#27 Re: e-novine.com/urednik Petar Lukovic
Posted: 05/10/2008 18:13
by pesak
Analiza hajke na Helsinški odbor
Objavljeno: Pet, 03. 10. 2008. 15:31
RODOLJUBNA OFANZIVA
Inkvizicija živi: Junaci naših dana
PHOTO: KOMBO
Najnovija medijska kampanja u kojoj je Helsinški odbor za ljudska prava glavna meta jedna je od ilustracija unutrašnjih političkih previranja u Srbiji. Blokada parlamenta i odsustvo argumentovane javne rasprave o budućnosti Srbije pokazuju da se gubitnici vanrednih majskih izbora ne mire sa porazom. Vaninstitucionalno delovanje je skoro u potpunosti eliminisalo institucionalni život, što je pogubno za početak demokratske tranzicije Srbije – zaključuje se u analizi Helsinškog odbora povodom napada na ovu NVONajnovija hajka na Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiju i Sonju Biserko povodom godišnjeg Izveštaja o ljudskim pravima za 2007. godinu prevazišla je sve dosadašnje kampanje. Novina je što su mainstrem mediji kao što su, pre svega, Politika, Večernje novosti i NIN posvetili ogroman prostor (Politika i po dve strane) napadima koji čak nisu ni referirali na sadržaj Izveštaja. Okidač za kampanju bio je opširan prikaz Slobodana Antonića o izveštaju u nedeljniku Pečat, koji je u tom tekstu izvukao sva citirana imena i to proglasio „listom za odstrel Sonje Biserko“.
Godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava regularno izlazi već osam godina. Svaka publikacija ima za cilj da detektuje najbitnije probleme u zemlji koji usporavaju ili potpuno blokiraju njen razvoj. Takođe, veoma je bitan sa stanovišta negovanja kulture sećanja kako bi se izbegla relativizacija ili negiranje odgovornosti za ratove devedestih godina prošlog veka. Rad na pisanju izveštaja sprovodi celokupan tim Helsinškog odbora (zaposleni i saradnici), traje mesecima, podrazumeva brojne konsultacije i sugestije svih autora. Kao krajnji rezulatat, javnosti je dostupan materijal koji predstavlja analizu svih važnijih sfera srbijanskog društva (vlada, Skupština Srbije, verske zajednice, univerzitet, vojska, civilno društvo, mediji, manjine i dr). Helsinški odbor u svojim izveštajima daje i društveno-politički kontekst bez kojeg nije moguće razumeti prave uzroke stanja ljudskih prava. Ovo tim pre što je srpski radikalni nacionalizam bio generator ratova i masovnih kršenja ljudskih prava, kako u regionu tako i u samoj Srbiji. Upravo taj pristup i kritika koja dolazi od nevladinog sektora percipira se kao opasna i nepoželjna, što najčešće generiše oprobane metode diskreditacije.
Branik srpstva: Momo Kapor, smetlar
Izveštaj HO za 2007. godinu pod nazivom „Samoizolacija – realnost i cilj”, publikovan je još u maju 2008. godine, pa je utoliko neobičnije što je četiri meseca kasnije izazvao toliku pažnju medija. Tekstovi gotovo svih štampanih dnevnih i nedeljinih listova u zemlji, kao i TV dueli, bili su u znaku „vešto” konstruisane hajke na ovu nevladinu organizaciju. Sve je išlo na to da se diskredituje ne samo izveštaj i rad organizacije, već i ličnost Sonje Biserko. Prvi objavljen tekst pojavio se u Pečatu (12. septembra 2008), četiri meseca nakon objavljivanja izveštaja, što je samo po sebi simptomatično. Autor Sobodan Antonić u tekstu „Brisanje nepodobnih”, sastavio je „spisak” osoba koje se pominju, citiraju i kritikuju u godišnjem izveštaju. Naime, reč je o istaknutim profesorima Pravnog fakulteta koji su 2001. godine potpisali peticiju protiv Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Fokus izveštaja bio je na predstavnicima one konzervativne nacionalističke struje koji su ovom peticijom doprineli atmosferi protiv evropskih integracija, s obzirom na to da je saradnja Srbije sa Tribunalom ključan i neizbežan uslov za priključivanje EU. „Problem” na koji se pozvao Antonić je neargumentovan. Jer navodni spisak ili popis (nazvan kasnije u medijima „lista za odstrel i eliminaciju”, „crna lista Sonje Biserko”) bio je dostupan celokupnoj javnosti od 27. juna 2001. godine. Objavili su ga mnogi mediji (isti koji sada to imputiraju HO) poput, na primer, Glasa javnosti. Očito problem nije u imenima, već u tome što su u Izveštaju HO te osobe kritikovane i proglašene odgovornim za usporavanje procesa „evropeizacije”. Inače, sve citirane ličnosti su sve do sada uvek sa ponosom isticale svoj doprinos u odbrani „srpstva”
Jedna od važnih primedbi na izveštaj, na čemu posebno insistira Slobodan Antonić jeste da je izveštaj pisan „novim poluhrvatskim jezikom”. Napominje se: „Tu nalazimo reči kao što su ’jugoslavenski’, ’Europa’, ’promicanje’ (u smislu propagiranja), ’razina’, ’ubojstvo’ (baš tako napisano, čistim ’korienskim’ pravopisom)” (Pečat, 12. septembar 2008). Tekst je inače upadljivo antihrvtaski jer se autor čak četiri puta osvrće na „problem” Hrvatske. Najpre, iz konteksta se izvlači preporuka HO da se u nastavi istorije mogu uključiti udžbenici iz regiona, kako bi mladi ljudi stekli celovitiju sliku ratova na ovim prostorma: „(...) proveriti sve univerzitetske udžbenike, a one nepodobne cenzurisati i zameniti ih udžbenicima iz Hrvatske ili sa Kosova” (u istom tekstu). Antonić dalje naziva „drugosrbijanskom” propagandom sledeće: „Kada je reč o suđenjima za ratne zločine, hrvatsko pravosuđe to odlično radi, dok, naprotiv, srpsko sudstvo opstruira i zataškava zločine”. Ovakvih opaski ima još, iako je poglavlje našeg izveštaja „Srbija i susedi” obuhvatilo analizu odnosa zemlje sa svim bivšim republikama. Međutim, mediji su skoncentrisani na Hrvatsku dok se, na primer, BiH i Republika Srpska ostavljaju po strani (što je razmljivo s obzirom na predstojeće izbore u BiH i otvaranje pitanja referenduma u Republici Srpskoj, dok se u Srbiji, na primer, u 10 strateških ciljeve nove stranke Tomislava Nikolića postavlja pitanje pripajanja RS).
Nakon ovog teksta u nizu drugih medija, koji su se oslanjali ne na sadržinu izveštaja, već na stereotipne opaske o nevladinom sektoru i na prepisivanje onoga što je Antonić već „utvrdio”, pokrenuta je prava kampanja. Spomenuti inetelektualci i novinari brzo su stavili u pogon uhodani mehanizam (kolumnisti, urednici novina Politika, NIN i tabloidi), ustajući protiv navodne odmazde HO prema njima. Tvrde da su lično ugroženi i to predstavljaju ili kao primitivni senzacionalizam (fudbaler Dule Savić tvrdi da mu HO preti fizičkom likvidacijom, ali da se on ne plaši) ili kao brigu za opstanak srpskog naroda. Slobodan Samardžić tvrdi da je izveštaj „deo duge plaćeničke akcije koja služi da pravi smutnju u javnom mnjenju i da proziva sve koji rade u korist srpskog nacionalnog interesa. Problem je u tome što oni u Srbiji imaju veliki manevarski prostor. Ovaj spisak je bio za očekivati. Između ostalog i zato što je njima zadatak da onemoguće demokratiju, zatvore sve kanale i unesu duh totalitarizma u Srbiju”. (Glas, 27. septembar 2008). Antonić takođe prognozira kataklizmu Srbije nakon ovog izveštaja: „Novost je naslovna strana knjige. Na njoj je po prvi put u srpskoj javnosti Srbija prikazana u granicama bez Kosova. Štaviše, Srbija je, na toj slici, ledena santa koja, usamljena, pluta u moru, topi se i raspada. Komad koji predstavlja Kosovo već je odvaljen. Koji komad je, po planovima Helsinškog odbora i njegovih pokrovitelja, sledeći na redu? Vojvodina? 'Sandžak'? 'Preševska dolina'? 'Vlaška Krajina'? I koliko će još trebati vremena da se ta usamljena ploča svede na meru koja bi zadovoljila Sonju Biserko i njene europske prijatelje?” (Pečat, 12. septembar 2008). Dominantni naslovi bili su u žargonu tabloida: „Biserko i njoj slične ‘crne udovice’”, „Lov na veštice Sonje Biserko”, „Žal za jednoumljem”, „Prljavi tragovi loših agenata”, „Sonja Biserko je fašista” „Sonjin spisak”, „Sonja Biserko hoće novi Goli otok”, „Sve srpsko po spisku”, „’Veštice’ rade po nalogu”. Takođe, intelektulaci i novinari koji su u izveštaju pomenuti samo u prilog argumentovane kritike njihovih stavova (za izveštaj nisu bitni oni kao ličnosti, njihov integritet, već nacionalistička matrica koju propagiraju), sada koriste najteže lične uvrede, reči koje pozivaju na linč. Tako se u Glasu (izjava Mome Kapora) moglo pročitati: „(...) zlonamerni ljudski otpadak koji ne sme da se potpiše na knjizi đubreta koju su objavili. Od čega ih je strah? Ne znam. Ali, u ovom trenutku mogao bi najviše da ih bude strah da ne izgube slugeranjsku službu kod inostranih poslodavaca. Jer, ma ko oni bili i ma šta hteli u Srbiji, ni oni ne vole neuspešne agente koji ostavljaju tako mnogo prljavih tragova. Niko normalan neće plaćati debile koji izazivaju toliko ogavnosti i otpora, gađenja i gneva u jednoj zemlji u kojoj bi morali pre svega da budu korisni” (Glas, 27. septembar 2008). Kapor je dao izjavu i za Press: „Ne verujem da će se ovo smeće od knjige dopasti gazdama Sonje Biserko na Zapadu, zato što je pokazala neuračunljivu, strašnu mržnju prema svemu što je srpsko i razumno”. (Press, 27. septembar 2008).
Rafalna paljba: Isidora Bjelica, nadrilekar
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ
Isidora Bjelica piše u sličnom maniru, dalje podstrekavajući mržnju: „Ovakav i ovoliki popis ljudi za koje drugarica Biserko traži izopštenje i uklanjanje jeste pre svega dokaz teškog paranoidnog stanja pomenute drugarice koja u svim tim ljudima vidi teoriju i praksu zavere, što bi u svakom civilizovanom društvu rezultiralo davanjem adekvatne besplatne medicinske pomoći od strane nadležnog ministarstva... Javno kažem: ona je teško obolela od paranoje te je opasna po okolinu i javni red i mir”. (Pravda, 27–28. septembar 2008). Dule Savić je iskoristio više listova: „To što rade te veštice na metlama iz nevladinih organizacija, rade po nalogu onih koji ne žele dobro Srbiji. Prave spiskove, kao u vreme Trećeg rajha! A, zašto su se okomili baš na te ljude i te institucije? Zato što se upravo oni svojim autoritetom i zalaganjem bore za očuvanje srpskog nacionalnog identiteta i države”. (Večernje novosti, 25. septembar 2008). Slični komenatri o Sonji Biserko pojavili su se u gotovo svim medijima, ostrašćeni, uvredljivi na račun njenog porekla ili fizičkog izgleda. Ne spominju se njen rad ili izjave, već se upotrebljavaju tradicionalni stereotipi svojstveni mizoginiji – ona je „zmija”, „veštica”, „aždaja”.
Upadljivo je da je sadržaj tih članaka uglavnom forsirao navodnu opasnost i radikalizam Helsinškog odbora. Mirjana Bobić Mojsilović naziva HO „ultraradikalnom levicom” koja nastupa pod parolom „Isterivanje može da počne”. Nije argumentovala zašto baš ta ideologija (s obzirom na to da je izveštaj upravo liberalno i tržišno orijentisan) i nije sasvim jasno da li oni koji dele takve etikete poseduju elementarno znanje o tome šta je njihovo značenje u datom kontekstu. Ali vrsta ideologije koja se pripisuje izveštaju izgleda nije važna – ona uglavnom varira od fašizma do staljinizma sa „unošenjem duha totalitarizma u Srbiju”, prema rečima Slobodana Samardžića. Lepeza ideologija ukazuje, pre svega, na potvrđivanje sopstvenih „tradicionalnih neprijatelja”. (U Pravdi 24. septembra Kosta Čavoški daje izjavu: „Čudi me da Sonja Biserko nije otišla korak dalje i preporučila iznova uspostavljanje koncentracionih logora, poput Golog otoka, što je najpraktičniji način izopštenja nepodobnih.”) Za crkvu i akademike to je komunistički režim, a za Mirjanu Bobić Mojsilović to je „ultraradikalna levica” i „komunističko-inkvizitorski ideološki purgatorijum Sonje Biserko”. Dušan Savić, fudbaler, naziva Sonju Biserko fašistom poredeći njenu delatnost sa Trećim rajhom. Cela kampanja bila je pokušaj da mobiliše publiku za nasilnu reakciju. Osim toga, na nekim sajtovima i u tabloidima pojavila se i kućna adresa Sonje Biserko.
Ističe se takođe da je ovo „nasrtaj na demokratiju u Srbiji” (Slobodan Samardžić). Slično procenjuje i Antonić: „Ti spiskovi nisu slučajni, oni zaista misle da naprave vrstu lustracije. Tako agresivno nastupaju jer pretpostavljaju da su se neke stvari, posle izbora u maju, promenile” (NIN, 25. septembar).
Pripisivanje tolike moći jednoj nevladinoj oragnizaciji treba posmatrati i kroz celokupni konstrukt ove hajke. Ona je vremenski koincidirala sa inicijativom i ubrzo potom sa smenom glavne i odgovorne urednice Politike, Ljiljane Smajlović. U emisiji Utisak nedelje u kojoj je gostovala zajedno sa Sonjom Biserko i Slobodanom Markovićem, Ljiljana Smajlović je pokušala da dovede u vezu kritiku dvojice kolumnista Politike (S. Antonića i Đ. Vukadinovića) od strane HO sa njihovom mogućom smenom: „Godišnji izveštaj Helsinškog odbora samo je, pod drugim imenom, naknadni program Sonje Biserko kako denacifikovati društvo”. U nedeljniku NIN od 25. septembra 2008. Ljiljana Smajlović je napomenula: „...predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji je od Medlin Olbrajt, tadašnjeg američkog državnog sekretara, tražila da ozbiljno razmotri mogućnost okupiranja Srbije... a da se svi mediji, ovo je izuzetno zanimljivo, pogase, naprosto pozatvaraju, pa da onda okupacione vlasti (uz pomoć gospođe Biserko, valjda), izdaju dozvole denacifikovanim medijima”. U stvaranju takve atmosfere, glavna urednica je suprotno profesionalnoj etici, koristila list Politiku za hajku kako bi sačuvala svoju poziciju.
Najnovija medijska kampanja u kojoj je Helsinški odbor za ljudska prava glavna meta jedna je od ilustracija unutrašnjih političkih previranja u Srbiji. Blokada parlamenta, odsustvo argumentovane javne rasprave o budućnosti Srbije i sl. pokazuju da se gubitnici vanrednih majskih izbora ne mire sa porazom. Vaninstitucionalno delovanje je skoro u potpunosti eliminisalo institucionalni život, što je pogubno za početak demokratske tranzicije Srbije.
http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=17519
#33 Re: e-novine.com/urednik Petar Lukovic
Posted: 05/07/2009 22:15
by Fair Life
Iz Pescanika...
Petar Luković: Nemam baš nekog uverenja da ćemo na kraju čuti konkretno da je taj i taj novinar osuđen od strane toga i toga. Međutim, od svega toga postoji kolateralna korist, a to je sama činjenica da je ta tema ponovo u fokusu. Ljudi hteli ne hteli moraju da se prisećaju kako je to izgledalo sedam, osam, devet sati gledati dnevnik, dnevnikov dodatak, dete dnevnikovog dodatka, unuku dnevnikovog dodatka do četiri ujutru. Ti dnevnici su trajali duže nego što je Titanik tonuo. Ali, to su bile toliko strašne stvari bile već u onom trenutku kad se to dešavalo da je gomila ljudi bila u to vreme konsternirana činjenicom da se to pojavljivalo na televiziji. Znaš, kad se pojavi u dnevniku RTS-a Rada Đokić, dopisnica iz Sarajeva, koja kaže da čudovišni Muslimani Srbe bacaju u kaveze sa lavovima, a da celom operacijom rukovodi Davorin Popović iz Indeksa – tu zastaje i dah i pamet, zastaje sve i onda kažeš sebi – pa, čekaj, koja je to gornja granica ludila u ratu, u propagandi, u ljubavi prema naciji, ljubavi prema srpstvu, ljubavi prema Radovanu Karadžiću? Čega smo se sve naslušali, šta smo sve videli, od nošenja lobanja, moštiju, do čuvenih izjava... Sećam se dan-danas, znaš, Krste Bjelića na televiziji koji među nekim nesrećnim izbeglicama koje su ostale bez ičega uhvati neku babu i pita – majko, je l' bilo klanja? Pa se sećam onog legendarnog priloga iz Banjaluke koji je radio neki Vlada Slijepčević, o onom oklopnom vozu, sećaš se, iz Krajine kome nisu trebale čak ni šine, jebote, znači, voz je ne znam kako išao, svetosavskim nebom je išao. Dakle, oklopni voz kome ne trebaju šine i oni kao tajno šuškaju, neće glasno da kažu, oni imaju atomsku bombu, hidrogensku bombu, to je neka vrsta nepoznatog srpskog goriva koje se utače u njega ili se usisava, isisava, šta već. Gledaš sve to i počneš da se smeješ, a ljudi oko tebe mrtvi ozbiljni, kažu – pa, jebaćemo im majku, vidiš, sad imamo i voz. To je bilo neverovatno vreme. U Glasu javnosti 1993. godine pojavi se priča da je neki Srbin gore na Palama, gde će nego na Palama, dešifrovao tajnu koja već 21 vek muči civilizaciju, a to je perpetuum mobile. Dakle, imamo perpetuum mobile i proizvodnja počinje na Palama i oni kažu – ma, ko vas jebe sve i vašu naftu, naši tenkovi će sad perpetuum mobile. Oduševljene priče, pa pisma raspoloženih snaša i koje kažu – jao, znala sam, godinama sam sanjala da neki Srbin nađe perpetuum mobile. Ako tebi sad to izgleda kao razulareni, mahniti vic – ne, u to je verovao ogroman broj ljudi. Što su bile veće laži, više se verovalo, ljudi nisu verovali u malu laž. I to je suština rata koji je bio kod nas, koju su novinari, ti o kojima govorimo, provalili. Dakle, sitna laž ne prolazi, ali velika laž prolazi fenomenalno. A zašto prolazi? Zato što čovek kaže – pa, ne bi toliko valjda lagali, ovo je toliko strašno da ne može to niko da slaže.
Medijska scena u Srbiji, kad uzmeš Večernje novosti, Politiku, Politiku ekspres, Televiziju Beograd, Televiziju Novi Sad, to je bilo irealno. Novosti su 93. ili 94. godine uzele sliku Uroša Predića, dete koje plače na grobu, stavili je na naslovnu i napisale potresnu priču o nekom dečaku koji je ostao bez roditelja, koga su ubile ustaše, tužni dečak je došao na grob i tu plače. Mislim, slika Uroša Predića, aman! Misliš da je neko od čitalaca Večernjih novosti primetio da je u pitanju Uroš Predić? Who the fuck is Uroš Predić? Niti znaju Uroša Predića, niti znaju sliku, pojma nemaju, vide da je to super, savršeno. Pazi, to nekom da pričaš danas, to stvarno izgleda kao Monti Pajton na srpski način, ali to je period koji smo mi preživeli. Tamo 91-92. godine, kad smo gledali dnevnik 7-8 sati i nikog nismo zaklali posle tog dnevnika, govorili smo sami sebi – super sam, nisam obukao uniformu JNA, ili nisam stavio četničku šubaru, nisam nikog zaklao, fenomenalno, uspeo sam da preživim još jedan dan. Danas kad govorim o ratnim zločincima, ja ne govorim samo o bukvalnom pozivu da se kolje i ubija, već o jednom fenomenalnom, apsolutno kreativnom stvaranju atmosfere straha i mržnje. Svakog dana sam dodavao po jedan sloj, kao kad rascepiš neku planinu pa vidiš one slojeve onako od pre hiljadu godina. Tako smo u to vreme svaki dan imali jedan sloj ludila, pa novi sloj mržnje, pa onda dođe Milijana Baletić sa crnogorskog ratišta, pornografija u krvi, utegnuta, sise, Crnogorci neobrijani, oznojani, gađaju Dubrovnik, neki brodovi, ljuljaju neko tele... Mislim, orgije. Pa, u Novom Sadu emisija koju vodi Marko Keković, pa Spomenka Jović, pa Komrakov... Je l' se sećate vi svih tih ljudi koji su prošli? Govorim samo o televiziji, da ne govorim o novinama. To su bile najstrašnije, najludačkije, najgore priče koje je Evropa zapamtila verovatno u poslednjih 50 godina. I to je danas sve zakopano, a ti isti ljudi koji su to radili ili su danas u penziji ili su, kako da ti kažem, još uvek na tim funkcijama, ili su u Politici ili su u Novostima ili po nekim medijima. Milijana Baletić pobeđuje u emisiji Piramida glasovima gledalaca, piše ne znam da li u Pravdi ili Kuriru. Slobodan Jovanović, glavni urednik Politike ekspres, čovek koji je postao sinonim za tu vrstu novinarstva 90-ih godina, evo sad piše u nekom tabloidu, da li se zove Grom, ne znam. Mila Štula svake nedelje na TV Košavi. Mislim, oni su svi tu među nama, i po njima mi smo ti koji treba da se stidimo jer podsećamo na to šta su radili, ponovo unosimo raskole, baš sad kad ulazimo u Evropu. Uvek čujemo to „ali baš u ovom trenutku“, pa, nikad nije trenutak ni za šta. Mislim da je sama inicijativa tužilaštva za pohvalu, moram da kažem, to je jedan politički hrabar potez u današnje vreme, makar od njega ne bilo ništa. Apsolutno je super kad čujem da se neko usrao od straha zbog toga, divno mi je kad čujem da pola UNS-a živi u strahu.
Je l' se sećate kad je Filaret vadio lobanju pa pokazivao, kako su svi bili užasnuti, pa koliko je dobrovoljaca krenulo vođeno slikom iz prethodnog televizijskog dnevnika? Ti si u svojoj emisiji imala stotine takvih priča. Je l' se sećate Beograda kad su bili dobrovoljci Vojislava Šešelja na sve strane? Je l' se sećate autobusa koji su odavde išli za Srebrenicu 11. jula 1995? Naravno da mogu da razumem da je to nekome ko danas ima 18-19 godina, i ko je nacista i ko je fašista i ko misli da je patriota, sve to simpatično, super, to je Srbija, yes – može tako da misli, zato što ne zna. Mislim, šta imaš u tom mozgu, jer ne znaš ništa šta je bilo, jer nemaš pojma šta je bilo. Ta propast se desila u tim godinama, od 1991. do 1995, tih pet godina je uništilo sve ono što je postojalo i trebaće nam sad 30-40 godina da se izvučemo iz tog blata. A to blato vučemo iz dana u dan. Kad čitamo neke sajtove i novine, Novu srpsku fašističku misao, neke nedeljnike, tabloide, Pečat i ostalo – to su sve danas, bre, potpuno isti argumenti kao i onda. U ovim godinama ponovo čitam iste stvari, sve ono što su 90-ih godina izgovorili Dobrica Ćosić, Radovan Karadžić, Smilja Avramov i ne znam, to je sve isto. Oni genocid, mi fenomenalni, ovi ubilački, mi dostojanstveni, oni robovlasnički, mi slobodni, oni niski, mi visoki, oni bez mozga, a mi – svako od nas Tesla. Jebote, pa okej, voliš, ali zaustavi se, stani malo, stani! U koga imaju posle svega najviše poverenja? U crkvu i u vojsku. Pa je l' ima nešto treće? Strašno bih voleo da živim u nekoj zemlji u kojoj kažu da imaju poverenja recimo u univerzitet. Ne, nego u crkvu, a znamo dobro kakvih je skandala sve bilo u crkvi.
Da li postoji neki skandal koji se nije desio u vojsci? Od ubistva, krađe, pljačke, opreme, prodaje, tendera, satelita... Moraš da budeš debil, dupli debil, debil na kub, da kažeš da u te dve institucije imaš najveće poverenje. Ako je stvarno tako, ajmo da zatvorimo radnju, da kažemo da država više ne postoji. Istovremeno sa tom anketom imaš anketu u kojoj 1% građana u Srbiji ima poverenje u premijera vlade – pazi, 1%. Imajući ovoliki broj prijatelja, ja sam siguran da imam 2% u ovoj zemlji, ti imaš sigurno 2,5%. Jedan odsto poverenja, pa to znači – samo tvoja familija, eventualno komšiluk i možda poneki ministar. To su ta naša merila.
Kad god se učini mali pokušaj da se nešto raščisti sa prošlošću, odmah se javi bulumenta s druge strane. Ljiljana Smajlović Ugrica u Utisku nedelje, pa u jednom tekstu, pa juče ili danas u Vremenu. Ona se ni ne ponaša kao predsednica UNS-a, ona se ponaša kao majka zaštitnica svoje dece. Ona sa njima deli njihovu bol, njihov strah, njihovu tugu, govori o tome kako je to sada potpuno besmislena stvar. Zašto je besmislena, izvini? Po čemu je novinar kao takav drukčiji od bilo kog građanina ove zemlje? Ako bilo koji građanin ove zemlje učini krivično delo, on ide pred sud i u zatvor, zašto to ne bi važilo za novinara? Zašto za njih samo važi sud profesije? Što bi rekao moj kolega Andrej Nikolaidis koji je pisao tekst u e-Novinama, šta bi to značilo, da ratnim zločincima sude samo njihova udruženja? Recimo udruženje nezavisnih koljača da sudi svojim zločincima, ili udruženje snajperista Sveti Vid da sudi snajperistima? Kako profesija da sudi? Napravio si krivično delo, izazvao si zločin, šta sad profesija da ti kaže - nemoj sledeći put, daćemo ti opomenu, izbacićemo te iz UNS-a, ili šta? Kakve veze profesija ima s tim? Neki mesar napravi zločin, a oni kažu - ne damo mesara da ide pred sud nego će mesari Beograda njemu da izreknu disciplinsku meru, ne može da prodaje meso sledećih mesec dana zato što je zaklao nekog? Mislim, nemoj da novinare izdižemo, novinari su apsolutno isto što i bilo koja druga profesija. Bolje da je Smajlovićka govorila o tome koga bi Udruženje trebalo da prima, koji bi profesionalni uzusi trebali da važe za te ljude. Hoće ona da mi kaže da su oni poštovali sva ta pravila? Hoće da kaže da su bili fantastični profesionalci, da su samo izveštavali šta su videli? Je l' videla Rada Đokić da su bacali Srbe lavovima? Zanimljivo je da imamo Ljilju Smajlović kao perjanicu tog pokreta otpora tužilaštvu. Onda se, naravno, među prvima javio Slobodan Antonić, to je principijelno, po njemu je štampa slobodna da sve napiše, sloboda iznad svega. Dakle, ovaj ima pravo da izmišlja, ima pravo da poziva, ima sve pravo, samo ne sme da napiše, po Antoniću, „hajde da ubijemo nekog“. To niko nije rekao nikada, niko nije bio toliko lud da kaže tako nešto, nego su napravili sve da drugi kolju u njihovo ime, nema potrebe da oni prljaju ruke.
Onda imamo Zoricu Tomić, jednu od sestara Mojsilović, koja je danas sociolog kulture ili kulturni sociolog, jebem ga, nešto jeste. Napisala u Blicu kratak tekst po imenu Bruka. Bruka se odnosi uopšte na ovu ideju da se danas takvo pitanje poteže i da se unose opet nemiri u društvo koje je pomireno deklaracijom o pomirenju, bla-bla-bla. Last but not least je, naravno, Miroslav Lazanski, koji je pokušao da bude duhovit i rekao je, kao, ha-ha-ha. Miroslav Lazanski koji je u vreme vukovarskih operacija savetovao da vojska ne gađa Vukovar artiljerijom nego da se napravi obruč oko grada, pa da se ljudi izgladne, da svi poumiru, da nađemo najhumaniji način, da ne rušimo nego da samo ljudi poumiru. 1991. godine grupa penzionera je negde tamo kod rezervoara na Košutnjaku iz zasede zaskočila dvojicu stranaca, vezali ih za drvo i zvali miliciju da su ih oteli. Ispostavilo se da su tu dvojicu stranaca danima pratili, jer su ovi prolazili kroz šumu u Košutnjaku i nešto beležili. Penzioneri, koji su čitali sve moguće novine, gledali televiziju, odmah su shvatili o čemu se radi. To su stranci koji su došli da stave otrov u rezervoar i tako pobiju pola Beograda, uključujući i te nesrećne penzionere, i onda su se rešili na jedan vid oružane borbe, da pokokaju ove Amerikance. Došla i milicija i ispostavi se da su to ljudi iz dve ambasade koji su obeležavali stazu za tradicionalni diplomatski kros koji se tu održavao svake godine. Pazi, svako je video neprijatelja na svakom mestu, to je bilo to društvo. U Novostima se sećam i dan danas jedne rubrike iz '91. godine, valjda, u naslovu je pisalo Zaklan sveštenik, u podnaslovu je pisalo da je sveštenik teško ranjen, a na kraju te rubrike sveštenik je dao izjavu za Večernje novosti. Misliš da je neko primetio, urednik, novinar, da je nešto kontradiktorno, od mrtvog do živog, teško ranjen u sredini, je l' bio neki problem oko toga? Ma jok, bre, stavi gore naslov samo Zaklan sveštenik, ko će to dole da čita, a i ako čita, pa šta, oživeo. Srbin, može mu se. Kad bih ja sad skupio sto tih vesti i objavio u svetu to bi bio bestseler, pitali bi - čekaj, jebote, je l' to stvarno objavljeno? Pa, stvarno, i ljudi su verovali? Verovali. Pa, koja je to zemlja? Srbija, brale, vrh, brate.
Te godine su oblikovale kulturni model i mozgovni model i model ekonomije, model vlasti, model života koji danas imamo, to je sve produkt toga. Ljudi su do 1987. godine bili drukčiji, drukčije su se ponašali u ovoj zemlji od ovih ljudi koji danas žive ovde. Jednog će dana antropolozi to verovatno da utvrde, da je tih 4-5 godina bilo potpuno šokantno u razvoju stanovništva ovde. To su kao neki potpuno drugi ljudi, čak su i oni koje si znao nekako poludeli, u međuvremenu su dobili potpuno druge osobine. Kad vidiš tu masu koja će sve da ti veruje – samo mu obećaj, obećaj mu ludilo, pljačku, nacionalni ponos, široke granice, Srbija do Beča, jebote, pretnje, bombardovaćemo Rim, Srbija do Tokija. Ozbiljno, why not? Šta, do Rusije samo skokneš, pa nije to neki veliki problem. Je l' se sećaš da je Milošević predlagao konfederaciju sa Grčkom, a to što je između nas Makedonija, jebeš Makedoniju. Šta je sledeći korak u tom ludilu, udruživanje sa kojim zemljama? Sa Iranom? Zašto ne, konfederacija na daljinu, može, dopisni član iranske federacije, može i to.
Znaš zašto je taj period značajan? Zato što su mediji bili motor svega toga, bez medija je to bilo apsolutno nemoguće uraditi. Ne bi bilo toliko mržnje da nije bilo medija, ne bi toliko ljudi poginulo da nije bilo medija. Kako je lako napraviti zlo, fantastično. To je osećanje koje sam svih godina imao. Ako njih desetak ne može da spava danas, to mi je veliko zadovoljstvo. Nemam nikakav način naslade prema tim ljudima koje ne volim. Da li ih mrzim - da, da li im želim zlo - da, da li bih se radovao kad bi neko umro - da, radovao sam se kad je umro Krste Bjelić, mogu da kažem, da. Nikog mi od tih skotova nije žao. Taj Krste Bjelić, pa taj šta je uradio u svojoj kratkoj karijeri, pa Gebels bi mu se divio. Taj jezik koji su oni forsirali u to vreme, ustaše, drogirani, crnokošuljaši, sve to je ostalo u jeziku, svađi, mržnji. Svako malo Vuk Jeremić nešto popizdi na Hrvate, pa Vuk Jeremić poludi na Bosance... Mislim, dosadno mi je da čitam Jeremićeve priče - nećemo pritiske čekajući presudu itd. Ne mogu to da čitam. Ali stalno imaš tu priču o tom Kosovu i to je šamanska mantra u kojoj imaš tri ludaka koji samo viču „Kosovo, Kosovo!“. Pa, gledaj, jebote, u kakvoj zemlji živimo. Nikad nisam živeo u ovako bezličnoj zemlji, između vlasti i opozicije, izuzimajući naravno LDP, ono ostalo ne znaš ko je gori. Zamisli, opozicija u kojoj su stari radikali, novi radikali i Velja Ilić i Koštunica, a ovde imaš Tadića, Jeremića, Šutanovca, magnate – ludilo od države.
Mislim, ova vlast povremeno jeste proevropska. Ovo obećanje o belom šengenu, mislim, stvarno mi se i beli i crni i šengen popeo na onu stvar, veruj mi, šest godina slušam Đelića – evo, samo što nismo, samo što ga nismo, samo što ga nismo dobili, evo, sutra ćemo... Između Đelića koji je jurio beli šengen i Ljajića koji juri Mladića nikakve razlike nema, njih dvojica su kao braća od iste matere, evo, samo što nismo, evo, sledećeg meseca, nikad mu nismo bili bliže, evo, na dohvat smo ruke. Da li postoji neki način da se čuje moja molba, lična: nemoj, Ljajiću, sledeća tri meseca ništa da kažeš, beži, kad te molim, ne pominji Mladića. Kako ozbiljno da shvatim kad Ljajić mrtav ozbiljan kaže – samo što ga nismo uhvatili? Pa, jebo te bog, hajde uhvati mene, uhvati bilo koga, nemoj me zajebavati! Pitaj Đelića kako je on uhvatio šengen, dogovorite se, imamo dva hvatača u vladi, dva bacača‚ kao da imamo američki bejzbol, jebote. Mislim da gledaoci masovno udaraju glavom u zid kad ga čuju, evo, dao bih mu neke pare samo da ne priča. Sad sam nešto čuo da Palma priča. Ne znam šta priča, ali šta god da priča Palma, to mi izgleda ludački. Bio sam sad, prvi put me neko pozvao, na nekom diplomatskom prijemu, posle sedam godina, a prve tri osobe koje sam video kad sam ulazio, Vučić, posle toga Nikolić i razdrljeni Palma, mislim da je bio u potrazi za nekom hranom, ili je po onom dvorištu tražio neku životinju za zoološki vrt. Dovoljno mi je bilo njih trojicu da vidim, to su, dakle, sad proevropske snage.Onda sam nekome rekao da se ponašaju kao da su prvi put ovde, a taj mi odgovor - ma, jok bre, to dolazi stalno, starosedeoci, sve znaju, tu nema frke nikakve.
Imam novi princip sad, sad ih ubijam zvukom. Kad se pojave na televiziji, odmah isključujem. Recimo, prošle nedelje sam se zajebao pa sam slušao šta je govorio stariji Krkobabić, i onda kažem sebi - pa čekaj, Lukoviću, jesi ti normalan, šta slušaš to, gasi, bre. Mislim, šta me interesuje šta ima Tadić da kaže, uopšte me ne interesuje. Svejedno da li je bio u Valjevu na folklornoj večeri ili je bio u Ujedinjenim nacijama. Što bi me interesovalo šta će da kaže Slavica Đukić-Dejanović, ali život je čudo, što bi rekao Kusturica, pa kad ja neću da čujem šta kaže Slavica Đukić-Dejanović onda mi neko dojavi. Kaže, danas je ona u Skupštini rekla da će svojim autoritetom, koji je inače ogroman i poznat po svetu, učiniti sve da Đavolja varoš postane osmo čudo sveta. Ne bi me začudilo da Skupština Srbije donese zakon kojim proglašava da je to osmo svetsko čudo. Ako mi proglasimo, tačka i gotovo. Čime se mi bavimo...
Pošto nisam bio gost u emisiji jedno četiri-pet meseci, šta je obeležilo to vreme? Masovna iskopavanja u Srbiji, neki put tražiš Dražu, a nađeš mamuta, mislim, voleli bi ljudi da su tražili mamuta a našli Dražu, ali jebiga, nismo takve sreće. Nijedan dan bez Draže za Večernje novosti i Politiku. U Politici prošle nedelje velika reportaža, čitava Ivanjica živi u strepnji koja je dublja od nade da će biti pronađen Dražin grob, da će njegovi ostaci biti preneti u njegovu grobnicu u Ivanjici i da će to postati neka turistička meka, gde će svi četnici ovog sveta dolaziti da se poklone kostima, ne mamutovim, nego Dražinim. To je njihova turistička nada. Pa, je l' ima Ivanjica nešto drugo, pizda mu materina, sem Draže? Mislim da Vuk Drašković ima puno razloga da likuje, znaš, kad se on pojavi na televiziji, kad on kaže – e, da nisu ubili Dražu i da je Draža pobedio danas bismo bili daleko u Evropskoj uniji. Znači, ubili smo Dražu i time smo sasekli svaku mogućnost da ikad odemo u Evropsku uniju. Pazi, Draža, cela ona bivša Jugoslavija, obožavali su ga svi. Odbijam uopšte mogućnost da sam pogrešno učio istoriju. Šta je priča o zločinima, može '45. godina, ali 1990. godine ne. Tu vidiš šizofrenost ove vlasti, ona će istovremeno da podrži i Vukčevića i tužioca i Večernje novosti, kao što podržava, jednako voli i uživa navodno i u Exitu i u Guči, i u Evropi i u Kosovu, i u Iranu i u Švedskoj, mislim, i narodnjaci i rokenrol, to sve može, sve može. Ko se danas seća da je Vučelić bio direktor televizije Novi Sad u njenom najgorem periodu? Ne, on je danas vlasnik Pečata, marksista, pazi, marksista, on se slika sa cigarom, iza njega, Če Gevara ili Marks, on je levičar.
Imaš crkvu, pa narodnjake, pa splavove, pa mobilne, pa džipove, kladionice, pa SMS, pa okreni 888 i dobićeš pare... Mislim, samo konj radi, ideja ovog društva je da samo konji rade. I to ti je produkt tog svega što je bilo. Kad govorimo o tom ratu, njemu su u međuvremenu otpali neki točkovi, ali on taljiga i dalje. Kad se jednog dana vrati Republika Srpska Krajina, kad se jednog dana vrati naša srpska Crna Gora, pa mi kad budemo uzeli Kosovo... To je operisano od bilo kakve vrste normalnog razgovora, to sve suza suzu stiže, to je sve jad, čemer, kletva, tuga, bol, patetika do neba i natrag. To ih bol proždire svakog sekunda kad pogledaju na mapu. Sve se bojim da je tako, sve se bojim da su svi patriote, stvarno toliko brinu o tome, svi su odustali od svojih poslova, svi žive kao pustinjaci i pozdravljaju se – vidimo se sledeće godine u Prištini, aha. To je vrsta nezapamćenog licemerja, biti pre podne patriota, a po podne organizovani kriminalac ili obratno, svejedno. Biti zagovornik evrointegracija do 10 ujutru, a od 11 do 12 jebe majku svima. Stvarno, mislim da je odlična ideja koju sam usvojio nedavno, uopšte više ne razmišljam o budućnosti, nijednog sekunda poslednjih godinu dana nisam pomislio o nekoj ideji kako će Srbija izgledati za godinu-dve. Ne interesuje me, ni zemlja, ni narod, ni građani. Niko ne brine o meni, ne brinem ni ja ni o kome. Ravnodušno gledam autobuse koji se raspadaju, penzionere koji kupuju Kurir i uživaju, taksiste na čijim tablama je postavljeno hiljadu i pet stotina ikona, svi mogući radikali, svi mogući koljači. Čak sam postao ravnodušan i na Mlađana Dinkića. Samoubistvo uvek ostaje kao final solution. I onda pokušavaš da kažeš sebi - pa, jebiga, zajebavaćemo se, mislim stvarno, pravićemo fun od svog života.
Srbija postaje najbolje mesto za zajebanciju, ne znam drugu zemlju u kojoj ne znaš ko je gori, ne znaš da li je gora vlast ili opozicija, da li su gori iz jedne institucije ili iz konkurentske institucije, da li je gora Zvezda ili Partizan, da li je gora narodna muzika od zabavne. Sve je od goreg oca i crnje majke. Idi ulicom, pogledaj taj svet, neverovatan broj ljudi koji izgledaju kao zombiji. To što su glupi, to se podrazumeva. Ja bih voleo da postavim kameru ispred biblioteke da vidim ko uđe, jebem mu mater, dao bih mu Nobelovu nagradu - ej, majstore, svaka ti čast što si ušao, nije važno, uzmi Ljiljanu Habjanović-Đurović, ali ti svaka čast, čak i Miru Marković, ali knjiga je knjiga. Hajde, počećemo od toga. Ako je uspeo Toma Nikolić da sazri za šest meseci, uspećeš i ti, nisi valjda gluplji od Tome. Katastrofalno je, nema ni promaje, nema ni vetra, nema ničega, stojimo u mestu, potpuno je isti današnji dan kao što je bio jučerašnji, ništa se ne dešava, ama ništa. I što se desi, prođe za dan-dva. Ne postoji nikakav pokret, nikakva akcija, ni gerila, ni underground, ništa ne postoji. Još kad dođe jebeno fucking leto, tu sve staje, kao da nas seče ekvator, života mi, kao da smo u nekim džunglama i kad dođe leto niko više nema snage, svi padnu. Juni, jao, ko da izdrži sad i juli, pa i avgust... Nigde nikog ne možeš da nađeš, svi na odmorima, probaj samo da nađeš majstora. Danas je trebalo da dođu majstori kod mene kući u 12 sati i, naravno, prošlo je i 12 i 1 i pola 2, ja zovem tamo centralu - gde su majstori, majstori ne mogu da dođu. Pa, dobro, čekaj, da ja nisam zvao je l' bi se majstori možda javili da kažu da neće doći? Ne bi se javili. Javi se posle dva sata neki majstor i kaže - ja sam majstor, pitam ga je li on onaj što je trebalo da dođe, nije, kaže, on je neki drugi. Rekoh - gde si ti sad, pa kaže - ja sam ispred vaše zgrade, pa rekoh - ja sam na poslu sada. A njemu je ova žena rekla da sam ceo dan kod kuće. Mislim, rekao sam joj da nisam kod kuće, sve što sam joj rekao ona je pogrešno prenela. Izvinite, leto, vrućina, imamo puno posla. Jebalo te leto i vrućina! Kad će mi doći majstor? Nemam pojma.
Probaj danas da nađeš nekoga da razgovaraš nešto ozbiljno, ma kakvi, vidiš kakva je vrućina, svi su nervozni. A svi gledaju turističke aranžmane, gde ima jeftinije, koja agencija, znaš, najveća je briga da li možemo da odemo čarterom odavde, ne moramo da odemo u ustašku Hrvatsku da letimo iz Osijeka, šta ako nas zakolju u Osijeku, kako da pođemo u Tursku. Ovi tamo kolju u Turskoj, kolju u Hrvatskoj, ko će preživeti to? Sunce, more, Ruskinje, ribe, žurke – zar nije život beautiful?
#34 Re: e-novine.com/urednik Petar Lukovic
Posted: 07/07/2009 09:20
by nachtigal
Uvreda bosanskohercegovačke elite
Slučaj građanina Nedžada B.
Piše: Emir Imamović
Bivši premijer FBiH Nedžad Branković više nije podstanar, inženjer je pred kojim je, kao u još jednom pop hitu, perspektiva, ima sina tinejdžera i ženu vršnjakinju, vikendicu i stan od 132 kvadratna metra u elitnom sarajevskom naselju Ciglane i još svašta
Photo: metro-portal.hrTužilac Oleg Čavka je na suđenju Brankoviću i, također, nekadašnjem premijeru FBiH Edhemu Bičakčiću, obrazlažući optužnicu, pored ostaloga kazao da se Nedžad Branković doselio u naselje u kojem je živjela elita. „Ne vidim zašto ne mogu stanovati gdje je stanovala elita?!“, zacvilio je Branković i glasno, da ga čuju i sudija i tužitelj i suborac Edhem i njihovi advokati, dodao da se osjeća - uvrijeđenim
Photo: lična arhiva„Ne vidim zašto ne mogu stanovati gdje je stanovala elita?!“. Nedžad Branković, bivši predsjednik Vlade Federacije BiH, bivši direktor Energoinvesta, bivši direktor Željeznica FBiH; maneken tranzicije i SDA-ov dečko koji je obećavao; suprug i otac... On, taj i takav, uredno podšišan, vrata stegnutog kravatom, u decentnom tamnom odijelu, jednostavno nije mogao izdržati, a da ne odgovori kantonalnom tužiocu Olegu Čavki koji je na suđenju Brankoviću i, također, nekadašnjem premijeru FBiH Edhemu Bičakčiću, obrazlažući optužnicu, pored ostaloga kazao da se Nedžad Branković doselio u naselje u kojem je živjela elita. „Ne vidim zašto ne mogu stanovati gdje je stanovala elita?!“, zacvilio je Branković i glasno, da ga čuju i sudija i tužitelj i suborac Edhem i njihovi advokati, dodao da se osjeća - uvrijeđenim.
Građanin Nedžad B. bio je do rata – a u Bosni će se vrijeme još dugo, jako dugo, mjeriti na ono do i ono poslije prženja jedne zemlje topovima – osrednji inženjer, podstanar i može biti da je, kao u pop pjesmuljku, ustajao svakog jutra u šest, išao na posao i, hajde da pretjeramo, mirisao na jabuke. Građanin Nedžad B. više nije podstanar, inženjer je pred kojim je, kao u još jednom pop hitu, perspektiva, ima sina tinejdžera i ženu vršnjakinju, vikendicu i stan od 132 kvadratna metra u elitnom sarajevskom naselju Ciglane. On, koji je 1996. prodao djedov voćnjak i materino prstenje, još malo posudio, pa u kući uveo mjere radikalne štednje, pokrenuo je te, prve post apokaliptične bosanske godine, privatni biznis: počeo je proizvoditi plastične kašikice za kafu, znate one bijele što se dobiju u kafićima pa ih omladina gricka dok ih čeljust ne zaboli. Prve je godine građanin Nedžad B. vratio uloženo, druge je proširio proizvodnju, treće je kupio stan od 132 metra kvadratna u elitnom sarajevskom naselju Ciglane, a sve poslije nije bilo muzika nego dobro strateško planiranje, izvoz, razvoj...
Bivši predsjednik Vlade Federacije BiH Nedžad Branković bio je do rata – a u Bosni će se vrijeme još dugo, jako dugo, mjeriti na ono do i ono poslije prženja jedne zemlje topovima – osrednji inženjer, podstanar i može biti da je, kao u pop pjesmuljku, ustajao svakog jutra u šest, išao na posao i, hajde da pretjeramo, mirisao na jabuke. Nedžad Branković je, dakle, do prije 17 godina bio, da se ne lažemo, niko i ništa: jedan od bezbroj inžinjera samo ne baš napredan, sa poslom od kojeg je mogao spajati prvi i 31., neko kome se otimao uzdah kada god bi prošao pored Ciglana. Podsvijest je gadna i ma koliko čovjek vjerovao da nije osuđen na prosječnost ona je uvijek tu da podsjeti na istinu, na to da se, što bi veliki treneri rekli, za vrhunski rezultat mora ići preko granice vlastitog bola, a za to treba imati nešto s čime se čovjek rodi. Osim ako ne dođu vremena u kojima se ide preko granice bola, ali tuđeg.
Bivši predsjednik Vlade Federacije BiH Nedžad Branković više nije podstanar, inženjer je pred kojim je, kao u još jednom pop hitu, perspektiva, ima sina tinejdžera i ženu vršnjakinju, vikendicu i stan od 132 kvadratna metra u elitnom sarajevskom naselju Ciglane i još svašta nešto samo upisano na svastiku
„Ne vidim zašto ne mogu stanovati gdje je stanovala elita?!“, procvilio je Nedžad Branković na početku suđenja na kojem se od njega i, također, bivšeg premijera Edhema Bičakčića traži odgovornost zato što su budžet većeg bh. entiteta oštetili za 114.000, a budžet Energoinvesta za 150.000 maraka. Pronađeno u prevodu: Energoinvest čiji je direktor bio Nedžad Branković i Vlada FBiH čiji je predsjednik bio Bičakčić, kupili su u sarajevskom naselju Ciglane stan od 132 metra kvadratna direktoru Energonivesta Nedžadu Brankoviću baš dok se on spremao da na mjestu premijera zamijeni Edhema Bičakčića. U međuvremenu je Branković stan otkupio za 920 maraka. Ili 14 pfeninga, odnosno sedam euro centi, kako kome paše, po metru kvadratnom!
Nedžad Branković je bezobrazan i bezobziran čovjek – „Po zakonu!“, bio je njegov odgovor na novinarske upite kako je došao do stana – ali sigurno ima napade iskrenosti. On je dakle, uredno podšišan, vrata stegnutog kravatom, u decentnom tamnom odijelu, zaista povrijeđen tužiteljevim navodom da je doselio tamo gdje je nekada živjela elita. Njemu, Nedžadu Brankoviću, naprosto nije jasno zašto on ne bi mogao stanovati tamo gdje je stanovala elita. I u tom nerazumijevanju je tragedija, ali ne njegova, nego naša.
Ozbiljni će ljudi u neozbiljnim razgovorima, onima što ne traže duga objašnjenja, razliku između neozbiljne države, današnje Bosne i Hercegovine i ozbiljne, dakle one Jugoslavije u kojoj je BiH bila republika, objasniti poređenjem famoznih kadrovskih rješenja. Reći će, recimo, kako je Titov politički komesar bio apsolvent filozofije na Sorboni - Koča Popović, a SDA-ov Timur Numić, pomoćnik ratnog zločinca Mušana Topalovića Cace za personal; kako je u ona doba direktor (i osnivač!) Energoinvesta, vjerovatno najuspješnije kompanije u povijesti bosanskog biznisa bio praški student Emerik Blum, a u ova naša Nedžad Branković, kako je bosanske puteve za svog mandata gradio Džemal Bijedić, dok je Edhem Bičakić za svog polagao kamene temeljce za saobraćajnice kojih još uvijek nema... Nema u tim poređenjima ničega od jugonostalgije, neokomunizma i istog takvog socijalizma, niko tu ne žali za vremenima radnih akcija i verbalnog delikta, nego samo i isključivo za društvom u kojem se ulazak u elitu plaćao emancipacijom. U kojem bi se onoga koji nakon što ništa po zakonu ne uradi kao direktor Željeznica i Energoinvesta, a usudi se pitati „zašto ne mogu stanovati gdje je stanovala elita?“ – pregledalo.
Nije, rekosmo li, najgore to što je Nedžad Branković uvrijeđen kao seoska mlada kazao: „Ne vidim zašto ne mogu stanovati gdje je stanovala elita?!“, nego što je iskren i što on nije izuzetak nego pravilo u zemlji u kojoj društvenu elitu ne čine pojedinci koji su znanjem i radom došli i do imetka i do uticaja i ugleda, oni dakle što brigom za opće dobro i zalaganjem za zajedničke interese obogaćuju društvo – kao izmišljeni građanin Nedžad B. - nego sasvim suprotno: ili oni koji su svoje snove spremni ostvarivati pretvarajući tuđe živote u noćne more ili oni koje su usput proizveli. Kao što su Izetbegovići, Numići, Tihići…i besperspektivnog inženjera bez ičega pretvorili u Nedžada Brankovića koji bježeći s mjesta premijera odmara na Bledu ili Bjelašnici, vikende provodi u vikendici nad Sarajevom, a radne dane u stanu kupljenom za 920 maraka, u naselju u kojem je nekada živjela elita.
e-novine 06.07.09
