Vlasti u Sarajevu dižu spomenik okupatoru Francu Ferdinandu

[A1fa]

Kako god, okupatori ili ne, tiraani ili ne, zahvaljujući Austriji imali smo prvi tramvaj u Evropi, najrazgranatiju mrežu uskotračnih pruga u svijetu, fenomenalan sistem zaštite od poplava oko korita Miljacke, kamene podzide na Obali, Vijećnicu, Muzej, Gimnaziju, Pravni fakultet, Fakultet islamskih nauka, Ferhadiju, kompleks hotela Ilidža, uređenu Veliku aleju, Narodno pozorište, Centralna banka, Dom ljiljana (armije), mostovi na Miljacki i još bezbroj građevina. Tek poslije Austrije Sarajevo je ličilo na grad dostojan imena.
Priznali vi to ili ne ali to su činjenice.

Prosto ne mogu da vjerujem šta sam pročitala.....

Dabogda oni mene namah okupirali opet, mi smo dokazali vise puta da ne funkcionisemo kad nismo pod okupacijom. Mislim da kad bi sad Švabe na nas krenule ljudi bi trčali pored tenkova sa kanisterima benzina, samo da se ne zaustavljaju.

[Prodigy of eXtasy]

http://pescanik.net/2013/12/lutajuci-me ... -principa/

http://pescanik.net/2013/06/gavrilo-pri ... terorista/

http://pescanik.net/2013/12/princip-bez-advokata/

http://pescanik.net/2013/10/gavrilo-princip-heroj/

http://www.avaz.ba/vijesti/teme/princip ... ski-pokret

http://www.akuzativ.com/teme/384-biljan ... obosancima

Zbog čega onda pojedini istoričari – na svim stranama – toliko insistiraju na Principovom srpstvu?

Velikosrpski nacionalisti uporno pokušavaju da prisvoje ideju Mlade Bosne; istovremeno, bosanski i hrvatski nacionalisti se, ukidajući joj istorijski značaj, trude da tu velikosrpsku laž i potvrde. Tako su se na istom poslu ujedinjeni našli i osnivači Srpske demokratske stranke – koji, devedesetih, pevaju Principu “ubici” – kao i oni koji su pohitali da mu prvih dana rata izvale stope u asfaltu pred Latinskom ćuprijom i da mu, kao Srbinu, zametnu svaki trag. Na kraju, ispade na Principa u Sarajevu nikada nije ni bilo… Lično, kažem, čvrsto vjerujem u plemenitost Principovog i mladobosanskog jugoslovenstva.

Kakvo je ono?

Osvešćeno! Do tog su jugoslovenstva Mladobosanci došli emancipacijom, razmišljanjem, susretima sa drugačijim od sebe. Kada, recimo, Princip u čudu beleži da se združio s Ivom Kranjčevićem – koji je, za razliku od njega, Hrvat i katolik – da njih dvojica imaju identične poglede na svet, da se istom raduju i za istim tuguju, jedini iskreni i pošteno izgovoreni zaključak Gavrila Principa je: “Počinjem da mrzim šovene.” A ta ideja je revolucionarna! I za ono, a bogami i za ovo vreme. Inače, Gavrilo Princip u mojoj drami nije ni terorista ni junak; on je pre svega žrtva.

Čija?

Suludog kosovskog mita, te viševekovne ode ubistvu kao vrhunskom herojskom činu i jedinom ispravnom sredstvu političke borbe. Sarajevski atentat je – kaže i Vladimir Dedijer – nemoguće razumeti ako ne razumete suštinu kosovskog mita: glorifikaciju ubistva Murata od strane Miloša Obilića. Koje je, uzgred, klasičan atentat. Po mom mišljenju, kosovski mit nije samo posveta hrabrosti jedne inferiorne vojske koja je u direktan sukob sa jačim ušla zbog ideala odbrane sopstvene religije; on je, pre svega, veličanje moralno sumnjivog čina koji se ustvari odigrao nakon završene bitke, kada je Obilić, kao pripadnik poražene vojske, na prevaru ušao u generalštab suprotstavljene strane i u činu klasičnog atentata likvidirao njihovog vođu. Obilić, dakle, nije ubio Murata u bici, u jurišu jednog vojnika na drugog; likvidirao ga je u atentatu, što će, u predstojećim godinama i vekovima, biti uzdignuto na nivo najsvetijeg herojstva. Tumači se nikako ne slažu oko samog trenutka Obilićevog napada, što govori o tome koliko je neprijatna činjenica da je bitka već bila okončana kada se atentat dogodio. A sama teza da je atentat izvršen na početku bitke, naravno, nema istorijsku, a ni potporu ratničke logike.

Osim kao žrtvu kosovskog mita, kako ste još vidjeli Gavrila Principa?

Princip je čovek koji oseća strahovitu potrebu pravednika da učini nešto za oslobođenje od okupatora, za ujedinjenje Južnih Slovena; pritom, u svom obrazovanju, u kulturnom modelu na kome je rastao, osim baš takvog atentata, nije mogao da pronađe drugačije političko sredstvo. U tome je, po mom mišljenju, sadržan tragični paradoks Mlade Bosne: ljudi sa emancipatorskim težnjama, hrabri, odvažni, pametni i pre svega veoma mladi, jedino za čim mogu da posegnu u toj strahovitoj unutarnjoj potrebi za revolucionarnom borbom je ono što poznaju iz lokalne mitologije – za tiranoubistvom kao povodom buduće revolucije. Zato je čitava stvar toliko i komplikovana i zato generacije na prostorima BiH i Srbije Gavrila Principa na smenu obožavaju i mrze. Jer, Principov paradoks je za nas – ljude izrezbarenih duša i žrtve poslednjih ratova – nekako uvek pitanje ili-ili: ili si Srbin ili nisi; ili si ubica ili si žrtva; ili si terorista ili si heroj. A Gavrilo je i Srbin; i nije i jeste ubica; i žrtva je; i nije ni terorista ni heroj. Umesto svega, Princip je hrabri, mladi, ludi dečak koji je verovao da čini dobro. Eto, tako sam videla Gavrila Principa. Na kraju, ne zaboravite i da je u sklopu svoje zatvorske kazne, Princip svakog 28. juna bio dodatno osuđen da boravi u tami; bez hrane, kreveta, vode, bez svetla…

Kakva je to kazna?

Strašna! Gavrila Principa je Austrija na taj način primoravala da svakog Vidovdana u tišini razmišlja o onome što je učinio. I to je možda bila najteža i najtačnija kazna za Principov čin: kao čovek od savesti, od misli, od reči, kao plemenit čovek, Principu je teško padalo da se seti ubistva koje je počinio i da razmišlja o posledicama koje je – pre svega po druge – to ubistvo donelo. On se nikada do kraja nije pokajao. I neka nije! Ali nikada svoj čin nije veličao kao nešto veliko i sveto; doživljavao ga je kao strašno zlo koje je neko morao da preuzme na sebe. Razdirala ga je savest. O tome je razmišljao svakog Vidovdana koji bi preostajao od ono malo dana koje je u mukama poživeo. Politički čin je nosio s ponosom i hrabro. Ubistvo kao ljudska tragedija ga je mučilo do kraja. Po mom mišljenju, oni koji veličaju Vidovdan namerno veličaju ovo drugo – najtežu Gavrilovu muku; glorifikuju sam čin ubistva, osvetu i krvavu potragu za pravdom, zaboravljajući pritom da svaki atentat, bez obzira na to koliko ciljevi bili opravdani, od nas pravi zločince. Uostalom, i za Obilićev prvi Vidovdan Njegoš lepo kaže: “Miloš baca u nesvijest ljude/al u pjanstvo neko prećerano.”

I grobovi naši Bečom će se borit
A grobovi naši Evropi će zborit
Po dvorovima šetat i plašit gospodu.
Jugosloven mora dobit slobodu!

Stihovi na zidu Principove ćelije

[Zokipfc]

Ja ne kontam zasto se uopste i dizu spomenici raznim Gavrilima, Ferdinandima dok narod gladuje.

[Murat Sabanovic]

e moj bosnjo...

[Fljamurtari]

Dabogda oni mene namah okupirali opet, mi smo dokazali vise puta da ne funkcionisemo kad nismo pod okupacijom. Mislim da kad bi sad Švabe na nas krenule ljudi bi trčali pored tenkova sa kanisterima benzina, samo da se ne zaustavljaju.

E svašta...

[dresdener78]

Opet ona urbana legenda.

zahvaljujući Austriji imali smo prvi tramvaj u Evropi

Ovo nije istina, ustvari su desetine gradova širom svijeta prije Sarajeva dobile konjski tramvaj, i Sarajevo je postalo ČETVRTI grad Austro-Ugarske koji je dobio električni tramvaj.

Inaće čitam evo diskusiju... čini mi se da je puno ljudi previše pod utjecajem političke i nacionalne propagande.
Dakle kao "zajebani kosmopolita" (kako me i neki nazivaju) da kažem sljedeće:

Raspad Austro-Ugarske je bio ustvari katastrofa za sve nas male slovenske narode. Jer Austro-Ugarska, mada je imala puno grešaka i mana, predstavljala je prostor sa ogromnim mogućnostima za razvoj i to privredni, saobraćajni, trgovinski, kulturni. Ukoliko čovjek nije osporavao direktno cara ili monarhiju kao takvu, imao je ogromne mogućnosti - koje meni lično danas očajno nedostaju.

U mnogim udžbenicima drugih slovenskih naroda piše kako je monarhija bila TAMNICA SLOVENSKIH NARODA. Prema svemu šta sam pročitao, radi se autentičnim dokumentima, je ova tvrdna šarena laž. Slovenski narodi su doživjeli u Austro-Ugarskoj ogroman procvat i razvoj (ok, tačnije rećeno u Austriji jer u Ugarskoj je vladala čvrsta mađarizacija i recimo Slovaci i Srbi su bili u teškom položaju sa svojim jezikom i svojom kulturom).

Svakako ne možemo zanemariti činjenicu da je monarhija bila na početku 20. vijeka u nezavidnom političkom položaju zbog dualizma gdje austrijska i ugarska strana su jako teško nalazile zajedničke stavove.

Onaj Franc Ferdinand d´Este, koji je nesporno bio jako komplicirana ličnost (njegov lovački instinkt je više ličio na sadizam), je svakako planirao ogromne reforme u korist slovenskih naroda. Tu moramo reći da to nije bilo zbog neke pretjerane ljubavi prema Slovenima nego zbog želje da se oslabi moć Budimpešte i da se dostigne neki "rebalans moći" u Austro-Ugarskoj. Svakako bi navjerovatnije doživjeli neku vrstu federalizma uz sve prednosti koje je nudila ogromna privreda i ekonomija monarhije.

Austro-Ugarska je u skladu sa željama velesila na kraju svjetskog rata uništena i raskomadana, nastale su slabe, male, politički i privredno slabe državice. Vi ste zahvaljujući Titu mogli da doživite još jedan period razvoja i procvata kada je socijalistička Jugoslavija bila baš NEKO. Mi ostali iza gvoždene zavjese smo imali strašno dug put na WC kao što se kaže u jednom vicu, jer su naše vlade morale zbog svakog sr*nja sve do Moskve.

I trend raspadanja nastavlja, Čehoslovačka se podijelila na Češku i Slovačku, bivša Jugoslavija se pretvorila u grupu mikrodržava i kolonija gdje su komšijski odnosi karakterizirani mržnjom, netolerancijom, mitomanijom i paranojom.

"Oslobođeni" smo od austrougarskih okupatora, i od komunjarskih i vrag zna kojih drugih okupatora, na papiru jesmo "demokratske i samostalne" države. Realno su naše ekonomije izraubovane i shebane do temelja, 99 posto tradicionalne privrede je nestalo, postajemo dužnički robovi nekih mutnih međunarodnih fondova i banaka jer poreska primanja u našim državicama ne mogu ni izblizu da pokriju ni najosnovnije državne potrebe, svjedoci smo kulturnog i socijalnog propadanja i sve jaće moći religijskih poglavara koji jesu prije svega simboli korupcije i licemjerstva. Političke stranke i vlasti jesu puni mafijaša, kriminalaca i nesposobnih kretena.

Ali kao papagaji u kavezu ponavljamo neke odavno smješne fraze o slobodi i demokratiji, dok nemamo nijedno ni drugo, biroi za zapošljavanje jesu prenapuhani i plate onih koji (još) imaju posao ne dostižu ni 20-30 posto zapadnjačkih plata, uz ustvari zapadnjačke cijene u prodavnicama.

Kulturno i društveno jesmo izolirani svako u svome minijaturnom ribnjaku, sa katastrofalno lošim poznavanjem stranih jezika, i izloženi medijima koji ustvari prouzrokuju konstantnu debilizaciju ljudi ili ih huškaju jedne protiv drugih. Primjer - kod vas su za sve krivi komšije Hrvati, Bošnjaci ili Srbi (ovisno o tome za koga je emisija napravljena), u Češkoj i Slovačkoj se mora barem triput dnevno pljuvati po vremenu socijalizma u kojem je između ostalog urađen bezbroj ogromnih infrastrukturnih poteza, Prag je dobio odličan metro, izgrađene su desetine elektrana, fabrika, stotine hiljadu stanova prve kategorije, i Čehoslovačka je imala svoje Energoinveste koji su bili sposobni da isporuče kompletne fabrike ili energetske sisteme za druge države. Svako koji se ne slaže kod nas sa trenutnom korupcijom, propadanjem i degeneracijom i kaže da je i socijalizam donio puno dobrih stvari, odmah je brendiran kao "zasranej komouš" (nije potrebno da prevedem, sigurno razumijete taj vulgarizam).

Dakle ja lično smatram u ovoj situaciji obnovu spomenika Francu i Sofiji bacanjem para. Ali Austro-Ugarska je predstavljala prostor ogromnih šansa i mogućnosti koje ne samo da nismo iskoristili nego smo ih i lakovjerno odbacili. I primjetite da najviše se deru protiv "okupatora" oni koji su izmasirani aktuelnom propagandom ili oni koji imaju najviše lične koristi od onog svinca i haosa u kojem se skupa nalazimo. Da bi imao izbora, izabrao bi kao Austroslavista građanstvo jedne jake, raznolike i velike Austro-Ugarske umjesto građanstva jedne beznačajne republike sa oko 10 miliona stanovnika sa kojom svakih 40 godina neka druga velesila sebi briše dupe, i koja je korumpirana od podruma do potkrovlja.