Srbiji, to samo u širem opsegu povrđuje da je Vojvodina izdana, da je poslužila kao moneta za potkusurivanje.
Tito 1944: "Vojvodina će dobiti autonomiju"
Kada je konačno, već moralo nešto da se kaže za Vojvodinu, beležimo poznate Titove reči od marta 1944, čitavih 3-4 meseca posle odluke AVNOJ-a: „Bez sumnje, Vojvodina će, kao i druge pokrajine koje pretenduju na to , dobiti najširu autonomiju, ali pitanje autonomije i pitanje kojoj će federalnoj jedinici dotična pokrajina biti pripojena zavisi od samog naroda, od njegovih predstavnika kada se poslije rata bude rešavalo o definitivnom državnom uređenju“.
Dakle, umesto prava na samoopredeljenje naroda kao u drugim istorijskim pokrajinama i zemljama, koje su to pravo bez izuzetka iskoristile da steknu i ozakone status federalne jedinice, Vojvodina „ će dobiti“ autonomiju.
Kakvu ? "Najširu“ što je neodređen pojam koji nije konkretizovan čak ni pri ulasku u Federalnu Srbiju.
Sve ovo bez obzira što se ona već praktično, u borbi, izgradila kao federalna jedinica. Dobiće autonomiju kao „i druge pokrajine koje na to pretenduju“ a to su tada bili Sandžaki Istočna Bosna.
Uz svo poštovanje prema Sandžaka i njegovih problema i prava i Istočne Bosne, ja ovo doživljavam kao veliki pad Vojvodine, ocene njenih kapaciteta, doprinosa i žrtava.
I u tom momentu, za Vojvodinu kao autonomiju postojala su dva rešenja: Autonomija vezana za Federaciju ili autonomija u okviru neke federalne jedinice.
Prvo bi bilo povoljnije za Vojvodinu ali je Tito svojom izjavom nametnuo ono drugo rešenje.
Tako se „pravo izbora“ za Vojvodinu svelo na to da odluči, i to ne plebiscitom, kojoj federalnoj jedinici „će biti pripojena“. Pravo izbora zapravo nije ni postojalo.
Bilo je jedino logično da se Vojvodina prisajedini Federalnoj Srbiji.
Posle svega, svih događaja, lomova i žrtava, materijalnih i ljudskih, mirnosdopskih i ratnih, Vojvodina je „zaradila“ pravo da „odluči“ da se, ponovo, priključi Srbiji.
To je bila izdaja interesa i prava Vojvodine. Izdaja principa predrevolucionarne i revolucionarne borbe. Tadašnje rukovodstvo Vojvodine nije se o ovome ovako izjašnjavalo. Zdušno je pristupilo zadatku priključenja.
Tadašnje rukovodstvo Vojvodine, prema meni raspoloživim izvorima saznanja o njegovom javnom reagovanju, prihvatilo je, ne samo bez kritike već i bez nezgodnih (pravih) pitanja, odluku AVNOJ-a i navedeno Titovo pismo. Agilno i oprezno je pristupila zadatku priključenja Srbiji.
Tok priključenja Vojvodine Srbiji 1944 – 1945
Jovan Veselinov na Prvom zasedanju Antifašističke skupštine Srbije 9-12.novenbra 1944.“ ... oprezno nagovestio da vojvođansko rukovodstvo želi da Vojvodina bude deo Srbije“.
Jovan Veselinov na osnivačkoj skupštini JNOF Vojvodine, 11.decembar 1944.:“Vojvođani treba pravilno da shvate tu autonomiju, moraju se čuvati svakog uskogrudog separatizma, ...“ (dakle, ponovo optužbe Vojvođana za separatizam, ovog puta iz sopstvenih redova – napom. D.J.).
Zatim,“Ima ljudi ... koji nepravilno gledaju na autonomiju, boje se Beograda i pokušavaju da na ovaj ili onaj način izigraju naređenja koja koja otuda dolaze“.
Glavni NOO Vojvodine, 6 aprila 1945. Na kojem je odlučeno da „Vojvodina kao autonomna pokrajina treba da uđe u sastav federalne Srbije“.
Jovan Veselinov na Sedmoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za Vojvodinu, 5-6 april 1945. decidirano se izjašnjava: „Već iz nacionalnog sastava Vojvodine jasno se vidi da naša Vojvodina treba da bude usklopu federalne Srbije, ...“. Gore dato i citirano prema:Dimitrije Boarov, Politička istorija Vojvodine Novi Sad, 2001. Str.177,178.
Meritorne odluke:
31.juli 1945. Skupština izaslanika naroda Vojvodine donela je odluku o „priljučenju Autonomne Vojvodine Federalnoj Srbiji“ i istu uputila Trećem AVNOJ-u.
10. avgusta 1945. Na Trećem zasedanju AVNOJ-a, Dr Ivan Riber: „objavljujem da je Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije prihvatio odluku Prve skupštine izaslanika naroda Vojvodine o Priključenju Autonomne pokrajine Vojvodine federlnoj Srbiji“ (nav.Petranović, Štrbac str.78).
1.septembar 1945. Predsedništvo Narodne Skupštine Srbije donosi Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne Pokrajine Vojvodine.
U odnosu na navedeno, posebno ističem sledeće:
I.Prisajedinjenje je išlo "od gore"; ne pominju se masovni zborovi i zjašnjavanja naroda o tom pitanju. Početne izjave daju se oprezno.
II.Važan je redosled meritornog odlučivanja: prvo se izjasnila Vojvodina, zatim je to potvrdio najviši organ Jugoslavije a potom Srbija.
III.Od ključnog i dalekosežnog značaja smatram ovo:
1. Vojvodina je iz Drugog svetskog rata 1945. izašla sa sopstvenim organima vojne i civilne vlasti koji nisu bili podređeni organima vlasti Srbije već Jugoslavije,
2.sa sopstvenom teritorijom, koja jepo opovršini bila znatna, ravna trima od 6 republika Jugoslavije,
3.priključila se kao „autonomna „ i kao „pokrajina“ a ne samo „Vojvodina“ - dakle sa punim imenom koje je označava sadržinu, kao : Autonomna pokrajina Vojvodina.
4.priključila se „federalnoj“ Srbiji, tj. Srbiji koja je u Jugoslaviji,
5.unela je u Srbiju svoju teritoriju koja nikada nije bila istorijska teritorija Srbije, što znači da Vojvodina nije nastala na teritoriji Srbije.
6.Pri prisajedinjenju Vojvodina nije postavila i definisala posebne uslove i garancije svoje autonomije,
IV. I pored gore navedenog, Republika Srbija donosi kao svoj akt Zakon o ustanovljenju ... Vojvodine.
Ovim se , očigledno negira, ne samo postojeća ostvarenost Vojvodine već njen istorijski identitet a ona svodi na administrativnu jedinicu.
Istorijska autonomija na administrativnu autonomiju
Na ovaj „signal“ da je „hegemonistički mentalitet“ ponovo prisutan, nije se tada obraćala pažnja. Puno ostvarenje ove namere ostvareno je tek kasnije ustavima R. Srbije od 1963 i od 2006. pa se po tome može procenjivati kako formulacija o “ustanovljenju“, nije bila slučajna niti beznačajna, već dalekosežna i kobna.
Nenaučena lekcija
Jovan Veselinov, na zboru u Novom Sadu 1945. : „ ... Srbija više nije ono što je bila. U Srbiji se više ne vodi politika kakva je vođena do rata.Ranije su se Vojvođani s pravom žalili na odnos Beograda prema Vojvodini koji ju je smatrao kravom muzarom. Sada stvari storj sasvim drugačije. U Srbiji više ne vladaju hegemonisti ...“
Prilikom prvog priključenja, 1918. Vojvdina je ušla u sastav nove države bez ikakvih garancija o svom autonmnom statusu i sadržini autonomije, s verom, citiramo, u : „Slobodu, Ravnopravnost i Napredak“.
Prilikom priključenja 1945. opet su izostale garancije i okvirno definisanje sadržine autonomije.
Govorilo se da će Vojvodina imati „punu autonomiju“, „najšriu autonomiju“ ...
Prvo priključenje Srbiji, 1918. izveli su pripadnici jedne nacije, Srbi,rukovođeni nacionalnom idejom, očekujući ravnopravnost zasnovanu na nacionalnoj solidarnosti. Drugo priključenje Srbiji, 1945. Izveli su sledbenici jedne političke ideje, komunisti, očekujući ravnopravnost zasnovanu na komunističkoj solidarnosti.
Događaji su po drugi put u istoriji pokazali suprotno. Neravnopravnost i eksploatacija Vojvodine su se ponovili i nastavili i traju do danas .
Dr Slavko Županski kao akter oba prisajedinjenja
Dr Slavko Županski, advokat iz Zrenjanina, u jesen 1918. u dane bezvlašća i u vreme pred dolazak Srpske vojske u grad, organizovao je grupu raznorodno naoružanih Srba i poveo ih u zgradu čuvene zrenjaninske Županije.
Pristupio je u kabinet mađarskog gradonačelnika i od njega zatražio da podnese momentalnu ostavku. Gospodin gradonačelnik je to odbio pozivajući se i na zakletvu koju je dao. Na to je, inače markantni i korpulentni g. Županski, otvorio vrata susedne prostorije gde je stajala naoružana četa. „A, tako, ako je sila u pitanju , onda ostavku dajem“ – rekao je mađarski gradonačelnik Zrenjanina.
Gospodin Županski učestvovao je na Velikoj narodnoj skupštini Srba Bunjevaca i ostalih slovena u Bačkoj, Banatu i Baranji prilikom prisajedinjenja 1918., učesnik je i prisajedinjnja 1945.
Evo dela zapisnika sa prve sednice predsedništva Glavnog narodnog odbora Vojvodine od 19.jula 1945, dakle uoči Skupštine izaslanika naroda Vojvodine od 31.jula 1945. koja je trebala da odluči o prisajedinjenju.
„ Drug dr Slavko Županski ... Osvrćući se na predlog druga Grulovića , smatra da bi se trebalo više pozabaviti problemom odnosa Vojvodine sa Srbijom. ... smatra da bi za sada trebalo da taj odnos ostane u onom obimu u kojem je do sada bio , dok se zakonom ne odredi pravi odnos, dok se ne odredi šta znači autonomija Vojvodine ... mi ne želimo više ali ni manje ...“ „Predlaže osnivanje jednog redakcionog odbora koji bi imao za dužnost da prouči pitanje autonomije – stepena autonomije. Pri ovom proučavanju trebalo bi koristiti sve raspoložive izvore : ustave Rusije, Švajcarske, Čehoslovačke i drugih saveznih država ...“.
„Drug dr Milan Petrović: Slaže se sa predlogom druga dr Slavka Županksog, smatra da je redakcioni odbor potreban zato da nas ne bi zateklo nespremne konačno rešavanje pitanja naše autonomije“.
„Drug Jovan Veselinov: Po ovom pitanju razgovaro je sa dr Ivanom Ribarom... Postoji niz pitanja koje treba rešiti, ali koja za sada iz političkih razloga nije zgodno rešavati.“...
„Drug Aleksandar Šević: Svima je jasno da se pri rešavanju o autonomiji Vojvodine radi o poverenju, usled čega se ne treba bojati da ćemo biti zaskočeni. Promene koje je predložio drug Grulović jesu formalne prirode i one u glavnom znače to da ubuduće ne treba raditi direktno preko saveznih ministarstava, već preko federalne vlade Srbije. ... Smatra da ne bi trebalo sastavljati nikakav pismeni akt o autonomiji Vojvodine „
Više se niko nije javio za reč.
(Autonomija Vojvodine – izabrani spisi, Novi sad 1976, str.348)
USTAV SFR JUGOSLAVIJE iz 1974
Ustav SFRJ od 1974 značio je korenite promene federalne stukture i ukupnih odnosa unutar zemlje. Donošen je postepeno, amandmanima na važeći Ustav iz 1963, amandmanima od 1967, 1968 i 1971 te je potom usvojen nov celovit ustav 1974. godine. Usvojen je uz prethodnu saglasnost skupština republika i autonomnih pokrajina.
Autonomne pokrajine skoro su izjednačene sa republikama
Suverenitet: Svojstvo suvereniteta vezuje se za republike ali i autonomne pokrajine. Suverenitet je podeljen na Federalnu državu, republike i pokrajine, u okviru njihovih nadležnosti.
Federalnu strukturu čine 6 republika i 2 autonomne pokrajine, AP Vojvodina i AP Kosovo i Metohija.
Odnosi u Federaciji zasnivaju se na načelu „Ravnopravnosti učešća republika i pokrajina u organima federacije“ i „sporazumevanju republika i pokrajina“.
Zatim, AP Vojvodina je stekla pravo na sopstveni ustav, pravo na donošenje sopstvenih zakona, Predsedništvo APV, Ustavni sud, Vrhovni sud i Javno tužilaštvo APV, Narodna banka, plan razvoja APV, Statističku službu, sopstvene poreze i fondove.
Ustav od 1974. Afirmisao je princip čistih ekonomskih računa između republika i pokrajina, kao i njihovo osamostaljivanje i odgovornost za sopstveni razvoj, ali i razvoj zajedničke države Jugoslavije.
Značio je prekretnicu za Vojvodinu u političkom, ekonomskom i kulturnom smislu.
Prethodno tridesetogodišnje ekonomsko zaostajanje Vojvodine se smanjuje i zaustavlja. Period autonomije AP Vojvodine po Ustavu iz 1974. ostaje u kolektivnom pamćenju kao pouka da je Vojvodina imala najviše prosperiteta kada je imala najviše autonomije.
Ustav iz 1974. predstavljao je reafirmaciju AVNOJ- evskih i pred-AVNOJ-evskih obećanja i načela, posebno za AP Vojvodinu.
Od umnogome formalnog federalizma a realnog centralizma od 1945 pa nadalje, značio je hrabar (a posle će se potvrditi) i riskantan iskorak u uzburkanu vodu stvarnog federalizma.
Prava federalnih jeinica su uvećana, ali autonomnih pokrajina još više.Izjednačene su sa republikama.
Kako je to bilo moguće i zašto je do toga došlo?
Po mom mišljenju, zato što su ključni akteri formiranja Federacije od 1943, pre svega Tito, realno ocenili dešavanje sa Vojvodinom u proteklim decenijama i uvideli da je AVNOJ-evsko rešenje bilo pogrešno za Vojvodinu.
Okolnošću da su fizički i delatno još uvek bili na političkoj sceni – omogućeno je da se prilikom ukupnih promena u federaciji i ovo ispravi, u meri koliko je to bilo moguće. Potvrdu ovoga vidim i u rečima predsednika Tita kada je povodom usvajanja Zakona o narodnoj odbrani arbitrirao u sukobu između pokrajina i Srbije o nadležnostima, 27.8.1977.: „ ... to treba da rešimo i da se oko toga ne treba svađati“ Kada se radi o komandovanje „... mi imamo veliko iskustvo iz narodnoosloodilačkog rata . Treba više inicijative davati republikama i pokrajinama, ... pokrajine treba da imaju u toj oblasti ista prava kao i republike. One trebaju da imaju više inicijative, a vrhovna komanda je ta koja će koordinirati stvari u čitavoj zemlji ... ako pokrajine ne budu imale prava, neće imati ni inicijative. Ako do rata dođe, biće svuda potrebna inicijativa.“ (navedeno : Stevan Doronjski: Odbrana autonomije str. 581).
Potpisi na Ustavu iz 1974. jedva da su se osušili a političko rukovodsvo R. Srbije je već posle tri godine počelo da osporava položaj autonomnih pokrajina (Plava knjiga , 1977).
Manje više šifriranim partijskim jezikom na početku, a kasnije sve otvorenije, te potom, jasnim i direktnim zahtevom: „Srbija trži da se izjednači sa drugim republikama“.
Zahtevom, uvredljivim sa stanovišta istorijske istine - kao da Srbija 1945. nije pristala na tu „neravnopravnost“ da „ima“ dve pokrajine, posebno Vojvodinu, koja je trebalo da bude jedna od federalnih jedinica.
Dalji događaji su poznati.
Talasom unapred organizovanih spontanih masovnih mitinga, srušena je autonomija Vojvodine.
Pokušaj ponovne centralizacije Jugoslavije pod vođsvom Srbije propao je na XIV kongresu Saveza komunista Jugoslavije koji je održan 20-22 januara 1990.
Republika Srbija nije više bila zainteresovana za održanje Jugoslavije, ali i neke druge republike.
Tako, ne samo što nisu preživele autonomne pokrajine, nije preživela ni Federacija.
AVNOJ iz 1943. preživeo je Jugoslaviju.
Međunarodna zajednica priznala je kao nezavisne države federalne jedinice Jugoslavije a iste su konstituisane odlukom AVNOJ-a 1943. Granice među njima, tzv. AVNOJ-evske granice, smatrane su nedodirljivim i nespornim te su i danas njihove granice kaonezavisnih država.
Ovo je znatno doprinelo lakšem razgraničenju, smanjenju žrtava, surovosti i materijalnih šteta nastalih prilikom raspada Jugoslavije. Međunarodna komsija, tzv. Badinterova komisija, nije priznala autonomne pokrajine kao federalne činioce.
U slučaju Kosova to je proizvelo tragične posledice za Kosovo a i Srbiju koja je1999. bila bombardovana 78 dana od strane 19 zemalja NATO-a, pre nego što je i Kosovo steklo svoju nezavisnost. A Vojvodina je, bez međunarodnih garancija, izručena Srbiji, s posledicom da se ubrzano pretvara, od nekadšnje evropske regije u obespravljenu balkansku provinciju.
USTAVNOPRAVNA I EKONOMSKA DESTRUKCIJA VOJVODINE
Ustavnopavna destrukcija - ko je stvorio Vojvodinu ?
U širokom vremenskom rasopnu od 1945. do 2006. različita politička rukovodstva Srbije, komunističkog i antikomunističkog opredeljenja, imale su jednu zajedničku težnju, nastojali su da ospore istorijske osnove autonomije Vojvodine, da ovu istorijsku pokrajinu svedu na administrativnu pokrajinu. Moderna autonomija Vojvodine, da ne pominjem Hasburšku krunovinu „Vojvodinu srpsku“ 1849-1850 i trajnu objektivnu posebnost ovog područja, nastala je tokom antifašističke borbe i završetka II Sv. rata 1945. Jasnu istorijsku i pravnu genezu ove autonomije, Srbija je pokušala da negira već 1945. Zakonom o USTANOVLJENJU i ustrojstvu Autonomne pokrajine Vojvodine. Na ovo se nije obratila pažnja.Bilo je još uvek očigledno – ko je stvorio Vojvodinu.
Prilikom ustavne rasprave 1962. srpsko rukovodstvo je zahtevalo „Da novi Ustav FNRJ utvrdi i odredi suvereno pravo republike da na pojedinim delovima svoje teritorije obrazuje politčke jedinice sa autonomnim statusom“ i da „Ustav FNRJ konstatuje da je na osnovu toga prava Narodna republika Srbija obrazovala (u 1945. godini) na svojoj teritoriji Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu kosovsko-metohijsku oblast“. (dato prema: dr. Ranko Končar, Nekoliko zapažanja o zatiranju istorijskog identiteta autonomije Vojvodine, časopis Politikon, 3/2012. str. 55. Novi Sad). Htelo se da pokrajine budu „izvedene iz Srbije“, negira njihova istorijska zasnovanost, sa ciljem da se potom ukinu ili obesmisle.
Ovom zahtevu je udovoljeno ! Tako je u odredbi Čl,111. Ustava od 1963. utvrđeno i sledeće: „U Socialističkoj Republici Srbiji postoje autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija, koje su 1945. godine ustanovljene odlukom Narodne skupštine Narodne republike Srbije ...“
Ustavom R. Srbije od 1990. tzv. Miloševićevim Ustavom, legalizovano je oduzimanje autonomnih prva pokrajina, ali su obe pokrajine formalno ostale. Tako u odredbi Čl. 6. Stoji: „U Republici Srbiji postoje Autonomna pokrajina Vojvodina i Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija“. Mnogi su tada mislili, da za Vojvodinu nema goreg ustava od ovog. Tek kada je donet Ustav iz 2006. uočili smo neke svetle tačke Miloševićevog ustva. Pre svega u pitanju definicije pokrajina : „Čl.108 ... Autonomne pokrajine obrazovane su u skladu sa posebnim nacionalnim, istorijskim, kulturnim i drugim svojstvima njihovih područja“ . Dakle, autonomne pokrajine su stabilne kategorije utoliko što su zasnovane na objektivnim svojstvima, koja se Ustavom priznaju.
Ustav iz 2006. vraća Vojvodinu Ustavu iz 1963. U odredba Čl. 182 navodi se : „ Autonomne pokrajine su ... osnovane Ustavom“ (veliko „U“ znači ovim Ustavom iz 2006, , napom. D.J.), zatim „Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija“, te „ ... nove autonomne pokrajine mogu se osnivati, a već osnovane UKIDATI ...“ Tako, najviši pravni akt države, po cenu pravnog i istorijskog falsifikata pokušava da negira istorijski identitet pokrajine Vojvodine, svodi je na administrativnu jedinicu koju, kao što je stvorio može i ukinuti ! Vojvodina se decenijama optužuje za separatizam, nikad dokazan a Srbija je u svom najvišem aktu pravno obezbedila mogućnost da ukine Vojvodinu ! Ovo je doneto za vreme vladavine „novih demokratskih vlasti“ u Srbiji !
Ekonomska destrukcija
Uporedo sa ustavnopravnom, tekla je i ekonomska destrukcija Vojvodine. U prilog toga daje se poseban pregled, a prethodno se navodi sledeće.
-od 1948 do 1952 privreda Vojvodine beleži negativnu stopu reprodukcije od – 5,7 % , jedina u zemlji.
Vojvodina kolonija
U studiji „Koncepcija dugoročnog razvoja Vojvodine“ koju je Pokrajinski komitet KP naručion od čuvenog Ekonomskog instituta u Beogradu1971. god. Dr Kosta Mihailović navodi : „Ekonomski institut u Beogradu vraća se po treći put na probleme razvoja Vojvodine ... Prva studija je razotkrila dramu ovog regiona“ (odnosi se na period 1945 – 1952 napom. D.J.), zatim,
„Proračuni poljoprivredne proizvcodnjepo cenama iz 1966. Godine za period 1952-1969, pokazuju da je iz poljoprivrede preliveno u druge privredne oblasti i grane preko 6.000 milijardi dinara (starih) iz 1966 godine, oko pet milijardi dolara. Poljoprivreda Srbije participira u ovomiznosu s 48 odsto. Ova cifra šokira, izaziva nevericu i traži odgovor na pitanje da li je to moguće.“
„Iskrsava pitanje koliko je ovo prelivanje tangiralo Vojvodinu ... Ne postoje dovljno precizni proračuni niti ih je moguće do kraja izvesti ... Imajući u vidu strukturu poljoprivreen proizvodnje a naročito visok procenat proizvodne za tržište s razlogom se može pretpostaviti da ova sum skoro u celini otpada na Vojvodinu“.
„Naravno, to nije ukupno prelivanje ... „ Zaključak se nameća sam po sebi. Vojvodina je dala izvanredno veliki doprinos formiranju akumulacije u Jugoslaviji, gubeći ogromna sredstava za sopstveni razvoj“. „Svi drugi regioni, bili razvijeni ili nerazvijeni, navikli su se na niske cene poljoprivrednih proizvoda , rešavajući preko njih probleme akumulacije i životnog standarda u svojoj sredini. Zbog takvo ponašanja može se ozbiljno postaviti pitanje da li kod nas postoji UNUTRAŠNJI KOLONIJALIZAM. Ova teza bi se mogla veoma dokumentovano i argumentovano braniti“ ...
U vreme autonomije po Ustavu iz 1974. Vojvodina se ekonomski oporavila.
1989. god. „ ... Vojvodina je u godini koja je prethodila ukidanju autonomnih prava imala društveni proizvod (DP nije isto što i BDP, napom. D.J.) veći po jednom stanovniku za 50 % više od od Srbije bez AP“ (izvor: publikacija nevladine orgnizacije Forum V-21 „Dokument o Vojvodini 1989 – 2000“ Novi Sad, 2002. str.4.)
2010. godine, posle pet godina neobjavljivanja, Republički zavod za statisiku je objavio da je BDP Vojvodine za oko 5% ispod prosečnog BDP Republike Srbije a time i ispod BDP-a Centrlne Srbije. Prvi put posle 1918!
Evropska statstika – EUROSTAT, dala je u proleće 2013. Rang-listu zemalja u regionu po visini BDP-a u odnosu na prosek Evrope, po metodu kojim je uzeta u obzir realna kupovna moć u pojedinm zemljama:
1.Hrvatska - BDP : 61 % od proseka EU
2.Crna Gora - BDP : 42 % od proseka EU
3. Srbija i Makedonija - BDP : 35 % od proseka EU
4. Albanaija - BDP : 30 % od proseka EU
5. Bosna i Hercegovina - BDP : 28 % od proseka EU
(navedeni podatci: „Dnevnik“ 22.6.2013.)
Vojvodina je nekada bila iznad Hrvatske. O Crnoj Gori da i ne govorimo. Gde je Vojvodina sada. Obzirom da je BDP Srbije i Makedonije isti, da je BDP Vojvodine ispod proseka R. Srbije, Vojvodina se po BDP-u nalazi između Makedonije i Albanije !
To je nekada bilo nezamislivo ali sada je tako. Kada se u Novom Sadu nađem na Trgu slobode okružen divnim građevinama iz prošlog veka i sa Meštrovićevim spomenikom Miletiću u centru, čovek se oseća u ambijentu Evrope. Ali kažem sebi: „Ne, mi nismo više deo tog sveta, ovo su sada samo kulise, jer naš produkt, koji je temelj svega, sada je blizak nivou Albanije“.
Neki ekonomski podaci za : B i l a n s p r e t h o d n e d e c e n i j e
E K O N O M S K O P R O P A D A N J E V O J V O D I N E 2OOO - 2O1O
Kako je u prethodnoj deceniji pod vladavinom „novih demokratskih vlasti“, BDP Vojvodine pao za 5% ispod proseka Republike Srbije, te Vojvodina prešla istorijsku granicu od 1918. i zvanično postala „nedovoljno razvijen region“ R. Srbije. Dragomir Jankov, Novi Sad, mart 2012.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
1. POREZ 2002. GODINE
I z v o r : Zakon o obimu sredstava i učešću opština i gradova u porezu na zarade i porezu na promet u 2002. (Sl. glasnik R. Srbije br.15. od 29.marta 2002.) , određuje bez zakonom predviđenih kriterijuma, između ostalog, sledeća poreska zahvatanja koja iznosimo za četiri najveća grada približno slične veličine (Novi Sad 300.000 st., Subotica 150.000 st., Niš 250.000 st. Kragujevac 175.000 st.):
G r a d Uzima se od grada Od uzetog se vraća gradu
(dinara) (dinara) %
Novi Sad 6.979.000.000 432.000.000 6,2
Subotica 2.365.000.000 99.000.000 4,2
Niš 3.124.000.000 390.000.000 12,5
Kragujevac 1.107.000.000 353.000.000 31,9
Ovo je primer očigledne diskriminacije Vojvodine u odnosu na Srbiju.Pored pitanja: da li su poslanici iz Vojvodine u Narodnoj skupštini R. Srbije digli glas protiv ovog (?) ovo je primer – NE VLADAVINE ZAKONA, već VLADAVINE POMOĆU ZAKONA. Navodimo: „Čim se spoji bogati ali mali agrarni kraj, s ogromnom nerazvijemom zaleđinom, većina stanovništva zaleđine svojom zakonodavnom moći isisava manjini ekonomsku krv.“ Dr Dragan Veslinov
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
2. PRIMER RAZREZA I NAPLATE POREZA IZ 1925. GODINE
Izvor : Dr Rano Končar, Opozicione partije i autonomija Vojvodine 1929-1941, Novi Sad 1995. str.212 i 213./ Vojvodina je bila poreski najopterećenije područje u Staroj Jugoslaviji/
„Istorijske pokrajine“ Budžetom Naplaćeno Naplaćeno od Stanovnika od
predviđeno dinara ukupno 100 % ukupno 100 %
Hrvatska i Slavonija 54.000.000 66.000.000 19,0 23,4
Bosna i Hercegovina 23.000.000 30.000.000 8,4 16,1
Slovenija 29.000.000 56.000.000 16,0 9,0
Dalmacija 6.000.000 10.000.000 3,0 2,8
Srbija s Makedonijom
Kosovom i C. Gorom 71.000.000 60.000.000 17,0 37,0
Vojvodina (Banat,
Bačka, Baranja) 70.000.000 131.000.000 37,0 11,5
Poreska pljačka Vojvodine otpočela je davno i traje decenijama. Pitanje : da li će oni koji su koji su eksploatisali Vojvodinu preko 90 godina činiti to i narednih 90 godina ? Hoće, ako im mi to dopustimo !
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
3. UČEŠĆE VOJVODINE U DRUŠTVENOM PROIZVODU R. SRBIJE
I z v o r :Centar za strateška ekonomska istraživanja „Vojvodina- CESS“,Izvršno veće AP Vojvodine – Program privrednog razvoja AP Vojvodine, novelirana ex post analiza ,Novi Sad, novembar 2006.na str.27.:
Tabela 3 : Učešće DP AP Vojvodine u DP R. Srbije
2000 2001 2002 2003 2004
31,5 33,0 30,9 30,6 29,8
Dakle, RELATIVNO UČEŠĆE DP VOJVODINE , kao bitnog pokazatelja ekonomske razvijenosti, U DP REPUBLIKE SRBIJE SE od 2000. do 2004. – za 5 godina SMANJILO sa 31,5 % na 29,8 % , ALI JOŠ NIJE ISPOD REPUBLIČKOG PROSEKA.
Na pitanje gde su statistički podaci za narednih 5 godina (2005-2009) odgovor je : Republički zavod za statistiku (RZS), tih godina nije davao podatke o učešću DP ili BDP Vojvodine u DP ili BDP Republike Srbije, s tim što su (tek) novembra 2010. dati podaci za 2009. – koji se navode niže pod 6. i otkrivaju sunovrat Vojvodine, - koji je statistički prećutkivan 5 godina!
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
4. I N V E S T I C I J E
Izvor: CESS, navedeno, gore pod 4, na str. 31.
Tabela 6. Učešće investicija u osnovna sredstva u BDP, u %
2000 2001 2002 2003 2004
Srbija 13,8 9,2 13,1 14,1 19,4
AP Vojvodina 10,0 6,7 9,9 10,6 19,2
Dakle, UČEŠĆE INVESTICIJA U OSNOVNA SREDSTVA U BDP U VOJVODINE JE NIŽE NEGO U SRBIJI. PETOGODIŠNJI PROSEK ZA SRBIJU JE 12 % A ZA VOJVODINU 9 %. (zaokruženo)
5. B A N K E
Izvor : CESS, kao gore pod 4. na str.36.
Tabela 9. Aktiva banaka
........................2001 god.........................................2005 god.........
Broj Aktiva Učešće Broj Aktiva Učešće
banaka banaka u % banaka banaka u %
Centralna Srbija 67 200.897 68,9 30 656.112 84,6
AP Vojvodina 17 90.069 30,9 8 110.998 14,3
Kosovo i Metohija - - - - -
Dakle, AKTIVA BANAKA U VOJVODINI, za pet navedenih godina , POVEĆANA JE ZA SVEGA 20 % A U CENTRALNOJ SRBIJI POVEĆANA JE ZA 230 % (!) , A UČEŠĆE AKTIVA BANAKA VOJVODINE U R. SRBIJI SE PREPOLOVILO, SA 30 % PALO JE NA 14 %. Da li je i ovo bio jedan od ciljeva „RESTRUKTUIRANJA BANKARSKOG SISTEMA“?
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
6. BRUTO DOMAĆI PROIZVOD - BDP (GDP)
Izvor : Republički zavod za statisktiku(RZS) novembar 2010. – dato na sajtu RZS
BDP je najznačajniji pokazatelj produktivnosti i efikasnosti neke ekonomije.
REGIONALNI BDP, rezultati, 2009. god. u hilj. RSD
BDP po Indeks
REGION BDP Učešće u % stanovniku RS = 100
REPUBLIKA SRBIJA 2 815 000 000 100,0 385 100,0
Beogradski region 1 124 565 289 39,9 690 179,4
Region Vojvodine 720 300 851 25,6 366 95,2
Region Šumadije i Zapadne Sr. 563 733 518 20,0 275 71,4
Region Južne i Istočne Srbije 406 400 342 14,4 243 63,3
Dakle, BDP VOJVODINE JE NIŽI OD PROSEKA REPUBLIKE SRBIJE ZA 4,8 %, , – dok je BDP BEOGRADA SKORO DUPLO VEĆI OD BDP VOJVODINE ! Ovo je slika deformisane R. Srbije i opljačkane Vojvodjine. Ovim je posle više od devet decenija PREĐENA ISTORIJSKA EKONOMSKA GRANICA ALI I GRANICA PONIŽENJA GRAĐANA VOJVODINE. Prema odredbi čl. 9. Zakona o regionalnom razvoju R. Srbije (Sl.gl.51/2009 i 30/2010) a na osnovu navedenog podatka o BDP Vojvodine, VOJVODINA SE SVRSTAVA U : „NEDOVOLJNO RAZVIJEN REGION“ R. SRBIJE!
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
7. P L A T E U VOJVODINI - NAJNIŽE U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI I ISPOD PROSEKA REPUBLIKE SRBIJE
Izvor :Ekonomski institut u Beogradu, Ivan Nikolić, objavljeno: „ISTINA“ br.11.mart.2010. Beograd, List Društva za istinu o NOB-u. Objavili NIN i drugi listovi, pod naslovom:
:„NAŠE PLATE NAJNIŽE U REGIONU“
1.Slovenija .............. 935 evra
2.Hrvatska ............... 724 evra
3.Crna Gora ............ 456 evra
4.Makedonija ......... 456 evra
5.BiH ....................... 394 evra
6.Republika Srbija ... 329 evra
7. Prosek R. Srbija.... 55505 din. zarada po zaposlenom za februar 2012.
8. Vojvodina ............ 52910 din. zarada po zaposlenom za februar 2012. Izvor : Republički zavod za statistiku.
OVO JE DVOSTRUKI PAD VOJVODINE, PRVO OD VRHA (SLOVENIJE I HRVATSKE) NA DNO , TE I ISPOD PROSEKA R. SRBIJE
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
8. BDV (BRUTO DODATNA VREDNOST) U POLJOPRIVREDI - (BDV je pokazatelj sličan BDP –u)
Izvor:Prostorni plan Republike Srbije (Nacrt, maj 2010. str.181)
U č e š ć e r e g i o n a:
Republika Srbija ............................ 100 %
Region Vojvodina ......................... 62 % (na oko 1.600.000 hekt. poljoprivrednog zemljišta)
Region Beograd ............................ 26 % (Pančevački rit ima oko 30 – 40.000 ha.)
Region Šumadija i Zapadni ........... 7 %
Region Južni i Istočni .................... 5 % (dva zadnja regiona imaju oko 2.600.000 ha. ali slabiju tržišnu proizvodnju).
Iznenađuje visoko učešće Beogradskog regiona ali i nisko učešće dva „južna“ regiona. Postavlja se pitanje : koliko Beograd „knjiži“ i „ubira“ ono što se proizvodi u rasprodatoj Vojvodini ? Izgleda ZNATNO !
x x x
Pored statistike i metod „pogled kroz prozor“ pokazuje neshvatljiv kontrast: u Vojvodini koja ima najplodnije poljoprivredno zemljište u Evropi i nalazi se na njenom najvećem hidrografskom čvorištu, ima toliko siromaštva, bede i zapuštenosti. Pitanje: kako je to moguće ? Odgovor : PAD VOJVODINE NIJE POSLEDICA SLOBODNOG EKONOMSKOG RAZVOJA, VEĆ PRVENSTVENO, SVESNO PREDUZETIH DRŽAVNIH MERA DISKRIMINACIJE SRBIJE PREMA VOJVODINI, KAO I NJENOG USTAVNOG POLOŽAJA.
X
Vojvodina je 1941. poput drugih istorijskih pokrajina i zemalja krenula putem antifašističke borbe i narodnog oslobođenja, uz ogromene napore i žrtve. Krenula je onim istim putem , putem koji je „narode Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine“ doveo do obećanog odredišta,statusa federalnih jedinica, republika Federativne Jugoslavije. Vojvodina nije stigla do tog odredišta. Da li je Vojvodina izbačena iz tog voza? Da li je sa zavrnutom rukom“zamoljena“ da siđe? Da li se rukovodstvo KP Vojvodine tome moglo i da li se htelo odupreti? Da li mu je u odsudnom trenutku nedostajalo visprenosti i agilnosti, da predupredi, spreči i izbegne ovakav ishod ? Da li je bilo na nivou svog vremena? Da li je naknadno mogla da preokrene ishod? Da li je Vojvodina dobrovoljno i poslušnički izašla iz tog voza ? Sve ovo su za mene kao građanina Vojvodine otvorena pitanja. U svemu ovome su učestvovali ljudi. Stoga u naslovu ovog teksta , zbog pogubnog ishoda po Vojvodinu i njene građane, ja AVNOJ od 1943. nisam označio kao „propuštena istorijska šansa“ , kako sam provobitno nameravao , već kao „istorijsko ogrešenje o Vojvodnu“.
AVNOJ 1943 predstavljao je veliko dostignuće, dao je novu i demokratsku šansu Jugoslaviji. Sada na njegovu 70-togodišnjicu, treba to reći. Ali, neprincipijelno je uskratio status republike Vojvodini, sa dalekosežnim negativnim posledicama po njene građane. Stoga mi ne možemo veličati AVNOJ u celinu. Neophodno je da se o AVNOJ-u 1943 i Vojvodini, donese novi, pravi, ne apologetski sud. Potom, da taji sud izađe iz akademskih okvira i uđe u našu kolektivnu svest. Bitno je da znamo šta nam se desilo, da ne bi ponavljali iste greške. To je i razlog što sam se u ovome angažovao.
Dragomir Jankov
Ja lično znam par ljudi odavde koji imaju porijeklo odtamo još iz KuK vakta, imaju njihove pasoše pa evo još su ovdje....nikakav je to argument. A to da će se pripajati Mađarskoj, ha čuj ako ih prime u EU biće pripojeni u svakom slučaju 
a i Mađari su kulturan narod, njihov vrhunac borbe za autonomiju je taj što neće da pričaju drugi jezik osim mađarskog 
