Forum Klix.ba

„Što će mi život"

... ili gotovo sve. Jer, dok je na muzičkom terenu beležio pobede, muzički život nika-ko nije mogao da sklopi u celinu. Sa Mili-com se razveo februara 1970. i iza sebe već imao dva neuspešna braka. Uteha mu je bila kćer Žaklina, iz braka sa Olgicom, rođena 22. novembra 1963, baš na dan kad je ubijen predsednik Džon Kenedi, po čemu je i dobila ime. Međutim, po uo-bičajenoj recepturi, depresiju i razočare-nje Toma je gasio u dnu čaše i kocki. No-vac koji je zarađivao i koji je priticao u veli-kim količinama, prosto je bežao od njega. Trošio je nemilice, ali nije žalio. Sve mu je izgledalo normalno: da komponuje za se-be i druge, da stalno lansira hitove i da ne zanemari društveni život utopljen u boemskim isparenjima. S pesmama nikad nije bilo problema. One kao da su izvirale iz njega: „Ljubavi, živote moj", „Noći su tužne sve", „Kad se voli što se rastaje". Pu-blika ga je razumela i Toma nju. Poverenje je bilo obostrano.

Vrhunac Zdravkovićevog muzičkog opusa bila je saradnja sa Silvanom Armenulić, pevačicom koja ga je srela u Leskovcu, davne 1956. godine. O tome je Toma pričao u „TV Reviji" pre nekoliko go-dina: „...Sretali smo se po raznim gradovi-ma i 1969. godine smo se našli u istoj gru-pi. Tad sam već bio popularan i tražen kompozitor. Silvana je bila na prekretnici. Imala je samo jednu bolje slušanu pesmu, ali ne i hit. Čini mi se da je to bila „Nad izvorom vrba se nadvila". (...) Silvana je lo-še prolazila. Sem te pesmice, ništa drugo nije imala. Nije bilo publike koja će je poneti. I uvek je bila depresivna. Pitala me je šta da radi, kako da se probije? Insistirala je da joj napišem pesmu. Ali, šta? Ja sam uvek bio u nekim romantičnim vezama ko-je su me inspirisale. Ljubav me je pokreta-la, pogotovo neuspešna. Šta da me tu po-vuče kad smo stari prijatelji? Pričali smo danima. Bila je nesrećna. Sećam se da mi je pričala o svom braku koji je bio labilan. Očajavala je. Na neki način umeo sam da je razumem. Često mi je govorila: - Jao, ovaj život moj! Neka ide sve u đa-vola, kad mi ništa ne ide od ruke! Nit' brak, nit' ovo, nit' ono...I jednom, dok smo se vozili busom na koncert, kažem joj: - Znaš šta, to je interesantno, da ti ja na-pravim pesmu baš kao što ti pričaš? Da napravim onako kako se osećaš? Onda ćeš bolje i pevati. (...) Tokom mnogih putovanja i usputnih razgovora upoznao sam sve njene proble-me, njen život, način izražavanja. Ušao sam joj u dušu. Međutim, baš tad su mi tra-žili pesmu za „Beogradski sabor". A ja sam razmišljao o Silvani i o njenom „Šta će mi život". Imali smo nekoliko slobodnih dana, bez putovanja, bez koncerata. Bio sam sa nekim društvom, mislim da smo pili jedno dva-tri dana. Totalno sam bio bole-stan, umoran, čini mi se da sam se probu-dio u hotelu „Slavija". Oko devet je trebalo da krenemo na turneju. Onako, sav izbe-zumljen, mamuran, glava mi otpada, si-đem, poručim kafu i iz čiste muke uzmem od konobara blokčić za račune i olovku, Mislim, 'ajd, sad ću bar da napišem pesmu za „Beogradski sabor". Bilo mi je vrlo lako, jer bio sam mamuran i nije mi bilo ni do čega, pa napišem „Šta će mi život". Kad smo se vratili sa turneje, ja sam, krijući se malo od Silvane otišao u studio da snimim „Šta će mi život" - ispovedao se Toma novinaru Draganu Gajeru. - Radio Beograd i „Estrada" spremali su za-jedničku ploču sa stvarima koje će biti na „Saboru". Ali, Silvana je čula pesmu, baš u studiju JV", preko puta „Ekscelziora". I počne: - Dado, molim te, ovo je pesma za me-ne, ti to moraš da mi daš... Pokušavao sam da se odbranim: - Pa, šta ću ja da pevam na „Saboru"? I ne, i da, i molim te, drž' ne daj. I, šta ću? Ja joj dam tu pesmu. Uostalom, to je bila njena priča, pesma je nastala od onog što je ona meni ispričala. - Uzmi, ionako sam je napravio za tebe! Priznao sam, tako je bilo suđeno... Po-klopilo se, ili je tako bilo tempirano, da u vreme izlaska ploče bude i televizijska serija „Ljubav na seoski način". Za vrlo kratko vreme Silvana je postala strahovito popularna. Bila je top pevač. Ono što je sa-njala (...) U vreme njene najveće popular-nosti, ja sam bio u totalnom autu, od života, nekakvih suludih situacija, od pića i kafana, drangulija. Bio sam u Americi kad sam čuo da je poginula. Užas! Možda je taj tekst, koji sam pisao za nju, slučaj za parapsihologiju. I nisam bog zna kako voleo tu pesmu. Sam naslov, „Šta će mi život", nije nešto. Bolje da je nije snimala: bolje bi bilo da nije postala popularna, a ostala živa..."

KAFANSKE PRIČE: Toma Zdravkovič je ipak bio najbolji

To je bilo neko drugo vreme kada nije bilo dovoljno isprsiti se za pet-šest hiljada maraka i snimiti ploču. Trebalo je napisati pesmu i otpevati je. A on je znao i jedno i drugo

Toma Zdravković? To je onaj pevač što je od škole imao samo osnovnu i kurs za traktoristu? Tačno. Onaj što je čitavo bogatstvo proćerdao po kafanama i kockarnicama da bi iza njega ostao samo jednosoban stan na Petlovom brdu? Potpuno ste u pravu. Pa po čemu je jedan takav zaslužio rubriku u "Vremenu"? E pa, gospođo, teško je to objasniti. Razlog je manje-više bizaran: on je, znate, bio najbolji.
Vidite, njegova priča počinje u selu Pečenjevac kod Leskovca. Pošto tamo posla nije bilo, morao je u varoš trbuhom za kruhom. Radio je najteže fizičke poslove, na građevini i tome slično. Jedno vreme fizikalisao je u leskovačkoj bolnici, a u pauzama bi znao da sedne na stepenice i da peva na sav glas. Na kraju su ga primetili. To je bilo neko drugo vreme kada nije bilo dovoljno isprsiti se za pet-šest hiljada maraka i snimiti ploču. Trebalo je napisati pesmu i otpevati je. A on je znao i jedno i drugo.
Ako se ikada nađe nekakav istoričar popularne kulture kome ovakve teme nisu ispod časti, verovatno će zabeležiti da je dotični Zdravković prvi javni nastup imao ranih sedamdesetih, u hotelu "Dubočica" u Leskovcu. Pevao je pre Silvane, koja mu je i kasnije pomagala. Da, da, reč je o Silvani Armenulić. Ne, gospođo, nije to ona pevaljka kako kažete, već dama kakva Vi nećete postati ni za tri života. Bez uvrede, molim, to su fakti. Elem, Silvana mu je malo pomogla na početku. Ostalo je istorija.
Potpuno ste u pravu, gospođo, njegove pesme nisu imale naročitu umetničku vrednost. Nije imao ni školovan glas. Ipak, čak i danas, posle toliko godina, kad negde krene njegova pesma, oči se ovlaže, ruke podignu, čaša razbije nekako sama od sebe, a svirac, 'bem li mu ćemane, dobro se ovajdi. Najniži porivi, zadimljena krčma, odvratne mačo balkanske alkoholne orgije? Možda ste u pravu, ali, kako da Vam kažem, neki ljudi još uvek vole da osete miris duše, ili bar da joj čuju glas. A Toma je imao dušu, onu što od sreće tugu tka. Balkanci to vole. Pa i Halil Džubran, i Bodler, i bog te pita ko sve nije pevao o pijanstvu. Šta je Toma gori od njih?
Možda niste znali, ali g. Zdravković se družio sa Miroslavom Antićem i Kemalom Montenom. U pravu ste, sve sama mokra braća. Genijalna, ali dobro, nije to bitno. Bolje da pričamo o njegovim ljubavima. U stvari, nema tu mnogo da se priča, on ih je sve lepo opevao. Znate za onu spikerku sa televizije. Lepa žena, tad su samo takve puštali pred kamere, odroni nalik na ove današnje nisu smeli ni Takovsku da pređu. Pa onda ona druga, pa treća... Ali ništa tuđe, nije džabe prepevao onu Masiasovu "Tu es la femme de mon ami". Drugo je to vreme bilo, nekako opuštenije, lepše. Ako baš hoćete, Toma je bio jedan od onih koji su ga obeležili. Jer, za koju godinu, niko se u Leskovcu neće sećati Žike Žmigavca ili nekog sličnog. Tome hoće.
Otkud tolika popularnost i za života, a naročito posle smrti? Ko zna, možda odgovor treba tražiti u tome što je narečeni singer-songwriter svaku svoju pesmu doživeo, otpio i odbolovao. Danas ove opajdare na "Pinku" pevaju o čarima seoskog života dok im na problematičnim mestima pucaju Versaćeovi kostimi. Nijednoj na pamet ne bi palo da ode kod Marka u leskovačku cigan-malu i danima peva "za dž". Nije im nivo. Zato im se imena zaboravljaju i pre nego što se izgovore, a Tomu – pamte.
Zanimljivo, ali u onome što bi nazvali kontrakulturnom sredinom Tomi godinama traže naslednika, ali džaba. Neki su na tom mestu videli Džeja Ramadanovskog. Ne vredi, mali se skućio, ima ženu, potomstvo, kafić... Može i on da peva o nesrećnim ljubavima koliko hoće, ali ko će da mu veruje? Kako neko reče, ljubav i jektika ne mogu da se sakriju. A ni da se isfoliraju.
Tako Vam je to, gospođo. Ko zna, možda jednog dana i shvatite, kad čujete svoju decu kako šrafe "Umoran sam od života" i vrište kao pomamna. Sumnjate? Dobro, videćemo. Doviđenja, sve najbolje, ljubim ruke. Nego, mali, daj još jednu duplu mučenicu i uzmi sebi nešto. Odlij malo Tomi za dušu. E, tako. 'Ajd, živeli.