Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti
Na zahtev Milana Stojadinovića budući nobelovac sačinio službeni podsetnik za Ministarstvo inostranih dela. Iz Prištine su tražili da se Andrić izbriše iz programa za književnost.
IVO Andrić je, kao visoki činovnik Ministarstva inostranih poslova, više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao dužnost zamenika ministra inostranih poslova. Milan Stojadinović je istovremeno bio i predsednik Vlade i ministar inostranih poslova,
Andrić je, kao diplomata od karijere, bio prvi čovek Ministarstva. Nakon pada Stojadinovića sa vlasti,
Andrić je postao ambasador u Berlinu.
Grof Galeaco Ćano, Musolinijev ministar inostranih poslova, posetio je Jugoslaviju januara 1939. godine. U susretima sa Milanom Stojadinovićem vođeni su zvanični i nezvanični razgovori u Beogradu i Belju. Na tapetu su bila mnoga pitanja iz odnosa dveju zemalja.
U Belju, Stojadinović i Ćano će voditi tajne pregovore, a Musolinijev zet je ponudio podelu Albanije (taj predlog knez Pavle će docnije odbiti). Visokom italijanskom gostu priređena je "terevenka" sa posebno odabranim damama. Korpulentni Stojadinović, u zanosu dobrog raspoloženja, popeo se na sto, sa namerom da održi zdravicu. Međutim, astal se slomio i predsednik kraljevske vlade se našao na patosu zatrpan jelima sa trpeze.
Na Stojadinovićev zahtev, sačinjen je službeni podsetnik o albanskom pitanju za internu upotrebu u Ministarstva. Na prvoj strani podsetnika piše: "Referat g.
Andrića 30. I. 1939." (Ovaj dokumenat se čuva u Arhivu Srbije - "Fond Milana Stojadinovića", kutija 37.)
U zaključku ovog dokumenta koji se bavi hronologijom istorijskih prilika i odnosa, i ima 20.734 slovna znaka, Andrić piše:
"
Uzimanje Skadra moglo bi u tom slučaju biti od velike moralne i ekonomske važnosti. To bi nam omogućilo izvođenje velikih hidrotehničkih radova i dobijanje plodnog zemljišta za ishranu Crne Gore. Severna Arbanija u okviru Jugoslavije dopustila bi stvaranje novih saobraćajnih veza severne i južne Srbije sa Jadranom", pisao je Andrić."
Podelom Arbanije nestalo bi privlačnog centra za arbanašku manjinu na Kosovu, koja bi se, u novoj situaciji, lakše asimilovala. Mi bismo eventualno dobili još 200.000 do 300.000 Arbanasa, ali su oni većinom katolici čiji odnos sa Arbanasima muslimanima nikad nije bio dobar. Pitanje iseljavanja Arbanasa muslimana u Tursku takođe bi se izvelo pod novim okolnostima, jer ne bi bilo nikakve jače akcije da se to sprečava."
Istovremeno sa objavljivanjem
Andrićevog spisa u celosti, "Sveske" su donele i polemiku koja je usledila posle Krizmanovog članka. Tadašnji predsednik Upravnog odbora Zadužbine
Ive Andrića Rodoljub Čolaković protestovao je kod glavnog urednika "Časopisa za suvremenu povijest" dr Ivana Jelića. Polemika Čolaković-Jelić-Krizman čuva se u zadužbini
Ive Andrića (Centar za dokumentaciju, Inv. Br. 1156-1159).
Čolaković prigovara Krizmanu za rečenicu: "
Andrić nije bio uspješan samo na polju književnosti nego je bilježio uspjehe i u diplomatskoj karijeri"! Krizman još kaže da je "Andrić ostao na položaju izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra sve do napada Njemačke na Jugoslaviju... da bi se vratio u okupirani Beograd gdje je - povučen i penzioniran, ali spisateljski vrlo aktivan - dočekao oslobođenje". Čolaković priznaje da je
Andrić u novembru 1941. godine penzionisan, ali podvlači da
Andrić nikada nije primao penziju jer je odbio da je prima. Čolaković, takođe, podseća Krizmana da je
Andrić odbio svaku mogućnost da se objavljuju njegova dela za vreme okupacije. Na Krizmanovu tvrdnju da su "
netočne priče o Andriću da je on u znak protesta zbog potpisivanja i formalnog pristupa Trojnom paktu 25. marta 1941. dao ostavku na položaj poslanika u Berlinu", Čolaković odgovara:
"
Već 20. marta 1941. godine, Andrić je uputio pismo Cincar-Markoviću: 'Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem sa ove dužnosti oslobođen'", piše Čolaković, smatrajući da je ovo ostavka i stav protiv pristupanja paktu.
Jedna od posledica polemike bio je zahtev Albanaca sa Kosova i Metohije da se
Andrićeva dela brišu iz programa za nastavu književnosti.
.treba zvat onu ekipu sa "massive moves"-a da je prevezu u beograd.